Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

Spontanost ne ujeda…

Oduvek sam sebe smatrala spontanom osobom, pogotovu kada su neke sitne stvari u pitanju. I ok je ako nikada u životu niste bili spontani, to se sve nauči, samo vas molim da ne preskočite tu lekciju. Niste ni svesni kako spontanost može da prija, pogotovo što spontanost zaista ne ujeda.

Bilo da je to poslati prva poruku nekome ko ti se dopada ili umesto na kafu u obližnji kafić, otići do nekog drugog grada, za mene je sve to spontanost. Nekako kao da smo zaboravili da se spontano osmehnemo, nekom strancu na ulici poželimo „Dobar dan“, a nekada se smatralo nekulturom ukoliko nekoga na ulici,znali ga ili ne, ne pozdravimo sa jednim „Dobro jutro…dan…dobro veče“.

Znam sve, vremena su drugačija i ponekad se osećam kao da se protiv istog i borim, ali tim nekim sitnicama zaista uspevam svom životu da vratim neki smisao, neku lepotu koja se vremenom isprljala od raznih ružnih reči, događaja i ostalih savremenih situacija.

Image result for spontanost photo credit: http://www.iscjeljivanje.net

Novu godinu sam dočekala sa dve drugarice. Vanja i ja smo kod M. stigle oko pola devet i nakon raspakivanja, odlučile smo da prošetamo i pronađemo kafić gde bih ja mogla da utolim žeđ za kafom i uživam u dozi nikotina, koji je moj jedini porok u životu. Nekada ću ga se odreći, nadam se, ali sada, i dalje uživam u njemu i nekako baš i nemam želju da se rastanem sa njim.

31. decembar, 21h i nešto kusur minuta, tri solo, samostalne, ostvarene devojke, krenule su u šetnju. Našminkane tek toliko da ne budemo blede, u pantalonama i lepim majicama, u udobnim čizmama na štiklu (i to postoji, verujte), krenule smo u pohod na kafić sa kafom. Naravno, prošetale smo se dobro, jer da li sam zaista verovala i mislila da će i jedan kafić raditi 31. decembra u to doba i služiti kafu? Izgleda da jesam, jer ja uvek verujem u nemoguće, koje na kraju postane moguće. Od jedne ulice na Dorćolu, gde drugarica inače živi, preko Strahinjića Bana, do Skadarlije, apsolutno je sve ili bilo zatvoreno ili su dočekivali goste koji su planirali svoj doček u tom lokalu. Grad je bio prepun ljudi. Nagledah se svega. Od pijanih stranaca, koji su se teturali i pre ponoći, do devojaka u sandalama ??? Ok, bilo je lepo vreme, ali devojko, odoše jajnici, ode zdravlje, ne pitaj me kako znam.

Image result for tri drugaricephoto credit: http://stil.kurir.rs

U nekom momentu zaličile smo na one najgore pijandure koje idu od lokala do lokala tražeći novu dozu alkohola. Mislim da bi nas pre pustili da smo to zaista bile, nego što smo tražile kafu. Isčuđeni pogledi na naše pitanje, možemo li samo na kratko, da popijemo kafu, su sve govorili…Ali ne, nismo odustajale, njih dve najviše zbog mene, koju je već krenula da hvata kofeinska nervoza. I na kraju smo uspele. Sele smo u jedan lokal na kraju Skadarlije. Ljubazni mladić nam je objasnio da gosti samo što ne dođu, ali ukoliko želimo, možemo sedeti napolju. Sele smo naravno, jer bilo je toplo za toliko, a i imali su grejalice 🙂 Ćaskajući, osmatrala sam okolinu i dalje. Kao neko ko prvi put vidi svetla velikoga grada. Sve je sijalo, svi su bili veseli, opušteni, niko se nikome nije zamerao, barem ja nisam primetila. U svakom slučaju, nakon uspešne misije, krenule smo nazad u stan. Grad tek tad kao da je dobio na ubrzanju. Što se ponoć bližila, on je bio sve puniji, veseliji, obojen raznim kaputima, licima, cipelama…

Related imagephoto credit: https://thenewsdispatch.files.wordpress.com

Spremile smo večeru, otvorile šampanjac, slušale muziku, ćaskale naravno, đuskale, i dogovorile se da u ponoć jedna drugoj nećemo čestitati Novu godinu sa poljupcima i zagrljajima, jer legenda kaže da prva osoba koja ženi mora da čestita mora biti muškog roda. Dogovor je bio i da kasnije kada budemo krenule u još jednu šetnju, prvo simpatično muško koje vidimo, zagrlimo i poljubimo u obraz afkors 🙂 Verovatno će se naći i oni koji će pomisliti, ako već verujete u te legende, zašto pobogu nemate svoje muškarce? Možda zato što to trenutno ne želimo ili jednostavno još nismo naišle na svog „princa iz bajke“. Tako da sa tim komentarima, pssst…Our choice at the moment. Respect that.

