Da ti šapnem…Tridesete su zakon!

Ne znam čemu tolika drama, kada se čovek približava broju 30.
Ajde, negde pravdam to time što su nas zastrašivali starenjem, što su nas ograničavali da je mladost samo do određenog doba. Nekako, mislim da mladost zavisi od našeg osećaja. I zaista verujem da svi treba duhom da ostanemo mladi, koliko god loših stvari da se dogodi.

Jeste, teško je prihvatiti taj čuveni broj 30. Jeste, jer smo navikli do tada da se uvek nekako oslanjamo na druge, da nismo odgovorni u totalu za svoje postupke i život, jer ono, dvadesete gazim dobro mi je sasvim, pa udri do zore i brigu na veselje. I onda odjedom, ne spadamo više u grupu sa brojem 2, pa te malo drma panika. Jer ipak, sada shvataš lagano da i nije baš sve zezanje. Suočavaš se sa činjenicom da si ti jedini koji je odgovoran za sve što mu se događa u životu, a to trežnjenje i nije baš uvek lako.Postoje naravno i oni ljudi koji su sve to prošli i pre ulaska u tridesete i oni su shvatili kako su ustvari upravo te godine moćne, a postoje i oni koji su sve to prošli kasnije i njima su te godine najlepše.

Pričam vam iz mog ugla gledanja i kako sam ja shvatila da su tridesete…priđi bliže, da ti šapnem…ZAKON!!!

Mada,meni su sve godine bile zakon, jer volim svoj rođendan, opšte poznato i nikada nisam imala problem sa brojevima. Jako sam se radovala tom čuvenom broju 3 ispred ostalih, jer meni je on predstavljao zrelost, fazu uspeha, fazu gde mogu sve i gde mi ništa nije teško, fazu gde počinju snovi da se ostvaruju.

Opet, sve zavisi od osobe do osobe, ne doživljavaju svi sve isto, što i ne treba, ali ne treba ni da se ima taj strah od sazrevanja. To je prirodno, to treba da se dešava.Pitanje je kako će ko podneti tu činjenicu, da postaje zreliji?
I nije nužno da zrelost dolazi sa određenim godinama kao što rekoh.

U suštini,najbolje su godine, ZAKON su sve one godine u kojima spoznaš svoje pravo ja i svrhu svog života.

„Teoretičar Erik Erikson je verovao da kriza identiteta predstavlja najvažniji konflikt sa kojim se čovek suočava u razvojnom procesu.Prema Eriksonu kriza identiteta je vreme intenzivne analize i istraživanje različitih načina na koji sami sebe posmatramo.“

I sad se pitate odakle sad o krizi identiteta.Kroz život sam uvek išla ne misleći na sutra, a često sam znala da se osvrćem nazad i da sebe prekoravam zašto to nisam uradila drugačije.Hello, pa kakvo je to plakanje za prosutim mlekom? Pre možda godinu dana imala sam po mišljenju moje psihoterapeutkinje KRIZU IDENTITETA iliti prosto prevedeno – živela sam kako sam živela, sve posmatrajući kroz šarene naočare i onda odjednom shvatila da je moj život u mojim rukama i u tom momentu sam se malo pogubila. Neke stvari više nije ok raditi sa trideset. Treba se sad snaći u realnosti nakon lomljenja naočara.Bum, odjednom život dobija i druge, malo tamnije, mračnije boje. (Hvala Anđeliji Simić što me je trgla @psychology_unplugged).

Samo, tada treba biti jak i popričati sa sobom kako nas taj strah ne bi paralisao i odveo u anksioznost, sve popularniju kod nas (pišem vam i o tom fenomenu koji se raširio po Srbiji kao trend, da li su ljudi zaista anksiozni ili upotrebljavaju taj izraz kao nešto što je u trendu).Malo razmislite i o tome dok ne ispišem post 🙂

