Bitno je da se čitamo, nebitno je kad!

Sedim tako nešto i razmišljam koliko dugo nisam objavila nešto na blogu jbt.Realno, mislim često kako bi trebalo, ali onda zablokiram, jer ne znam o čemu da pišem.

Sve sam istresla do sada što me je gušilo, mučilo, sa čime sam se susretala, jer negde na početku sam vam i rekla da me je ovo izvuklo iz nekog mog fuj stanja.Momenat kada podeliš javno priču o svojim usponima i padovima i time nekome pomogneš, zaista je neprocenjiv. Evo, 3 godine od kako se ovo sve pokrenulo, a ja malo usporila 🤷‍♀️🤦‍♀️

Žao mi je što ne nađem više vremena za ono što mi je pomoglo, a prestala sam sebi da dajem obećanja kako ću od sutra krenuti da budem redovnija sa pisanjem, jer nije u redu niti lepo kad ih prekršim, a sve zbog ludog vremena i neimanja istog.Mada, možda to što ne pišem ima veze sa tim što sam u poslednjih godinu dana svoj život poprilično sredila, balans je uspostavljen, pa kao da mi više ne treba ova terapija pisanjem koju sam započela. I te neke toksične osobe su izletele iz mog života, puf, tek tako, jer namestile su se situacije da progledam, da shvatim.Bilo je bolno,bila sam besna, ali kad sve saberem i oduzmem, oooo kako sam zahvalna što se baš tako sve dogodilo. Drugačije progledala ne bih, jer eto, ja tako i dalje naivno verujem da su svi divni i dobri.Ah kako sam blesava….

Malo već, ko po običaju, skačem sa teme na temu, ali heeej,nisam pisala skoro godinu dana, a ja kad se raspišem, jbg.Šta da vam kažem.Kuvajte kafu i zamislite da čitate knjigu.Realno,moj život stvoren za romane (a vala ću ga i napisati jednog dana).

Kada bih rezimirala neke važne događaje u poslednjih godinu dana u kratkim crtama,to bi bilo ovako:

– promenila sam firmu, izašla iz svoje komfor zone debelo.Posle par meseci apsolutno se prilagodila, tako da sad stvarno skoro pevajući idem na posao,jer su mi kolege za poželeti.Ne prođe dan, a da ne vrištimo od smeha.Uglavnom meni 😂😂😂 ali drage moje kolege, evo i javno da vam kažem da vas obožavam i malo još da vas izblamiram 😂😂😂 I svaka vam čast kako me trpite.

– rekla sam nakon završetka Beovizije 2019 da ja 2020 idem kao autor teksta,jer to sam stvarno želela još od 2005 realno.Kockice su se sklopile i zahvaljujući mom prijatelju,saradniku, bratu, mentoru Nemanji i divnim devojkama, timski smo sve odradili, prošli konkurs, a na kraju i pobedili. 🤷‍♀️😂❤ Bilo je baš onako kako sam i zamišljala i rekla.A onda došla korona 🤦‍♀️ i zeznula mi odlazak u Holandiju na Eurosong,ali…ne brinem se ja.Jedna od sledećih godina je moja zapamtite to.Mahaću vam zastavicom iz Eurosong Green Room-a 😀

Dešava se tu još dosta stvari u koje sam verovala i koje sam priželjkivala.I baš sve onako kako sam prepričavala svoju maštu prijateljima da će biti.Nisam Baba Vanga,odmah da se razumemo.Prosto, verujem u sebe,svoje reči, snove i želje.

Mada, retko ko voli da čita o tuđem uspehu,uvek su više za neku tugu,nevolju.Verovatno ih to teši, da nisu sami,nisu jedini,da ima i gorih tuga od njihovih.Verovatno zato što nisu spremni da rade na sebi,ko što ni ja godinama nisam bila.Ali…sve u svoje vreme…Ne znam što sad ovo napisah, ali navikli ste da ja to tako,sve misli šljus iz glave na papir, tj ekran 😂🤦‍♀️ evo, taman dođoh na ideju da u nastavku ispišem sve one moje misli koje su završavale ispod Instagram objava.Nekako, zaslužile su da budu na jednom mestu zajedno i malo više vidljivije.U to ime,krenimo.Biće ovo mini dnevnik.

