Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

Ne tako davno, živeli su…

Nekada davno,pardon, ne tako davno,  živeli su jedna devojka i jedan mladić. Mladiću se ta devojka mnogo dopadala, kao i on njoj, ali su se znali samo iz viđenja. U jednom momentu, on je skupio hrabrost i prišao joj. Predstavio se, kao lepo vaspitan momak, proćaskali su i razmenili brojeve telefona. Tu noć su se dopisivali do kasno. Kuckali su o svemu. Uglavnom su pokušavali da se bar nekako upoznaju. Dogovorili su se da će se naći sutradan, kako bi uz kafu nastavili upoznavanje. Kada su se našli, smotano su se poljubili u obraz i uz stidljivi osmeh upustili su se u priču. Dugo su sedeli i uživali, svako u priči o onom drugom. Na rastanku su se opet poljubili u obraz. Pola sata nakon rastanka, nastavili su upoznavanje preko poruka. Pisao joj je divne stvari. Ona je bila očarana. Opet su se dogovorili da se vide. Ovog puta išli su u bioskop….iz dana u dan postajali su sve bliži. Opustili su se i uživali. Nakon nekog vremena, poljubili su se prvi put. Taj poljubac je za oboje bio savršenstvo. Pun emocija. Zabavljali su se dosta pre nego što su prvi put spavali. Od tog momenta, njihova veza je postala još jača. Na kraju, završila se brakom. I dan danas su srećni. Pričaju svojoj deci kako su se upoznali, kako su se zavoleli, nadajući se da će i njihova deca doživeti takvu ljubav. Čiča miča i gotova priča….

Сродна слика                photo credit: love

Alo??? Gde su nestali ovakvi muškarci? Gde su nestale ovakve devojke? Zbog čega su kombinacije zamenile prave veze? Zbog čega smo prestali da verujemo u ljubav? Ovo gore nije samo bajka. Ovo gore je bilo. Ne nekada davno, već ne tako davno.

U poslednje vreme, sa kojom god drugaricom da sam pričala, naslušala sam se raznoraznih primera kako su muškarci danas prestali da se trude. To se odmah šalju slike polnih organa. Ili budu divni, romantični, bajni, dok ne dobiju ono što su naumili. I te fore kad čujem, ja sex mogu da imam kad god hoću, ne želim samo to od tebe, pa povraća mi se. Ako možeš da ga imaš, što obigravaš oko mene? Idi onda tamo gde ti se nudi, ako ti se nudi uopšte… Zar je zaista teško potruditi se oko devojke koja vam se dopada? Zar vam se zaista ceo svet vrti oko sexa? Nemojte da glumite muškarčine. Nemojte da povređujete devojke. Ako vam je mozak samo u onoj vašoj maloj glavi, onda tražite takve devojke, koje su na vašem nivou. Nemojte dirati one koje su dobre, naivne, romantične, koje veruju u ljubav, samo zarad par minuta vašeg zadovoljstva.

Резултат слика за zaljubljena devojkaphoto credit: https://joomboos.24sata.hr

Ne branim sve devojke, ali branim sve one večito zaljubljene u ljubav. One koje mogu da ti daju ceo svet i od tebe naprave boljeg čoveka. Nemoj po njima da gaziš. Nemoj da budeš prost. Nemoj, samo nemoj.

Ako ti se ikada dogodi da ti se neka devojka istinski dopadne, ne ispuštaj je tako lako. Potrudi se oko nje. Sve mi volimo kada smo muškarcu bitne. Ne očekujemo kule i gradove. Očekujemo poštovanje. Pažnju. Nismo komplikovane koliko su vas ubedili. Vrlo smo jasne u onome što želimo. Samo treba da nas čujete. I slušate kad vam pričamo!!! Da obraćate pažnju upravo na te male sitnice.

Drugarica mi je skoro ispričala kako je dečko iznenadio. Pričali su jednog dana uopšteno o tome ko je šta tog dana radio. U jednom momentu mu je rekla da je videla da je izašla nova knjiga njenog omiljenog pisca, ali da nije uspela da ode do knjižare, jer je zaglavila na poslu.Onako najnormalnije mu je rekla, kao odgovor na pitanje šta si ti danas radila.Naravno, sutradan ju je ta ista knjiga sačekala. Prosto. Jednostavno. Sitnica. Znak da te neko sluša čak i kada trabunjaš. Mislim da sam negde i spomenula da ako želimo da nekoga iznenadimo,da treba da upijamo i one najbanalnije stvari koje priča, jer obično se tu krije rešenje za iznenađenje.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.thealternativedaily.com

Zar je zaista teško poslati devojci poruku za dobro jutro, za laku noć, ako ti se istinski dopada? Čemu vode te glupe igrice od jutra do sutra? Neću da joj se javim, neka čeka, neka čezne…Lepa je čežnja, ali samo kad je iskrena, ne kad je iscenirana. Ako ti se devojka i ne dopada toliko, zašto joj daješ lažne nade? I bre, mi devojke, stvarno smo naive. Uvek se zaletimo srcem i poverujemo u svakakve slatke priče, u svaku malu pažnju koju dobijemo. Kada ćemo i mi jednom otvoriti oči, po cenu da ostanemo same? Zašto se ustvari bojimo te samoće? Niste same, nikada, pogotovo nećete biti same onog momenta kada sebe zavolite sa svim manama i vrlinama.