Da li omladinci i ti koji govore da su anksiozni zaista to jesu i u kojoj meri ili su pobrkali pojmove, pa i PMS stanje ili kada su tužni ili eto neraspoloženi jedan, dva dana nazivaju anksioznim stanjem,jer kao, to je TREND?! Veruj mi, ne želiš da pratiš TAJ trend. I ako to izgovaraš samo zbog toga i sebi po dr.Google-u daješ dijagnozu, NEMOJ!!!! Jer ljudi koji zaista imaju anksioznost prolaze težak period. I to nije nešto za TREND, niti je nešto na šta ćeš se izvlačiti kad god si samo lenja i umorna od silnih obaveza, pa kao jaoj ne ustaje mi se danas iz kreveta,nemam volje, šta mi je, sto posto sam anksiozna.Ali, o tome u sledećem postu.Za ovu temu zahvaljujem Slobi (@slobizza_bloguje). Hajmo mi na pitanja koja možeš sebi da postaviš kad se nađeš u KRIZI IDENTITETA.

Ko sam bila do sada?Šta sam radila? Ko sam sada? Da li sam zadovoljna time što sam? Šta je to što mogu da prenesem i u ovo doba, a šta je to što treba da ostavim? Koji su to šabloni ponašanja koji treba da se razbijaju, koji da ostaju čitavi i takvi kakvi su,a koje treba samo malo update-ovati? Nikakva strašna pitanja kojih trebamo da se bojimo. Samo REALNA i ona koja nam omogućavaju bolji uvid u situaciju.Da, ustvari REALNOST je reč koja izaziva strah. Sad, nisam psihoterapeut i ne želim da previše pametujem o nečemu za šta nisam učila Čkole :), ali sam osoba, kao i vi, koja je prošla neke stvari kroz koje vi možda sada prolazite i samo vam dajem smernice kako lakše pregurati.
Ukoliko vam se odgovori ne svide ili vam ne budu dovoljni ili osećate neku nelagodnost, bez ikakvog straha, pronađite psihoterapeuta. Oni su zaista ljudi koje, u današnje vreme pogotovo, ne treba izbegavati. I nije to sramota, shvatite već jednom i pričali smo o tome u nekom od predhodnih postova, niste odmah ludi ako ste potražili profesionalno mišljenje.

Jer kao što treba fizički da budemo čisti, tako treba i mentalno. To je najlepši osećaj koji postoji.

Rad na sebi je najteži, ali i najslađi. Vi ste ti koji birate da li ćete se upustiti u taj rad ili ćete i za to biti lenji.I ok, kontam i ja već da sam totalno skrenula s teme, ali sve se nekako samo nadovezuje jedno na drugo. Pisaću o svemu, slobodno možete da mi date naznake o čemu biste najviše voleli da čitate ili putem maila info@koskica.rs ili me DM-ujte što bi se reklo :).Nego, zašto su TRIDESETE ZAKON?

