Da li veruješ sebi…u sebe?

Da li veruješ sebi? Da li veruješ u sebe? Naizgled, dva identična pitanja, ali su totalno različita…Pitanja koja treba u određenom trenutku sami sebi da postavimo. Pitanja, na kojima nema tačnih i netačnih odgovora. Pitanja koja mogu da ti promene život, barem malo da ga poguraju.Pa da čujem odgovore.

Pokušaću primerom komparacije zajedno sa vama da sagledam poentu ovih pitanja. Pa da počnemo polako.

DA LI VERUJEŠ SEBI?

Mnogima će sada zvučati ovo pitanje kao glupo i nepotrebno, u fazonu, naravno da verujem, kakve su to gluposti, ali da li je zaista tako?

Uzmimo za primer sledeće:

Banalan primer, za početak bi bio, treba da kreneš na dijetu ili da ostaviš cigarete, a pitanje je DA LI VERUJEŠ SEBI? Da li veruješ sebi da sutra nećeš uzeti celu čokoladu i smlatiti u roku od odmah, da li veruješ sebi da nećeš sutra zapaliti cigaretu ujutru uz kafu?

Sledeći primer bi bio, DA LI VERUJEŠ SEBI da si zaista stavila tačku na vezu koja nema budućnost? Da li veruješ sebi da ga nećeš pozvati prvom prilikom ili mu poslati poruku da ga pitaš šta ima, kako je, šta radi?

Ajmo dalje. DA LI VERUJEŠ SEBI kada kažeš da ćeš sutra dati otkaz i promeniti posao, jer te ovaj više ne ispunjava i ne donosi primanja kakva zaslužuješ? Da li veruješ sebi da ćeš izdržati sve te dane tražeći drugi, bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem sebi, onda treba da postaviš sledeće pitanje zašto ne verujem sebi i da probaš da nađeš način da sebi poveruješ kad kažeš od sutra će biti drugačije i tačka. Dug je put do pravog verovanja sebi, ali dok sam sebi ne veruješ, ne očekuj da će ti drugi verovati.

Ako je odgovor, da, verujem sebi, onda svaka čast!!! Želim nam svima karakter kakav ti imaš. KARAKTER. To je ključni odgovor na prosto pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI?

Jako je teško izgraditi karakter. Jako teško, ali ne i nemoguće. To je nešto što iziskuje konsantan rad na sebi, na svojim greškama, principima, na svom životu. Počnite upravo od malih stvari, banalnih. Postavite sebi neki cilj. Ako uspem da izdržim bez cigareta nedelju dana, kupiću sebi nešto od tih para npr. Onda pomerite za još nedelju dana, pa za još nedelju dana. I polako, videćete da vam ide od ruke.

Stalno ponavljam da je suština u sitnicama, u malim koracima. Korak po korak, stigne se gde se naumi, samo je bitno ostati na pravom putu. Samo 🙂 Teško je, ali verujem da se sve može, dokle god razgovarate sa svojim odrazom u ogledalu. Opet se provlači to da ne smete biti u svađi sami sa sobom. Da probate da izmirite svoja dva JA. Opet se vraćamo na neki od prošlih postova. To i jeste smisao. Korak po korak. Jedan po jedan treba savladati, da bi došli do sledećeg.
I deca uče korak po korak, ali nikada ne odustaju ako pri prvim pokušajima padnu. Uporni su i tvrdoglavi 🙂 pa makar pali zilion puta. Tako i vi.

Nije strašno ako jedan korak morate da ponovite više puta. Strašno je kad jedan preskočite, pa se na kraju sapletete. Nemojte preskakati stepenice do svog razvoja. Kad stignete do cilja, ona jedna, ili onih par što ste preskočili, mogu skupo da vas koštaju. Zato, samo lagano i korak po korak, ako treba i zilion sedamsto puta 🙂 dok ne budete sigurni u sebe, odnosno ponavljajte sve dok odgovor na pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI ne postane, DA, VERUJEM SEBI!!!

DA LI VERUJEŠ U SEBE?

Idemo odmah na poređenje sa gore pomenutim primerima.

Primer dijete ili ostavljanja cigareta. DA LI VERUJEŠ U SEBE da ćeš izdržati ceo taj proces? Da li veruješ u sebe da si karakter, toliko jak, da ne posustaneš i odustaneš na pola?

Bivši dečko…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si mnogo bolja od onoga kakvom te on čini? Da li veruješ u sebe toliko da možeš da mu kažeš, nisi za mene, nismo jedno za drugo?

