Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Spontanost ne ujeda…

Oduvek sam sebe smatrala spontanom osobom, pogotovu kada su neke sitne stvari u pitanju. I ok je ako nikada u životu niste bili spontani, to se sve nauči, samo vas molim da ne preskočite tu lekciju. Niste ni svesni kako spontanost može da prija, pogotovo što spontanost zaista ne ujeda.

Bilo da je to poslati prva poruku nekome ko ti se dopada ili umesto na kafu u obližnji kafić, otići do nekog drugog grada, za mene je sve to spontanost. Nekako kao da smo zaboravili da se spontano osmehnemo, nekom strancu na ulici poželimo „Dobar dan“, a nekada se smatralo nekulturom ukoliko nekoga na ulici,znali ga ili ne, ne pozdravimo sa jednim „Dobro jutro…dan…dobro veče“.

Znam sve, vremena su drugačija i ponekad se osećam kao da se protiv istog i borim, ali tim nekim sitnicama zaista uspevam svom životu da vratim neki smisao, neku lepotu koja se vremenom isprljala od raznih ružnih reči, događaja i ostalih savremenih situacija.

Image result for spontanost photo credit: http://www.iscjeljivanje.net

Novu godinu sam dočekala sa dve drugarice. Vanja i ja smo kod M. stigle oko pola devet i nakon raspakivanja, odlučile smo da prošetamo i pronađemo kafić gde bih ja mogla da utolim žeđ za kafom i uživam u dozi nikotina, koji je moj jedini porok u životu. Nekada ću ga se odreći, nadam se, ali sada, i dalje uživam u njemu i nekako baš i nemam želju da se rastanem sa njim.

31. decembar, 21h i nešto kusur minuta, tri solo, samostalne, ostvarene devojke, krenule su u šetnju. Našminkane tek toliko da ne budemo blede, u pantalonama i lepim majicama, u udobnim čizmama na štiklu (i to postoji, verujte), krenule smo u pohod na kafić sa kafom. Naravno, prošetale smo se dobro, jer da li sam zaista verovala i mislila da će i jedan kafić raditi 31. decembra u to doba i služiti kafu? Izgleda da jesam, jer ja uvek verujem u nemoguće, koje na kraju postane moguće. Od jedne ulice na Dorćolu, gde drugarica inače živi, preko Strahinjića Bana, do Skadarlije, apsolutno je sve ili bilo zatvoreno ili su dočekivali goste koji su planirali svoj doček u tom lokalu. Grad je bio prepun ljudi. Nagledah se svega. Od pijanih stranaca, koji su se teturali i pre ponoći, do devojaka u sandalama ??? Ok, bilo je lepo vreme, ali devojko, odoše jajnici, ode zdravlje, ne pitaj me kako znam.

Image result for tri drugaricephoto credit: http://stil.kurir.rs

U nekom momentu zaličile smo na one najgore pijandure koje idu od lokala do lokala tražeći novu dozu alkohola. Mislim da bi nas pre pustili da smo to zaista bile, nego što smo tražile kafu. Isčuđeni pogledi na naše pitanje, možemo li samo na kratko, da popijemo kafu, su sve govorili…Ali ne, nismo odustajale, njih dve najviše zbog mene, koju je već krenula da hvata kofeinska nervoza. I na kraju smo uspele. Sele smo u jedan lokal na kraju Skadarlije. Ljubazni mladić nam je objasnio da gosti samo što ne dođu, ali ukoliko želimo, možemo sedeti napolju. Sele smo naravno, jer bilo je toplo za toliko, a i imali su grejalice 🙂 Ćaskajući, osmatrala sam okolinu i dalje. Kao neko ko prvi put vidi svetla velikoga grada. Sve je sijalo, svi su bili veseli, opušteni, niko se nikome nije zamerao, barem ja nisam primetila. U svakom slučaju, nakon uspešne misije, krenule smo nazad u stan. Grad tek tad kao da je dobio na ubrzanju. Što se ponoć bližila, on je bio sve puniji, veseliji, obojen raznim kaputima, licima, cipelama…