27.02.2018.
Postoje ljudi koje mnogo volite i činite za njih sve bez pogovora.I u svemu tome se izgubite, izgubite sebe i više nema mesta za vaše probleme, za vaše potrebe, za vas same…i u momentu kada odlučite da više nikome ništa ne ćutite, vi ispadate loši…to vam je za nauk! Da zaista, apsolutno uvek treba da imate svoje mišljenje, svoj stav, svoje vreme, sebe…jer kad sa ljudima koje voliš moraš da paziš kako pričaš i šta ćeš reći ili uraditi, a da se ne shvati pogrešno, onda je tada vreme da konačno progovoriš.Kako god uradio, ispašćeš loš…tako da svejedno ti je dal’ ćeš na početku ili na kraju…gledaj bar sebi da olakšaš da se ne mučiš toliko tim prećutkivanjem i razgovorima na note!!!

21.03.2018
Stiglo je proleće.
Pao je sneg.
Psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Ne budi negativan.
Ok, ne voliš zimu, ni bljuzgavicu, ni što ujutru moraš da ustaneš ranije kako bi skinuo sneg sa kola ili što moraš da se smrzavaš po autobuskim stanicama.
Ne voliš sneg, jer si čekala Sunce, vreme kada ćeš obuti nove cipelice ili prošetati tanušnu jaknicu.
Opet psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Jer sav taj stres, sve te gluposti…džaba ti, ako te sutra nema.
Stani.
Diši.
Udahni život.Trenutak.
Sada.Ne sutra.
Diši.

02.09.2018
I svi oni odbrambeni mehanizmi i zidovi koje oko sebe dižem još više…
Sve ono što kažem da neću, da ne želim, da mi ne treba...
Sve je ništa…
Ništa bez ljubavi…
Voleti samog sebe je prva i osnovna stvar koju treba da naučimo…
Ali, dozvoliti i još nekome da vas voli…to je magija…
Opekoh se milion puta i zbog svega sam dostigla onu granicu garda gde ne verujem ni kad mi neko iskreno kaže čak i banalnost poput „baš ti je lepa kosa danas“.
Ne verujem…i to me iz dana u dan, shvatam, čini nesrećnom.
Želim bre tu ljubav, taj osećaj, pa makar na kraju i bolelo…
Ovako moja ljubav koju imam da dam, polako izumire, kao redak primerak ovog sveta…
Želim da opet jedva čekam nečiju poruku, da se kezim ko kreten dok istu čitam,ma želim i ono nerviranje što se nije javio,gde je,šta je….želim sve to nazad,želim,a uporno bežim od svega toga…
I ako uskoro nešto ne promenim, plašim se da će moja ljubav otići u legendu i da će ostati samo priča „eee, kako je ona znala da voli, a vidi je sad…sama i nesrećna“
Jer strah je najgori neprijatelj…zbog njega su mnogi  veliki ostali mali… Zato, jbg, budite pametne, ne treba da verujete u sve, ali ne treba ni da ne verujete.Ko nauči balans, on je onda uspeo sve.Nek vas povrede, nek povredite i vi…jbg, to je život.Ali upravo to – TO JE ŽIVOT!!!
Biti sam, to život nije…
Ok, ne po svaku cenu biti sa svakim, ali da, dati šansu onom koji je zaslužuje… Jbg…ljubav je život…dolazi u raznim oblicima…i ljubav boli.Laže svako ko kaže suprotno…ali kad se ispostavi da je prava, sva prethodna bol se briše… Zato…otvorite svoje srce, ne budite škrtice…dajte tu ljubav koja je u vama, ne dozvolite da vas pamte kao nekoga ko je mrzeo ljubav…

6.10.2018.
Ne dozvolite nikome da vam poljulja ono što znate da možete da ostvarite.Čak i onda, kada se čini da sve ide u suprotnom pravcu, budite sigurni da je pravac pravi…jer sve ima svoje zašto.Bitno je samo da budete strpljivi i onog momenta kada ostvarite ono u šta ste verovali, sve pre toga što je bilo teško,ponekad vama nepoželjno i ne onako kako ste mislili da će biti,biće vam i te kako smešno, odnosno, izmamiće vam taj osećaj koji će vas naterati da shvatite da je to sve tako moralo da bude…I bićete spremni za nova stvaranja, ostvarivanja i naučeni da ne odustajete ne od želja, nego od onoga što znate da jeste!!!Zato samo napred!!! Sve će biti onako kako osećate da treba i zaslužujete!!! ❤❤❤


