Zaljubljene ili samo radoznale?

UPOZORENJE!!!
Pišem iz srca i iz glave (wow, koja kombinacija 🙂 ), ako vam bude zbunjujuće, vi pročitajte još jednom, ja ću svakako 🙂

Nekako s’ proleća, što kaže pesma, meni uvek zapadne za oko neko. Negde. Nekako. Nakon svih veza i vezica, silnih analiza ko je kriv, gde je zapelo, zašto je zapelo, opet sam shvatila da nažalost šablon ponašanja u muško-ženskim odnosima nisam promenila, a u poslednje dve godine promenila sam mnoge bitnije stvari kod sebe.Hello? Zemlja zove Koskicu. Wake up women!!!!

Da li su to emocije krive, pa prosto njima ne možeš da upravljaš ili smo mi žene jednostavno toliko tvrdoglave, evo pokušavam i dalje da saznam. Možda će se neki stavovi u ovom postu kositi sa onim iz predhodnih postova, ali ne zamerite. Prosto pokušavam da shvatim neke stvari, pa naglas razmišljam. Možda mi vi pomognete u tome, možda i vi prepoznate sebe, pa eto tešim se da nisam jedina.

Koliko puta vam se desilo da vam se neko dopadne, da uspostavite kontakt i da sve krene lagano, sjajno, onako kako ste zamišljali i onda samo odjednom BUUUUM, pukne taj balon od iluzije i ostanete opet same, nedorečene, bez odgovora i bez objašnjenja? Pa onda lupate glavu, jel moguće da ste sve to umislile, sve one pozive, sve one poglede, osmehe koje ste dobijale? Pa onda opet ubeđujete sebe da niste, da je on taj koji je kukavica, koji nema hrabrosti da bude sa vama,da vam priđe, da ovo, da ono itd, itd.?

photo credit: http://www.everafterdating.com

Da li je problem u muškarcima ili je problem u nama? Možda smo jednako krive i mi i oni. Možda oni šalju slučajno zbunjujuće signale, možda sve rade s’ namerom, možda mi previše idealizujemo i maštamo. Možda svi zajedno pravimo opasan zajeb,jer što prosto kad može komplikovano...Možda je moglo da bude dobro, a možda je dobro što ništa nije ni bilo.

Došla sam do jedne teorije, još pre mesec dana, a onda me je na istu podsetio i story jedog druga koji je to savršeno objasnio. Hvala J.V. na podsetniku. Parafraziraću: On kaže da se žene (većina) uvek lepe za one muškarce kojima nešto fali, odnosno na one koje treba da promene i „poprave“, da od haosa naprave harmoniju. Kada nađu „ispravnog“, taj im nije zanimljiv ili jednostavno „pokvare“ ga, naprave od njega haos, kako bi opet one bile te koje će od haosa napraviti harmoniju. Zvuči komplikovano, ali ja sam se tako pronašla u tome i to se tako poklapa sa onim o čemu sam i razmišljala da vam pišem.

Večito, oduvek, definitivno sam se „kačila“ za muškarce kojima treba neki remont, koji imaju neku falinku i onda se u meni bude neke supewomen moći kako ću ja da mu pokažem, dokažem da nismo sve iste, da ima i normalnih, da sam ja ta koja je savršena za njega, da sam ja ta koja će ga promeniti i izvesti na pravi put?A on mučenik ne želi ništa od toga,već počinje da me shvata kao ludaču. Počinjem da razvijam teoriju da se u tim momentima u nama budi „majčinski instinkt“, drugo mi ništa ne pada na pamet. Alo, treba da mu budeš devojka, ne majka. #kkkkšššš (zamislite da se udaram u čelo 🙂 )

Već sam nekad negde i napisala, da se zaljubljujem ne u muškarce, nego u njihove postupke prema meni, a hvala Bogu, današnji momci su potkovani dobrano kako treba ženu da osvojiš, da i nije teško pasti na te slatkorečivosti. Kao i svako žensko, padnem na znakove pažnje, pomislim Bože koliko je on divan, pa prosto njega sam čekala, a ustvari samo ubeđujem sebe da je on taj iako negde ipak znam da nije, jer eto, opet mi žene proklete samo želimo da nas neko voli.A na kraju balade uveeeeek sam JAAAAA bila ta koja je morala nešto još da kaže, da doda, da objasni, jer se vodim time da ne treba igrati igrice, da treba uvek reći šta nam je u glavi, uvek sam JAAAAA bila ta koja je pokušavala da ispravi krive Drine. Hoćeš li ikada ućutati ženoooo? I šta se dešavalo? Ostajala sam sama. Zbog čega? E pa tu ima milion podteorija, možda budem pisala u nastavku, možda u nekom novom postu.