Posao…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si talentovanija i pismenija od polovine drugih koji rade sa tobom? Da li veruješ u sebe da možeš šefu da tražiš povišicu, a ako ti je ne da, da mu kažeš, hvala lepo, doviđenja? Da li veruješ u sebe da ćeš naći zaista mnogo bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem u sebe, onda treba da se vratiš na prvo pitanje i da poradiš na svom karakteru, jer vidiš da je sve povezano…

I ne možeš verovati u sebe ako prvenstveno ne veruješ sebi, a to je opet pitanje KARAKTERA. Dakle, kao što rekoh, korak po korak. Da bi i na ovo pitanje mogla da daš pozitivan odgovor, prvo moraš da „položiš“ prvo pitanje.

Vrtimo se u krug i vrtećemo se, dokle god svoj karakter ne dovedemo u red. A prvi put kada to uspemo, uspesi će se nizati sami od sebe i onda će uslediti i SAMOPOUZDANJE. Prosta lančana reakcija.

Nemojte mi odmah kukati kako je teško, šta ja to pričam, šta lupetam…Teško je, rekoh, ali ne i nemoguće. Zagrizite tu volju, ne puštajte je. Pa šta i ako ne uspete iz prvog puta? Nije smak sveta.

Priznajem, ja svoj karakter još nisam upoznala u pravom svetlu, ali na putu sam. Vraćam se iznova i iznova na početak, jer verujem sebi da ću uspeti i da ću u jednom momentu biti na istoj talasnoj dužini sa svojim karakterom. A onda ću i verovati u sebe. Još uvek imam to nepoverenje. Nisam još kompletna. Ali ono što je jako bitno je to što stvarnooo i istinski VERUJEM SEBI da ću danas, sutra VEROVATI U SEBE!!!!

Zato, hajde da učimo da hodamo ka karakteru. On nas čeka sa svim svojim blagodetima i ruku pod ruku je sa samopouzdanjem. Zamislite karakter kao svoj cilj. Prvih par „NE“ nečemu što ste shvatii da vam ne prija, biće „zeznuto“. Ali kada osetite manji teret na sebi kod prvog „NE“, shvatićete kako je i koliko dobro prodisati na tren. A onda ćete želeti još više vazduha i grabićete da ga imate. I kad osetite da dišete punim plućima, znajte da ste na pola puta, ako ne i na samom cilju svog karaktera.

Idemo. Opet. Korak po korak. Zajedno. Jednom ćemo uspeti da zajedno šetamo sa karakterom i samopouzdanjem, da verujemo sebi, da verujemo u sebe!!!

Vaša Koskica.

 

 

Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

Ne tako davno, živeli su…

Nekada davno,pardon, ne tako davno,  živeli su jedna devojka i jedan mladić. Mladiću se ta devojka mnogo dopadala, kao i on njoj, ali su se znali samo iz viđenja. U jednom momentu, on je skupio hrabrost i prišao joj. Predstavio se, kao lepo vaspitan momak, proćaskali su i razmenili brojeve telefona. Tu noć su se dopisivali do kasno. Kuckali su o svemu. Uglavnom su pokušavali da se bar nekako upoznaju. Dogovorili su se da će se naći sutradan, kako bi uz kafu nastavili upoznavanje. Kada su se našli, smotano su se poljubili u obraz i uz stidljivi osmeh upustili su se u priču. Dugo su sedeli i uživali, svako u priči o onom drugom. Na rastanku su se opet poljubili u obraz. Pola sata nakon rastanka, nastavili su upoznavanje preko poruka. Pisao joj je divne stvari. Ona je bila očarana. Opet su se dogovorili da se vide. Ovog puta išli su u bioskop….iz dana u dan postajali su sve bliži. Opustili su se i uživali. Nakon nekog vremena, poljubili su se prvi put. Taj poljubac je za oboje bio savršenstvo. Pun emocija. Zabavljali su se dosta pre nego što su prvi put spavali. Od tog momenta, njihova veza je postala još jača. Na kraju, završila se brakom. I dan danas su srećni. Pričaju svojoj deci kako su se upoznali, kako su se zavoleli, nadajući se da će i njihova deca doživeti takvu ljubav. Čiča miča i gotova priča….

Сродна слика                photo credit: love

Alo??? Gde su nestali ovakvi muškarci? Gde su nestale ovakve devojke? Zbog čega su kombinacije zamenile prave veze? Zbog čega smo prestali da verujemo u ljubav? Ovo gore nije samo bajka. Ovo gore je bilo. Ne nekada davno, već ne tako davno.

U poslednje vreme, sa kojom god drugaricom da sam pričala, naslušala sam se raznoraznih primera kako su muškarci danas prestali da se trude. To se odmah šalju slike polnih organa. Ili budu divni, romantični, bajni, dok ne dobiju ono što su naumili. I te fore kad čujem, ja sex mogu da imam kad god hoću, ne želim samo to od tebe, pa povraća mi se. Ako možeš da ga imaš, što obigravaš oko mene? Idi onda tamo gde ti se nudi, ako ti se nudi uopšte… Zar je zaista teško potruditi se oko devojke koja vam se dopada? Zar vam se zaista ceo svet vrti oko sexa? Nemojte da glumite muškarčine. Nemojte da povređujete devojke. Ako vam je mozak samo u onoj vašoj maloj glavi, onda tražite takve devojke, koje su na vašem nivou. Nemojte dirati one koje su dobre, naivne, romantične, koje veruju u ljubav, samo zarad par minuta vašeg zadovoljstva.