Došla je ponoć, čuli su se vatrometi, petarde koje nikako ne podnosim, cika, vriska, pevanje, sve po spisku i pravilima dočeka, krenule su da stižu poruke, želje, čestitke i pozdravi, a nas tri smo se samo pogledale i nazdravile, jer ipak, legenda je legenda. Prvo, pa muško, ne kaže se džaba.

Image result for tri drugaricephoto credit: https://www.smotuljak.com

Krenusmo tako nas tri, solo, samostalne, ostvarene devojke, u posleponoćnu šetnju. I uključismo skenere. Ali avaaaj…nigde normalno muško na vidiku. Ili je u zagrljaju voljene žene, ili je pijano, ili je premlado. I nisam mogla, a da se ne zapitam, postoji li normalno muško uopšte? Mislim, verujem da postoji, da ne preterujem sad, ali u tom momentu kao da su ulicama hodali samo oni koji ljudskog roda nisu. U jednom trenutku između rečenica o ponašanju omladine i komentarisanja konobara na kojeg smo čekale pola sata samo da nam priđe, išle smo u susret grupi od tri muškarca, koji su stajali i ćaskali. Gledam, fino obučeni, čujem, ne zapliću jezikom, nisu pijani, il se bar ne primeti, jedan od njih, najglasniji, jako sladak i simpatičan. Šta mi je drugo preostalo nego kad sam već direkt išla na njega, da malo zastanem i kažem mu: „Srećna Nova (cmok) godina“, a kao odgovor sam dobila: „Ej, i tebi (cmok) takođe, sve najbolje.“ I nastavila sam dalje kao da se ništa dogodilo nije. Cmok je bio u obraz, odmah da se razumemo. Aliii…..Taaadaaaaaa. Misija uspela, legenda ostvarena. Njih dve su ostale zatečene mojim potezom. Smejale smo se ko nezdrave. Ni one, a vala ni ja nisam mogla da verujem šta sam uradila. I mogu vam reći da je osećaj bio fantastičan.

Iskočiti iz svoje zone komfora, uraditi nešto neočekivano, spontano, bezazleno. Sigurno ne bih dobila šamar, a i čisto sumnjam da bi neko i uspeo drugačije da odreaguje, kad ga nepoznata osoba iz čista mira, u prolazu, coki 🙂 Pre par godina, mene i drugaricu je takođe za Novu godinu, dok smo šetale, nepoznati muškarac zagrlio i čestitao nam Novu, na isti način, kao što sam sada ja učinila. I setila sam se tog osećaja. Bilo mi je simpatično i slatko. Umirujuće nekako. Shvatiti možda na pet minuta da je svet ipak bezbedno mesto i da ljudi mogu biti spontani i ljubazni. Trenutak kada se svi vole i niko nikome ništa ne zamera.

Image result for susret dvoje ljudi na uliciphoto credit: http://www.sashapua.com

Ne znam zaista kada smo počeli da strahujemo od spontanosti. Zašto sebe zatvaramo u kavez sigurnosti kada nam ni on nije siguran? Zašto živimo po nečijim šablonima? Zašto strahujemo od reakcije i komentara okoline? To nikako ne može na dobro da izađe. Možemo sebe samo još više odvući u neko šnj stanje.

Nekada, kada mi npr. nestane kafe, a ja u pidžami i mrzi me da se presvlačim i odem do radnje, samo navučem jaknu i nazujem čizme i odem u radnju. Neće mi kruna sa glave pasti na tih desetak minuta. Ili pošaljem poruku da mi neko nedostaje, ili samo pitam nekoga kako je, nemam problem sa tim…jer ne želim da me stežu lekcije i pravila. Ok, za neke stvari postoje pravila koja ne kršim, ali neke banalnosti nema potrebe da pretvaramo u nešto ogromno i nešto što niiiikako ne sme da se prekrši.

