Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

I neka život bude pesma…

Muzika…nešto najdivnije što postoji na ovom svetu, nešto što ne poznaje granice.Pesma, reči, note, melodija.Tužna, brza, vesela, lagana, lepršava. Komercijalna, moderna, narodna, zabavna.

Image result for muzikaphoto credit: http://www.psihoverzum.com

Dobra pesma je dobra pesma. Ne znam zašto se ljudi i dalje foliraju da ne slušaju određene izvođače odnosno njihovu vrstu muzike. Ja nemam problem sa tim. Ja slušam pesmu, dal’ je peva poznat ili anoniman, totalno nebitno. Bitno mi je da mi se svidi ritam, muzika, reči…ma može drugima da bude najgluplja na svetu i da su šatro gadljivi na nju, bitno je da je meni sjajna. Da me pokreće…dal’ način na koji je otpevana ili neki sasvim deseti deo u pesmi, zaista nebitno….bitno je da tera na igru…ili da pomogne kada ti se plače, a ne uspevaš da isplačeš šta ti je na duši.

Zaista obožavam muziku. Ona leči dušu.Leči stres. Obožavam da „odvrnem muziku do daske“ i da sređujem kuću. Sve nekako ide lakše. U stanju sam ceo dan da đuskam dok usisavam ili perem sudove…Obožavam da sednem u auto, pustim muziku i održim svoj mini koncert. Tu nikome ne smetam i tu niko ne čuje moje falširanje, a meni dobro dođe kao antistres terapija. Ili kada sam tužna zbog nečega, nekoga, volim da pustim dobre balade, da se isplačem.Pisala sam o plakanju, da je to nešto što treba sebi da dozvolimo, jer suze čiste dušu.

Image result for muzikaphoto credit: http://cdn2.lifehacker.rs

Nemojte da vas bude sramota zbog muzike koju slušate. Svaka generacija ima neki žanr koji je aktuelan, i dešava se da se ljudi teško naviknu kad dođe novi pravac. Pljuju, snebivaju se, a krišom slušaju upravo to što pljuju. Priznajem i ja, da se i ja nađem nekad u toj masi koja prosto ne može da svari neke pesme, izvođače, ali jednostavno, ako mi nešto ne odgovara, to ne slušam. Ima zaista onih pesama koje su ne daj ti Bože i za koje se pitaš kuda ide ovaj svet. Ali mnogo je većih problema od muzike, samo eto, muzika kao nešto najdostupnije u današnje vreme je i prva na listi koja će se osporavati ili vazdizati. Za ostalo prosto nije nam vreme, niti se ima vremena. Ne bih dalje polemisala o tim stvarima, jer na ovom blogu, želim da vam prenesem svoja iskustva sa određenim situacijama i da iz mog primera možda dobijete ideju kako određenu stvar da prevazđete. Jer kao što skoro stalno ponavljam, želja mi je da vam pokažem da niste sami u svojoj muci. Da sam ja vi isto koliko i vi ja. Pa hajde da se vratimo na muziku 🙂

Image result for igrati uz muzikuphoto credit: http://www.clubber.rs

Jedna od stvari za koje sam večno zahvalna je što volim da pišem, pogotovo što sam to pisanje spojila upravo i sa muzikom. Tekstovi za pesme. Taj momenat kada dobijem melodiju na koju treba da radim tekst  je nešto što ne znam kako bih vam opisala. Slušam u krug melodiju i pustim mašti na volju. Nekad mi inspiracija dođe sama po sebi, a nekad se i vala pomučim da bi tekst ispao kvalitetan. Trudim se da uvek nađem neku zanimljivu, aktuelnu temu, da upotrebim reči koje su se retko ili koje se uopšte nisu pojavljivale u već postojećim pesmama, ali to je isto malo teže, s’ obzirom da sve što je dobro je već napisano. Zaista imamo dobre tekstopisce i u masi pesama se pronađem, a neretko i „iznerviram“ zašto meni nije na pamet pala ta fraza ili ta reč da je ja napišem.Ali sve je to deo moje nadogradnje, moje inspiracije. Trudim se da budem svoja, da nikoga ne kopiram, učim konstantno kako se piše kvalitetan tekst, bez obzira na tu moju ludačku inspiraciju koja se obično dogodi kada legnem da spavam, pa mi kroz glavu proleti neka odlična fraza i onda tako sanjiva ustajem i krenem da pišem i razvijam priču, odnosno tekst.