16.11.2018
Ovakav jedan mir…ovakav jedan zen…gde su samo svež vazduh i boje dovoljne da shvatiš da si živ…i budeš zahvalan…jer kao što znamo i sami…i svi…sve prolazi…uživaj u onome što ti je dato…doći će sigurno dan kada ćeš pomisliti koja je svrha ovog ovakvog života, dan kada ti neće biti sve po volji…i to je normalno…i to je ok…sve dok imaš snage sebi da priznaš da niko  nije savršen, ništa nije savršeno…ni ti, ni život…ali,eto…prođe pored tebe u danu brdo ljudi koji ko zna kakve bitke života i sa životom vode, a ti to ne znaš…znaš samo za svoje…osvrni se sutra oko sebe,zapitaj se šta muči tvoju drugaricu,šta muči onu ženu koja svako jutro tačno u 8 pored tebe projuri ko furija ili onog dekicu koji je stalno namrgođen,a ustvari je duša od čoveka…zapitaj se…i shvatićeš da niko nije srećan dovoljno,a opet živi i dovoljno mu je to sreće što ima…shvatićeš možda ne odmah, ali hoćeš…da zaista imaš privilegiju što si tu upravo gde jesi…na tebi je samo da svoje ja i ja pomiriš,radom na sebi…radom na svom i fizičkom i mentalnom zdravlju…jer to sve skupa čini jedan mehanizam koji itekako zna da pokrene sve oko sebe i ostvari čak i nezamislivo, samo kada je „podmazano“ dobrim mislima i mirom u duši…želim vam da od sutra barem mali korak napravite ka boljoj verziji sebe…uradite nešto što će vas barem na minut učiniti najsrećnijom osobom na svetu…i ne zaboravite da se osvrnete oko sebe…jer niste sami u svom bolu,problemu,besu,nesnađenosti…svi smo mi isti, nesnađeni, a opet se takvi na kraju snađemo i nađemo onaj pravi put…nemoj samo odustajati od sebe!!! Ovakvih te zlatnih jeseni čeka još mnogo 😍

05.02.2019
Postoje ti neki „kaktus“ odnosi…uvek te ogrebu,bocnu,povrede,ali tebi su i dalje slatki tako mali i ti ih i dalje ne puštaš, nego ih i dalje gajiš,zalivaš suzama…i tako u krug…i tako će i biti, sve dok ne shvatiš da će uvenuti onog momenta kada prestaneš da ih neguješ…možda će ti biti žao,ali ne zaboravi da uvek možeš da kupiš ljubičicu 😍 

12.02.2019.
Treba mi jedno čarobno nebo…jedna stolica…jedan stranac…da mu pričam pokraj Dunava o svom životu…da mu pričam i da slušam kako je moj život ustvari divan…
Jer,od davnih dana do sadašnjih, sve što sam želela, volela, o čemu sam maštala, ja sam ostvarila, samo eto tako, malo se izgubim u sivilu tuđeg svesnog ili nesvesnog kukanja kako je život s***e, pa tako ponekad slaba,dozvolim im da me povuku u taj mulj…
Ali isto kao što i Dunavom teku i otpadi i biseri,isto tako i životom teku i lepi i ružni dani.
Probajte malo te bisere od dana da sačuvate, a otpad da reciklirate…jer zapamtite DA NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA 🤷🏻‍♀️❤😘

Hm…vidim da ima baš dosta ovih misli i zamisli.Pa da ne pretvorim ovaj post zaista u pravi roman, pišem vam u sledećem postu još omiljenih mi razmišljanja zabeleženih ispod Instagram slika.Pišem vam sa telefona, tako da nisam još uvek izvežbana kako da „uredim“ ceo post da izgleda primamljivo i za oko.Ali, biće bolje drugi put.Hvala svima do neba koji me i dalje prate, iako sam mala lenjivica,pa se ne oglašavam često.To je znak da me volite i kad me nema 🙈 Bitno je da se čitamo 😉 nebitno je kad!!!

