Bitno je da se čitamo, nebitno je kad!

Sedim tako nešto i razmišljam koliko dugo nisam objavila nešto na blogu jbt.Realno, mislim često kako bi trebalo, ali onda zablokiram, jer ne znam o čemu da pišem.

Sve sam istresla do sada što me je gušilo, mučilo, sa čime sam se susretala, jer negde na početku sam vam i rekla da me je ovo izvuklo iz nekog mog fuj stanja.Momenat kada podeliš javno priču o svojim usponima i padovima i time nekome pomogneš, zaista je neprocenjiv. Evo, 3 godine od kako se ovo sve pokrenulo, a ja malo usporila 🤷‍♀️🤦‍♀️

Žao mi je što ne nađem više vremena za ono što mi je pomoglo, a prestala sam sebi da dajem obećanja kako ću od sutra krenuti da budem redovnija sa pisanjem, jer nije u redu niti lepo kad ih prekršim, a sve zbog ludog vremena i neimanja istog.Mada, možda to što ne pišem ima veze sa tim što sam u poslednjih godinu dana svoj život poprilično sredila, balans je uspostavljen, pa kao da mi više ne treba ova terapija pisanjem koju sam započela. I te neke toksične osobe su izletele iz mog života, puf, tek tako, jer namestile su se situacije da progledam, da shvatim.Bilo je bolno,bila sam besna, ali kad sve saberem i oduzmem, oooo kako sam zahvalna što se baš tako sve dogodilo. Drugačije progledala ne bih, jer eto, ja tako i dalje naivno verujem da su svi divni i dobri.Ah kako sam blesava….

Malo već, ko po običaju, skačem sa teme na temu, ali heeej,nisam pisala skoro godinu dana, a ja kad se raspišem, jbg.Šta da vam kažem.Kuvajte kafu i zamislite da čitate knjigu.Realno,moj život stvoren za romane (a vala ću ga i napisati jednog dana).

Kada bih rezimirala neke važne događaje u poslednjih godinu dana u kratkim crtama,to bi bilo ovako:

– promenila sam firmu, izašla iz svoje komfor zone debelo.Posle par meseci apsolutno se prilagodila, tako da sad stvarno skoro pevajući idem na posao,jer su mi kolege za poželeti.Ne prođe dan, a da ne vrištimo od smeha.Uglavnom meni 😂😂😂 ali drage moje kolege, evo i javno da vam kažem da vas obožavam i malo još da vas izblamiram 😂😂😂 I svaka vam čast kako me trpite.

– rekla sam nakon završetka Beovizije 2019 da ja 2020 idem kao autor teksta,jer to sam stvarno želela još od 2005 realno.Kockice su se sklopile i zahvaljujući mom prijatelju,saradniku, bratu, mentoru Nemanji i divnim devojkama, timski smo sve odradili, prošli konkurs, a na kraju i pobedili. 🤷‍♀️😂❤ Bilo je baš onako kako sam i zamišljala i rekla.A onda došla korona 🤦‍♀️ i zeznula mi odlazak u Holandiju na Eurosong,ali…ne brinem se ja.Jedna od sledećih godina je moja zapamtite to.Mahaću vam zastavicom iz Eurosong Green Room-a 😀

Dešava se tu još dosta stvari u koje sam verovala i koje sam priželjkivala.I baš sve onako kako sam prepričavala svoju maštu prijateljima da će biti.Nisam Baba Vanga,odmah da se razumemo.Prosto, verujem u sebe,svoje reči, snove i želje.

Mada, retko ko voli da čita o tuđem uspehu,uvek su više za neku tugu,nevolju.Verovatno ih to teši, da nisu sami,nisu jedini,da ima i gorih tuga od njihovih.Verovatno zato što nisu spremni da rade na sebi,ko što ni ja godinama nisam bila.Ali…sve u svoje vreme…Ne znam što sad ovo napisah, ali navikli ste da ja to tako,sve misli šljus iz glave na papir, tj ekran 😂🤦‍♀️ evo, taman dođoh na ideju da u nastavku ispišem sve one moje misli koje su završavale ispod Instagram objava.Nekako, zaslužile su da budu na jednom mestu zajedno i malo više vidljivije.U to ime,krenimo.Biće ovo mini dnevnik.