Image result for pesmaphoto credit: http://citiram.net

Svakako, pisanje tekstova i pisanje postova na blogu i kratkih misli na instagramu, razlikuju se, a u suštini isti su. U svemu tome leži iskrenost, leži sve ono što je u mojoj glavi, u mom srcu. Ne mogu da napišem nešto u šta ne verujem. To prosto nisam ja. Primetili ste verovatno da su moji postovi malo poduži, ali ja ne umem drugačije. Imam taj osećaj da sam uvek ostala nedorečena. Ponavljam da uvek pišem iz srca i da nema nikakvih ispravki što se postova tiče. Kada su tekstovi u pitanju, naravno da tu bude ispravki. Retko kada se desi da prva verzija teksta ostane od početka do kraja takva kakva je. Uvek se dogodi da se nešto izmeni, da bi bilo još bolje ili još emotivnije. Kada pišem tekst koji će se pevati, i tu se vodim time da ste svi vi ja, i da sam ja vi i trudim se upravo tu emociju da prenesem. A najveća nagrada mi je kada vidim da vam se nešto iz teksta dopalo, pa to šerujete i pišete po statusima. Hvala vam na tome.

Mogu da me inspirišu razne situacije, razne priče drugih, sve to što ljudi kažu, savetuju, ispričaju, gledam kao pesmu. Kroz reči ljubav živi. Jer, obrni okreni, sve pesme u sebi imaju notu ljubavi. Dal’ ona bila tužna, srećna, bolna, svakoj je glavni stub – LJUBAV.

To bi onda bio i moj savet vama ovoga četvrtka…svaku situaciju u kojoj se nađete, pretvorite u pesmu. Pokušajte da je opevate i videćete koliko će vam biti lakše, nekada čak i smešno, kada na primer, to što vas muči stavite na papir u obliku pesme i još joj dodate neku melodiju. Biće vam zabavno da otkrijete i taj deo sebe. Dal’ bila dobra ili zaista loše napisana pesmica koju bi i dete u prvom osnovne bolje napisalo, nije bitno…bitno je da ste pokušali. Bar ćete se nasmejati ako ništa drugo i probudićete tu kreativnost koja leži u vama, a sigurna sam da je imate.Ne, nemojte tražiti izgovore. Imate je!!!

A moja, da kažemo, preporuka od srca za sve vas bila bi sledeća:

Brzo se živi, nema se vremena, neke stvari su nestale i izgubile na vrednosti, ali rekosmo da ćemo zajedno učiti bar kroz ovaj decembar i januar, da vratimo te neke vrednosti prividno, makar samo u ova dva meseca, na mesto koje im pripada. Nadam se da ste bili kreativni što se tiče predstojećih praznika i da ste dobili inspiraciju da svojoj omiljenoj ili omiljenim osobama napravite neku sitnicu kao novogodišnji poklon.Ja vam sledećeg četvrtka pokazujem šta sam spremila mojim dragim ljudima. Ako ne stignete ovog puta, možete sledeće godine tako nešto da im spremite 😉