Nema potrebe uvek da budete „zaljubljene“ u muškarce. Možete nekad biti zaljubljene i u sebe, naravno bez preterivanja. Jer lepo je. Kad voliš sebe. Onda će te i drugi voleti, zar ne? Ali, zavolite sebe zbog sebe, ne zbog toga da bi vas drugi voleli. Rekoh isto jednom da smo sami sebi i prijatelj i neprijatelj. Vi gledajte da izmirite te sve zaraćene strane u vama.

Da se opet vratim momcima. Dakle, dragi naši mladići (oprostićete što vas ne zovem muškarcima, ali još uvek ste očigledno mali da bi vas tako nazivala), dokle god vi budete devojke povređivali i glumili mačo frajere, bićete nesrećni. Koliko god vi mislili da je to kul, stićiće vas sve to. Jednog dana. Sve dolazi na naplatu. Setite se koliko ste njih ostavili u suzama i setite se isto koliko te suze znaju da se vrate, i to duplo.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.powerofpositivity.com

Ne budite prosti, bahati, ne nazivajte žene svakakvim imenima. I preklinjem vas, nemojte lagati. Naučite se već jednom da se sve laži pre ili kasnije saznaju, a suze nastale zbog istih, troduplo se broje. Žena će uvek lakše podneti istinu, koliko god bolna da je, al bar ćete u njenim očima kroz neko vreme ipak ostati čovek. A ako ste je slagali, verujte mi, nema povratka. Ne postoji reč koja bi vas u tom momentu spoznaje laži opisala.

Ako ti se sviđa, sviđa, reci joj to otvoreno.Udvaraj joj se.Normalno, prirodno, ne napadno i ne skači pred rudu. Nemoj odmah fore jaoj šta bih ti radio, jaoj gde bih ti radio. Ne budi prost. Pitaj malo starije od sebe kako su se ranije udvarali. Šetnje, poruke, pozivi, gledanje tv-a, kafenisanje, bioskop. Pravi muškarac će čekati koliko treba, za onu koja mu se sviđa, sviđa. Ništa komplikovano, zar ne? Ali, ukoliko ti to sve zvuči zamršeno,ukoliko shvatiš da ti se i ne dopada baaaaš toliko da bi se „mlatio“ sa njom 24/7, ukoliko ustvari skontaš da bi ipak sa njom samo ono o čemu misliš 24/7, onda se i ne mlati. Ni ne pokušavaj. Idi onda juri za onom koja noge diže odmah čim te vidi. Ostavi ovu koja veruje u ljubav, da i dalje veruje i da sačeka onog ko je zaista zaslužuje.

Резултат слика за udvaranje

I vi drage moje, nemojte misliti da ćete ovakvog muškarca promeniti. Ako ste mu se „podale“, ne znači da će vas zavoleti. Samo će ispuniti svoju želju za kombinacijom na jednu noć. A verujte mi, mnogi od njih su spremni svašta da vam kažu i da urade, samo da bi došli do cilja. Problem nastaje onda, kada mi padnemo na tu njihovu igru pažnje i kada pokleknemo. Posle, u većini slučajeva, budemo povređene.

I onda ovakva tema otvara još mnoga pitanja. Kako uopšte posle svega verovati da je neko ozbiljan u svojoj nameri? Kako onda uopšte posle svega verovati u ljubav? Nekako se vremenom i nakon brojnih „opekotina“ na muške laži povlačimo u sebe i postajemo nepoverljive. E, u tom momentu fali onaj muškarac, ne mladić, momak, dečkić, već muškarac, koji će znati kako treba prema ženi da se ponaša, kako treba žena da se osvoji i zadrži.

Svima vam želim jednog takvog. Koji će uvek umeti da izmami osmeh na vašem licu. Koji će imati strpljenja za vas. Prema kojem ćete se vi otvoriti, onda kada za to dođe vreme, odnosno onda kada osetite da je to što on oseća prema vama iskreno. Ne savetujem da glumite ledene, nedodirljive kraljice, ali ne savetujem i da slepo verujete u te dečačke fraze i izraze „ljubavi“. Probajte da izbalansirate koliko god je moguće, mada kada je ljubav u pitanju, tu balansiranja nema, znam. Tu ili grmi ili je ravna linija. Ali i dalje verujem ipak, da oni muškarci koji su postojali do ne tako davno, postoje i dalje negde.

Сродна сликаphoto credit: http://www.novosti.rs

Možda su se i oni samo umorili od udvaranja pogrešnim ženama, onima kojima je ljubav samo igra, korist za neki sopstveni cilj. Možda su se i oni previše udvarali onim ženama koje nisu večito zaljubljene u ljubav.

Nema jednog krivca ovde. Obe strane su krive. Ali ono u šta još verujem je to, da će jednog dana, baš onda kada se umore, obe strane shatiti šta i koga žele u svom životu, i da će tada opet pokušati da se spoje, dve strane na istoj strani.

Do tada, drage moje, nemojte očajavati. Ako ste same, radite na sebi, u smislu da se zavolite još više, budite u vezi same sa sobom. Ne vraćajte se bivšima u trenucima slabosti. Jedite čokoladu, jedite šta god volite, ako vam je hrana uteha. Lakše ćete smršati, nego skinuti onaj osećaj kajanja što ste se ponovo vratili, pa makar i na noć, osobi koja vas ne zaslužuje.