27.02.2018.
Postoje ljudi koje mnogo volite i činite za njih sve bez pogovora.I u svemu tome se izgubite, izgubite sebe i više nema mesta za vaše probleme, za vaše potrebe, za vas same…i u momentu kada odlučite da više nikome ništa ne ćutite, vi ispadate loši…to vam je za nauk! Da zaista, apsolutno uvek treba da imate svoje mišljenje, svoj stav, svoje vreme, sebe…jer kad sa ljudima koje voliš moraš da paziš kako pričaš i šta ćeš reći ili uraditi, a da se ne shvati pogrešno, onda je tada vreme da konačno progovoriš.Kako god uradio, ispašćeš loš…tako da svejedno ti je dal’ ćeš na početku ili na kraju…gledaj bar sebi da olakšaš da se ne mučiš toliko tim prećutkivanjem i razgovorima na note!!!

21.03.2018
Stiglo je proleće.
Pao je sneg.
Psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Ne budi negativan.
Ok, ne voliš zimu, ni bljuzgavicu, ni što ujutru moraš da ustaneš ranije kako bi skinuo sneg sa kola ili što moraš da se smrzavaš po autobuskim stanicama.
Ne voliš sneg, jer si čekala Sunce, vreme kada ćeš obuti nove cipelice ili prošetati tanušnu jaknicu.
Opet psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Jer sav taj stres, sve te gluposti…džaba ti, ako te sutra nema.
Stani.
Diši.
Udahni život.Trenutak.
Sada.Ne sutra.
Diši.

02.09.2018
I svi oni odbrambeni mehanizmi i zidovi koje oko sebe dižem još više…
Sve ono što kažem da neću, da ne želim, da mi ne treba...
Sve je ništa…
Ništa bez ljubavi…
Voleti samog sebe je prva i osnovna stvar koju treba da naučimo…
Ali, dozvoliti i još nekome da vas voli…to je magija…
Opekoh se milion puta i zbog svega sam dostigla onu granicu garda gde ne verujem ni kad mi neko iskreno kaže čak i banalnost poput „baš ti je lepa kosa danas“.
Ne verujem…i to me iz dana u dan, shvatam, čini nesrećnom.
Želim bre tu ljubav, taj osećaj, pa makar na kraju i bolelo…
Ovako moja ljubav koju imam da dam, polako izumire, kao redak primerak ovog sveta…
Želim da opet jedva čekam nečiju poruku, da se kezim ko kreten dok istu čitam,ma želim i ono nerviranje što se nije javio,gde je,šta je….želim sve to nazad,želim,a uporno bežim od svega toga…
I ako uskoro nešto ne promenim, plašim se da će moja ljubav otići u legendu i da će ostati samo priča „eee, kako je ona znala da voli, a vidi je sad…sama i nesrećna“
Jer strah je najgori neprijatelj…zbog njega su mnogi  veliki ostali mali… Zato, jbg, budite pametne, ne treba da verujete u sve, ali ne treba ni da ne verujete.Ko nauči balans, on je onda uspeo sve.Nek vas povrede, nek povredite i vi…jbg, to je život.Ali upravo to – TO JE ŽIVOT!!!
Biti sam, to život nije…
Ok, ne po svaku cenu biti sa svakim, ali da, dati šansu onom koji je zaslužuje… Jbg…ljubav je život…dolazi u raznim oblicima…i ljubav boli.Laže svako ko kaže suprotno…ali kad se ispostavi da je prava, sva prethodna bol se briše… Zato…otvorite svoje srce, ne budite škrtice…dajte tu ljubav koja je u vama, ne dozvolite da vas pamte kao nekoga ko je mrzeo ljubav…