Резултат слика за zaljubljena devojkaphoto credit: https://joomboos.24sata.hr

Ne branim sve devojke, ali branim sve one večito zaljubljene u ljubav. One koje mogu da ti daju ceo svet i od tebe naprave boljeg čoveka. Nemoj po njima da gaziš. Nemoj da budeš prost. Nemoj, samo nemoj.

Ako ti se ikada dogodi da ti se neka devojka istinski dopadne, ne ispuštaj je tako lako. Potrudi se oko nje. Sve mi volimo kada smo muškarcu bitne. Ne očekujemo kule i gradove. Očekujemo poštovanje. Pažnju. Nismo komplikovane koliko su vas ubedili. Vrlo smo jasne u onome što želimo. Samo treba da nas čujete. I slušate kad vam pričamo!!! Da obraćate pažnju upravo na te male sitnice.

Drugarica mi je skoro ispričala kako je dečko iznenadio. Pričali su jednog dana uopšteno o tome ko je šta tog dana radio. U jednom momentu mu je rekla da je videla da je izašla nova knjiga njenog omiljenog pisca, ali da nije uspela da ode do knjižare, jer je zaglavila na poslu.Onako najnormalnije mu je rekla, kao odgovor na pitanje šta si ti danas radila.Naravno, sutradan ju je ta ista knjiga sačekala. Prosto. Jednostavno. Sitnica. Znak da te neko sluša čak i kada trabunjaš. Mislim da sam negde i spomenula da ako želimo da nekoga iznenadimo,da treba da upijamo i one najbanalnije stvari koje priča, jer obično se tu krije rešenje za iznenađenje.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.thealternativedaily.com

Zar je zaista teško poslati devojci poruku za dobro jutro, za laku noć, ako ti se istinski dopada? Čemu vode te glupe igrice od jutra do sutra? Neću da joj se javim, neka čeka, neka čezne…Lepa je čežnja, ali samo kad je iskrena, ne kad je iscenirana. Ako ti se devojka i ne dopada toliko, zašto joj daješ lažne nade? I bre, mi devojke, stvarno smo naive. Uvek se zaletimo srcem i poverujemo u svakakve slatke priče, u svaku malu pažnju koju dobijemo. Kada ćemo i mi jednom otvoriti oči, po cenu da ostanemo same? Zašto se ustvari bojimo te samoće? Niste same, nikada, pogotovo nećete biti same onog momenta kada sebe zavolite sa svim manama i vrlinama.

Nema potrebe uvek da budete „zaljubljene“ u muškarce. Možete nekad biti zaljubljene i u sebe, naravno bez preterivanja. Jer lepo je. Kad voliš sebe. Onda će te i drugi voleti, zar ne? Ali, zavolite sebe zbog sebe, ne zbog toga da bi vas drugi voleli. Rekoh isto jednom da smo sami sebi i prijatelj i neprijatelj. Vi gledajte da izmirite te sve zaraćene strane u vama.

Da se opet vratim momcima. Dakle, dragi naši mladići (oprostićete što vas ne zovem muškarcima, ali još uvek ste očigledno mali da bi vas tako nazivala), dokle god vi budete devojke povređivali i glumili mačo frajere, bićete nesrećni. Koliko god vi mislili da je to kul, stićiće vas sve to. Jednog dana. Sve dolazi na naplatu. Setite se koliko ste njih ostavili u suzama i setite se isto koliko te suze znaju da se vrate, i to duplo.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.powerofpositivity.com

Ne budite prosti, bahati, ne nazivajte žene svakakvim imenima. I preklinjem vas, nemojte lagati. Naučite se već jednom da se sve laži pre ili kasnije saznaju, a suze nastale zbog istih, troduplo se broje. Žena će uvek lakše podneti istinu, koliko god bolna da je, al bar ćete u njenim očima kroz neko vreme ipak ostati čovek. A ako ste je slagali, verujte mi, nema povratka. Ne postoji reč koja bi vas u tom momentu spoznaje laži opisala.

