Mili moji živci

Dobro jutro, jutro dobro 🙂  Dobila sam zaista dosta komentara, mailova, poruka sa predlozima da bi bilo lepo kad bi se čitali dva puta nedeljno.Hvala vam na podršci. Krećemo onda i sa vikend ćaskanjem.

Jel ste i vi ponekad slabi sa živcima? Nervozni, cupkate nogom, lupkate prstima?Psujete u saobraćaju kaoooo najgori? Vrištite na komšiluk zato što im pas preglasno laje?Il im dete prejako tapka loptu?

Shvatila sam da su sa godinama moji živci dosta otanjili. Kriva sam, znam, što dozvoljavam svemu da me poremeti, čak i najgorim banalnostima. Al’ takvo je vreme, takvi su ljudi. Kidaju ti živce iz hobija.Kida ih ko stigne. A ti to prihvataš, jer, navikao si. Pa onda malo stres ovde, malo onde, po koja kafa da te razbudi, da što bolje izdržiš to kidanje živaca. I tako svaki dan. Sve dok jednog dana ti već otanjeni živci ne odu dođavola. BUM!!!

photo credit: https://sax.rs

„Živci su kao lastiš. Rastežeš ih do iznemoglosti, ali čak i najkvalitetniji lastiš puca, kad se arči. I onda nastradaš i ti i onaj preko puta koji je držao drugi kraj lastiša.“ KoSana S

Jer, dozvolio si. Ali nemoj više. Reci dosta. Lupi šakom o sto. Niko se nije naučen rodio. Učićemo zajedno. Čuvati živce, to je jedan komplikovan posao. Možeš ti to. Nek ti to bude novi cilj, novi zadatak, novi projekat na kojem ćeš raditi. Čuvati živce. Bićeš debelo nagrađen kada starost dođe. Za svaku glupu situaciju u kojoj ostaneš sabran, upiši sebi dodatni staž za sreću.

Pukla ti je guma?Ne drami, zamenićeš je. Zgazio si u blato? Opušteno, obrisaćeš. Gužva je na putu? Take it easy, odvrni muziku do daske i održi svoj car koncert. Nerviraju te na poslu? Nerviraj i ti njih (šalim se). Sažvaći šta su ti rekli, svari, i izvuci najbolje iz njihovog najgoreg. Za ostalim izrečenim, pusti vodu.

Ne možeš da nađeš posao? Usavršavaj se. Nađi neki hobi. Šetaj. Ne paniči. Onda kada popustiš, kad se smiriš…sve će doći na svoje. I neeee, i ovo nije samo jedna od onih otrcanih faza. I ovo vam govorim iz ličnog iskustva.

Sledi moja situacija. Naučite nešto iz nje. Nemojte da me žalite. Ne pišem vam zbog toga. 🙂

Jedne godine bila sam bez posla skoro 6 meseci. Živela sam od babine penzije koja iznosi 14.000,00 rsd. Mama i njen drugi suprug kojeg obožavam kao da mi je najrođeniji otac, nisu bili u mogućnosti da mi pomognu, jer su i sami živeli na rubu egzistencije. Zajednička primanja su im 12.000,00rsd mesečno, jer su oboje u privremenoj invalidskoj penziji. Otac, pravi otac, u tom trenutku se nije setio ni da me okrene i samo pita „Ćero, kako si?. Neću ga dalje komentarisati. Nek je on živ i zdrav.

I tako smo sa babinih 14.000 plaćali komunalije i hranu. Bila sam očajna. Navikla sam da radim i zarađujem, a sad sam živela na babin račun. Nema koliko CV-jeva nisam poslala, na koliko se oglasa nisam javila. Mrka kapa. Ništa. 6 meseci kidanja, nespavanja, nerviranja, kopanja, u nadi da ću iskopati neki posao. Ništa. Mrtvilo. Nisam se viđala ni sa kim, nigde nisam izlazila. Htela sam samo da spavam. Da prespavam. Bežala sam od problema u san. Trgla me je mamina rečenica:

„Ne može ceo život da se prespava.“

I bila je u pravu. Nešto je moralo da se preduzme. Pošto sam već upala u depresiju, bilo je vreme da se potraži stručna pomoć. Konstantno plakanje za svaku izgovorenu reč, bežanje od realnosti u san.Bezvoljnost. Ništavilo. Nisam smatrala da sam luda zato što ću potražiti pomoć psihologa, psihijatra. U prošlom postu sam vam napisala: „Niste odmah ludi ako ste pali.“ Ne zaboravite to. Nikada.