6.10.2018.
Ne dozvolite nikome da vam poljulja ono što znate da možete da ostvarite.Čak i onda, kada se čini da sve ide u suprotnom pravcu, budite sigurni da je pravac pravi…jer sve ima svoje zašto.Bitno je samo da budete strpljivi i onog momenta kada ostvarite ono u šta ste verovali, sve pre toga što je bilo teško,ponekad vama nepoželjno i ne onako kako ste mislili da će biti,biće vam i te kako smešno, odnosno, izmamiće vam taj osećaj koji će vas naterati da shvatite da je to sve tako moralo da bude…I bićete spremni za nova stvaranja, ostvarivanja i naučeni da ne odustajete ne od želja, nego od onoga što znate da jeste!!!Zato samo napred!!! Sve će biti onako kako osećate da treba i zaslužujete!!! ❤❤❤


16.11.2018
Ovakav jedan mir…ovakav jedan zen…gde su samo svež vazduh i boje dovoljne da shvatiš da si živ…i budeš zahvalan…jer kao što znamo i sami…i svi…sve prolazi…uživaj u onome što ti je dato…doći će sigurno dan kada ćeš pomisliti koja je svrha ovog ovakvog života, dan kada ti neće biti sve po volji…i to je normalno…i to je ok…sve dok imaš snage sebi da priznaš da niko  nije savršen, ništa nije savršeno…ni ti, ni život…ali,eto…prođe pored tebe u danu brdo ljudi koji ko zna kakve bitke života i sa životom vode, a ti to ne znaš…znaš samo za svoje…osvrni se sutra oko sebe,zapitaj se šta muči tvoju drugaricu,šta muči onu ženu koja svako jutro tačno u 8 pored tebe projuri ko furija ili onog dekicu koji je stalno namrgođen,a ustvari je duša od čoveka…zapitaj se…i shvatićeš da niko nije srećan dovoljno,a opet živi i dovoljno mu je to sreće što ima…shvatićeš možda ne odmah, ali hoćeš…da zaista imaš privilegiju što si tu upravo gde jesi…na tebi je samo da svoje ja i ja pomiriš,radom na sebi…radom na svom i fizičkom i mentalnom zdravlju…jer to sve skupa čini jedan mehanizam koji itekako zna da pokrene sve oko sebe i ostvari čak i nezamislivo, samo kada je „podmazano“ dobrim mislima i mirom u duši…želim vam da od sutra barem mali korak napravite ka boljoj verziji sebe…uradite nešto što će vas barem na minut učiniti najsrećnijom osobom na svetu…i ne zaboravite da se osvrnete oko sebe…jer niste sami u svom bolu,problemu,besu,nesnađenosti…svi smo mi isti, nesnađeni, a opet se takvi na kraju snađemo i nađemo onaj pravi put…nemoj samo odustajati od sebe!!! Ovakvih te zlatnih jeseni čeka još mnogo 😍

05.02.2019
Postoje ti neki „kaktus“ odnosi…uvek te ogrebu,bocnu,povrede,ali tebi su i dalje slatki tako mali i ti ih i dalje ne puštaš, nego ih i dalje gajiš,zalivaš suzama…i tako u krug…i tako će i biti, sve dok ne shvatiš da će uvenuti onog momenta kada prestaneš da ih neguješ…možda će ti biti žao,ali ne zaboravi da uvek možeš da kupiš ljubičicu 😍 

12.02.2019.
Treba mi jedno čarobno nebo…jedna stolica…jedan stranac…da mu pričam pokraj Dunava o svom životu…da mu pričam i da slušam kako je moj život ustvari divan…
Jer,od davnih dana do sadašnjih, sve što sam želela, volela, o čemu sam maštala, ja sam ostvarila, samo eto tako, malo se izgubim u sivilu tuđeg svesnog ili nesvesnog kukanja kako je život s***e, pa tako ponekad slaba,dozvolim im da me povuku u taj mulj…
Ali isto kao što i Dunavom teku i otpadi i biseri,isto tako i životom teku i lepi i ružni dani.
Probajte malo te bisere od dana da sačuvate, a otpad da reciklirate…jer zapamtite DA NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA 🤷🏻‍♀️❤😘