Ima toliko načina da budete zadovoljne u svojoj koži. Pronađite ih. I nemojte da prestajete da verujete u ljubav. Ona postoji. Nisu je izmislili. Samo se uplašila od ovog ludog, drugačijeg vremena od onoga na koje je navikla. Ali ljubav je to. Prilagodiće se ona svemu, samo ako i dalje ostanemo uz nju. Vratiće se na velika vrata sve one prave vrednosti. Jer kad je nešto ogavno i kad ne valja, ne traje doveka. Tako neće ni ovo „moderno“ udvaranje. Jednoga dana, poželeće momci da postanu muškarci. Jednoga dana dve strane biće na istoj. I sve će to doći onima koji su verovali u ljubav čak i onda kada su drugi prestali.

Ljubav samo zvuči komplikovano, sa milion pitanja i podpitanja, a ustvari…kada klikne, treba se prepustiti. Dok ne klikne, okrenite se sebi, nemojte tražiti klik na silu. Važi za obe strane. Ukoliko želite kombinaciju, ne vezu, ok je i to, sve dok vam to prija. Ni tu nemojte ostajati na silu. Svakako, verujmo da će ovo ne tako davno postati biti ponovo. Uskoro…

Vaša uvek zaljubljena u sebe Koskica

 

 

Uvek. Oduvek. Zauvek. JA.

Резултат слика за drugo japhoto credit: www.6yka.com

Borba. Nemir. Neprospavane noći. Milion pitanja. Ni jedan odgovor. Ni na zemlji ni na nebu. Između. Uvek. Oduvek. Zauvek. Za sitnice, za velike stvari. Preispitivanje odluka. Postupaka. Reči. Sumnja. Uvek. Oduvek. Zauvek. Samo je jedan kriv. Kako god da okreneš, to si uvek ti.

Koliko puta vam se desilo da se posvađate sami sa sobom? Koliko puta ste se zapitali da li ste dobra osoba? Koliko puta ste rekli ja sam loša osoba? Zbog svih odluka koje ste doneli…A prosto ste samo želeli da uradite nešto dobro, a napravili ste još gore. Samo zato što je vaše jedno ja mislilo da tako treba, vaše drugo ja ste ignorisali. I tako je uvek. Oduvek. Zauvek. I onda ste ljuti na sebe što oba ja ne uspevate da pomirite. Što se uvek sukobljavaju. Što vam uvek naprave neki haos, kao dva nestašna deteta koja se svađaju za svaku sitnicu.

Kada ste poslednji put, ustvari, da li ste ikada stali pred ogledalo i porazgovarali sami sa sobom? Zašto svi misle da je to znak da si lud? Nisi. Taj razgovor nekad može biti od velike pomoći. Pitanje je samo da li si spreman da ga obaviš? Zašto se bojiš? Svako ima svoje dve strane. Treba da ih upoznamo. Zavolimo. Oprostimo. Pomirimo. Treba iz obe izvući samo najbolje i ispraviti najgore, ako to najgore postoji u nama,mada, imamo svi tu mračnu stranu. I ovde se postavlja pitanje, šta ko smatra mračnim, a šta normalnim…kako god da okreneš, to je u tebi. Hteo to ili ne, priznao ili poricao. Najbolje bi bilo da obaviš taj razgovor što je pre moguće, kako bi mogao na vreme da shvatiš ko si. Šta si. Dokle dosežu tvoje granice. Da li ti je duša čista, da li ti je savest mirna.

Kafa. Omiljena muzika. Ceo dan. Celu noć. Zakažite sastanak sebi sa vama. Pričajte o svemu, šta god da vas muči. Nećete verovati šta sve možete čuti i saznati. Nećete verovati kakve sve savete možete dobiti. Jer sve to što druge savetujete, a ne primenjujete na sebi je zbog toga što se niste sastali sami sa sobom. Vaši saveti prijateljima i vaša iskrena mišljenja, sigurno si im pomogla. A vama da li su? Nisu, jer ih koliko god znali da ste u pravu za neke stvari, niste naglas rekli sebi u lice. Ogledalo. Ono pomaže. Da vidite sve bore i zapitate se koja je zbog čega? Da li ima više onih smejalica ili onih koje su nastale od brige i umora?

Резултат слика за žena ispred ogledalaphoto credit: https://ocdn.eu

Istražite vaše lice. Gledajte se. Budite ponosni na svaku liniju koja je po vašem licu iscrtana. To znači da ste živi, da živite. To su tragovi vašeg postojanja. To ste vi. Dobri ili loši. To ste samo vi. Pomirite sve svoje strane. Jer mišljenja sam da u svima postoji dobro. Problem je kod loših što nisu na vreme obavili razgovor sa svojim mirom i nemirom.

Ludo je vreme, to smo konstatovali više puta. I sve više upadamo u njegove zamke. Nemamo vremena za naše najbliže, prvenstveno nemamo vremena za sebe. I to nam je greška. Molim vas, dajte sebi svaki dan onih 5 minuta o kojima pišem u skoro svakom postu. 5 minuta oduška. 5 minuta iskrenog razgovora. Priznajte sebi sve što gurate pod tepih. I ako vam prođe nešto kroz glavu što je grešno, izgovorite to, da biste postali svesni svojih misli. Pitajte sami sebe za savet. Za onaj savet koji bi drugima pomogao. Pomogao bi i vama. Verujte mi.