Jer, sledi ona kliše rečenica: „Život je samo jedan, treba ga živeti.“ ali ipak ne toliko kliše. Možda smo je čuli i previše puta, pa nam je zato dosadila i ne obraćamo pažnju na nju. Mada, trebalo bi. Trebalo bi nekada, barem jednom u mesec dana da uradimo nešto spontano. Nešto što se od nas ne očekuje. Da skinemo te stege kojim su nas drugi vezali, svojim nametnutim pravilima. Jer upravo, taj život koji živimo, naš je, ne njihov. Šta se koga tiče da li smo poljubili nekoga u prolazu ili smo nekoga prvi pozvali na kafu? Uvek sam za to, da treba da radimo ono što osećamo, pa makar nam se to odbilo o glavu. Svakako, nećemo znati da li je dobro ili ne, dok ne uradimo. I iz svega, sami sebi dajemo lekcije. Sledeća lekcija neka vam bude zaista „SPONTANOST“

„Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.“ – Zoran Milivojević, http://www.politika.rs

Zato, budite spontani. To nije toliko teško. Nemojte samo na silu. Ako ne ide, lagano, naučićete. Bitno je prvenstveno da se osećate sigurno u svojoj koži i da ste se prihvatili takvima kakvi jeste, kao što je već gore navedeno.

Related imagephoto credit: https://oboi-colibri.ru

Nemojte bežati u taj začarani krug komfora. Jer, on je samo prividan. Shvatite već jednom da sveta neće nestati u tom trenutku kada uradite nešto što do tada nikada niste. Omakne nam se milion stvari i situacija, ali preživimo. Neka vam se već jednom omakne ta spontanost. Preživećete je. Spontanost ne ujeda.

Videćete i sami, kako ćete se osećati kada spontanosti dopustite da vam se dogodi. Taj osećaj slobode i trenutak kada dišete punim plućima ne može da vam obezbedi ta vaša zona komfora. Zato…budite svoji, blesavi i spontani, ponekad i smotani, što da ne. Sve je to simpatično, sve je to draž pravog, realnog življenja u vremenu u kojem se nalazite. Ne dozvolite da vam sve to što jeste oduzmu nekim banalnim pravilima i normama. Kao na primer…Moraš da se udaš, pobogu, koliko ti je godina? Neću da se udam samo da bih se udala i ispunila očekivanja. Udaću se, spontano, kada se samo od sebe dogodi.Neću na silu. Ništa ne radim na silu.

Tako da, drage moje i dragi moji, greške su tu da se prave i da iz njih učimo, život je tu da ga živimo, spontanost da nam se i da joj se događamo. Nemojte od sebe praviti bezlične i bezvoljne ljude. Lakše će biti sve kada shvatite da je za sreću potrebna sitnica…a od više se sitnih stvari uvek napravi jedna ogromna. Neka jedna od sitnica upravo bude i SPONTANOST…jer, ne ujeda 🙂

Vaša spontana Koskica.

Samo smeh Srbina spasava ili kako da vratite svoj mir?

Pisala sam vam, milion puta čini mi se o ovakvim stvarima, ali ovo su teme o kojima može u nedogled da se priča i uvek nešto novo da se kaže. Kada se oko tebe dešavaju stvari na koje ne možeš da utičeš i koje ne možeš da promeniš, taj nemir u tebi je sve veći. Kreće i nesigurnost i panika i sve one loše osobine u tebi da se bude.A ti, ti stojiš ukočen i paralisan i ne vidiš izlaz. Sve ti je mučno, tmurno, najradije bi se zatvorio u četiri zida i prespavao buru.NEMOJ!!!

Nije sve tako crno.Znam da je najlakše pametovati i govoriti ljudima, proći će, ma biće bolje, ali u praksi je uvek teško sve to pregrmeti. Priznajte sami sebi koliko ste ustvari jaki. Podsetite se svih predhodnih situacija iz kojih ste se isčupali. Korak po korak, vratite se u momenat kada ste bili najsrećniji. To je prvi stepenik ka vašem miru.

Odmah da se razumemo, nisam psiholog ili lifecoach,niti želim da vam solim pamet mudrostima,samo sam neko ko je prošao isto što i vi, isto što i svaki čovek na ovom svetu, a pričam vam, jer želim da znate da niste niti sami niti jedini.Ima nas još takvih kao što ste vi. Samo, neki ne žele da pričaju o takvim stvarima. Ja želim da podelim svaku situaciju koju sam osetila na svojoj koži sa vama, da vam dam primer kako sam ja „preživela“.