Hm…vidim da ima baš dosta ovih misli i zamisli.Pa da ne pretvorim ovaj post zaista u pravi roman, pišem vam u sledećem postu još omiljenih mi razmišljanja zabeleženih ispod Instagram slika.Pišem vam sa telefona, tako da nisam još uvek izvežbana kako da „uredim“ ceo post da izgleda primamljivo i za oko.Ali, biće bolje drugi put.Hvala svima do neba koji me i dalje prate, iako sam mala lenjivica,pa se ne oglašavam često.To je znak da me volite i kad me nema 🙈 Bitno je da se čitamo 😉 nebitno je kad!!!

Ljubi vas i jako voli
Vaša Koskica lenjivica mislilica 😍

Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

Bivšima…neka to i ostanu…

Umemo mi žene da volimo do daske…ili bar da mislimo da volimo, a u stvari volimo samo sliku koju stvorimo o muškarcu, koja se nekako uvek raspadne sa padanjem prvih maski. Ali mi ni tada kao da ne želimo da poverujemo u pravo lice, pa tu sliku lepimo do iznemoglosti, sto puta, sve dok na kraju ne shvatimo ipak da je tako izlepljena i izmrljana slika ustvari jako ružna.I onda odlučimo da je bacimo, spalimo, pocepamo…Besne smo, razočarane, povređene, zato što nije realno stanje onakvo kakvo smo mi umislile. I treba nam vremena da se prilagodimo novonastaloj slici na kojoj smo same. I treba nam vremena da shvatimo da je do juče neko koga smo zvali svojim, postao bivši.

A šta se onda dešava u našim glavama? Zašto imamo tu potrebu da se upravo tim bivšima vraćamo iznova i iznova? Zašto opet pokušavamo da od one već ružne slike napravimo novu, ispeglanu, blistavu, kad ne ide? Ne može od babe devojka, zar ne?Odakle ta silna želja vratiti se na nešto što je puklo, što znamo da nije išlo, a vrlo smo svesne da tek na dalje neće ići? Zašto pravimo budale od sebe?

„Niko na svetu nije vredan tvog ponižavanja, niti suza, niti neprospavanih noći, osim tvog deteta.“ – Koskica bloguje

Lepo je kad se voli, kad je to uzvraćeno, ali šta onda kada sa nečije strane to izbledi? Ništa, treba pustiti. Znam da je teško, i te kako znam, ali još teže je držati svom snagom taj kanap sećanja na lepe dane.On se urezuje u ruke i dokle god ga stežemo, boleće nas. Tek onda kada ga pustimo, biće lakše. Dlanovi će brideti još neko vreme, ali brže će proći taj trenutni bol, nego onaj konstantni koji gajimo tako što ne puštamo na vreme taj kanap.

Image result for dlanovi photo credit: http://www.fokuzz.com

Kada odlučiš da je neko bivši, potrudi se da to zaista i postane i ostane. A kako ćeš shvatiti da mu je vreme da ide u tu fioku? Evo samo jedan mali primer…

Mi žene smo komplikovane, jesmo, ali u tome je naša draž. Ništa to nije toliko strašno koliko se o tome bruji. Ako te ne poštuje, što je prvo i osnovno, nema potrebe da i dalje nosi krunu tvojih osećanja.Odmah da si presekla i ubacila ga u fioku BIVŠI. Ok je ako je normalan, pa razgovarate i kažeš mu šta ti smeta, odnosno za šta misliš da nije u redu i da ti time što to radi pokazuje nepoštovanje, pa on to zaista promeni.Ali nije ok ako on i dalje nastavi tako.Onda se zapitaj, šta će ti muškarac koji te ne poštuje? Ma bre, odmah radikalno, šta pričam ja to, kakvi razgovori i ispravljanja? Da je pravi, bila bi ti i te kako poštovana. Ovako – FIOKA BIVŠI, bez daljeg objašnjavanja.