Ako ti se sviđa, sviđa, reci joj to otvoreno.Udvaraj joj se.Normalno, prirodno, ne napadno i ne skači pred rudu. Nemoj odmah fore jaoj šta bih ti radio, jaoj gde bih ti radio. Ne budi prost. Pitaj malo starije od sebe kako su se ranije udvarali. Šetnje, poruke, pozivi, gledanje tv-a, kafenisanje, bioskop. Pravi muškarac će čekati koliko treba, za onu koja mu se sviđa, sviđa. Ništa komplikovano, zar ne? Ali, ukoliko ti to sve zvuči zamršeno,ukoliko shvatiš da ti se i ne dopada baaaaš toliko da bi se „mlatio“ sa njom 24/7, ukoliko ustvari skontaš da bi ipak sa njom samo ono o čemu misliš 24/7, onda se i ne mlati. Ni ne pokušavaj. Idi onda juri za onom koja noge diže odmah čim te vidi. Ostavi ovu koja veruje u ljubav, da i dalje veruje i da sačeka onog ko je zaista zaslužuje.

Резултат слика за udvaranje

I vi drage moje, nemojte misliti da ćete ovakvog muškarca promeniti. Ako ste mu se „podale“, ne znači da će vas zavoleti. Samo će ispuniti svoju želju za kombinacijom na jednu noć. A verujte mi, mnogi od njih su spremni svašta da vam kažu i da urade, samo da bi došli do cilja. Problem nastaje onda, kada mi padnemo na tu njihovu igru pažnje i kada pokleknemo. Posle, u većini slučajeva, budemo povređene.

I onda ovakva tema otvara još mnoga pitanja. Kako uopšte posle svega verovati da je neko ozbiljan u svojoj nameri? Kako onda uopšte posle svega verovati u ljubav? Nekako se vremenom i nakon brojnih „opekotina“ na muške laži povlačimo u sebe i postajemo nepoverljive. E, u tom momentu fali onaj muškarac, ne mladić, momak, dečkić, već muškarac, koji će znati kako treba prema ženi da se ponaša, kako treba žena da se osvoji i zadrži.

Svima vam želim jednog takvog. Koji će uvek umeti da izmami osmeh na vašem licu. Koji će imati strpljenja za vas. Prema kojem ćete se vi otvoriti, onda kada za to dođe vreme, odnosno onda kada osetite da je to što on oseća prema vama iskreno. Ne savetujem da glumite ledene, nedodirljive kraljice, ali ne savetujem i da slepo verujete u te dečačke fraze i izraze „ljubavi“. Probajte da izbalansirate koliko god je moguće, mada kada je ljubav u pitanju, tu balansiranja nema, znam. Tu ili grmi ili je ravna linija. Ali i dalje verujem ipak, da oni muškarci koji su postojali do ne tako davno, postoje i dalje negde.

Сродна сликаphoto credit: http://www.novosti.rs

Možda su se i oni samo umorili od udvaranja pogrešnim ženama, onima kojima je ljubav samo igra, korist za neki sopstveni cilj. Možda su se i oni previše udvarali onim ženama koje nisu večito zaljubljene u ljubav.

Nema jednog krivca ovde. Obe strane su krive. Ali ono u šta još verujem je to, da će jednog dana, baš onda kada se umore, obe strane shatiti šta i koga žele u svom životu, i da će tada opet pokušati da se spoje, dve strane na istoj strani.

Do tada, drage moje, nemojte očajavati. Ako ste same, radite na sebi, u smislu da se zavolite još više, budite u vezi same sa sobom. Ne vraćajte se bivšima u trenucima slabosti. Jedite čokoladu, jedite šta god volite, ako vam je hrana uteha. Lakše ćete smršati, nego skinuti onaj osećaj kajanja što ste se ponovo vratili, pa makar i na noć, osobi koja vas ne zaslužuje.

Ima toliko načina da budete zadovoljne u svojoj koži. Pronađite ih. I nemojte da prestajete da verujete u ljubav. Ona postoji. Nisu je izmislili. Samo se uplašila od ovog ludog, drugačijeg vremena od onoga na koje je navikla. Ali ljubav je to. Prilagodiće se ona svemu, samo ako i dalje ostanemo uz nju. Vratiće se na velika vrata sve one prave vrednosti. Jer kad je nešto ogavno i kad ne valja, ne traje doveka. Tako neće ni ovo „moderno“ udvaranje. Jednoga dana, poželeće momci da postanu muškarci. Jednoga dana dve strane biće na istoj. I sve će to doći onima koji su verovali u ljubav čak i onda kada su drugi prestali.

Ljubav samo zvuči komplikovano, sa milion pitanja i podpitanja, a ustvari…kada klikne, treba se prepustiti. Dok ne klikne, okrenite se sebi, nemojte tražiti klik na silu. Važi za obe strane. Ukoliko želite kombinaciju, ne vezu, ok je i to, sve dok vam to prija. Ni tu nemojte ostajati na silu. Svakako, verujmo da će ovo ne tako davno postati biti ponovo. Uskoro…

Vaša uvek zaljubljena u sebe Koskica

 

 

Uvek. Oduvek. Zauvek. JA.