Ako ste čitali predhodni post, shvatili ste da me je uhvatila opasna nostalgija za danima kada sam bila srećna i bezbrižna. U nekom momentu to je nestalo, ni sama ne znam kad, mada verujem da se dogodilo onog momenta kada su počeli da se dešavaju prvi životni problemi. Svašta sam vam savetovala u prethodnim postovima, od toga da treba da čuvate svoje živce do toga da probudite kreativnost u sebi. A u nekim momentima, kao da zaboravim sve to i opet upadnem u zamku. Ali ok. Rekli smo, učićemo zajedno sve. Da budemo strpljivi, da probudimo ono dete u nama. Ovog puta, učićemo zajedno da vrtimo mir na pravi put, kući, u našu dušu i srce.

Prvi decembar.Moj 31. rođendan.Ove godine odlučila sam iz više razloga da isti proslavim kod kuće. Jedan od razloga je što sam želela da se vratim upravo u period kada sam bila najsrećnija, a to je ono vreme kada je sneg padao, kada se osetila ona prava novogodišnja atmosfera, kada sam jedva čekala raspust…a celokupna magija je uvek nekako počinjala tog prvog decembra. Ovoga puta sam odlučila da ću i tortu napraviti sama ( s’ obzirom da ne kuvam i ne spremam hranu toliko često, torta je ispala PREVRH hahaha). Napravila sam dve, jednu za posao, jednu za goste, s tim što nisam imala dovoljno kalupa,pa sam drugu tortu „sipala“ u one male kao šerpice u koje se pakuje hrana i dobila tri tortice 🙂 Parola „Snađi se.“ Ostaviću vam i recept za moju prevrh tortu 🙂 ali, ajde da se vratimo na temu.

 Slatke male izvrnute torte (LOL)

Odluka da se to sve tako organizuje bila je možda ništa za čovečanstvo, ali sve za moj mir i za ovaj blesavi osmeh koji je tu ponovo. Sam rođendan provela sam na poslu sa kolegama, pevali su mi pesmicu, na moju inicijativu 🙂 i bilo je ludo i nezaboravno.Mi matori ljudi 🙂 pevamo pesmicu i glupiramo se. Drugi deo dana, izašla sam na piće u omiljeni restoran sa par mojih ljudi, pošto svakako bih izašla, jer petak je 🙂 i tu je krenula histerija smeha i zvanično počela moja misija.

Ustala sam u subotu, još opijena od silnog smeha koji je prethodno veče bio moj alkohol i već negde sam počela da osećam blago ushićenje zbog svega. Isčekivanje gostiju, da li će sve biti kako treba, nisam se opterećivala, jer sam rešila samo da se opustim i prepustim. Na meniju su pored kraljice torte bile i grickalice odnosno smoki, ribice i perece, kao i old school sendviči – margarin, parizer, kuvano jaje, kiseli krastavac i rendani kačkavalj. Nemam sliku, al verujem da svi znate kako izgledaju sendviči bez kojih ni jedan dečiji rođendan nije mogao da prođe. Prvo je došla kuma sa kumićima i tako su mi oni crtali čestitke, kasnije je došao moj Đole (moja Tamara, koju sam i koja je mene prozvala Đole). Ona mi je i pomogla da spremim specijalitet večeri – old school sendviče.Doduše, pola je omlatila dok je pravila, al’ to je normalno 🙂 U nekom momentu mi je palo na pamet da na papirićima ispišemo pitanja i izazove i da ih ubacimo u šešir, da kada svi dođu,sednemo i igramo se 🙂 bilo je tu svakakvih pitanja od onih najbanalnijih do nekih dubokoumnih, kao i izazova tipa „Lupi broj fiksnog, okreni i traži Spomenku“ ili jedan koji je kasnije dodala moja Mina „Našminkaj slavljenicu zatvorenih očiju.“ Samo zamislite tu scenu i biće vam sve jasno. Drugari su već krenuli da se okupljaju i zabava je mogla da počne.