Kako god. Vreme je da se kiti jelka. Uzmite jedan dan za sebe. Pustite omiljenu muziku, do daske naravno, skuvajte kafu, navucite bade mantil i počnite lagano da pripremate sve za taj divni događaj. Radujte mu se kao nekad, kad ste bili mali. Udahnite svaki trenutak ispunjen tom neobjašnjivom magijom novogodišnje groznice. Okitite jelku da šljašti, neka bude vesela, šarena, nek ima raznoraznih ukrasa. Napravite neki svoj, lični. Pevajte iz sve snage, igrajte kao da vas niko ne gleda. Održite svoj koncert ispred ogledala, sa sve četkom ili dezodoransom u ruci kao mikrofonom. Zahvalite se svojoj izmišljnoj publici. Tražite da pevaju u glas sa vama. Ponašajte se kao istinska zvezda. U pauzama koncerta, nastavite da kitite jelku, videćete kakav sjaj će i ona poprimiti, jer ste joj posvetili koncert 🙂 Usput pojedite brdo slatkiša, o liniji ćete misliti drugi put. Taj dan dajte sebi oduška i budite sve ono što ste oduvek želeli. I trudite se da vam od toga dana svaki sledeći bude pesma.

„Ceo život je igra…nek tvoj bude ona najlepša, uz muziku. Jer muzika je ljubav, smeh, plač, sreća, tuga. Ti pusti nešto veselo i igraj kao da niko drugi ne postoji.Igraj.Ako staneš,stani samo kako bi sačekao nekoga da ti se pridruži.Igraj.Jer niko to neće umesto tebe uraditi.Igraj…“ Koskica 

Primetićete možda da uvek savetujem slično, a poenta je ista. Posvetite se sebi, glavni sastojak svakog saveta i to u kućnoj varijanti ili na nekoj vama željenoj destinaciji. Bitno je da budete sami sa sobom. Dal’ ćete plakati ili pevati ili spavati, na vama je.

Samo neka ide muzika.Muzika lepo zna da oboji sive dane.Samo hleba i igara.Samo pesme i veselja. Samo udri brigu na veselje…i pevaj!!! I igraj…Budi pesma, budi muzika!!!

PS. A da ste pesma, koja biste bili? 🙂

Vaša Koskica pesmica 🙂

Bivšima…neka to i ostanu…

Umemo mi žene da volimo do daske…ili bar da mislimo da volimo, a u stvari volimo samo sliku koju stvorimo o muškarcu, koja se nekako uvek raspadne sa padanjem prvih maski. Ali mi ni tada kao da ne želimo da poverujemo u pravo lice, pa tu sliku lepimo do iznemoglosti, sto puta, sve dok na kraju ne shvatimo ipak da je tako izlepljena i izmrljana slika ustvari jako ružna.I onda odlučimo da je bacimo, spalimo, pocepamo…Besne smo, razočarane, povređene, zato što nije realno stanje onakvo kakvo smo mi umislile. I treba nam vremena da se prilagodimo novonastaloj slici na kojoj smo same. I treba nam vremena da shvatimo da je do juče neko koga smo zvali svojim, postao bivši.

A šta se onda dešava u našim glavama? Zašto imamo tu potrebu da se upravo tim bivšima vraćamo iznova i iznova? Zašto opet pokušavamo da od one već ružne slike napravimo novu, ispeglanu, blistavu, kad ne ide? Ne može od babe devojka, zar ne?Odakle ta silna želja vratiti se na nešto što je puklo, što znamo da nije išlo, a vrlo smo svesne da tek na dalje neće ići? Zašto pravimo budale od sebe?

„Niko na svetu nije vredan tvog ponižavanja, niti suza, niti neprospavanih noći, osim tvog deteta.“ – Koskica bloguje

Lepo je kad se voli, kad je to uzvraćeno, ali šta onda kada sa nečije strane to izbledi? Ništa, treba pustiti. Znam da je teško, i te kako znam, ali još teže je držati svom snagom taj kanap sećanja na lepe dane.On se urezuje u ruke i dokle god ga stežemo, boleće nas. Tek onda kada ga pustimo, biće lakše. Dlanovi će brideti još neko vreme, ali brže će proći taj trenutni bol, nego onaj konstantni koji gajimo tako što ne puštamo na vreme taj kanap.