Резултат слика за drugo japhoto credit: www.6yka.com

Borba. Nemir. Neprospavane noći. Milion pitanja. Ni jedan odgovor. Ni na zemlji ni na nebu. Između. Uvek. Oduvek. Zauvek. Za sitnice, za velike stvari. Preispitivanje odluka. Postupaka. Reči. Sumnja. Uvek. Oduvek. Zauvek. Samo je jedan kriv. Kako god da okreneš, to si uvek ti.

Koliko puta vam se desilo da se posvađate sami sa sobom? Koliko puta ste se zapitali da li ste dobra osoba? Koliko puta ste rekli ja sam loša osoba? Zbog svih odluka koje ste doneli…A prosto ste samo želeli da uradite nešto dobro, a napravili ste još gore. Samo zato što je vaše jedno ja mislilo da tako treba, vaše drugo ja ste ignorisali. I tako je uvek. Oduvek. Zauvek. I onda ste ljuti na sebe što oba ja ne uspevate da pomirite. Što se uvek sukobljavaju. Što vam uvek naprave neki haos, kao dva nestašna deteta koja se svađaju za svaku sitnicu.

Kada ste poslednji put, ustvari, da li ste ikada stali pred ogledalo i porazgovarali sami sa sobom? Zašto svi misle da je to znak da si lud? Nisi. Taj razgovor nekad može biti od velike pomoći. Pitanje je samo da li si spreman da ga obaviš? Zašto se bojiš? Svako ima svoje dve strane. Treba da ih upoznamo. Zavolimo. Oprostimo. Pomirimo. Treba iz obe izvući samo najbolje i ispraviti najgore, ako to najgore postoji u nama,mada, imamo svi tu mračnu stranu. I ovde se postavlja pitanje, šta ko smatra mračnim, a šta normalnim…kako god da okreneš, to je u tebi. Hteo to ili ne, priznao ili poricao. Najbolje bi bilo da obaviš taj razgovor što je pre moguće, kako bi mogao na vreme da shvatiš ko si. Šta si. Dokle dosežu tvoje granice. Da li ti je duša čista, da li ti je savest mirna.

Kafa. Omiljena muzika. Ceo dan. Celu noć. Zakažite sastanak sebi sa vama. Pričajte o svemu, šta god da vas muči. Nećete verovati šta sve možete čuti i saznati. Nećete verovati kakve sve savete možete dobiti. Jer sve to što druge savetujete, a ne primenjujete na sebi je zbog toga što se niste sastali sami sa sobom. Vaši saveti prijateljima i vaša iskrena mišljenja, sigurno si im pomogla. A vama da li su? Nisu, jer ih koliko god znali da ste u pravu za neke stvari, niste naglas rekli sebi u lice. Ogledalo. Ono pomaže. Da vidite sve bore i zapitate se koja je zbog čega? Da li ima više onih smejalica ili onih koje su nastale od brige i umora?

Резултат слика за žena ispred ogledalaphoto credit: https://ocdn.eu

Istražite vaše lice. Gledajte se. Budite ponosni na svaku liniju koja je po vašem licu iscrtana. To znači da ste živi, da živite. To su tragovi vašeg postojanja. To ste vi. Dobri ili loši. To ste samo vi. Pomirite sve svoje strane. Jer mišljenja sam da u svima postoji dobro. Problem je kod loših što nisu na vreme obavili razgovor sa svojim mirom i nemirom.

Ludo je vreme, to smo konstatovali više puta. I sve više upadamo u njegove zamke. Nemamo vremena za naše najbliže, prvenstveno nemamo vremena za sebe. I to nam je greška. Molim vas, dajte sebi svaki dan onih 5 minuta o kojima pišem u skoro svakom postu. 5 minuta oduška. 5 minuta iskrenog razgovora. Priznajte sebi sve što gurate pod tepih. I ako vam prođe nešto kroz glavu što je grešno, izgovorite to, da biste postali svesni svojih misli. Pitajte sami sebe za savet. Za onaj savet koji bi drugima pomogao. Pomogao bi i vama. Verujte mi.

Kad se u vama vode bitke, pustite ih da se odviju do kraja. Nemojte ih zaustavljati. Te bitke će vas očvrsnuti, ponekad slomiti, ali kakav god da je ishod budite sigurni da će vas izgraditi. Samo nemojte sebi da ćutite. Nikad, ništa. Šta god. Sami ste sebi i prijatelj i neprijatelj. I vođa i sledbenik. I ranjenik i ratnik. Dopustite sami sebi da se ranite makar posle te rane dugo vidali. Niko vas ne poznaje toliko koliko sami sebe znate. Neka vas osuđuju i za šta niste krivi. Ne dozvolite da vas to pogađa. Budite jači od njih, jer imate svoja oba ja na istoj strani. Jer dovoljno je da vi znate ko ste i šta ste. Tu jačinu ne dajte drugima. To što sebi verujete može da sruši i najveću planinu. Nemojte sebe grditi.