Ljubi vas i jako voli
Vaša Koskica lenjivica mislilica 😍

OD MAŠTE DO STVARNOSTI!

Evo, pokušavam već više od mesec dana da napišem ovaj post, ali mi nekako ne ide.Ne znam kako bih ga počela, ne znam kako da ga zaokružim, a da ne odem na neku sasvim desetu temu,a sigurno hoću. Na kraju shvatih da ova priča sadrži iz svake predhodne po malo, pa mu dođe kao rekapitulacija svih do sada postova ili bar većine koji se bave čuvenim KAKO USPETI?Tako da ne zamerite, ako krenem od Kulina Bana do novijeh dana 😊

Mislim da i vrapci na grani znaju da nisam motivacioni govornik, da nisam life coach,da vam neću pametovati i prodavati maglu, da vas neću ubeđivati, samo, nije na odmet ponoviti da sam ja isto što i vi. Neko ko se bori kroz život i ko pokušava da iz svake borbe izađe sa što manje rana, jer nemoguće je izaći ne povređen, da vas ne lažu da je suprotno.Ali, evo kao rekapitulacija, krenimo kroz neke faze mojih uspona i padova, što skorašnjih, što prošlih, čisto da na primeru vidite da, DAAAAAAAA, sve je moguće. Sve!!!! Koliko god da misliš da si običan građanin, nebitan, nevidljiv, varaš se jako. Samo me isprati do kraja, pa ako usvojiš barem jeeeednu stvar i poveruješ mi barem jednom u životu, ja ću biti srećna.

NAPOMENA:
Ovo važi samo za one koji su spremni da se suoče sa sobom i da rade na sebi. Jer u tome je ključ!
U tome je caka!Ako samo čitaš i čekaš čudo i nastavljaš po starom i nastavljaš da kukaš kako je tvoj život ovakav ili onakav, a da ni prstom ne mrdneš barem nešto da promeniš, ODABI 😉😂
i ne trudi se da čitaš dalje.

http://motivacija.weebly.com/
photo credit: http://motivacija.weebly.com

POKRENI SE!

Pre dve godine, upala sam u neku kolotečinu i u neku minus fazu, onaj momenat kada me ništa nije činilo srećnom, kada mi je sve bilo bezlično. Ništa me nije ispunjavalo, ni one stvari zbog kojih sam nekad ne skakala, nego preskakala od sreće.I sve je bilo sivo, dosadno i nigde nisam videla izlaz iz tog nekog ravnog stanja.Prosto, užas jedan od raspoloženja. I tako je vreme prolazilo i meni je postajalo sve gore. Morala sam nešto da uradim. U nekom momentu tog rasula u glavi, došla sam na ideju da bih možda mogla da pokrenem svoj blog. Čekaj, da li mogu ja to? Kako se to radi? Izvini, a što ne bi mogla?????Pretražila sam na netu sve na tu temu i nakon iščitavanja raznoraznih članaka, krenula sam u realizaciju. Prvo što sam uradila, uzela sam hosting i domen, jer ako već krećem, nek barem malo izgleda profi 😁 Predstavu blagu nisam imala šta radim, al’ sam pratila uputstva i malo po malo, ja napravih svoj blog i objavih svoj prvi post i WOW čoveče, koja pokretačka energija se aktivirala od momenta kada sam u pretraživaču ukucala rečenicu KAKO POKRENUTI SVOJ BLOG? I jako sam ponosna na sebe što sam sve sama uspela. I sada sam zahvalna toj minus fazi, jer da nije bilo nje, ko zna dal’ bi i kad bi mi palo na pamet da kroz pisanu reč na neki način pomognem svima koji dođu do nekog mog teksta, neke moje objave. A meni i te kako znači kad dobijem povratnu reakciju i satisfakcija je nemerljiva. Jer, heeeeej, nekoga sam uspela da utešim, posavetujem, da mu dam do znanja da nije sam u tome što proživljava, da svi prolaze svoje krize. Jer, znam koliko su meni u tim momentima rastrojstva pomagali i značili nečiji tekstovi.

