Mili moji živci

Dobro jutro, jutro dobro 🙂  Dobila sam zaista dosta komentara, mailova, poruka sa predlozima da bi bilo lepo kad bi se čitali dva puta nedeljno.Hvala vam na podršci. Krećemo onda i sa vikend ćaskanjem.

Jel ste i vi ponekad slabi sa živcima? Nervozni, cupkate nogom, lupkate prstima?Psujete u saobraćaju kaoooo najgori? Vrištite na komšiluk zato što im pas preglasno laje?Il im dete prejako tapka loptu?

Shvatila sam da su sa godinama moji živci dosta otanjili. Kriva sam, znam, što dozvoljavam svemu da me poremeti, čak i najgorim banalnostima. Al’ takvo je vreme, takvi su ljudi. Kidaju ti živce iz hobija.Kida ih ko stigne. A ti to prihvataš, jer, navikao si. Pa onda malo stres ovde, malo onde, po koja kafa da te razbudi, da što bolje izdržiš to kidanje živaca. I tako svaki dan. Sve dok jednog dana ti već otanjeni živci ne odu dođavola. BUM!!!

photo credit: https://sax.rs

„Živci su kao lastiš. Rastežeš ih do iznemoglosti, ali čak i najkvalitetniji lastiš puca, kad se arči. I onda nastradaš i ti i onaj preko puta koji je držao drugi kraj lastiša.“ KoSana S

Jer, dozvolio si. Ali nemoj više. Reci dosta. Lupi šakom o sto. Niko se nije naučen rodio. Učićemo zajedno. Čuvati živce, to je jedan komplikovan posao. Možeš ti to. Nek ti to bude novi cilj, novi zadatak, novi projekat na kojem ćeš raditi. Čuvati živce. Bićeš debelo nagrađen kada starost dođe. Za svaku glupu situaciju u kojoj ostaneš sabran, upiši sebi dodatni staž za sreću.

Pukla ti je guma?Ne drami, zamenićeš je. Zgazio si u blato? Opušteno, obrisaćeš. Gužva je na putu? Take it easy, odvrni muziku do daske i održi svoj car koncert. Nerviraju te na poslu? Nerviraj i ti njih (šalim se). Sažvaći šta su ti rekli, svari, i izvuci najbolje iz njihovog najgoreg. Za ostalim izrečenim, pusti vodu.

Ne možeš da nađeš posao? Usavršavaj se. Nađi neki hobi. Šetaj. Ne paniči. Onda kada popustiš, kad se smiriš…sve će doći na svoje. I neeee, i ovo nije samo jedna od onih otrcanih faza. I ovo vam govorim iz ličnog iskustva.

Sledi moja situacija. Naučite nešto iz nje. Nemojte da me žalite. Ne pišem vam zbog toga. 🙂

Jedne godine bila sam bez posla skoro 6 meseci. Živela sam od babine penzije koja iznosi 14.000,00 rsd. Mama i njen drugi suprug kojeg obožavam kao da mi je najrođeniji otac, nisu bili u mogućnosti da mi pomognu, jer su i sami živeli na rubu egzistencije. Zajednička primanja su im 12.000,00rsd mesečno, jer su oboje u privremenoj invalidskoj penziji. Otac, pravi otac, u tom trenutku se nije setio ni da me okrene i samo pita „Ćero, kako si?. Neću ga dalje komentarisati. Nek je on živ i zdrav.

I tako smo sa babinih 14.000 plaćali komunalije i hranu. Bila sam očajna. Navikla sam da radim i zarađujem, a sad sam živela na babin račun. Nema koliko CV-jeva nisam poslala, na koliko se oglasa nisam javila. Mrka kapa. Ništa. 6 meseci kidanja, nespavanja, nerviranja, kopanja, u nadi da ću iskopati neki posao. Ništa. Mrtvilo. Nisam se viđala ni sa kim, nigde nisam izlazila. Htela sam samo da spavam. Da prespavam. Bežala sam od problema u san. Trgla me je mamina rečenica:

„Ne može ceo život da se prespava.“

I bila je u pravu. Nešto je moralo da se preduzme. Pošto sam već upala u depresiju, bilo je vreme da se potraži stručna pomoć. Konstantno plakanje za svaku izgovorenu reč, bežanje od realnosti u san.Bezvoljnost. Ništavilo. Nisam smatrala da sam luda zato što ću potražiti pomoć psihologa, psihijatra. U prošlom postu sam vam napisala: „Niste odmah ludi ako ste pali.“ Ne zaboravite to. Nikada.