Otišla sam na razgovor, pregled il kako se već to zove 🙂 kod njene prijateljice koja je Mr sci med, specijalista psihijatrije. Čim mi je izgovorila, da čujem u čemu je problem, briznula sam u plač. Nakon završenog razgovora, došla je do zaključka da imam „anksiozno depresivni poremećaj“, ali da nije ništa strašno, jer sam se obratila za pomoć na vreme. Dobila sam terapiju. Već na sledećoj kontroli koja je bila nakon mesec dana rezultati su bili vidljivi. Osećala sam se bolje.

U momentu, kada sam lupila šakom o sto i samoj sebi zabranila da kidam sopstvene živce, tad sam se probudila. Ne sećam se do detalja kako je tekao oporavak, bilo je to pre 7 godina 🙂 ali se sećam da sam shvatila da stvari na koje ne mogu da utičem u datom momentu (u tadašnjem slučaju, posla ni od korova), koje ne mogu da promenim svojom voljom, nisu vredne mojih živaca. Nikako.

Ono na šta sam mogla da utičem je, da steknem neko dodatno znanje. Čitala sam mnogo, usavršavala svoje pisanje. Nadograđivala sebe. Kad sam prva popustila lastiš, popustio je i inat i dao mi priliku da počnem da radim. Odjednom, bez najave, bez traženja, našla sam posao.

   Pustila i našla. Pustila i došlo je. To je ključ. Pustiti. Pustiti odmah, onog trenutka kad lastiš krene da vam se urezuje u dlanove i da vas seče…

Počela sam da radim kao konobarica. I neeeee, nemojte odmah početi da pljujete. Ne nasedajte na te „trla baba lan da joj prođe dan“ priče kako su sve konobarice lakog morala. Ne treba se stideti ni jednog posla i ni jedne pozicije, dokle god ste pošteni u onome čime se bavite. Pobogu, naravno da sam prihvatila posao za koji se nisam školovala, jer…da li biste vi dozvolili sebi da i dalje živite od babinih 14.000,00rsd? O tome što posao u svojoj struci nisam mogla da pronađem, neki drugi put 🙂 Ima krivice i u državi, i u meni.

Tako da, oduži se ovo moje vikend ćaskanje. Nadam se da ste me ispratili do kraja i da ste shvatili suštinu. Priznajem, desi mi se da izgubim kontrolu nad čuvanjem živaca s vremena na vreme i sad, ali pisajući ovo sve, opet lupam šakom od sto i govorim „Dosta!“. Hajmo zajedno da učimo da čuvamo živce. Ako imate neki predlog, slobodno ga podelite sa mnom. Evo, par mojih, pa ko voli nek izvoli.

  • Kupite Bojanku za odrasle, ne verujete kako opušta
  • Uzmite ceo vikend samo za sebe. Javite se svima da nećete biti dostupni neko vreme, da je sve OK, da ne brinu. Isključite telefon i uživajte. Uživajte sami sa sobom i u sebi. U spavanju, gledanju TV-a, čitanju, pisanju, šetanju…uživajte!

    Niste u obavezi da budete dostupni svima 24h. Osim sami sebi.

  • Kupite sebi neku sitnicu koja vas uvek obraduje. Ja npr. obožavam lepe sveske, rokovnike i pribor za pisanje. Imam punu kutiju novih, neiskorišćenih, čistih. Ali nikad ne uskraćujem sebi kupovinu kad naletim na neku divnu svesku.
  • Budite kreativni. Isecite stare pantalone, farmerice, pa krenite da pravite suknju npr. Napravite ličnu čestitku za rođendan, smislite neku pesmicu, ili smislite neki recept, isprobajte nešto novo.Šta god vas pokreće na kreativnost. Just do it!
  • I najbitnije, gore već pomenuto, al da rezimiramo. Pustite svoje živce i ne razvlačite ih kao lastiš.