Image result for dlanovi photo credit: http://www.fokuzz.com

Kada odlučiš da je neko bivši, potrudi se da to zaista i postane i ostane. A kako ćeš shvatiti da mu je vreme da ide u tu fioku? Evo samo jedan mali primer…

Mi žene smo komplikovane, jesmo, ali u tome je naša draž. Ništa to nije toliko strašno koliko se o tome bruji. Ako te ne poštuje, što je prvo i osnovno, nema potrebe da i dalje nosi krunu tvojih osećanja.Odmah da si presekla i ubacila ga u fioku BIVŠI. Ok je ako je normalan, pa razgovarate i kažeš mu šta ti smeta, odnosno za šta misliš da nije u redu i da ti time što to radi pokazuje nepoštovanje, pa on to zaista promeni.Ali nije ok ako on i dalje nastavi tako.Onda se zapitaj, šta će ti muškarac koji te ne poštuje? Ma bre, odmah radikalno, šta pričam ja to, kakvi razgovori i ispravljanja? Da je pravi, bila bi ti i te kako poštovana. Ovako – FIOKA BIVŠI, bez daljeg objašnjavanja.

BIVŠIMA: To što ti misliš da je cool da mi ne odgovoriš na poruku, poruke, što misliš da je tvoje vreme vrednije od mog, što kao teraš neki inat i glumiš neku šatro muškarčinu…Što me tretiraš kao neku glupaču, a moj IQ je veći od tebe samog, što misliš da si uvek u pravu i nikada ne prihvataš kritiku, čak ni onu dobronamernu, što svojim izjavama tipa: „Opaaaa, ide se u izlazak, biće nekih frajera, smotaj nekog macana…“ a pritom se zoveš mojim dečkom, pokazuješ i te kakvo nepoštovanje mene i mojih vrednosti, a pokazuješ svoju nesigurnost, što ti smeta moj uspeh, što ti smeta moj neuspeh, što ti smetaju moji prijatelji, roditelji i još mali milion sitnica…Sve to znači da me ne poštuješ i znači da si zato tu gde jesi – u fioci.

Image result for bivšimaphoto credit: http://www.alt-f-artist.com


BIVŠIMA:

Zato što je bilo sve tako kako je bilo, bivši si. Nema potrebe da se vraćaš kad shvatiš ustvari da si sjebao stvar. Do tad sam te već pregrmela.Prestani da budeš sebičan. Imao si svoju šansu, nema potrebe ponovo da dolaziš po nju, jer je nećeš dobiti. Možda sam srećna sa nekim drugim, možda sam srećna sama, kako god, svakako sam srećna bez tebe. Navikni se na to. Možda sam ti se u početku vraćala, ali samo zato što ja nisam mogla da se naviknem da si se promenio,eto, tek tako. Ili zato što sam mislila (kao što svaka od nas bar jednom pomisli,da se ne lažemo) da ću baš ja biti ta zbog koje ćeš se promeniti. Ali, ljudi se ne menjaju.Bar ja ne znam ni jedan primer. Neće tebe promeniti ni bolja ni gora od mene.Možda me i jesi voleo, ko će ga znati, ali tako poremećen nisi znao da pokažeš da jesi. Kako god, sve je to iza mene.I sada već potpuno nevažno.

Samo želim da ti kažem, HVALA. Što si mi dao lekciju, što sam nešto izvukla iz našeg odnosa.Barem taj šablon kako treba i kako ne treba da se ponašaš prema ženi.Što sam posle svakog tebe bivšeg naučila nešto i o sebi i o tome šta treba i šta ne treba da mi smeta.Hvala ti i za one lepe trenutke, neću biti bezobrazna, zapamtiću ih.Ali ti zapamti da uvek, po nekom nepisanom pravilu, sve dobro pada u vodu, kada na kraju uradiš tu jednu lošu stvar.

Imala sam potrebu da kažem sve ovo, jer svašta, kad sam ja ostala nedorečena 🙂 Imala bih ja još što šta da dodam…ali neka ovo bude prvi deo, početak,da još jednom utvrdiš gradivo, ko si i šta si u mom životu i u kojoj si fioci 🙂

I ne, ne pišem ovo sve određenoj osobi. Ovo je posvećeno svim BIVŠIMA…NEKA TO I OSTANU!!!!