Related imagephoto credit: https://thenewsdispatch.files.wordpress.com

Spremile smo večeru, otvorile šampanjac, slušale muziku, ćaskale naravno, đuskale, i dogovorile se da u ponoć jedna drugoj nećemo čestitati Novu godinu sa poljupcima i zagrljajima, jer legenda kaže da prva osoba koja ženi mora da čestita mora biti muškog roda. Dogovor je bio i da kasnije kada budemo krenule u još jednu šetnju, prvo simpatično muško koje vidimo, zagrlimo i poljubimo u obraz afkors 🙂 Verovatno će se naći i oni koji će pomisliti, ako već verujete u te legende, zašto pobogu nemate svoje muškarce? Možda zato što to trenutno ne želimo ili jednostavno još nismo naišle na svog „princa iz bajke“. Tako da sa tim komentarima, pssst…Our choice at the moment. Respect that.

Došla je ponoć, čuli su se vatrometi, petarde koje nikako ne podnosim, cika, vriska, pevanje, sve po spisku i pravilima dočeka, krenule su da stižu poruke, želje, čestitke i pozdravi, a nas tri smo se samo pogledale i nazdravile, jer ipak, legenda je legenda. Prvo, pa muško, ne kaže se džaba.

Image result for tri drugaricephoto credit: https://www.smotuljak.com

Krenusmo tako nas tri, solo, samostalne, ostvarene devojke, u posleponoćnu šetnju. I uključismo skenere. Ali avaaaj…nigde normalno muško na vidiku. Ili je u zagrljaju voljene žene, ili je pijano, ili je premlado. I nisam mogla, a da se ne zapitam, postoji li normalno muško uopšte? Mislim, verujem da postoji, da ne preterujem sad, ali u tom momentu kao da su ulicama hodali samo oni koji ljudskog roda nisu. U jednom trenutku između rečenica o ponašanju omladine i komentarisanja konobara na kojeg smo čekale pola sata samo da nam priđe, išle smo u susret grupi od tri muškarca, koji su stajali i ćaskali. Gledam, fino obučeni, čujem, ne zapliću jezikom, nisu pijani, il se bar ne primeti, jedan od njih, najglasniji, jako sladak i simpatičan. Šta mi je drugo preostalo nego kad sam već direkt išla na njega, da malo zastanem i kažem mu: „Srećna Nova (cmok) godina“, a kao odgovor sam dobila: „Ej, i tebi (cmok) takođe, sve najbolje.“ I nastavila sam dalje kao da se ništa dogodilo nije. Cmok je bio u obraz, odmah da se razumemo. Aliii…..Taaadaaaaaa. Misija uspela, legenda ostvarena. Njih dve su ostale zatečene mojim potezom. Smejale smo se ko nezdrave. Ni one, a vala ni ja nisam mogla da verujem šta sam uradila. I mogu vam reći da je osećaj bio fantastičan.

Iskočiti iz svoje zone komfora, uraditi nešto neočekivano, spontano, bezazleno. Sigurno ne bih dobila šamar, a i čisto sumnjam da bi neko i uspeo drugačije da odreaguje, kad ga nepoznata osoba iz čista mira, u prolazu, coki 🙂 Pre par godina, mene i drugaricu je takođe za Novu godinu, dok smo šetale, nepoznati muškarac zagrlio i čestitao nam Novu, na isti način, kao što sam sada ja učinila. I setila sam se tog osećaja. Bilo mi je simpatično i slatko. Umirujuće nekako. Shvatiti možda na pet minuta da je svet ipak bezbedno mesto i da ljudi mogu biti spontani i ljubazni. Trenutak kada se svi vole i niko nikome ništa ne zamera.