Kad se u vama vode bitke, pustite ih da se odviju do kraja. Nemojte ih zaustavljati. Te bitke će vas očvrsnuti, ponekad slomiti, ali kakav god da je ishod budite sigurni da će vas izgraditi. Samo nemojte sebi da ćutite. Nikad, ništa. Šta god. Sami ste sebi i prijatelj i neprijatelj. I vođa i sledbenik. I ranjenik i ratnik. Dopustite sami sebi da se ranite makar posle te rane dugo vidali. Niko vas ne poznaje toliko koliko sami sebe znate. Neka vas osuđuju i za šta niste krivi. Ne dozvolite da vas to pogađa. Budite jači od njih, jer imate svoja oba ja na istoj strani. Jer dovoljno je da vi znate ko ste i šta ste. Tu jačinu ne dajte drugima. To što sebi verujete može da sruši i najveću planinu. Nemojte sebe grditi.

Резултат слика за drugo ja ispred ogledala

photo credit: http://3.bp.blogspot.com

Dajte sebi savet, ne prekore. I deca bolje slušaju kada se sa njima lepo razgovara. Kada im se lepo objasni. Objasnite se sebi. Pa i ako ste nešto pogrešno uradili, rekli, pomislili, razgovorom dođite do rešenja, do ispravke. Jer upravo tim ćaskanjem shvatićete da li ste zaista krivi vi ili je to nešto što drugačije nije moglo. Samo nikada nemojte sebi da se izvinjavate što ste iskreni. A na iskrenost prema drugima imate prava tek kada budete iskreni prema sebi.

Dokle god sebi pravdate nešto što drugima ne, bićete zarobljeni u tom ratu između vaša dva ja. Nemojte se lagati. Nemojte se tešiti. Budite iskreni prema sebi. Šta god da je u pitanju. Svet neće propasti ako naglas izgovorite ono što o sebi mislite. Npr. ako radite svoj posao kako treba, ponekad i više od toga, a niko to ne primeti, ili primeti, a pohvale i podstrek od drugih ne stižu do vas, nemojte to da vas pokoleba. Nemojte to da vas zaustavi da budete najbolji u onome što radite. Pohvalite sami sebe, u svoja 4 zida. Sami sebi dajte krila da letite dalje. Na ispravan način. Bez laži, bez prevare. Ili suprotna situacija. Ako mislite da ste loši, probajte naglas da izgovorite zbog čega to mislite. Bez laži, bez prevare. Dođite do zaključka. Do rešenja.

Postanite već jednom prijatelji ti i vi. Me, myself and I. Jer, ipak, na kraju dana, sa svojim mislima ostajete sami. Ne pravdajte sebi sve, ali ni ne pravdajte se sebi uvek. Zvuči teško i komplikovano i filozofski, ali je u stvari jednostavno. Razgovor ispred ogledala. Ti i ti. Suočite ja i ja. Ne osuđujte dok ne čujete obe strane. Za i protiv. Tek onda donesite odluku šta i kako dalje. Ali šta god radili u životu, prvo krenite od sebe. Bićete mirniji, duševno bogatiji.

Svađe između dobra i zla, između vaša dva ja. Biće. Uvek. Oduvek. Zauvek. Rešite je razgovorom. Ne dozvolite sebi da ona mračna strana nadvlada svako vaše dobro. Pričajte sebi i slušajte se. Ne bojte se. Sve to nas samo jača. Sprema za ono što dolazi, leči ono što je prošlo. Ne bojte se. Pomirite sve svoje dobro i loše. Pomirite se da niste idealni. Niko nije. Ne očajavajte od toga, nego radite na tome da sami sebi postanete savršeni, takvi kakvi ste. Vi i vaše ja.

Borba. Nemir. Neprospavane noći. Milion pitanja. Ni jedan odgovor. Ni na zemlji ni na nebu. Između. Uvek. Oduvek. Zauvek. Za sitnice, za velike stvari. Preispitivanje odluka. Postupaka. Reči. Sumnja. Uvek. Oduvek. Zauvek. Samo je jedan kriv. Kako god da okreneš, to si uvek ti. Ali sledeći put kada okreneš, okreni se sebi. Uvek. Oduvek. Zauvek. Ko god da si, ti si ti. Nauči se da se voliš, da sebi praštaš. Neka tvoja oba ja budu jedno veliko. Tada ćeš znati da si uspeo. Srećno na sastanku tebe sa samim sobom. Nadam se da ćete se lepo isćaskati.

Vaša Koskica sa velikim JA

Mesto gde je sve onako kako nije…

Postoji jedno mesto gde su svi nasmejani, bogati, lepo obučeni. Stalno na bitnim događajima, mestima, skoro svaki vikend na nekom putovanju. Na tom mestu se jede najfinija hrana, u većini slučajeva po fensi restoranima. Mesto gde sve sija, blista. Gde je svako zaposlen, a u toku radnog vremena kafeniše, jer je sam svoj gazda. Gde su deca okružena složnim, najsložnijim roditeljima. Sva deca imaju roditelje koji se vole i ne svađaju i koji obraćaju pažnju na njih. Gde su vrtoglave štikle zamenile normalnu dnevnu obuću i gde se crveno i roze slaže. Mesto gde je ljubav toliko velika da prosto ne postoje reči kojim bi se opisala. Gde su svi fotogenični i lepi, kao na naslovnicama. Gde taraba nije taraba, već hashtag, jako bitan za više lajkova. Gde se upravo lajkovima meri koliko je ko bitan, lep, uspešan. Mesto zvano INSTAGRAM. Dobrodošli u čarobni svet, gde je sve onako kako nije.