A vi mile moje, drage žene, devojke, kraljice…Koliko god bilo teško, ne vraćajte se bivšima, molim vas. Jače ste i veće od toga. Ne dozvolite da vam ukradu ono najvrednije, vaš osmeh, vaše dostojanstvo, vašu dušu. Jer bivši su kao neke pijavice. Uvek nam uzmu sve ono lepo što imamo u sebi, da bi nahranili svoj ego ili šta god već hrane.Ne dajte im više, ni mrvu toga.Vratite se sebi kad već imate priliku, ne vraćajte se bivšima….

 

Tvoja bivša Koskica

 

Zašto imamo potrebu da se pravdamo?

Zaista.Zašto? Jel su nam to usadili roditelji, još dok smo naivno šljapkali po baricama, pa kući dolazili mokri i blatnjavi, pa smo se pravdali kako nismo namerno i kako smo samo hteli da se igramo? Ili su nam to usadili ljudi koji večito osuđuju sve što uradite, bilo to dobro ili loše?

Koliko ste puta uhvatili sebe da se nekome pravdate? Za neku glupost, za nešto izgovoreno, za svoje mišljenje, za vaš život? Vaš život, vaša stvar.Zašto se ikome pravdati? Svoje postupke i odluke trebalo bi samo sebi da pravdate.Nikome više.

Nema potrebe da idete ulicom i vučete ljude za rukav govoreći im kako vi niste takvi kakvom su vas,oni ogorčeni ljudi koji nemaju svoj život, predstavili.

Related image

I kada nam neko udeli kompliment, zašto ne umemo jednostavno da kažemo „Hvala“, umesto što na svaki kompliment odgovaramo, „Jaoj, ma na brzinu sam se našminkala, nije to ništa specijalno“ ili „Ma to sam prvo našla u ormaru da obučem“ ili „Jaoooj, ma neee, baš sam čupava“ i brdo takvih primera.

Image result for stidljivostphoto credit: www.ocdn.eu

Ako ste dali otkaz, jer vas više ne ispunjava vaše radno mesto i želite da napredujete – TO JE VAŠA ODLUKA! NE PRAVDAJTE SE!!! Niko nije u vašoj koži, niti ste vi u tuđoj. Ne dozvolite da vas ograničavaju klasičnom rečenicom: „Nećeš naći bolji posao,nema šanse.“ , jer hoćeš. Jer si do sada uvek isplivala iz svega, zar ne? Radila si i kao čistačica, i kao kasirka, i kao konobarica, i lepila deklaracije,i kao komercijalsita i kao sekretarica, i stalno si radila, jer nisi htela da budeš parazit i nisi se stidela ni jednog poštenog posla. Zašto sada uopšte da se pravdaš što želiš da napreduješ i možda postaneš zamenik direktora ili slično?

Image result for pravdanjephoto credit: http://image.beauty-essence.jp

Nemoj da se pravdaš. Tako samo ljuljaš svoje samopouzdanje. Slušaj sebe, pa makar tvoje odluke ispale loše…tvoje su, ne tuđe. NE PRAVDAJ SE!!! Iz loših odluka izvuci najbolje i spremi se za sledeću koju ćeš doneti. Tim pravdanjem podstičeš te ljude da te još više osuđuju. Jer vide koliko si ustvari slabašna čim nalaziš razloge zašto si uradila to što si uradila. Pravdaj se sebi u 4 zida. Tu budi slaba. Pred drugima, nikako. Ne dozvoli im da te poljuljaju samo zato što oni nemaju hrabrosti da promene nešto u svojim učmalim životima.Ako je njima lepo tako kako im je, ko si ti da ih osuđuješ ili da očekuješ da ti se pravdaju? Ako oni imaju potrebu da to rade, pa ajde, pusti ih. I slušaj ih kako to rade. I videćeš kako to izgleda bezveze. Zašto bi onda to ti sama sebi radila? Što da budeš bezveze? NE PRAVDAJ SE!!!