Naravno, postoji i moja druga strana koja će mi uvek biti zahvalna što sam takva, jer svi bivši nisu u mom životu sa razlogom bivši, kakav god da je to razlog, ipak, po mene uvek ispadne dobro. Samo, aj ti to u tom momentu objasni ludoj glavi da sve to tako treba da bude. Nego, da se vratim na temu.

Zašto pobogu mi žene uvek moramo da budemo toliko radoznale i da čačkamo i da njuškamo, ako nam negde u podsvesti već blinka lampica „nije to to, beži“?Jel to radimo da bi sebi dokazale kako smo stvarno moćne da možemo da promenimo muškarca, da nahranimo svoj ego time „Wow, on se promenio zbog mene, uspela sam!“ ili to radimo zato što smo stvarno zaljubljene, pa dalje od njega ne vidimo i ne fermamo nikog kad nam trezvenim mozgom govori „mani se“? Uvek je na kraju radoznalost ubila mačku!!!

I koja je to poremećena potreba u nama da mi budemo teeee koje će određenog muškarca promeniti, zbog koje će se određeni muškarac promeniti? Kada ćemo shvatiti da zaista,ne muškarac, nego bilo koja osoba se nikada neće promeniti zbog toga što vi to tako hoćete, već će se promeniti samo ako ona to sama od sebe želi?Pričali smo o ovome u „Igraj, ja ne umem.“

Zašto prosto i jednostavno nekada ne pustimo da sve ide samo od sebe, nego moramo uvek da budemo te koje će držati sve konce u rukama? Da, da, dragi moji muškarci, nemate pojma koliko mi konaca držimo dok se na kraju ne zapetljamo same u njih…Mada realno, tako nam i treba, kad držimo, a ne puštamo.

Mi smo te koje su vas snimile, koje su bacile oko na vas, mi smo te koje osvajate, samo i ako ste se nama već pre toga dopali. Mi znamo svaki vaš sledeći korak, mi vas navodimo šta i kako ćete uraditi, napisati, reći… I onda, kada se uverimo da se sve dešava baš kako i kažemo našoj najboljoj drugarici da će i biti, dok vas analiziramo zajedno i ispijamo kafe do besvesti tumačeći svaki vaš zarez, smajli, tačku, razmak i šta je pisac hteo reći (ps. nismo lude, samo smo i previše obazrive da ne kljoknemo na istim greškama ko u predhodnoj vezi, kad gle čuda, na kraju opet kljoknemo 😉 )…onda se to i desi.Kljoknemo, kiksnemo, odlepimo, zapetljamo se u konce i ćao đaci. Svaku dalju kontrolu preuzimate vi dragi muškarci. Baš tad, u tom momentu naše nepažnje i našeg opuštanja, upadamo u taj haos gore pomenuti. I onda fijuknemo još više za vama (eto, sad sam nekim muškarcima, nadam se da ne čitaju ahahahah, otkrila kako same sebi uskačemo u stomak. 🙂 Vi likujete, mi očajne. Onda kreću oni momenti, šta mu sad ovo znači, zašto me nije zvao, zašto me je zvao, zašto je stavio samo jedan smajli, zašto nije stavio ni jedan? I zilion banalnih gluposti oko kojih se bakćemo, ma koliko god godina imale.

Eee, tu treba preseći definitivno. Tj. ne preseći, nego pustiti. Aman luda ženska glavo. Mani se analiziranja, mani se lupanja glavom. Pusti sve dođavola i uživaj, pa makar na kraju opet ostala sama i izigrana. Sve smo mi bile povređene i razumem tu potrebu da se zaštitimo, ali sve više dolazim do zaključka da treba da slušamo našu intuiciju i onaj sitni, tihi unutrašnji glasić koji govori „nije on za tebe“. Ako nastavimo dalje ignorišući taj glasić, e pa onda smo definitivno ili  radoznale il ludački zaljubljene ili lude, a ako prekinemo, e onda svaka nam čast. Legenda kaže da nikada ni jedna žena nije poslušala svoj unutrašnji glas.

Da ne tupim dalje mnogo, pošto iz svega napisanog može se doći do zaključka da zaista ne znam šta je ljubav, ali svakako sam htela da podelim sa vama ove moje teorije, koje verovatno i nisu moje, al’ ja sam ih sad otkirla, pa aj kao, kao svoje sam i ih i prisvojila.Evo ne znam na kraju šta bih savetovala i sebe i vas i koja je poenta svega. Ukoliko ste se pronašle u ovome, hajde zajedno da probamo sledeći put samo da pustimo na vreme odnosno kad krene lampica da blinka „nije to to“ ili da pustimo same sebe da uživamo ako nam je lepo, pa dokle traje da traje. Verujem da pravi postoji i da će sve ove teorije zavere, ne zavere, kakve god da su pasti u vodu kad se on pojavi. A do tad…dobro ću razmisliti dal’ ću sledeći put biti radoznala toliko, jer zaljubljena ne verujem da sam, barem ne do sada 🙂

Vaša Koskica radoznalica

 

Оставите одговор