Dino Merlin – Sredinom, pesma koja mi uvek da snagu.“Pa šta bude, neka bude.“

Vaša Koskica

 

 

Svako ima svoj pad…

Ne želim da vam pametujem, da budem life coach, ionako ih je previše…pišem vam, jer to zaista volim da radim, a ako vam nešto i bude korisno, satisfakcija je svakako prisutna.

Pre par dana sam se dopisivala sa drugaricom, Ivanom, od milošte zvanom Ivančić i sinovi 🙂 i piše ti ona meni:

  • „Danas sam bila zvezda padalica.“
  • „Pa jel’ si dobro? Gde si pala?“
  • „Ma pala sam ovaj glupi ispit opet!“
  • „Hahaha, ja rekoh poljubila si patos negde. Opušteno, ja sam pala duševno.“
  • „Hahaha, eto, svako ima svoj pad!“

I u tom momentu sam se zapitala. Ako svako ima svoj pad, kako ga podnosi? Da li, što bi ljudi rekli, ustaje il odustaje? Koliko mu treba vremena da se podigne? Šta mu se mota po glavi u tim trenucima?

photo credit: http://www.opanak.net/

Jedna sam od onih što ustaje, definitivno. Nekad malo sporije, al’ ustajem. Pala sam, pa ne znam koliko puta. Poslovni pad, ljubavni, psihički, pravi pad…Sve vrste padanja sam apsolvirala. Evo, skoro sam imala „duševni“ . U kom smislu?

Jesen je,svi su tmurni, slinavi, bolesni, blato,kiša i onda kao i svake godine, sa lišćem pada i moj duh. Mrzovoljna sam, lenja, ništa me ne čini srećnom,svi me nerviraju, sve me nervira…Malo je kraće trajalo to stanje nego inače. Razlog je možda što sam se ispraksovala da brže ustajem. Doduše, nisam se pridigla skroz, al’ bitno je da sam počela.

Jedne večeri sam razmišljala, šta da uradim da mi ne bude više ovako dosadno, da se ne osećam ovako prazno? I tad sam došla na ideju da blogujem. Volim da pišem, znam da pišem, imam puno toga da kažem. I sutradan sam krenula u akciju.Raspitala sam se o svemu i eto me ovde.

U tom trenutku, pravi potez.Moj razlog za ustajanje.

A koji je vaš razlog? Da li uspevate da ga nađete? Ako se mučite, kao i ja na početku, da pronađete nešto što će vas podići, podeliću sa vama par stvari, možda vam i budu od pomoći.

Nebitno je kakav pad imate u životu, zaista. Svako ga doživljava na svoj način, neko teže, neko lakše prihvata…Bitno je da se usresredite da što pre stanete na noge. Volite sebe. Kompletno. I sa vrlinama i sa manama. Napišite na papir šta bi vas usrećilo u datom trenutku i krenite u ostvarivanje. Neće uvek biti lako, al’ bar ćete se pokrenuti. Verujte u sebe bar toliko. Ništa nije teško kad se nešto želi.I verujte mi, kažem iz iskustva, to nije samo fraza.

Ako ste pali psihički, potražite stručnu pomoć bez ustručavanja. Danas ima dosta psihologa, psihoterapeuta…

Niste odmah ludi ako ste pali.

Samo ste se zaglavili u nekom vrtlogu misli, života i situacije. Hvala prijateljima što nas slušaju i savetuju, al’ to nekad nije dovoljno. Ako ste pali zbog ljubavi,pa svašta, niste ni prvi ni poslednji. Ok, shvatam, u tom momentu je srušen ceo svet, ali isti taj svet će se ponovo izgraditi, a na vama je da vidite da li će onaj zbog kog ste pali likovati ili plakati.