photo credit: https://wannabemagazine.com

  1. Zato što si zreliji i zato što razumeš svoje roditelje, svoju porodicu i prihvataš ih takve kakvi su, jer tvoji su i najbolji su…ono najbitinije.
  2. Zato što imaš zaista prave ljude oko i uz sebe, a ne tonu njih koji su tu ni sam ne znaš zbog čega. Za ove, posle tridesete, ljude koju su ostali u tvom životu polako možeš da tvrdiš da su ljudi koji bi bukvalno u pola dana, u pola noći, sve uradili za tebe, kao i ti za njih. U dvadesetim svi su ti prijatelji (a ustvari nisu) i nekad nesvesno, nekad i svesno, oduzimaju ti energiju. Jer ne zrači svako isto i ne prija svako svakome. Jednostavno, shvataš da možeš da ih nabrojiš na prste i to te čini neizmerno srećnom/srećnim. Bila mama opet u pravu. Smanjiće se to s godinama, spašćeš na dvoje, troje, ali pravih prijatelja. Ne veruj svima i ne pričaj svima sve o svom životu 🙂 Početkom tridesetih, to se sve kristališe, dok ne ostanu oni pravi, pravcati kristali 🙂
  3. Zato što sada već imaš iskustva u poslu kojim se baviš i možeš da naučiš još više i odeš još dalje (ovde mali uslov, ukoliko to želiš), a da ne bude to zato što nešto moraš.
  4. Zato što shvataš blagodeti izgovorenog „NE“.
  5. Zato što si naučio razliku između „NEĆU“ i „NE MOGU“.
  6. Zato što možeš da putuješ i zaista nešto vidiš i uživaš u viđenom, a ne samo da prespavaš destinaciju ili prepijančiš.
  7. Zato što shvataš da su relax i chill okupljanja sa društvom vrednija nego đipanje do zore u nekom zadimljenom, prebučnom lokalu
  8. Zato što još više voliš vikend 🙂 jer ovi zreliji vikendi su lepši, smisleniji. Smišljaš vikend putovanje ili odmaraš u krevetu po ceo dan ili radiš šta god što te zaista čini ispunjenijom. A nisi u fazonu živim za vikend ili živim od vikenda do vikenda i prestaješ da dolaziš kući u 7 ujutru, kad ljudi kreću na posao (ok, omakne se ponekad, ali tad ti već postaje neprijatno i treba ti 5 dana da se posle toga oporaviš, pa u tom momentu shvatiš ipak da si više za sledeću varijantu tj. broj 9 i za varijantu pre ove, tj. broj 7)
  9. Zato što ako piješ, piješ umerenije, otmenije, ne blamiraš se u nekom toaletu glave naslonjene na WC šolju. I ako ti se već i desi da te uhvatilo malo više, opet to podnosiš malo otmenije i sve te blam radnje ostavljaš za kod kuće. Svestan si da si pijan i ne želiš da praviš budalu od sebe. Pronašao si granicu – PITI, A NE BITI BUDALA. 🙂
  10. Zato što lagano pronalaziš šta je to što zaista želiš u ljubavi, nisi toliko lakoverna, ne veruješ svakom kretenu, naučila si da prepoznaš ko je iskren, a ko šarlatan. I opasno si ponosna na sebe zbog toga.
  11. Zato što umeš da prihvatiš i kompliment i kritiku, a da te nije sramota.
  12. Zato što svoje finansije počinješ da raspoređuješ na sve bolji i bolji način.
  13. Zato što ne ubijaš dosadu sedeći sa nekim, pričajući ili kafenisajući sa nekim ko ti ustvari ne prija.
  14. Zato što ti sada nije dosadno. I kad ti se učini da jeste, i te kako znaš šta ćeš sa dosadom.
  15. Zato što sa uživanjem ustaješ ranije – ok, ne uvek, ali u većini slučajeva 🙂
  16. Zato što umeš da zatražiš pomoć kada ti je potrebna, bez onog ma ja sve mogu sam, koji će mi k… nečija pomoć, najbolji sam 🙂
  17. Zato što shvataš ŽIVOT!
  18. Zato što ceniš sve što si postigao sam.
  19. Zato što si učio i naučio iz svojih grešaka.
  20. Zato što ako si slobodna/slobodan i dalje, ne smatraš to kao tugu, već si zahvalna/zahvalan na vremenu koje imaš za sebe, da radiš na sebi.
  21. Zato što imaš zilion zašto-zato da uživaš u tim divnim tridesetim.
  22. Zato što dobijaš snagu za koju misliš da je nemaš, da ostvariš sve svoje snove.
  23. Zato što ti tišina prija i shvataš da nema potrebe non-stop biti dostupan. Silent mode je sve 🙂
  24. Zato što sada čitaš knjige sa više razumevanja.
  25. Zato što sada imaš uvid kako je ustvari jako zajebano bilo biti u dvadesetim, jer si bila nesnađena i pogubljena.
  26. Zato što se smeješ iskrenije i nekako si još više duhovitija, odnosno nisi prosta u duhovitosti, odnosno ne lupetaš gluposti samo da bi bila in i zapaženija, nego si bre duhovita onako svetski. Kapirate me šta želim reći 😎
  27. Zato što slušaš pažljivije.
  28. Zato što umeš da kažeš iskreno „izvini“
  29. Zato što si shvatila da je lepo zadržati i negovati svoje malo ja.
  30. Zato što i dalje možeš da slušaš muziku iz doba tvoje mladosti, a da te nije blam 😁 a možeš da slušaš i nešto ozbiljnije, a da ti prija.
  31. Zato što su prosto i jednostavno TRIDESETE ZAKON!
  32. ZATO ŠTO…SAM TI…..ŠTAAAAAAAA? VEROVALA SLEPO 🤣🤣🤣
  33. ZATO ŠTO SI ŽENA SA DVA LICAAAA, ZATOOOO ŠTO ME MUČIŠ ZBOG SITNICAAA….ahahahahha…ok, prestajem…mada, priznajte da pevate sa mnom upravo 😂😂😂

Ok…imam još kao što rekoh zilion zato što, ali neka bude simboličnih 33 (mada poslednja dva su realno više bonus track nego što su razlozi, ali avaj 😂), jer u decembru mi dolazi ta divna 33. godina i jako joj se radujem. Kad sumiram sve do sada, imam osećaj da se tek zalećem ka velikim stvarima i jako, jako, jako se i njima radujem.