Резултат слика за instagram parodija photo credit: https://www.delfi.lt

Davnih dana, dok sam bila ludački zaljubljena u jednog dečka, razmišljala sam, jaoooj kako bi bilo lepo kada bih mogla nekako javno da podelim neku pesmu koja me podseća na njega, kako bi bilo divno kada bi on video kako sam ja danas lepa…i malo nakon toga susrela sam se sa Facebook-om. Naravno, bila sam oduševljena otkrićem. 24h sam živela fejs. Postavljala slike, kačila statuse, lupetala gluposti…i onda u jednom trenutku pojavio se i instagram koji je postao zanimljiviji. Pa tu je story, pa tu pršte slike, pa to bi čovek rekao da mi Srbi živimo život iz bajke.Mi smo i radnim danima po kafanama, svi kafići puni u toku radnog vremena. A svi kukamo kako nemamo leba da jedemo.

Nemoj da jedeš dok ne slikaš za insta. Ne pomeraj se, ne diši, ne živi dok ne objaviš sliku na insta. Slikaj se stohiljadapetstopedesetpet puta i izaberi najbolju sliku, provuci kroz filter i divi se sebi kako si lepa/lep. Srećna/srećan. A u sebi truneš od tuge i tog života koji živiš u realnosti.

Ne postoji osoba na svetu koja ovako ne razmišlja, a radi sve to. Ja sam prva. Neću da lažem. Ja prva nekad u toku dana izbacim sto jednu sliku, snimim sto jedan story. Ja se prva smejem, ali lažno. Ja prva slikam hranu, čekiram se, hashtagujem i ostalo što se podrazumeva. Ja sam sve ono što potajno, a nekad i javno osuđujem.

Резултат слика за instagram filteriphoto credit: https://instagram-press.com

Gledala sam pre mesec dana neke slike sa raznih svadbi na kojima sam bila…Na svakoj slici sam nasmejana. Iskren osmeh je na licu, od uvete do uveta. Na svim slikama sam lepa. Na svim slikama sam srećna,iskreno srećna, iako u tom nekom momentu možda život moj i nije bio takav. I onda sam se zapitala dok sam gledala samu sebe tako nasmejanu…

Gde je nestao taj osmeh sa slika? Šta mu se dogodilo? Da li sam postala preopterećena svojim desnim profilom i uvežbanom pozom za slikanje? Kada? Zašto? Zbog koga, zbog čega glumim sreću i srećan život, a ispred tog ekrana se raspadam u sebi? Kome se dokazujem? Zašto se uvek smorim kada vidim sve zgodne i doterane žene, a ja muku mučim da skinem kilograme i nosim odeću iz second hand-a? Da se razumemo, ne patim od markiranih stvari, čak i zazirem od njih. Nije mi bitno dal sam nešto kupila u nekom fensi butiku ili kod Kineza, jer sve je to ustvari isto. Parče materijala koje je skuplje ako te doziva sa lutke iz nekog blještavog izloga.

Ustvari, zašto dozvoljavamo sebi da nas pogađaju tuđi životi, kad su svi oni samo dobro isfiltirani, isto kao i tvoj?Isto kao i moj. Da li tako lečimo nešto što se izlečiti ne može, nego prerasta u još veću bolest? Da li zaista živimo taj život sa insta slika? Da li? Zašto se foliramo da smo voljeni, zašto forsiramo idealnu sliku zaljubljenog para, a sa istim tim partnerom se svađamo do iznemoglosti? Zašto ulepšavamo svoju stvarnost nestvarno? Milion pitanja…milion…a koji je odgovor?

Pokušavam da ga pronađem, ali mi ne ide. Možda je to samo da se ne bih osećala odbačenom, pa kud svi, tu i ja. Možda zato što time želim sebe da motivišem kako bih i zaista živela to što postavljam. Možda je to iz dosade. Možda iz navike. Možda je zbog milion možda.

Ono što mi često prolazi kroz glavu je vreme kada smo živeli bez društvenih mreža. Nevino, naivno, bezbrižno. Ok, pomažu društvene mreže sa poslovne strane, dobijate mogućnost da više ljudi vidi vaše proizvode ili usluge koje pruža vaša firma, ali kada smo to svoj život pretvorili u posao, u firmu, u „brend“? Kada smo odlučili da intima postane samo davno zaboravljena legenda, kada smo to odlučili da svi ljudi mogu da vide u svakom momentu gde smo, šta radimo, sa kim sedimo? Kada smo to počeli da javno patimo kada smo ostavljeni, postavljajući pesme na story ili citate sa hashtagom #posvećeno?

Резултат слика за instagram parodija

Zašto smo ubili ljubav, ugušili je, smorili je tim javnim,lažnim pokazivanjem iste? Kada smo počeli da besnimo putem društvenih mreža, a da pri tom po tom pitanju zbog kojeg nas je besnilo uhvatilo, ništa ne radimo u stvarnom životu? Kada smo počeli da nebitne ljude predstavljamo kao VIP ličnosti, a same nas je sramota postupaka tih osoba? Kada smo počeli da kafenišemo, a da ne progovorimo ni jednu reč, nego konstantno da tipkamo po ekranu? Kada su nam tuđi životi posatli zamena za sopstveni?