Poenta:

Prirodno je da nas s godinama neke stvari više ne čine srećnim i zadovoljnim kao ranije.Interesovanja se menjaju, sazrevamo, prosto, takav je tok dešavanja i ono što treba da uradimo u tim momentima kada shvatimo da smo se malo zaglavili i upali u tu neku ravnodušnu zonu je da nađemo nova interesovanja i nove stvari koje bi nas pokretale.Istražujte. Hvala ovom divnom novom dobu u kojem živimo, jer brže i lakše možemo pronaći nešto što će nas pokrenuti. Google zna odgovore 😉 Probajte da šijete npr. pa ako vam i to ne ide il’ vas ne ispunjava, a vi ajde probajte da napišete pesmu ili kupite tempere, blok 5 i crtajte. Bitno je ne odustati.

Tražiti i istraživati dokle god ne dođete do nečega što vas u sadašnjosti ispunjava.

Ne osvrćite se na ono što je bilo ranije. Hajde prosto da kažemo da nam je potreban i update interesovanja. Rekoh, sve je to normalno i prirodno.
Pre 5 godina jedva sam čekala da dođe vikend kako bih zjakala po gradu i đuskala do iznemoglosti u zadimljenom klubu sa preglasnom muzikom.Sada, jedva čekam da dođe vikend kako bih imala svojih 5 minuta u miru i tišini, ili prosto sedela u nekom kafiću, restoranu, uz laganu muziku i ćaskala sa svojim prijateljima uz kafu. I to ništa nije strašno i to ne znači da sam matora i to ne znači da sam se ulenjila.To samo znači da su se moja interesovanja promenila i to je ok. Sve u svoje vreme.

PROMENI UVERENJA I VERUJ!

Ovde mogu da navedem stotinu primera iz ličnog iskustva. Veruj! Veruj sebi, veruj u sebe! Oduvek sam imala bujnu maštu i oduvek su me drugi gledali kao nerealnu, ponekad se i smejali mojim idejama, ali ja sam verovala da su one moguće i nije me bilo briga šta mi ko kaže.Ja sam terala po svom. Ja sam verovala u sebe, sebi i verovala sam u tu ideju. U tu maštu.Osećala sam da će to biti tako. Naravno da se ništa preko noći nije ostvarilo, ali korak po korak, kockice se uvek slože.

Tada mi nisu bili poznati nazivi „ZAKON PRIVLAČENJA“, niti „KAKVE SU TI MISLI, TAKAV TI JE ŽIVOT“. Ja sam samo verovala. Naravno, bilo je momenata, kada zbog ne tako sjajne finansijske situacije, sva moja uverenja kreću u suprotnom smeru i tada sam zaista i živela tako kako su se misli odvijale, nemam novca, kako ću platiti račune, nemam posao, ne mogu da nađem posao. I sve dublje i dublje sam išla u tom smeru, da ja nešto NEMAM. To je znalo da potraje isto nekad dan, nekad mesec, nekad i više.
Ali, nekako sam uvek nalazila tu neku snagu da nastavim dalje. Obično je ta snaga dolazila u momentima kada bukvalno gore nije moglo da bude. I tada sam bila u fazonu: „Ok, jbg, ne vredi mi više da se nerviram, da mozgam, ne ide mi sada, ali nešto mora da se promeni i promeniće se na bolje, ne može zauvek biti ovako.“I da, to je onaj momenata kada nešto pustite.I čim pustite, rešenje se samo od sebe pojavi.

U suštini, rešenje je uvek tu, ali ga mi blokiramo negativnim mislima, zagušimo ga svakakvim crnim scenarijima i nedozvoljavamo mu da ispliva.

Kad se otarasite tih negativnih misli i samo pustite (što naravno nije lako, treba čoveku i vežba i praksa, ne ide preko noći, odnosno treba čovek da radi na sebi), tada je sve moguće i tada se kockice slože same od sebe.
U srednjoj školi sam čitala Koelja i jedan citat sam jako volela: „Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče, uključujući i one koje gubimo.“

I vodila bih se time, s vremena na vreme, priznajem, nisam baš bila vešta, nisam ni sad, al’ svakako bolje razumem neke stvari i bolje kontrolišem svoj život i dešavanja, čak i ona koja ne zavise od mene i koja ne mogu da se kontrolišu. Ustvari, njih jednostavno prihvatim i pomislim onu dobru staru,koja verujte mi nipošto nije kliše, „KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO.“ i uvek se ispostavi kao tačna. Uvek dođe to dobro, to bolje. Kako sam počela da radim na sebi, nametnulo se nekako „ZAKON PRIVLAČENJA“.Iščitavala sam svašta na tu temu. I shvatila da sam ja oduvek bila nesvesni kreator.