„Jer ljubav je ono što nas večno inspiriše ili uništava…pisali su mnogi, govorili retki…osetili jaki…“ KoSana S.

Ako ste pali ispit, opet kažem, neće biti ni prvi ni poslednji :). Za sledeći put se bolje pripremite. Nema predaje. Smejte se svakom padu. Smeh je zdrav.

„Meni je pala (spala) top majica dok sam trčala ka vratima jednog kafića na benzinskoj pumpi, jer je u tom momentu počela kiša. Stala sam ispred staklenih vrata, da pre nego što uđem pogledam da nisam slučajno isprljala bele baletanke,kad imala sam šta i da vidim. Moje gole grudi na izvolte. Kuma, koja je već sedela unutra je promenila milion i jednu boju na licu, druga drugarica se grizla od muke što je taj prizor propustila, jer je gledala u telefon. A ja? Ja sam podigla majicu i ušla u kafić, jer heeej, pila mi se kafa i ništa me neće sprečiti u tome. Devojka za susednim stolom koja je sedela sa nekim društvom smejala se, onako mučeno, prigušeno. Sledeća scena, okrećem se ka njoj i govorim: „Opušteno, smej se.“ I u tom momentu je krenuo histerični smeh.“

Smejte se. I kada padnete (ili vam spadne majica) 🙂 Proći će. Sve to obnavlja dušu. Sve je to normalno. Ništa strašno.Smejte se svom inatu, svojim neprijateljima, pogotovo onima što vas „gotive“, a nemaju snage više ni minute jedne da izdrže u vašoj senci. Jer vi imate harizmu, vi zračite, oni tako negativni, oni su nebitni. I nikada ta ljubomora u njihovim očima neće pokvariti vaš sjaj iskrenog osmeha. I oni će proći.Izbledeti, upravo u vašoj senci.

„Prođu i sve velike tuge i velike ljubavi,ratovi,vreme,brige,sreća…sve prođe…ali borite se da bar malo sreće sačuvate u svakom danu,bar na minut neka bude tu,jer tako ćete lakše podneti sve ostalo što treba da prođe,a proći će…“ KoSana S.

Vaša Koskica – padalica 🙂

Flaster za bol

Jedva sam čekala da vam pišem. Nisam spavala celu noć od razmišljanja i smišljanja šta ću prvo da vam kažem, o čemu da vas posavetujem, kako ću se „svađati“ danas sa ovim WordPress-om, jer nešto se juče nismo dobro sporazumevali. A nisam spavala i zbog toga što me desno rame odnosno negde tamo iza, kod plećke, na skroz meni nepristupačnom mestu, bolelo. I pokušavala sam jedno pola sata da zalepim flaster za bol i uspela sam nekako, al pritom sam ušinula levu stranu ???? Eto u tim trenucima dobro dođe imati muškarca kraj sebe.Ili bar produženu ruku 🙂

A ako nas boli duša? Kako na nju zalepiti flaster? Zašto nisu smislili lek za tu boljku? Ili jesu…ili je to sve u našoj glavi…ne u duši…

Pre neki dan mi je FB izbacio status koji sam napisala prošle godine u ovo neko vreme… Opširan je to status, pa eto još jednog razloga što sam se odlučila na blogovanje, FB me ograničava. Radi se o ljubavi. Kako i u šta se ustvari mi to zaljubljujemo? Verujem da će se većina vas, drage moje dame, složiti sa mnom. A priča ide ovako:

…nikad, ali nikad se nisam zaljubljivala u muškarca kao muškarca, već uvek u ono što mi u tom trenutku pruža i kako se ophodi prema meni. Lepa reč, duhovitost, pažnja, sitnice. A razočaram se i „patim“, ne zato što sam ostavljena, već zato što se na kraju otkrije iliti ispostavi da je to sve ipak bila samo dobra muška gluma, igra, a ja ne volim igrice, niti da slušam laži. I onda se razočaram činjenicom da sam opet nasamarena. Jer, ja ne tražim mnogo, a dajem sve i mrzim kada to neko podmuklo iskoristi…Al ovo su jakooo opširne stvari o kojima se može pisati od jutra do sutra.Pa ćemo to ipak ostaviti za neko sutra.