Kada smo postali roboti? Kada smo prestali biti ljudi? Kada smo opuštanje,djuskanje, zezanje sa ekipom u kafani ili klubu zamenili obaveznim snimanjem za story? Kada smo postali toliko veštački? Zašto svi ličimo jedni na druge? Gde je nestala ona prirodna lepota po kojoj su Srpkinje prepoznatljive? Zameniše je silne tetovirane obrve,kose loše nadograđene, napumpane usne, izoperisani nosevi, dupeta, grudi i ostale magije plastične hirurgije…ok je, ne osuđujem, samo konstatujem…ok je promeniti nešto na sebi čime nisi zadovoljan, ako će to zaista da ti podigne samopouzdanje, ali nemojmo preterivati, zaista…Zar ti zaista trebaju tolika usta ili toliko vidno loše odrađene obrve? Molim te!!!

Сродна слика

Da li je zaista teško otići u bioskop, ili prošetati se, bez da se uhvatimo za telefon i odmah sve to podelimo da svi vide? Kada smo prestali da cenimo vreme koje imamo? Zašto ga trošimo gledajući nečije profile, pa prijatelje prijatelja na čiji si profil došla preko prijatelja prijateljice?

Hajde da preskačemo lastiš. Ili da igramo između dve vatre. Ili hajde da pročitamo što više knjiga, umesto žute štampe…hajde malo da vaspitamo našu decu, a ne od njih da pravimo divljake…jer deca upijaju kao sunđeri…kako se vi ponašate, oni će to smatrati ispravnim…posle nemojte da se čudite što nam deca dobijaju mobilne telefone čim progledaju…Mi smo sami sebi odnosno našoj deci čorbu zakuvali…ali još nije kasno da promenimo jelovnik…

Što ne učite decu svim onim igrama u kojima ste vi uživali? Zašto se uvek vadite da nemate vremena…za toliko ga imate, verujte mi. Treba da ga imate, da ga izmislite, da ga stvorite. Od tih malih bića vi ste ti koji prave ljude…a da li ćete od njih napraviti robote ili ljude, zavisi od vas, zar ne? Nemojte, zaista, nemojte posle da decu krivite za sav bezobrazluk i ostala sranja koja prave…sve polazi i dolazi iz kuće i vaspitanja.

Pokušala sam upravo u ovom postu sama sebi da pomognem i da pronađem odgovore, ali kao što vidite, umesto odgovora, pitanja su se nizala jedna za drugim, sama od sebe…Pokušala sam, ali nisam uspela, jer mislim što se ove teme tiče, da smo tek nagrabusili…ali ajde da se potrudimo barem malo, barem svaki dan po malo, da zaboravimo da društvene mreže postoje, na 10 minuta, sat, pet…Hajde, pa dok izdržimo…sve je to bolest zavisnosti od koje smo oboleli zbog dosade i trenda. Kako smo ranije živeli bez svega toga? Zar nije bilo uzbudljivije i mirnije? Sada te svaka glupost sa tih društvenih mreža može izvesti iz takta. A zašto? Pa zato što ti je sve dostupno da vidiš, pročitaš, odgledaš, čuješ.

Svi su bitni i sve je bitno. Svi su puni keša. To pršti, to puca, svi glume mafiju i mangupe,sve su ribe ulta giga mega, svi su sve, a sve je ništa ustvari.

Evo, opet pitam kao već jednom što sam pitala. Zašto imamo potrebu da se pravdamo? Našim objavama po društvenim mrežama, mi se pravdamo. Samo ne znam koga pokušavamo da ubedimo u to što lažemo… Ok, ajde da ne preterujem. Postoje zaista i realnih stvari koje delimo, ali hajde da ne preterujemo.

Gledala sam svoj profil. Bože dragi, kakvih sve gluposti ima, šta sam ja sve „kačila“ na insta. Selfija kol’ko ‘oćeš, a svi na istu foru, na onu izvežbanu pozu iz desnog profila, sa poluzatvorenim očima i napućenim usnama…Šta uradi od sebe crna ja? Kad sam prešla granicu normalnosti? Kada sam postala ista kao i svi, ponekad i gora? Mislim da je vreme da zatvaram ovu temu, jer ću nastaviti da nižem pitanja…jedno za drugim…u nedogled…

Naučićemo se nekada valjda da se vratimo pravim vrednostima, samo se iskreno nadam i zbog sebe i zbog svih nas, da neće biti kasno.

Do tada, udri hashtag na veselje.

Vaša #insta Koskica

Spontanost ne ujeda…

Oduvek sam sebe smatrala spontanom osobom, pogotovu kada su neke sitne stvari u pitanju. I ok je ako nikada u životu niste bili spontani, to se sve nauči, samo vas molim da ne preskočite tu lekciju. Niste ni svesni kako spontanost može da prija, pogotovo što spontanost zaista ne ujeda.

Bilo da je to poslati prva poruku nekome ko ti se dopada ili umesto na kafu u obližnji kafić, otići do nekog drugog grada, za mene je sve to spontanost. Nekako kao da smo zaboravili da se spontano osmehnemo, nekom strancu na ulici poželimo „Dobar dan“, a nekada se smatralo nekulturom ukoliko nekoga na ulici,znali ga ili ne, ne pozdravimo sa jednim „Dobro jutro…dan…dobro veče“.

