Mesto gde je sve onako kako nije…

Postoji jedno mesto gde su svi nasmejani, bogati, lepo obučeni. Stalno na bitnim događajima, mestima, skoro svaki vikend na nekom putovanju. Na tom mestu se jede najfinija hrana, u većini slučajeva po fensi restoranima. Mesto gde sve sija, blista. Gde je svako zaposlen, a u toku radnog vremena kafeniše, jer je sam svoj gazda. Gde su deca okružena složnim, najsložnijim roditeljima. Sva deca imaju roditelje koji se vole i ne svađaju i koji obraćaju pažnju na njih. Gde su vrtoglave štikle zamenile normalnu dnevnu obuću i gde se crveno i roze slaže. Mesto gde je ljubav toliko velika da prosto ne postoje reči kojim bi se opisala. Gde su svi fotogenični i lepi, kao na naslovnicama. Gde taraba nije taraba, već hashtag, jako bitan za više lajkova. Gde se upravo lajkovima meri koliko je ko bitan, lep, uspešan. Mesto zvano INSTAGRAM. Dobrodošli u čarobni svet, gde je sve onako kako nije.

Резултат слика за instagram parodija photo credit: https://www.delfi.lt

Davnih dana, dok sam bila ludački zaljubljena u jednog dečka, razmišljala sam, jaoooj kako bi bilo lepo kada bih mogla nekako javno da podelim neku pesmu koja me podseća na njega, kako bi bilo divno kada bi on video kako sam ja danas lepa…i malo nakon toga susrela sam se sa Facebook-om. Naravno, bila sam oduševljena otkrićem. 24h sam živela fejs. Postavljala slike, kačila statuse, lupetala gluposti…i onda u jednom trenutku pojavio se i instagram koji je postao zanimljiviji. Pa tu je story, pa tu pršte slike, pa to bi čovek rekao da mi Srbi živimo život iz bajke.Mi smo i radnim danima po kafanama, svi kafići puni u toku radnog vremena. A svi kukamo kako nemamo leba da jedemo.

Nemoj da jedeš dok ne slikaš za insta. Ne pomeraj se, ne diši, ne živi dok ne objaviš sliku na insta. Slikaj se stohiljadapetstopedesetpet puta i izaberi najbolju sliku, provuci kroz filter i divi se sebi kako si lepa/lep. Srećna/srećan. A u sebi truneš od tuge i tog života koji živiš u realnosti.

Ne postoji osoba na svetu koja ovako ne razmišlja, a radi sve to. Ja sam prva. Neću da lažem. Ja prva nekad u toku dana izbacim sto jednu sliku, snimim sto jedan story. Ja se prva smejem, ali lažno. Ja prva slikam hranu, čekiram se, hashtagujem i ostalo što se podrazumeva. Ja sam sve ono što potajno, a nekad i javno osuđujem.

Резултат слика за instagram filteriphoto credit: https://instagram-press.com

Gledala sam pre mesec dana neke slike sa raznih svadbi na kojima sam bila…Na svakoj slici sam nasmejana. Iskren osmeh je na licu, od uvete do uveta. Na svim slikama sam lepa. Na svim slikama sam srećna,iskreno srećna, iako u tom nekom momentu možda život moj i nije bio takav. I onda sam se zapitala dok sam gledala samu sebe tako nasmejanu…

Gde je nestao taj osmeh sa slika? Šta mu se dogodilo? Da li sam postala preopterećena svojim desnim profilom i uvežbanom pozom za slikanje? Kada? Zašto? Zbog koga, zbog čega glumim sreću i srećan život, a ispred tog ekrana se raspadam u sebi? Kome se dokazujem? Zašto se uvek smorim kada vidim sve zgodne i doterane žene, a ja muku mučim da skinem kilograme i nosim odeću iz second hand-a? Da se razumemo, ne patim od markiranih stvari, čak i zazirem od njih. Nije mi bitno dal sam nešto kupila u nekom fensi butiku ili kod Kineza, jer sve je to ustvari isto. Parče materijala koje je skuplje ako te doziva sa lutke iz nekog blještavog izloga.

Ustvari, zašto dozvoljavamo sebi da nas pogađaju tuđi životi, kad su svi oni samo dobro isfiltirani, isto kao i tvoj?Isto kao i moj. Da li tako lečimo nešto što se izlečiti ne može, nego prerasta u još veću bolest? Da li zaista živimo taj život sa insta slika? Da li? Zašto se foliramo da smo voljeni, zašto forsiramo idealnu sliku zaljubljenog para, a sa istim tim partnerom se svađamo do iznemoglosti? Zašto ulepšavamo svoju stvarnost nestvarno? Milion pitanja…milion…a koji je odgovor?

Pokušavam da ga pronađem, ali mi ne ide. Možda je to samo da se ne bih osećala odbačenom, pa kud svi, tu i ja. Možda zato što time želim sebe da motivišem kako bih i zaista živela to što postavljam. Možda je to iz dosade. Možda iz navike. Možda je zbog milion možda.

Ono što mi često prolazi kroz glavu je vreme kada smo živeli bez društvenih mreža. Nevino, naivno, bezbrižno. Ok, pomažu društvene mreže sa poslovne strane, dobijate mogućnost da više ljudi vidi vaše proizvode ili usluge koje pruža vaša firma, ali kada smo to svoj život pretvorili u posao, u firmu, u „brend“? Kada smo odlučili da intima postane samo davno zaboravljena legenda, kada smo to odlučili da svi ljudi mogu da vide u svakom momentu gde smo, šta radimo, sa kim sedimo? Kada smo to počeli da javno patimo kada smo ostavljeni, postavljajući pesme na story ili citate sa hashtagom #posvećeno?