Kad malo bolje razmisliš, svi smo mi nesvesni kreatori. Svi živimo ono što mislimo, a da toga nismo svesni.

Ja vam neću sad držati predavanja na tu temu, niti želim da vas ubeđujem u nešto u šta možda ne verujete, samo pokušavam da vam objasnim kako sam ja shvatila šta funkcioniše, šta ne, barem kada je moj život u pitanju.

Poslednjih godinu dana se trudim da budem svesni kreator, npr. kada god mi se pojave misli kako neću uspeti da platim račune na vreme, odmah ih presečem pozitivnim mislima.I bore se u meni momenat realnosti kada mozak zvoni, ma kako ćeš platiti, odakle ti pare i momenat uverenja da ću sve stići i da će sve biti ok, pa i ako zakasnim sa plaćanjem, nije strašno, ali biće plaćeno. I uvek sve bude zaista u redu. Jedan od primera je i VISION BOARD koji sam tek pre neke dve nedelje napravila, ali verujem da će se sve što je na njemu i ostvariti. I to ne zato što sam ja to samo tako tu sve stavila, okačila, nego zato što ja verujem da će to sve tako biti. I zato što u to gledam svaki dan i zato što se to podsvesno ureže u misli i jednostavno vas tera da uradite nešto po pitanju toga što želite. Jer vam je na oku. Nije samo u glavi.

U glavi ima milion misli. Treba odabrati one koje nam služe, koje su nam od koristi, zapisati ih i gledati u njih i čitati ih svakodnevno. Ništa ja ovo nisam izmislila, niti sama smislila. Samo sam krenula da primenjujem 😊

Isto tako, svake godine 01.01. zapisujem svoje ciljeve za tu godinu.

Ove godine dva velika su se ostvarila iako na samom početku godine nije bilo nikakvih naznaka i šansi da će se ostvariti. Ali ja sam bila sigurna dok sam pisala da ću ih do kraja godine postići. Jedan je bio „promeniti auto“, drugi je bio „naći bolji posao“. I zaista sam i promenila auto i našla bolji posao. Nije se tu desilo čudo. Nije to došlo samo od sebe.Naravno da sam slala svoj CV na milion adresa i išla na razne razgovore. Ali ništa od toga ne bih, da mi „nađi bolji posao“ nije bockalo oči svaki put kad pogledam ka vratima ili kada krenem da upalim/ugasim svetlo, jer iznad prekidača, kraj vrata, bio je okačen spisak 😊

Poenta:

Odužih sa pričom, ali poenta jeste da veruješ sebi. Dokle god imaš osećaj da nisi baš sigurna u to da će se ostvariti, neće se ni ostvariti. Sve što želiš da postigneš, za sve što želiš da imaš, da uradiš, ostvariš, moraš imati osećaj. Moraš zaista verovati i osećati da je to tako. Da si ti zaslužila to. Da je to sasvim normalan sled događaja. Da će se to zaista desiti. Da pokreneš onaj osećaj, one leptiriće, kao da se to već sada dešava. Sve to može da se postigne, ali prvo moraš da razaznaš neke stvari, da shvatiš šta želiš, šta ne želiš, u šta veruješ, u šta ne.

Pa sve ono što je sa NE da probaš da zameniš nekim drugim stvarima koje su ti približnije verovanju da je DA. Zvuči komplikovano, a jako je prosto. Teško jeste, to sam već pisala, najteže je raditi na sebi, ali su rezultati vrhunski. Osvesti da si ti odgovorna za svoj život, za dešavanja u njemu.

Uzmi papir i olovku. Postavi sebi prostih par pitanja.

O čemu trenutno razmišljam? Kakve su mi misli? Kakve su mi misli bile pre godinu dana?I onda odgovori, iskreno.

Odgovori daju odgovore.

Ako su ti razmišljanja bila ja nemam novac i zaista ga sada nemaš, zbog čega je to tako?

Ja nemam dečka, mene niko neće, i ti stvarno nemaš dečka i nisi upoznala nekog novog ni sama se više ne sećaš od kad, zbog čega je to tako?