Znam sve, vremena su drugačija i ponekad se osećam kao da se protiv istog i borim, ali tim nekim sitnicama zaista uspevam svom životu da vratim neki smisao, neku lepotu koja se vremenom isprljala od raznih ružnih reči, događaja i ostalih savremenih situacija.

Image result for spontanost photo credit: http://www.iscjeljivanje.net

Novu godinu sam dočekala sa dve drugarice. Vanja i ja smo kod M. stigle oko pola devet i nakon raspakivanja, odlučile smo da prošetamo i pronađemo kafić gde bih ja mogla da utolim žeđ za kafom i uživam u dozi nikotina, koji je moj jedini porok u životu. Nekada ću ga se odreći, nadam se, ali sada, i dalje uživam u njemu i nekako baš i nemam želju da se rastanem sa njim.

31. decembar, 21h i nešto kusur minuta, tri solo, samostalne, ostvarene devojke, krenule su u šetnju. Našminkane tek toliko da ne budemo blede, u pantalonama i lepim majicama, u udobnim čizmama na štiklu (i to postoji, verujte), krenule smo u pohod na kafić sa kafom. Naravno, prošetale smo se dobro, jer da li sam zaista verovala i mislila da će i jedan kafić raditi 31. decembra u to doba i služiti kafu? Izgleda da jesam, jer ja uvek verujem u nemoguće, koje na kraju postane moguće. Od jedne ulice na Dorćolu, gde drugarica inače živi, preko Strahinjića Bana, do Skadarlije, apsolutno je sve ili bilo zatvoreno ili su dočekivali goste koji su planirali svoj doček u tom lokalu. Grad je bio prepun ljudi. Nagledah se svega. Od pijanih stranaca, koji su se teturali i pre ponoći, do devojaka u sandalama ??? Ok, bilo je lepo vreme, ali devojko, odoše jajnici, ode zdravlje, ne pitaj me kako znam.

Image result for tri drugaricephoto credit: http://stil.kurir.rs

U nekom momentu zaličile smo na one najgore pijandure koje idu od lokala do lokala tražeći novu dozu alkohola. Mislim da bi nas pre pustili da smo to zaista bile, nego što smo tražile kafu. Isčuđeni pogledi na naše pitanje, možemo li samo na kratko, da popijemo kafu, su sve govorili…Ali ne, nismo odustajale, njih dve najviše zbog mene, koju je već krenula da hvata kofeinska nervoza. I na kraju smo uspele. Sele smo u jedan lokal na kraju Skadarlije. Ljubazni mladić nam je objasnio da gosti samo što ne dođu, ali ukoliko želimo, možemo sedeti napolju. Sele smo naravno, jer bilo je toplo za toliko, a i imali su grejalice 🙂 Ćaskajući, osmatrala sam okolinu i dalje. Kao neko ko prvi put vidi svetla velikoga grada. Sve je sijalo, svi su bili veseli, opušteni, niko se nikome nije zamerao, barem ja nisam primetila. U svakom slučaju, nakon uspešne misije, krenule smo nazad u stan. Grad tek tad kao da je dobio na ubrzanju. Što se ponoć bližila, on je bio sve puniji, veseliji, obojen raznim kaputima, licima, cipelama…

Related imagephoto credit: https://thenewsdispatch.files.wordpress.com

Spremile smo večeru, otvorile šampanjac, slušale muziku, ćaskale naravno, đuskale, i dogovorile se da u ponoć jedna drugoj nećemo čestitati Novu godinu sa poljupcima i zagrljajima, jer legenda kaže da prva osoba koja ženi mora da čestita mora biti muškog roda. Dogovor je bio i da kasnije kada budemo krenule u još jednu šetnju, prvo simpatično muško koje vidimo, zagrlimo i poljubimo u obraz afkors 🙂 Verovatno će se naći i oni koji će pomisliti, ako već verujete u te legende, zašto pobogu nemate svoje muškarce? Možda zato što to trenutno ne želimo ili jednostavno još nismo naišle na svog „princa iz bajke“. Tako da sa tim komentarima, pssst…Our choice at the moment. Respect that.

Došla je ponoć, čuli su se vatrometi, petarde koje nikako ne podnosim, cika, vriska, pevanje, sve po spisku i pravilima dočeka, krenule su da stižu poruke, želje, čestitke i pozdravi, a nas tri smo se samo pogledale i nazdravile, jer ipak, legenda je legenda. Prvo, pa muško, ne kaže se džaba.

Image result for tri drugaricephoto credit: https://www.smotuljak.com

Krenusmo tako nas tri, solo, samostalne, ostvarene devojke, u posleponoćnu šetnju. I uključismo skenere. Ali avaaaj…nigde normalno muško na vidiku. Ili je u zagrljaju voljene žene, ili je pijano, ili je premlado. I nisam mogla, a da se ne zapitam, postoji li normalno muško uopšte? Mislim, verujem da postoji, da ne preterujem sad, ali u tom momentu kao da su ulicama hodali samo oni koji ljudskog roda nisu. U jednom trenutku između rečenica o ponašanju omladine i komentarisanja konobara na kojeg smo čekale pola sata samo da nam priđe, išle smo u susret grupi od tri muškarca, koji su stajali i ćaskali. Gledam, fino obučeni, čujem, ne zapliću jezikom, nisu pijani, il se bar ne primeti, jedan od njih, najglasniji, jako sladak i simpatičan. Šta mi je drugo preostalo nego kad sam već direkt išla na njega, da malo zastanem i kažem mu: „Srećna Nova (cmok) godina“, a kao odgovor sam dobila: „Ej, i tebi (cmok) takođe, sve najbolje.“ I nastavila sam dalje kao da se ništa dogodilo nije. Cmok je bio u obraz, odmah da se razumemo. Aliii…..Taaadaaaaaa. Misija uspela, legenda ostvarena. Njih dve su ostale zatečene mojim potezom. Smejale smo se ko nezdrave. Ni one, a vala ni ja nisam mogla da verujem šta sam uradila. I mogu vam reći da je osećaj bio fantastičan.