S’ obzirom da mi je stan mali, rapsodelili smo se u dve prostorije. Pušači su sedeli u trpezariji, a ostali u dnevnoj sobi ili da vam nekako dočaram, prva tura gostiju koja je završila sa „gala večerom“ prebacivala se u „salon“ ahahaha. Odmah da napomenem da se alkohol nije služio.Naši opijati za tu noć bili  su čarobni šešir sa izazovima i tona smeha, kartonski tanjiri za sendviče i tortu i sokovi u limenci sa slamkom (ko će da pere silne sudove 🙂 ) U nekom momentu, prepričavajući dogodovštine sa mojih prethodnih rođendana, setila sam se da imam i slike kao dokaze. Još jedna infuzija smeha je usledila. Gledajući slike, podsetili smo se kakvi smo bili, uspomene su navirale i smešne situacije su samo nadolazile. Nisam mogla niti sam želela da zaustavim taj zvuk koji je bio jači od svega na svetu.Smeh iz duše, srca. Smeh do suza, bukvalno.

Shvatila sam, upravo u toj noći, da sam na prvom stepeniku, onom koji sam spomenula na početku ovog posta.Cela ta nedelja oko rođendana, pa i ona pre,zajedno su bile nekako stresne, zategnute, turbulentne, plačljive, razdražljive…Rekoh u prošlom postu i da ću se potruditi da u ovaj decembar i januar vratim tu čaroliju novogodišnjih praznika i taj neopisivi osećaj koji se uvek javljao 01.12. snežnog, belog, lepog 01.12. Jaaaaako sam želela da postoji neki vremeplov i da se te godine vrate…oooo baš sam želela…

Jel verujete u čuda? Ako ne verujete, počnite. Događaju se.Isto kao što se i želje koje žarko želite, ostvaruju. U silnom ludilu i smehu, u društvu mojih najdražih ljudi, shvatila sam koliko nam malo, zaista malo treba da budemo srećni i zahvalni. I upravo, dok sam se u sebi zahvaljivala Bogu na ovom danu, krenule su da padaju prve pahulje.Krupne.Bele.Lepe, najlepše. Pahulje koje sam shvatila kao znak da sam na pravom putu da ostvarim svoj mir i da sam se upravo popela na drugi stepenik. I možda vam ovo sve sad deluje zbunjujuće, ali zaista ne znam kako drugačije da vam dočaram taj osećaj,tog momenta.

Npr. scena je bila kao u romantičnim komedijama…Nakon trista prepreka, smešnih situacija, raskida, pomirenja, obično za vreme praznika,dogodi se čudo.Glavni akteri su obično napolju, gledaju u nebo,zagrljeni i u tom momentu sneg počinje da pada tamo gde dugo ili nikada nije.Baš tad, kad su oni shvatili koliko se vole,koliko su srećni što imaju jedno drugo. E tako nekako sam se osećala i ja.Kao da sam glavni akter sreće koja dolazi.Kao da je to bio moj happy end dana.

Related image photo credit: http://opusteno.rs

Još jedan trenutak za koji sam zahvalna mojim prijateljima, a to je što nisam u nekim momentima ni znala gde mi je telefon. Već sam im i rekla da sam im zahvalna što su me izlečili od najveće bolesti današnjice – interneta. Na jedan dan makar.Instagram i fejsbuk nisu bili bitni, nismo se čak ni slikali. Nisam se setila, nisam stigla, nisam imala potrebe, jer sam svim čulima uživala u prizoru koji sam imala ispred sebe.10tak prijatelja, koji svako iz različite sfere mog života, kao neko ko se zna sto godina, funkcionišu i ne samo to. Plaču od smeha i provode se PREVRH.U mom malom stanu,sa old school sendvičima i čarobnim šeširom. Sa sokovima. Baš kao nekad kad sam bila mala. Čopor „matorih ljudi“ me je vratio u dane za kojima sam ovih nedelja čeznula. TO JE POKLON, NAJVREDNIJI NA SVETU!!! Hvala vam!!!! I opet hvala za osmeh iz srca, od srca i smeh do suza.

Image result for prijatelji smeh

Kada vam dođu dani da ne ide sve kako treba, zastanite na 5 minuta bar i u tih 5 minuta, vratite se u period kada ste se osetili najsrećnije. Udahnite duboko i razmišljajte samo o tom osećaju. Neće se ništa epohalno dogoditi, ali ćete skupiti snagu da lakše savladate sve ostalo što vas čeka, a ta snaga je ustvari i bitnija od neke famozne promene sveta. 