Image result for susret dvoje ljudi na uliciphoto credit: http://www.sashapua.com

Ne znam zaista kada smo počeli da strahujemo od spontanosti. Zašto sebe zatvaramo u kavez sigurnosti kada nam ni on nije siguran? Zašto živimo po nečijim šablonima? Zašto strahujemo od reakcije i komentara okoline? To nikako ne može na dobro da izađe. Možemo sebe samo još više odvući u neko šnj stanje.

Nekada, kada mi npr. nestane kafe, a ja u pidžami i mrzi me da se presvlačim i odem do radnje, samo navučem jaknu i nazujem čizme i odem u radnju. Neće mi kruna sa glave pasti na tih desetak minuta. Ili pošaljem poruku da mi neko nedostaje, ili samo pitam nekoga kako je, nemam problem sa tim…jer ne želim da me stežu lekcije i pravila. Ok, za neke stvari postoje pravila koja ne kršim, ali neke banalnosti nema potrebe da pretvaramo u nešto ogromno i nešto što niiiikako ne sme da se prekrši.

Jer, sledi ona kliše rečenica: „Život je samo jedan, treba ga živeti.“ ali ipak ne toliko kliše. Možda smo je čuli i previše puta, pa nam je zato dosadila i ne obraćamo pažnju na nju. Mada, trebalo bi. Trebalo bi nekada, barem jednom u mesec dana da uradimo nešto spontano. Nešto što se od nas ne očekuje. Da skinemo te stege kojim su nas drugi vezali, svojim nametnutim pravilima. Jer upravo, taj život koji živimo, naš je, ne njihov. Šta se koga tiče da li smo poljubili nekoga u prolazu ili smo nekoga prvi pozvali na kafu? Uvek sam za to, da treba da radimo ono što osećamo, pa makar nam se to odbilo o glavu. Svakako, nećemo znati da li je dobro ili ne, dok ne uradimo. I iz svega, sami sebi dajemo lekcije. Sledeća lekcija neka vam bude zaista „SPONTANOST“

„Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.“ – Zoran Milivojević, http://www.politika.rs

Zato, budite spontani. To nije toliko teško. Nemojte samo na silu. Ako ne ide, lagano, naučićete. Bitno je prvenstveno da se osećate sigurno u svojoj koži i da ste se prihvatili takvima kakvi jeste, kao što je već gore navedeno.

Related imagephoto credit: https://oboi-colibri.ru

Nemojte bežati u taj začarani krug komfora. Jer, on je samo prividan. Shvatite već jednom da sveta neće nestati u tom trenutku kada uradite nešto što do tada nikada niste. Omakne nam se milion stvari i situacija, ali preživimo. Neka vam se već jednom omakne ta spontanost. Preživećete je. Spontanost ne ujeda.

Videćete i sami, kako ćete se osećati kada spontanosti dopustite da vam se dogodi. Taj osećaj slobode i trenutak kada dišete punim plućima ne može da vam obezbedi ta vaša zona komfora. Zato…budite svoji, blesavi i spontani, ponekad i smotani, što da ne. Sve je to simpatično, sve je to draž pravog, realnog življenja u vremenu u kojem se nalazite. Ne dozvolite da vam sve to što jeste oduzmu nekim banalnim pravilima i normama. Kao na primer…Moraš da se udaš, pobogu, koliko ti je godina? Neću da se udam samo da bih se udala i ispunila očekivanja. Udaću se, spontano, kada se samo od sebe dogodi.Neću na silu. Ništa ne radim na silu.

Tako da, drage moje i dragi moji, greške su tu da se prave i da iz njih učimo, život je tu da ga živimo, spontanost da nam se i da joj se događamo. Nemojte od sebe praviti bezlične i bezvoljne ljude. Lakše će biti sve kada shvatite da je za sreću potrebna sitnica…a od više se sitnih stvari uvek napravi jedna ogromna. Neka jedna od sitnica upravo bude i SPONTANOST…jer, ne ujeda 🙂

Vaša spontana Koskica.