Iskočiti iz svoje zone komfora, uraditi nešto neočekivano, spontano, bezazleno. Sigurno ne bih dobila šamar, a i čisto sumnjam da bi neko i uspeo drugačije da odreaguje, kad ga nepoznata osoba iz čista mira, u prolazu, coki 🙂 Pre par godina, mene i drugaricu je takođe za Novu godinu, dok smo šetale, nepoznati muškarac zagrlio i čestitao nam Novu, na isti način, kao što sam sada ja učinila. I setila sam se tog osećaja. Bilo mi je simpatično i slatko. Umirujuće nekako. Shvatiti možda na pet minuta da je svet ipak bezbedno mesto i da ljudi mogu biti spontani i ljubazni. Trenutak kada se svi vole i niko nikome ništa ne zamera.

Image result for susret dvoje ljudi na uliciphoto credit: http://www.sashapua.com

Ne znam zaista kada smo počeli da strahujemo od spontanosti. Zašto sebe zatvaramo u kavez sigurnosti kada nam ni on nije siguran? Zašto živimo po nečijim šablonima? Zašto strahujemo od reakcije i komentara okoline? To nikako ne može na dobro da izađe. Možemo sebe samo još više odvući u neko šnj stanje.

Nekada, kada mi npr. nestane kafe, a ja u pidžami i mrzi me da se presvlačim i odem do radnje, samo navučem jaknu i nazujem čizme i odem u radnju. Neće mi kruna sa glave pasti na tih desetak minuta. Ili pošaljem poruku da mi neko nedostaje, ili samo pitam nekoga kako je, nemam problem sa tim…jer ne želim da me stežu lekcije i pravila. Ok, za neke stvari postoje pravila koja ne kršim, ali neke banalnosti nema potrebe da pretvaramo u nešto ogromno i nešto što niiiikako ne sme da se prekrši.

Jer, sledi ona kliše rečenica: „Život je samo jedan, treba ga živeti.“ ali ipak ne toliko kliše. Možda smo je čuli i previše puta, pa nam je zato dosadila i ne obraćamo pažnju na nju. Mada, trebalo bi. Trebalo bi nekada, barem jednom u mesec dana da uradimo nešto spontano. Nešto što se od nas ne očekuje. Da skinemo te stege kojim su nas drugi vezali, svojim nametnutim pravilima. Jer upravo, taj život koji živimo, naš je, ne njihov. Šta se koga tiče da li smo poljubili nekoga u prolazu ili smo nekoga prvi pozvali na kafu? Uvek sam za to, da treba da radimo ono što osećamo, pa makar nam se to odbilo o glavu. Svakako, nećemo znati da li je dobro ili ne, dok ne uradimo. I iz svega, sami sebi dajemo lekcije. Sledeća lekcija neka vam bude zaista „SPONTANOST“

„Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.“ – Zoran Milivojević, http://www.politika.rs

Zato, budite spontani. To nije toliko teško. Nemojte samo na silu. Ako ne ide, lagano, naučićete. Bitno je prvenstveno da se osećate sigurno u svojoj koži i da ste se prihvatili takvima kakvi jeste, kao što je već gore navedeno.

Related imagephoto credit: https://oboi-colibri.ru

Nemojte bežati u taj začarani krug komfora. Jer, on je samo prividan. Shvatite već jednom da sveta neće nestati u tom trenutku kada uradite nešto što do tada nikada niste. Omakne nam se milion stvari i situacija, ali preživimo. Neka vam se već jednom omakne ta spontanost. Preživećete je. Spontanost ne ujeda.

Videćete i sami, kako ćete se osećati kada spontanosti dopustite da vam se dogodi. Taj osećaj slobode i trenutak kada dišete punim plućima ne može da vam obezbedi ta vaša zona komfora. Zato…budite svoji, blesavi i spontani, ponekad i smotani, što da ne. Sve je to simpatično, sve je to draž pravog, realnog življenja u vremenu u kojem se nalazite. Ne dozvolite da vam sve to što jeste oduzmu nekim banalnim pravilima i normama. Kao na primer…Moraš da se udaš, pobogu, koliko ti je godina? Neću da se udam samo da bih se udala i ispunila očekivanja. Udaću se, spontano, kada se samo od sebe dogodi.Neću na silu. Ništa ne radim na silu.

Tako da, drage moje i dragi moji, greške su tu da se prave i da iz njih učimo, život je tu da ga živimo, spontanost da nam se i da joj se događamo. Nemojte od sebe praviti bezlične i bezvoljne ljude. Lakše će biti sve kada shvatite da je za sreću potrebna sitnica…a od više se sitnih stvari uvek napravi jedna ogromna. Neka jedna od sitnica upravo bude i SPONTANOST…jer, ne ujeda 🙂

Vaša spontana Koskica.