Резултат слика за instagram parodija

Zašto smo ubili ljubav, ugušili je, smorili je tim javnim,lažnim pokazivanjem iste? Kada smo počeli da besnimo putem društvenih mreža, a da pri tom po tom pitanju zbog kojeg nas je besnilo uhvatilo, ništa ne radimo u stvarnom životu? Kada smo počeli da nebitne ljude predstavljamo kao VIP ličnosti, a same nas je sramota postupaka tih osoba? Kada smo počeli da kafenišemo, a da ne progovorimo ni jednu reč, nego konstantno da tipkamo po ekranu? Kada su nam tuđi životi posatli zamena za sopstveni?

Kada smo postali roboti? Kada smo prestali biti ljudi? Kada smo opuštanje,djuskanje, zezanje sa ekipom u kafani ili klubu zamenili obaveznim snimanjem za story? Kada smo postali toliko veštački? Zašto svi ličimo jedni na druge? Gde je nestala ona prirodna lepota po kojoj su Srpkinje prepoznatljive? Zameniše je silne tetovirane obrve,kose loše nadograđene, napumpane usne, izoperisani nosevi, dupeta, grudi i ostale magije plastične hirurgije…ok je, ne osuđujem, samo konstatujem…ok je promeniti nešto na sebi čime nisi zadovoljan, ako će to zaista da ti podigne samopouzdanje, ali nemojmo preterivati, zaista…Zar ti zaista trebaju tolika usta ili toliko vidno loše odrađene obrve? Molim te!!!

Сродна слика

Da li je zaista teško otići u bioskop, ili prošetati se, bez da se uhvatimo za telefon i odmah sve to podelimo da svi vide? Kada smo prestali da cenimo vreme koje imamo? Zašto ga trošimo gledajući nečije profile, pa prijatelje prijatelja na čiji si profil došla preko prijatelja prijateljice?

Hajde da preskačemo lastiš. Ili da igramo između dve vatre. Ili hajde da pročitamo što više knjiga, umesto žute štampe…hajde malo da vaspitamo našu decu, a ne od njih da pravimo divljake…jer deca upijaju kao sunđeri…kako se vi ponašate, oni će to smatrati ispravnim…posle nemojte da se čudite što nam deca dobijaju mobilne telefone čim progledaju…Mi smo sami sebi odnosno našoj deci čorbu zakuvali…ali još nije kasno da promenimo jelovnik…

Što ne učite decu svim onim igrama u kojima ste vi uživali? Zašto se uvek vadite da nemate vremena…za toliko ga imate, verujte mi. Treba da ga imate, da ga izmislite, da ga stvorite. Od tih malih bića vi ste ti koji prave ljude…a da li ćete od njih napraviti robote ili ljude, zavisi od vas, zar ne? Nemojte, zaista, nemojte posle da decu krivite za sav bezobrazluk i ostala sranja koja prave…sve polazi i dolazi iz kuće i vaspitanja.

Pokušala sam upravo u ovom postu sama sebi da pomognem i da pronađem odgovore, ali kao što vidite, umesto odgovora, pitanja su se nizala jedna za drugim, sama od sebe…Pokušala sam, ali nisam uspela, jer mislim što se ove teme tiče, da smo tek nagrabusili…ali ajde da se potrudimo barem malo, barem svaki dan po malo, da zaboravimo da društvene mreže postoje, na 10 minuta, sat, pet…Hajde, pa dok izdržimo…sve je to bolest zavisnosti od koje smo oboleli zbog dosade i trenda. Kako smo ranije živeli bez svega toga? Zar nije bilo uzbudljivije i mirnije? Sada te svaka glupost sa tih društvenih mreža može izvesti iz takta. A zašto? Pa zato što ti je sve dostupno da vidiš, pročitaš, odgledaš, čuješ.

Svi su bitni i sve je bitno. Svi su puni keša. To pršti, to puca, svi glume mafiju i mangupe,sve su ribe ulta giga mega, svi su sve, a sve je ništa ustvari.

Evo, opet pitam kao već jednom što sam pitala. Zašto imamo potrebu da se pravdamo? Našim objavama po društvenim mrežama, mi se pravdamo. Samo ne znam koga pokušavamo da ubedimo u to što lažemo… Ok, ajde da ne preterujem. Postoje zaista i realnih stvari koje delimo, ali hajde da ne preterujemo.

Gledala sam svoj profil. Bože dragi, kakvih sve gluposti ima, šta sam ja sve „kačila“ na insta. Selfija kol’ko ‘oćeš, a svi na istu foru, na onu izvežbanu pozu iz desnog profila, sa poluzatvorenim očima i napućenim usnama…Šta uradi od sebe crna ja? Kad sam prešla granicu normalnosti? Kada sam postala ista kao i svi, ponekad i gora? Mislim da je vreme da zatvaram ovu temu, jer ću nastaviti da nižem pitanja…jedno za drugim…u nedogled…

Naučićemo se nekada valjda da se vratimo pravim vrednostima, samo se iskreno nadam i zbog sebe i zbog svih nas, da neće biti kasno.

Do tada, udri hashtag na veselje.

Vaša #insta Koskica

Оставите одговор