BIVŠIMA: To što ti misliš da je cool da mi ne odgovoriš na poruku, poruke, što misliš da je tvoje vreme vrednije od mog, što kao teraš neki inat i glumiš neku šatro muškarčinu…Što me tretiraš kao neku glupaču, a moj IQ je veći od tebe samog, što misliš da si uvek u pravu i nikada ne prihvataš kritiku, čak ni onu dobronamernu, što svojim izjavama tipa: „Opaaaa, ide se u izlazak, biće nekih frajera, smotaj nekog macana…“ a pritom se zoveš mojim dečkom, pokazuješ i te kakvo nepoštovanje mene i mojih vrednosti, a pokazuješ svoju nesigurnost, što ti smeta moj uspeh, što ti smeta moj neuspeh, što ti smetaju moji prijatelji, roditelji i još mali milion sitnica…Sve to znači da me ne poštuješ i znači da si zato tu gde jesi – u fioci.

Image result for bivšimaphoto credit: http://www.alt-f-artist.com


BIVŠIMA:

Zato što je bilo sve tako kako je bilo, bivši si. Nema potrebe da se vraćaš kad shvatiš ustvari da si sjebao stvar. Do tad sam te već pregrmela.Prestani da budeš sebičan. Imao si svoju šansu, nema potrebe ponovo da dolaziš po nju, jer je nećeš dobiti. Možda sam srećna sa nekim drugim, možda sam srećna sama, kako god, svakako sam srećna bez tebe. Navikni se na to. Možda sam ti se u početku vraćala, ali samo zato što ja nisam mogla da se naviknem da si se promenio,eto, tek tako. Ili zato što sam mislila (kao što svaka od nas bar jednom pomisli,da se ne lažemo) da ću baš ja biti ta zbog koje ćeš se promeniti. Ali, ljudi se ne menjaju.Bar ja ne znam ni jedan primer. Neće tebe promeniti ni bolja ni gora od mene.Možda me i jesi voleo, ko će ga znati, ali tako poremećen nisi znao da pokažeš da jesi. Kako god, sve je to iza mene.I sada već potpuno nevažno.

Samo želim da ti kažem, HVALA. Što si mi dao lekciju, što sam nešto izvukla iz našeg odnosa.Barem taj šablon kako treba i kako ne treba da se ponašaš prema ženi.Što sam posle svakog tebe bivšeg naučila nešto i o sebi i o tome šta treba i šta ne treba da mi smeta.Hvala ti i za one lepe trenutke, neću biti bezobrazna, zapamtiću ih.Ali ti zapamti da uvek, po nekom nepisanom pravilu, sve dobro pada u vodu, kada na kraju uradiš tu jednu lošu stvar.

Imala sam potrebu da kažem sve ovo, jer svašta, kad sam ja ostala nedorečena 🙂 Imala bih ja još što šta da dodam…ali neka ovo bude prvi deo, početak,da još jednom utvrdiš gradivo, ko si i šta si u mom životu i u kojoj si fioci 🙂

I ne, ne pišem ovo sve određenoj osobi. Ovo je posvećeno svim BIVŠIMA…NEKA TO I OSTANU!!!!

A vi mile moje, drage žene, devojke, kraljice…Koliko god bilo teško, ne vraćajte se bivšima, molim vas. Jače ste i veće od toga. Ne dozvolite da vam ukradu ono najvrednije, vaš osmeh, vaše dostojanstvo, vašu dušu. Jer bivši su kao neke pijavice. Uvek nam uzmu sve ono lepo što imamo u sebi, da bi nahranili svoj ego ili šta god već hrane.Ne dajte im više, ni mrvu toga.Vratite se sebi kad već imate priliku, ne vraćajte se bivšima….

 

Tvoja bivša Koskica