Ja ću se definitivno od sada prisetiti ovog 01. i 02.12. To će biti moje gorivo za dalje.Moji ljudi.Oni koji su uvek uz mene.Oni su moj mir. A kako vi da vratite svoj mir? Pozovite prijatelje,napravite old school sendviče, kupite sokove, pripremite čarobni šešir i neka magija počne. Sigurna sam da ćete tada i vi biti na prvom stepeniku ka svom miru.Videćete kako je zarazno i kako deluje. Evo, ja se i dalje smejem. Crkavam od smeha. Nek je meni srećan rođendan i vama ovaj magični decembar.I želim vam mnogo plakanja od smeha. SAMO SMEH SRBINA SPASAVA!!!

I naravno, najslađe za kraj 🙂 Recept za PREVRH tortu 🙂

Za početak biće vam potrebna gomila sudova, ali sve je to kul, jer pravite prevrh tortu. Pustite sebi muziku i lagano počnite sa pripremom. Od sastojaka vam je potrebno:

  • 1 L MLEKA
  • 3 pudinga od vanile
  • 10 kašika šećera
  • 500ml slatke pavlake
  • 300gr mlečne čokolade
  • 100gr bele čokolade
  • keks (koji će nam biti kora 😉 )
  • šlag
  • vaša playlista
  • i brdooo sudova

U 200ml mleka dodajte sva 3 pudinga i 10 kašika šećera i dobro umutite, kako se ne bi stvorile grudvice.Preporučujem da smiksate to u nekom blenderu ili nutri buletu ili nečemu što je slično.Ukoliko isti ne posedujete, možete i ručno, pa malo i mikserom. Ostatak mleka stavite da se kuva. Onog momenta kada krene da vri, dodajte mu ovaj miks sa pudingom i na srednjoj temperaturi, mešajte.Nakon što ste primetili da se „zgusnuo“, sklonite ga sa vatre.

Zatim, u dve posude podelite puding. U prvu, dok je puding još vreo, stavljajte mlečnu čokoladu, malo po malo i mešajte dok se ne sjedini i ne istopi sva, svih 300 gr. Isto to uradite i sa drugim delom koji ste odvojili samo što u njega naravno ide onih 100gr bele čokolade. Sledeće što ćete uraditi, srknite malo kafe, pojačajte vašu omiljenu pesmu, popijte malo soka ili vode i nastavite. Umutite 500ml slatke pavlake. Opet u blenderu,nutri buletu ili nečemu sličnom, brže se umuti i bolje ili jednostavno muziku do daske i mutite mikserom dok se i slatka pavlaka ne zgusne. Kada ste to uradili, obavezno ako ste mutili mikserom, oližite one dodatke(ne znam kako se zovu ahahaha) baš kao nekad kad ste bili mali, a pripremljeni proizvod, odnosno pavlakicu slatkicu podelite na četvrtine iliti odokativno, 1/4 dodajte crnom filu, a drugu belom. Ostatak nek sačeka da završite. 🙂 a i vi malo sačekajte da se to „ladne“ odnosno ohladi, al samo malo.

U kalup za tortu ili običnu šerpu ukoliko niste kuhinjski opremljeni u fullu kao i ja što nisam, stavite foliju celom dužinom i širinom i kreće finiš. Prvo sipate sav beli fil, polako,bez žurbe i tenzije, u ritmu muzike najbolje 🙂 a zatim lagano dodajte i crni fil, ne celu količinu.Kada ste to uradili, uzmite nožić i malo prošarajte po svom umetničkom delu, ne totalno, kako se ne bi skroz pomešali filovi, nego samo ovlaš.Zatim dodajte ostatak slatke pavlake i nakon toga ostatak crnog fila.Umočite malo keks u mleko i stavite preko svega i nakon što to uradite, prekrijte tortu folijom. TAAAA DAAAAAM.Najteži deo je gotov 😉 Moj predlog je da tortu ostavite da „spava“ u frižideru, kako bi se što bolje stegla. Kad se stegne, prvo skinite gornju foliju, stavite tacnu za tortu preko šerpe, prevrnite polako, svakako će cela torta izaći obavijena folijom 😉 i uklonite i taj deo folije i torta je još malo pa gotova, fali samo još da je ukrasite šlagom i možete da navalite na PREVRH tortu. Recept sam našla ko zna gde na netu, nije moj, odmah da se ogradim, ne preuzimam zasluge 🙂 samo eto, možemo je nazvati PREVRH TORTA.

Nadam se da ćete uživati u ovom preslatkom specijalitetu, kao i da ćete se od sad više smejati.Živi vi meni bili.

Vaša Koskica.