Резултат слика за drugo ja ispred ogledala

photo credit: http://3.bp.blogspot.com

Dajte sebi savet, ne prekore. I deca bolje slušaju kada se sa njima lepo razgovara. Kada im se lepo objasni. Objasnite se sebi. Pa i ako ste nešto pogrešno uradili, rekli, pomislili, razgovorom dođite do rešenja, do ispravke. Jer upravo tim ćaskanjem shvatićete da li ste zaista krivi vi ili je to nešto što drugačije nije moglo. Samo nikada nemojte sebi da se izvinjavate što ste iskreni. A na iskrenost prema drugima imate prava tek kada budete iskreni prema sebi.

Dokle god sebi pravdate nešto što drugima ne, bićete zarobljeni u tom ratu između vaša dva ja. Nemojte se lagati. Nemojte se tešiti. Budite iskreni prema sebi. Šta god da je u pitanju. Svet neće propasti ako naglas izgovorite ono što o sebi mislite. Npr. ako radite svoj posao kako treba, ponekad i više od toga, a niko to ne primeti, ili primeti, a pohvale i podstrek od drugih ne stižu do vas, nemojte to da vas pokoleba. Nemojte to da vas zaustavi da budete najbolji u onome što radite. Pohvalite sami sebe, u svoja 4 zida. Sami sebi dajte krila da letite dalje. Na ispravan način. Bez laži, bez prevare. Ili suprotna situacija. Ako mislite da ste loši, probajte naglas da izgovorite zbog čega to mislite. Bez laži, bez prevare. Dođite do zaključka. Do rešenja.

Postanite već jednom prijatelji ti i vi. Me, myself and I. Jer, ipak, na kraju dana, sa svojim mislima ostajete sami. Ne pravdajte sebi sve, ali ni ne pravdajte se sebi uvek. Zvuči teško i komplikovano i filozofski, ali je u stvari jednostavno. Razgovor ispred ogledala. Ti i ti. Suočite ja i ja. Ne osuđujte dok ne čujete obe strane. Za i protiv. Tek onda donesite odluku šta i kako dalje. Ali šta god radili u životu, prvo krenite od sebe. Bićete mirniji, duševno bogatiji.

Svađe između dobra i zla, između vaša dva ja. Biće. Uvek. Oduvek. Zauvek. Rešite je razgovorom. Ne dozvolite sebi da ona mračna strana nadvlada svako vaše dobro. Pričajte sebi i slušajte se. Ne bojte se. Sve to nas samo jača. Sprema za ono što dolazi, leči ono što je prošlo. Ne bojte se. Pomirite sve svoje dobro i loše. Pomirite se da niste idealni. Niko nije. Ne očajavajte od toga, nego radite na tome da sami sebi postanete savršeni, takvi kakvi ste. Vi i vaše ja.

Borba. Nemir. Neprospavane noći. Milion pitanja. Ni jedan odgovor. Ni na zemlji ni na nebu. Između. Uvek. Oduvek. Zauvek. Za sitnice, za velike stvari. Preispitivanje odluka. Postupaka. Reči. Sumnja. Uvek. Oduvek. Zauvek. Samo je jedan kriv. Kako god da okreneš, to si uvek ti. Ali sledeći put kada okreneš, okreni se sebi. Uvek. Oduvek. Zauvek. Ko god da si, ti si ti. Nauči se da se voliš, da sebi praštaš. Neka tvoja oba ja budu jedno veliko. Tada ćeš znati da si uspeo. Srećno na sastanku tebe sa samim sobom. Nadam se da ćete se lepo isćaskati.

Vaša Koskica sa velikim JA

Mesto gde je sve onako kako nije…

Postoji jedno mesto gde su svi nasmejani, bogati, lepo obučeni. Stalno na bitnim događajima, mestima, skoro svaki vikend na nekom putovanju. Na tom mestu se jede najfinija hrana, u većini slučajeva po fensi restoranima. Mesto gde sve sija, blista. Gde je svako zaposlen, a u toku radnog vremena kafeniše, jer je sam svoj gazda. Gde su deca okružena složnim, najsložnijim roditeljima. Sva deca imaju roditelje koji se vole i ne svađaju i koji obraćaju pažnju na njih. Gde su vrtoglave štikle zamenile normalnu dnevnu obuću i gde se crveno i roze slaže. Mesto gde je ljubav toliko velika da prosto ne postoje reči kojim bi se opisala. Gde su svi fotogenični i lepi, kao na naslovnicama. Gde taraba nije taraba, već hashtag, jako bitan za više lajkova. Gde se upravo lajkovima meri koliko je ko bitan, lep, uspešan. Mesto zvano INSTAGRAM. Dobrodošli u čarobni svet, gde je sve onako kako nije.