Tražeći slike koje bih ubacila u post, naleteh na još sjajnih postova na temu tridesetih. I kako sam završila svoj post i pročitala par ostalih, shvatila sam da su nam mišljenja vrlo slična. Dakle, mi tridesetogodišnjaci zaista razmišljamo ispravno. Bravo za nas! I vi u dvadesetim sigurno radite nešto što je dobro. I vi u četrdesetim, pedesetim, šezdesetim itd. Ali eto, htedoh da dam svoje viđenje tridesetih, jer me je moja Dejana (@dejanaeric) inspirisala za ovu temu. Mjau, čitaj i slavi, jako, najjače!!!!!! Veruj mi, obožavaćeš tridesete!!!!

Eto, nadam se da smo se barem malo objasnili, razjasnili, da ste razumeli šta je teta Koskica htela da vam kaže 😄 Krenuh post da pišem danas, završavam ga sad u 01:01 😁 (kako volim te brojeve…simbolika je čudo, i to shvataš sa tridesetim, ali i o tome sledeći neki post), pritom je petak veče, a ja nikad srećnija u svom krevetu, završavajući svoje misli. Posle se bacam na pisanje tekstova za pesme, jer morate i pevati moje genijalne ideje, ne samo ih čitati 😊. Da, i samopouzdanje je vrhunsko u tridesetim. Ok, ok, ok….sad stvarno prestajem.
Čekam vaše komentare, predloge, kritike na instagramu u DM-u ili u komentarima ili mailom ili kako god vam volja.Hajde sad lepo, provedite se divno vi koji izlazite i vi koji ostajete u svom domu. Ljubim vas, grlim vas i hvala vam što se čitamo i dalje.

Vaša tridesetdvoipogodišnja uskoro tridesettrogodišnja Koskica 😂

Strah od uspeha i kako ga pobediti…na moj način !

put do uspeha? Kako uspeti? Želite uspehphoto credit : https://stiklakafakravata.com

Opet me nije dugo bilo, nisam vam dugo pisala.Nisam, jer desilo se upravo ovo o čemu ću pisati, a što sam počela da vam pišem još 6.avgusta 2018. Strah od uspeha. Kada sam videla kako reagujete, koliko čitate i koliko zaista deluje sve ono što napišem na vas, koliko podrške i ljubavi mi pružate, kada sam videla da sam postigla nešto i da to ide ka nečemu još većem…JA SAM ZANEMELA.Paralisala se…kao i svaki put kada krene da se ostvaruje ono što sam priželjkivala.

A svako od nas ima želju da u nečemu bude uspešan. O tome sanja, mašta, zamišlja trenutak kako će sve izgledati kada taj uspeh nastupi, planira, radi na tome,ide ka tome, korak po korak… I neretko, u tim momentima,kada je na poslednjem koraku do cilja,pomisao na uspeh zna da zablokira. Unese paniku. I mi odustanemo. Povučemo ručnu, pustimo sve dođavola,sav trud, sav rad, sve snove…A zbog čega to radimo? Zbog čega nam uspeh postaje strah?

Iz milion i jednog razloga. Nisam stručna da vam se obraćam jezikom koji ni sama ne razumem, pa ću probati da objasnim ovim mojim koji verujem da svi razumete.

Jedan od razloga, bar kada sam ja u pitanju je taj što znam da onog momenta kada dođe do uspeha, ja izlazim iz svoje zone komfora. To je upravo ona zona gde sam navikla na povuci-potegni, na brdo neprospavanih noći, na izmene u poslednji čas, na sto jednu prepreku koja je nicala posle svake moje suze kao posle kiše.