Ako si odlučila da prekineš neku vezu, jer više ne osećaš ništa prema toj osobi ili jednostavno ti nije lepo i više ne vodi ničemu – NE PRAVDAJ SE!!! Nisu oni bili u toj vezi. Ti si i tvoj partner i samo vi znate šta je dovelo do kraja.Ako je odluka takva, takva je. NE PRAVDAJ SE!!!

Ili ako si u vezi sa mlađim ili starijim od sebe, opet – NE PRAVDAJ SE!!! Jel ti lepo? Onda zaista nema potrebe da se drugima objašnjavaš. Ili ako si se ugojila, ili smršala. Ok. Dešava se, NE PRAVDAJ SE!!! Vratićeš se na staro kada ti budeš spremna. Ili ako si izašla u ultra mega giga popularan kafić, klub. Pa štaaaa? Ili ako si okačila 555 slika na insta u jednom danu? Paaaa štaaaa? Kome se ne sviđa, ne mora da te prati. Sve što radiš, radi zbog sebe, ne zbog drugih.Nikada. Nikako. Ili ako si krenula na neki kurs da naučiš nešto novo, drugačije, ili si obula štikle, a krenula u obilazak Venecije ( neka si, tebi je bilo udobno drugarice, izvini što sam bila šokirana 🙂 ). Ili si odlučila da želiš da živiš sama…i bezbroj ili…sigurno ste se bar tri razloga setile za koje ste se pravdale dok ste čitale sve ovo.

Nešto zbog čega se uvek pravdam, i to jako često radim, je kada se nekome ne javim na telefon ili ne odgovorim na poruku. A nekad zaista nemam želju da pričam ili da se kuckam. A to se odmah protumači da sam ljuta. A NISAAAM!!! Samo mi u nekim momentima zafali sopstveno društvo. Da spavam ili da slušam muziku ili da gledam serije po ceo dan. U nekom od prethodnih postova sam i rekla:

KOSKICA BLOGUJE  kliknite na link i pročitajte više o tome, ako niste 🙂

Za odluku da se osamiš – NE PRAVDAJ SE!!! Nauči se već jednom, da to nema svrhe, nema poente!!! Budi svoja, prirodna, normalna u svetu izopačenih. Nek te gledaju čudno. Čudni su oni, ne ti. Ali svakako, nećeš ih osuđivati i terati ih da se pravdaju, zar ne?

Pa šta ako je tvoja udata drugarica izašla sa vama u provod? Zašto bi se ona pravdala ikome? Ona ima savršen brak i boli je uvo da se nekome pravda što je nakon naporne nedelje na poslu, odlučila da se opusti sa svojim prijateljicama, dok njen muž čuva decu.  Prošli vikend je on izašao, a ona bila kući. To je stvar njihovog dogovora. To je njihov brak i tako funkcioniše. Savršeno. Njima je lepo i to je jedino bitno. Nauči nešto od nje. Ne reaguj na svaku sitnicu. Poludećeš. Nauči se da živiš sa svakodnevnim malim nervnim slomovima. Svi ih imaju. Nisi jedina. Rekli smo da ćemo zajedno da vežbamo da čuvamo živce. Ajmo opet. Pobacaj sve stvari iz ormara, sedi na tu gomilu, izvrišti se, isplači, iskukaj, pa kreni lagano da vraćaš sve na svoje mesto. I proći će te nervni slom 🙂 Ili uzmi da sređuješ kuću od poda do plafona. I NE PRAVDAJ SE što si sama uzela da okrečiš kuhinju u vrišteće žutu boju. Tako si htela. Kraj. Tačka.

Idi opet skakući po baricama kao kad si bila mala. Nema veze što si se isprljala i što si mokra. Nek misle da si luda. Nisi mila. Samo si svoja. I ne pravdaj se što si nove cipele ukaljala blatom. Bitno je da je obraz i dalje čist.

„…jer nisu sva blata prljava…neka su i lekovita!!!“

Vaša Koskica