Ja nemam posao, ja nikad neću naći posao, i nemaš posao trenutno i ne uspeva ti da ga pronađeš, a kopaš i rukama i nogama i zilion CV-jeva si poslala, ali ništa, zbog čega je to tako?

Mislim da je jasno.

Ne veruješ ni sebi ni u sebe.
Dozvoljavaš tim nekim crnim scenarijama da vladaju tvojim životom.
I kada god ti neko kaže ovo što ti ja sada pričam, ti mu sigurno odgovaraš, jeste, da, najlakše je pričati tako, ajde ti budi pozitivan dok imaš milion negativnih dešavanja u životu.
A ja te opet pitam, zbog čega je to tako?
Zbog mene? Ne, naravno da nije zbog mene. Zbog Pere, Mike, Žike? Ne, nije ni zbog njih. Zbog tebe je i tvojim uverenja. Na ovom linku možeš pronaći nešto malo više o uverenjima, pa me možda bolje skapiraš. https://www.vaspsiholog.com/2011/01/racionalna-i-iracionalna-uverenja/

Počni da radiš na sebi. Kreni od svojih uverenja. Kada osvestiš koja su to uverenja koja treba da zadržiš,koja da promeniš, koja skroz da odbaciš, sve ide lakše.Ovde mogu od jutra do sutra da navodim primere i da vam pišem na tu temu, ali nisam toliko stručna. Ovo sve gore navedeno i napisano je sa moje tačke gledišta, opisano laičkim načinom i onako kako sam ja shvatila da treba. Za sada, ne žalim se da nešto ide loše.

A i ako se desi da nešto nije onako kako sam zamislila i planirala, stresiram se sve manje i manje, kažem i ja još uvek učim i vežbam J, jer znam da će se desiti još nešto mnogooo bolje. I ovoooo isto nije kliše. Kada ti se zatvore jedna vrata, otvore se druga. Npr, dobila si otkaz i čitaš sad sve ovo što ispisah i misliš se, šta ova lupa, ja nemam posao, ne mojom krivicom, kako sam ja mogla da utičem na to, to nije zavisilo od mene? Upravo na dalje, sve zavisi od tebe. Ako se odlučiš da budeš fokusirana na taj nazovimo ga negativni momenat kada si dobila otkaz i ako nastaviš da kukaš nad svojom tužnom sudbinom, promaćiće ti ono zbog čega se taj otkaz i dogodio. Da se nije dogodio, da li bi ti se ukazala prilika da radiš na nekom drugom, još boljem radnom mestu,sa još boljim uslovima? Da se nije desio taj otkaz, da li bi se ikad sama usudila da promeniš posao, da izađeš iz zone komfora? Ako se odlučiš da budeš fokusirana na takav način razmišljanja odnosno da okreneš na pozitivnu stranu i sama ćeš ubrzo uvideti ZAŠTO JE TO BILO DOBRO.

Ovde se već gubim 😊 odnosno, raspisah se i odoh već u sledeću priču.Ali nadam se da si me shvatila šta želim da ti kažem.

Prvo, diši duboko.
Smiri se.
Onda kao u matematici, raščlani svoj život da bi došla do rešenja.

I kreni korak po korak.
Niti dolazi sve preko noći, niti se sve postiže u jednom cugu. Samo diši.

I prestani da kukaš. Da, da, znam te, kukaš upravo i razmišljaš jaoj vidi je što lupeta. Odmah da si stala sa tim. Alooo!!!
Diši. Pročitaj opet ispočetka.
I opet. I opet. I opet. A ako ni tada ne uspe, znači da još nisi spremna da radiš na sebi i mogu ja ovde da istrošim celu azbuku, abecedu i na svim jezicima sveta da te ubeđujem da je do tebe, džaba.

I zato te neću ni ubeđivati. Vratićeš se na to onda kada osetiš da je vreme. Do tad, vidi pročitaj i ostale postove na mom blogu, možda ti neki bude razumljiviji više nego ovaj, svi u suštini govore isto. 

Meni će biti dosta ako se samo malo zapitaš dal’ sam možda u pravu. A znam da ćeš mi javiti da jesam. Kad tad 😊

Tvoja uverena Koskica.