Naravno, sve to postaje nebitno kada nađeš nekoga ko ti konstantno dokazuje da te ne laže u onome što oseća. I ti si onda na krovu sveta, jer si ipak dobila ono što si čekala, što si zaslužila,poštovanje, ljubav. A to je u današnje vreme jako dragoceno. I da, uvek sam verovala i uvek ću verovati u ljubav, pa i da se sto puta opečem…Negde sam pročitala „Sudbina nikad ne iskušava slabiće“. Zato DAME…

 

Ostanite jake, uvek. Isplačite se najnormalnije kad god vam se plače, to nije sramota. I manite se onoga kad vam kažu „Ma zbog koga plačeš, nije on toga vredan?“.

„JER MI NIKADA NE PLAČEMO ZBOG NJIH…PLAČEMO ZBOG SEBE…JER NAS BOLE POSTUPCI…NE MUŠKARCI!!!“ KoSana S.

Plačemo i zbog filma i zbog napuštene životinje, zbog povišenog tona našeg nadređenog, zbog sto i jednog razloga. Jer suze su OK. Čiste dušu. Suze su za jake ljude. Za žene. Za muškarce. Zato, ostanite jake, uvek.

Ako zaboli, ti zalepi imaginarni flaster na tu bol, sipaj sebi neko piće, napuni kadu, igraj gola po stanu, odvrni muziku do daske, izvrišti se, isplači se, izbaci sve stvari iz ormara na pod, sedi na tu gomilu i kukaj nad svojom sudbinom. Kad se iskukaš, kreni ponovo te iste stvari da slažeš i vraćaš u ormar. Odlična anti-stres terapija, garantujem, pritom je i korisna.

 

I zapamti. Lepo je voleti, nemoj to nikada da odbaciš zbog razočarenja…jer rekosmo…MI SE ZALJUBLJUJEMO U ONU SLIKU KOJU SAME STVORIMO O MUŠKARCU.

„Ne zanosi se da si poseban. Takvim te ja pravim, a ako se previše zaneseš, mogu i da te srušim.“ KoSana S.

Ostani jaka, uvek…isplači se…Nikad ne znaš šta nosi novi dan. Možda baš sutra bude dan kada ćeš dobiti zasluženo…Jer si bila jaka i verovala u ljubav. A u momentima slabosti…Zalepi onaj flaster i „vozi“ dalje.

Vaša Koskica.

Zdravo, zdravo :)

Dugo su me nagovarali da otvorim svoj You tube kanal i da snimam vlogove.Znam, jako sam zanimljiva :), ali ne još toliko slobodna da likom stanem pred toliki narod. Nekako mi je lakše da sve ono što želim da kažem bude ipak u pisanom obliku. Odatle i ideja da pokrenem svoj blog.

Moram priznati da sam se jako malo informisala oko pokretanja istog, što verovatno nije preporučljivo, ali svakako sam se upustila u avanturu, jer pisanje….to je nešto što volim. Nešto što znam odlično da radim…U nekom narednom blogu ću vam pisati zbog čega to volim i zašto odjednom ideja o svemu.Čisto da vas sad ne zatrpavam informacijama. Kao savet sam pročitala da bi blog trebalo da ima svoju nišu.Moja nije konkretna.

Ovo će biti blog o svakodnevnom životu, o usponima i padovima,o ljubavi, možda i nekim tabu temama, kako sam prevazišla određene situacije…sve ono što čini život prosečnog građanina zemlje Srbije. Svakako ću se truditi da vas što više posavetujem o onome što znam i umem. Jednom sam izjavila da želim da budem neko m*do u životu. Svi su mi se smejali. Na drugom sam stepeniku ka tome. Al o toj temi, malo kasnije 🙂

Dobrodošli, nadam se da ćete pronaći barem nešto što će vam biti od koristi.

Vaša Koskica.