Nisam navikla da plivam tamo gde je voda mirna. Uvek sam plivala tamo gde su bure i oluje, tamo gde je na vrhu svakakav otpad, a na dnu razni potonuli brodovi, gradovi, olupine tuđih želja, snova i neuspeha.

E sad, većina ljudi zna da kaže kako ima strah od neuspeha i toga se drže, to im je najjači „adut“ zašto su od nečega odustali. Ali upravo se tu krije greška. Niko se ne boji neuspeha toliko koliko uspeha. Možda sad zvuči zbunjujuće, i meni je delovalo na početku, dok zaista nisam shvatla. Probajte i vi o tome da razmislite. Da li vas parališe pomisao na uspeh ili na neuspeh? Jer, da se ne lažemo, da vas koči pomisao na neuspeh, vi nešto ne biste ni započeli, zar ne? Ne biste nikada više ni pomisli na to nešto za šta mislite da bi bilo neuspešno ili rizično. A kada već krenete u realizaciju nečega i to vam ide i ide i ide i dođe do tačke kada treba da se završi uspešno, sledi upravo taj strah od uspeha.

Ko je uspeo sa tim da se izbori i ko sa tim nema problema, svaka čast, skidam kapu. Evo, ja se i dalje učim da prebrodim taj finalni momenat u svemu što započnem, a stvarno mi ide od ruke šta god da krenem da radim. I dalje učim da ne odustajem, sad nekad uspešno, nekad ne, ali rekla bih da sam na pravom putu, čim sam sela da vam pišem. Evo kako ja to radim, možda nekome od vas pomogne,čisto par primera i smernica, ništa novo niti sam izmislila niti smislila, prosto samo stvari koje su meni pomogle.

Kada dođete do trenutka da vas pomisao na uspeh parališe, zapitajte se zbog čega ste krenuli u sve to. Šta je sve to što ste do tada uradili, sa kakvim ste se preprekama suočili?Koliko sebe ste uložili, koliko verovanja?

Stavite sve na papir, znate da vas stalno davim da papir trpi sve. Podsetite sami sebe koliko vredite, koliko ste samo uspeli od početka, pa do momenta gde ste sada.

Možda nas drugi nisu naučili kako, možda nisu ni znali, možda su nas učili pogrešno, jer je većina ubeđena da ljudi imaju strah od neuspeha, a ne strah od uspeha, nekako ovo prvo im logičnije… Svakako, mi smo stali i po ko zna koji put, nažalost, razočarali se u sebe. Ali neee…Nismo mi krivi. Nemojte sebe da krivite, nikada. Ni mi, niti bilo ko drugi. Kriv nije niko. Jedan od prvih koraka koji je meni bio od pomoći: Ne kriviti nikoga.

Nismo se rodili naučeni ni najpametniji. Rodili smo se i to je dovoljno. Dovoljno da shvatimo kakvu privilegiju imamo. Da postojimo. Da učimo, uspemo, ne uspemo. Sve je za ljude. 

Ja verujem da smo svi rođeni da budemo uspešni. Samo je pitanje ko i kad će shvatiti da je sposoban za to. Sedite, zapitajte se, šta je to u čemu želite da uspete, šta ste po tom pitanju uradili, ako ste već u realizaciji toga, dokle ste stigli, koliko vam je ostalo do kraja?Koji je vaš sledeći korak? Jel vas hvata panika od pomisli da se tom nečemu bliži kraj? Možda je i to jedan od faktora koji dovodi do blokade, to što se tom vašem „čedu“ u koje ste uložili toliko vremena, truda, ljubavi, rada, bliži kraj. Možda niste spremni nešto da završite još uvek. Možda je i ono izlaženje iz zone komfora opet prisutno. Možda je sve, a možda je ništa. Na vama je da krenete u otkrivanje zbog čega i kako kod vas dolazi do straha od uspeha.