Резултат слика за instagram parodija photo credit: https://www.delfi.lt

Davnih dana, dok sam bila ludački zaljubljena u jednog dečka, razmišljala sam, jaoooj kako bi bilo lepo kada bih mogla nekako javno da podelim neku pesmu koja me podseća na njega, kako bi bilo divno kada bi on video kako sam ja danas lepa…i malo nakon toga susrela sam se sa Facebook-om. Naravno, bila sam oduševljena otkrićem. 24h sam živela fejs. Postavljala slike, kačila statuse, lupetala gluposti…i onda u jednom trenutku pojavio se i instagram koji je postao zanimljiviji. Pa tu je story, pa tu pršte slike, pa to bi čovek rekao da mi Srbi živimo život iz bajke.Mi smo i radnim danima po kafanama, svi kafići puni u toku radnog vremena. A svi kukamo kako nemamo leba da jedemo.

Nemoj da jedeš dok ne slikaš za insta. Ne pomeraj se, ne diši, ne živi dok ne objaviš sliku na insta. Slikaj se stohiljadapetstopedesetpet puta i izaberi najbolju sliku, provuci kroz filter i divi se sebi kako si lepa/lep. Srećna/srećan. A u sebi truneš od tuge i tog života koji živiš u realnosti.

Ne postoji osoba na svetu koja ovako ne razmišlja, a radi sve to. Ja sam prva. Neću da lažem. Ja prva nekad u toku dana izbacim sto jednu sliku, snimim sto jedan story. Ja se prva smejem, ali lažno. Ja prva slikam hranu, čekiram se, hashtagujem i ostalo što se podrazumeva. Ja sam sve ono što potajno, a nekad i javno osuđujem.

Резултат слика за instagram filteriphoto credit: https://instagram-press.com

Gledala sam pre mesec dana neke slike sa raznih svadbi na kojima sam bila…Na svakoj slici sam nasmejana. Iskren osmeh je na licu, od uvete do uveta. Na svim slikama sam lepa. Na svim slikama sam srećna,iskreno srećna, iako u tom nekom momentu možda život moj i nije bio takav. I onda sam se zapitala dok sam gledala samu sebe tako nasmejanu…

Gde je nestao taj osmeh sa slika? Šta mu se dogodilo? Da li sam postala preopterećena svojim desnim profilom i uvežbanom pozom za slikanje? Kada? Zašto? Zbog koga, zbog čega glumim sreću i srećan život, a ispred tog ekrana se raspadam u sebi? Kome se dokazujem? Zašto se uvek smorim kada vidim sve zgodne i doterane žene, a ja muku mučim da skinem kilograme i nosim odeću iz second hand-a? Da se razumemo, ne patim od markiranih stvari, čak i zazirem od njih. Nije mi bitno dal sam nešto kupila u nekom fensi butiku ili kod Kineza, jer sve je to ustvari isto. Parče materijala koje je skuplje ako te doziva sa lutke iz nekog blještavog izloga.

Ustvari, zašto dozvoljavamo sebi da nas pogađaju tuđi životi, kad su svi oni samo dobro isfiltirani, isto kao i tvoj?Isto kao i moj. Da li tako lečimo nešto što se izlečiti ne može, nego prerasta u još veću bolest? Da li zaista živimo taj život sa insta slika? Da li? Zašto se foliramo da smo voljeni, zašto forsiramo idealnu sliku zaljubljenog para, a sa istim tim partnerom se svađamo do iznemoglosti? Zašto ulepšavamo svoju stvarnost nestvarno? Milion pitanja…milion…a koji je odgovor?

Pokušavam da ga pronađem, ali mi ne ide. Možda je to samo da se ne bih osećala odbačenom, pa kud svi, tu i ja. Možda zato što time želim sebe da motivišem kako bih i zaista živela to što postavljam. Možda je to iz dosade. Možda iz navike. Možda je zbog milion možda.

Ono što mi često prolazi kroz glavu je vreme kada smo živeli bez društvenih mreža. Nevino, naivno, bezbrižno. Ok, pomažu društvene mreže sa poslovne strane, dobijate mogućnost da više ljudi vidi vaše proizvode ili usluge koje pruža vaša firma, ali kada smo to svoj život pretvorili u posao, u firmu, u „brend“? Kada smo odlučili da intima postane samo davno zaboravljena legenda, kada smo to odlučili da svi ljudi mogu da vide u svakom momentu gde smo, šta radimo, sa kim sedimo? Kada smo to počeli da javno patimo kada smo ostavljeni, postavljajući pesme na story ili citate sa hashtagom #posvećeno?