Otišla sam na razgovor, pregled il kako se već to zove 🙂 kod njene prijateljice koja je Mr sci med, specijalista psihijatrije. Čim mi je izgovorila, da čujem u čemu je problem, briznula sam u plač. Nakon završenog razgovora, došla je do zaključka da imam „anksiozno depresivni poremećaj“, ali da nije ništa strašno, jer sam se obratila za pomoć na vreme. Dobila sam terapiju. Već na sledećoj kontroli koja je bila nakon mesec dana rezultati su bili vidljivi. Osećala sam se bolje.

U momentu, kada sam lupila šakom o sto i samoj sebi zabranila da kidam sopstvene živce, tad sam se probudila. Ne sećam se do detalja kako je tekao oporavak, bilo je to pre 7 godina 🙂 ali se sećam da sam shvatila da stvari na koje ne mogu da utičem u datom momentu (u tadašnjem slučaju, posla ni od korova), koje ne mogu da promenim svojom voljom, nisu vredne mojih živaca. Nikako.

Ono na šta sam mogla da utičem je, da steknem neko dodatno znanje. Čitala sam mnogo, usavršavala svoje pisanje. Nadograđivala sebe. Kad sam prva popustila lastiš, popustio je i inat i dao mi priliku da počnem da radim. Odjednom, bez najave, bez traženja, našla sam posao.

   Pustila i našla. Pustila i došlo je. To je ključ. Pustiti. Pustiti odmah, onog trenutka kad lastiš krene da vam se urezuje u dlanove i da vas seče…

Počela sam da radim kao konobarica. I neeeee, nemojte odmah početi da pljujete. Ne nasedajte na te „trla baba lan da joj prođe dan“ priče kako su sve konobarice lakog morala. Ne treba se stideti ni jednog posla i ni jedne pozicije, dokle god ste pošteni u onome čime se bavite. Pobogu, naravno da sam prihvatila posao za koji se nisam školovala, jer…da li biste vi dozvolili sebi da i dalje živite od babinih 14.000,00rsd? O tome što posao u svojoj struci nisam mogla da pronađem, neki drugi put 🙂 Ima krivice i u državi, i u meni.

Tako da, oduži se ovo moje vikend ćaskanje. Nadam se da ste me ispratili do kraja i da ste shvatili suštinu. Priznajem, desi mi se da izgubim kontrolu nad čuvanjem živaca s vremena na vreme i sad, ali pisajući ovo sve, opet lupam šakom od sto i govorim „Dosta!“. Hajmo zajedno da učimo da čuvamo živce. Ako imate neki predlog, slobodno ga podelite sa mnom. Evo, par mojih, pa ko voli nek izvoli.

  • Kupite Bojanku za odrasle, ne verujete kako opušta
  • Uzmite ceo vikend samo za sebe. Javite se svima da nećete biti dostupni neko vreme, da je sve OK, da ne brinu. Isključite telefon i uživajte. Uživajte sami sa sobom i u sebi. U spavanju, gledanju TV-a, čitanju, pisanju, šetanju…uživajte!

    Niste u obavezi da budete dostupni svima 24h. Osim sami sebi.

  • Kupite sebi neku sitnicu koja vas uvek obraduje. Ja npr. obožavam lepe sveske, rokovnike i pribor za pisanje. Imam punu kutiju novih, neiskorišćenih, čistih. Ali nikad ne uskraćujem sebi kupovinu kad naletim na neku divnu svesku.
  • Budite kreativni. Isecite stare pantalone, farmerice, pa krenite da pravite suknju npr. Napravite ličnu čestitku za rođendan, smislite neku pesmicu, ili smislite neki recept, isprobajte nešto novo.Šta god vas pokreće na kreativnost. Just do it!
  • I najbitnije, gore već pomenuto, al da rezimiramo. Pustite svoje živce i ne razvlačite ih kao lastiš.

Dino Merlin – Sredinom, pesma koja mi uvek da snagu.“Pa šta bude, neka bude.“

Vaša Koskica

 

 

Оставите одговор