Moj neki put je sledeći pri započinjanju nečega što želim da bude uspešno:

  1. Zapisivanje na papir svih razloga za i protiv
  2. Kada se desi više ZA, polako krećem u planiranje, a nekad i bez konkretnog plana krenem u realizaciju (topla preporuka je ipak da sve imate koliko toliko isplanirano, il bar ugrubo skicirano, čisto da se ne pogubite)
  3. Ako se desi više PROTIV, razmislim da li i šta mogu da promenim da bih to pretvorila u ZA, ako ne dođem do rešenja, taj „projekat“ jednostavno ostavljam iza sebe. Možda mu nije vreme, ako mu je suđeno, u datom trenutku biće opet aktuelan.
  4. Kada sam već krenula u realizaciju, počinjem pozitivno da razmišljam. Tek onda, ako do nekih prepreka dođe, reagujem i tražim način da ih prevaziđem, do tada ni ne pomišljam na negativne stvari, jer čim imalo pomislim jao samo da ne bude to i to, desi se upravo to 🙂 dakle samoooo pozitivnoooo i pozitivno će i biti.
  5. I onda tako ostvarujem sve korak po korak, nekad ide brže, nekad sporije, zavisi u šta sam se upustila, ali svakako ide
  6. Sada, kada mi se dogodi taj već poznati osećaj „paralize“ pred sam kraj, opet se vratim na onaj papir koji je i bio ključan za pokret svega. Čitam sva ona ZA i ona PROTIV, u tom trenutku i primetim da je u toku samo ispunjavanja tog cilja dosta negativnog prešlo u pozitivno i čitam iznova i iznova, dok se osećaj koji je bio prisutan u trenutku kada je sve počelo ne vrati na bar nekih 50% , borim se i ne dam mu da pobedi, jer JA SAM ODLUČILA DA KRENEM U REALIZACIJU, JA ĆU BITI TA KOJA ĆE TO ZAVRŠITI, USPEŠNO. Ne strah. Strah mi nije prijatelj.
  7. A onda, dolazi momenat do krajnje realizacije, do uspeha. Momenat kada shvatite da ste pobedili strah. I znate šta? Uspeh ne boli, ne ujeda. Ne znam što sam ga se sve vreme plašila.

Počela sam svaki dan da podsećam sebe koliko vredim, koliko sam vredna, šta sam prošla, koliko sam jaka. Svaki dan bar na minut dajem sebi svu ljubav koju dajem svima. Jer sam zaslužila. I verujem u sebe, kao i oduvek, samo sada još jače. Jer šta god da sam sebi zacrtala, to sam uspela da ostvarim i to sam sama sebi milion puta dokazala, samo nisam znala da nastavim dalje, zbog tog straha. Sve mogu. I ti sve možeš. Samo veruj sebi dovoljno da možeš da kreneš, jer kad kreneš, videćeš gde ćeš stići…ako dođe taj strah od uspeha, pobedi ga kako znaš i umeš, prebij ga od batina, preskoči ga, iscepaj kao nevažan papir, zgazi kao cigaretu, šta god, ali samo ga pregrmi. Ne pitaj kako, evo vidim da ti ni ja nešto nisam pomogla 🙂 bitno je samo da ne odustaneš, jer nije strah veći od tebe, niti jači od tvoje volje, vere, želje…To treba da shvatiš, naučiš.A kao i uvek, tu sam da učimo zajedno. Kao i uvek, nemam određenu temu o kojoj vam pišem, niti skicu kako to treba da izgleda.Pišem vam ono što osećam, jer tada znam da ćete i vi osetiti tu energiju koju vam šaljem.

Image result for uspeh

STRAH OD USPEHA, to imate, ne STRAH OD NEUSPEHA, da rezimiramo, da probate da shvatite…da imamo od neuspeha, ništa ne bi ni započeli, a pošto je od uspeha, na korak do cilja odustajemo, jer smo nesigurni sami u sebe. Neka prvi koraci budu da zavolite sebe, da verujete sebi, pisala sam vam o tome. U suštini sve se vrti oko ljubavi koju pružate ili uskraćujete sami sebi. Razmislite dobro šta je bolje, voleti sebe ili prebacivati sebi za svaku sitnicu. Budite uporni, ne dajte da vas strah slomi.Tako nikada nećete osetiti tu čar kada uspeh uđe na velika vrata.

Ok, milsim da nema više smisla da vam pišem, jer vrtimo se u krug. Tako da, slobodno čitajte ovaj post više puta, u krug, u krug, u krug…kvrcnuće vam kad tad u glavi kako ćete rešiti problem STRAH OD USPEHA.Ja verujem u vas.

Vaša Koskica.