Резултат слика за instagram parodija

Zašto smo ubili ljubav, ugušili je, smorili je tim javnim,lažnim pokazivanjem iste? Kada smo počeli da besnimo putem društvenih mreža, a da pri tom po tom pitanju zbog kojeg nas je besnilo uhvatilo, ništa ne radimo u stvarnom životu? Kada smo počeli da nebitne ljude predstavljamo kao VIP ličnosti, a same nas je sramota postupaka tih osoba? Kada smo počeli da kafenišemo, a da ne progovorimo ni jednu reč, nego konstantno da tipkamo po ekranu? Kada su nam tuđi životi posatli zamena za sopstveni?

Kada smo postali roboti? Kada smo prestali biti ljudi? Kada smo opuštanje,djuskanje, zezanje sa ekipom u kafani ili klubu zamenili obaveznim snimanjem za story? Kada smo postali toliko veštački? Zašto svi ličimo jedni na druge? Gde je nestala ona prirodna lepota po kojoj su Srpkinje prepoznatljive? Zameniše je silne tetovirane obrve,kose loše nadograđene, napumpane usne, izoperisani nosevi, dupeta, grudi i ostale magije plastične hirurgije…ok je, ne osuđujem, samo konstatujem…ok je promeniti nešto na sebi čime nisi zadovoljan, ako će to zaista da ti podigne samopouzdanje, ali nemojmo preterivati, zaista…Zar ti zaista trebaju tolika usta ili toliko vidno loše odrađene obrve? Molim te!!!

Сродна слика

Da li je zaista teško otići u bioskop, ili prošetati se, bez da se uhvatimo za telefon i odmah sve to podelimo da svi vide? Kada smo prestali da cenimo vreme koje imamo? Zašto ga trošimo gledajući nečije profile, pa prijatelje prijatelja na čiji si profil došla preko prijatelja prijateljice?

Hajde da preskačemo lastiš. Ili da igramo između dve vatre. Ili hajde da pročitamo što više knjiga, umesto žute štampe…hajde malo da vaspitamo našu decu, a ne od njih da pravimo divljake…jer deca upijaju kao sunđeri…kako se vi ponašate, oni će to smatrati ispravnim…posle nemojte da se čudite što nam deca dobijaju mobilne telefone čim progledaju…Mi smo sami sebi odnosno našoj deci čorbu zakuvali…ali još nije kasno da promenimo jelovnik…

Što ne učite decu svim onim igrama u kojima ste vi uživali? Zašto se uvek vadite da nemate vremena…za toliko ga imate, verujte mi. Treba da ga imate, da ga izmislite, da ga stvorite. Od tih malih bića vi ste ti koji prave ljude…a da li ćete od njih napraviti robote ili ljude, zavisi od vas, zar ne? Nemojte, zaista, nemojte posle da decu krivite za sav bezobrazluk i ostala sranja koja prave…sve polazi i dolazi iz kuće i vaspitanja.

Pokušala sam upravo u ovom postu sama sebi da pomognem i da pronađem odgovore, ali kao što vidite, umesto odgovora, pitanja su se nizala jedna za drugim, sama od sebe…Pokušala sam, ali nisam uspela, jer mislim što se ove teme tiče, da smo tek nagrabusili…ali ajde da se potrudimo barem malo, barem svaki dan po malo, da zaboravimo da društvene mreže postoje, na 10 minuta, sat, pet…Hajde, pa dok izdržimo…sve je to bolest zavisnosti od koje smo oboleli zbog dosade i trenda. Kako smo ranije živeli bez svega toga? Zar nije bilo uzbudljivije i mirnije? Sada te svaka glupost sa tih društvenih mreža može izvesti iz takta. A zašto? Pa zato što ti je sve dostupno da vidiš, pročitaš, odgledaš, čuješ.

Svi su bitni i sve je bitno. Svi su puni keša. To pršti, to puca, svi glume mafiju i mangupe,sve su ribe ulta giga mega, svi su sve, a sve je ništa ustvari.

Evo, opet pitam kao već jednom što sam pitala. Zašto imamo potrebu da se pravdamo? Našim objavama po društvenim mrežama, mi se pravdamo. Samo ne znam koga pokušavamo da ubedimo u to što lažemo… Ok, ajde da ne preterujem. Postoje zaista i realnih stvari koje delimo, ali hajde da ne preterujemo.

Gledala sam svoj profil. Bože dragi, kakvih sve gluposti ima, šta sam ja sve „kačila“ na insta. Selfija kol’ko ‘oćeš, a svi na istu foru, na onu izvežbanu pozu iz desnog profila, sa poluzatvorenim očima i napućenim usnama…Šta uradi od sebe crna ja? Kad sam prešla granicu normalnosti? Kada sam postala ista kao i svi, ponekad i gora? Mislim da je vreme da zatvaram ovu temu, jer ću nastaviti da nižem pitanja…jedno za drugim…u nedogled…

Naučićemo se nekada valjda da se vratimo pravim vrednostima, samo se iskreno nadam i zbog sebe i zbog svih nas, da neće biti kasno.

Do tada, udri hashtag na veselje.

Vaša #insta Koskica