OD MAŠTE DO STVARNOSTI!

Evo, pokušavam već više od mesec dana da napišem ovaj post, ali mi nekako ne ide.Ne znam kako bih ga počela, ne znam kako da ga zaokružim, a da ne odem na neku sasvim desetu temu,a sigurno hoću. Na kraju shvatih da ova priča sadrži iz svake predhodne po malo, pa mu dođe kao rekapitulacija svih do sada postova ili bar većine koji se bave čuvenim KAKO USPETI?Tako da ne zamerite, ako krenem od Kulina Bana do novijeh dana 😊

Mislim da i vrapci na grani znaju da nisam motivacioni govornik, da nisam life coach,da vam neću pametovati i prodavati maglu, da vas neću ubeđivati, samo, nije na odmet ponoviti da sam ja isto što i vi. Neko ko se bori kroz život i ko pokušava da iz svake borbe izađe sa što manje rana, jer nemoguće je izaći ne povređen, da vas ne lažu da je suprotno.Ali, evo kao rekapitulacija, krenimo kroz neke faze mojih uspona i padova, što skorašnjih, što prošlih, čisto da na primeru vidite da, DAAAAAAAA, sve je moguće. Sve!!!! Koliko god da misliš da si običan građanin, nebitan, nevidljiv, varaš se jako. Samo me isprati do kraja, pa ako usvojiš barem jeeeednu stvar i poveruješ mi barem jednom u životu, ja ću biti srećna.

NAPOMENA:
Ovo važi samo za one koji su spremni da se suoče sa sobom i da rade na sebi. Jer u tome je ključ!
U tome je caka!Ako samo čitaš i čekaš čudo i nastavljaš po starom i nastavljaš da kukaš kako je tvoj život ovakav ili onakav, a da ni prstom ne mrdneš barem nešto da promeniš, ODABI 😉😂
i ne trudi se da čitaš dalje.

http://motivacija.weebly.com/
photo credit: http://motivacija.weebly.com

POKRENI SE!

Pre dve godine, upala sam u neku kolotečinu i u neku minus fazu, onaj momenat kada me ništa nije činilo srećnom, kada mi je sve bilo bezlično. Ništa me nije ispunjavalo, ni one stvari zbog kojih sam nekad ne skakala, nego preskakala od sreće.I sve je bilo sivo, dosadno i nigde nisam videla izlaz iz tog nekog ravnog stanja.Prosto, užas jedan od raspoloženja. I tako je vreme prolazilo i meni je postajalo sve gore. Morala sam nešto da uradim. U nekom momentu tog rasula u glavi, došla sam na ideju da bih možda mogla da pokrenem svoj blog. Čekaj, da li mogu ja to? Kako se to radi? Izvini, a što ne bi mogla?????Pretražila sam na netu sve na tu temu i nakon iščitavanja raznoraznih članaka, krenula sam u realizaciju. Prvo što sam uradila, uzela sam hosting i domen, jer ako već krećem, nek barem malo izgleda profi 😁 Predstavu blagu nisam imala šta radim, al’ sam pratila uputstva i malo po malo, ja napravih svoj blog i objavih svoj prvi post i WOW čoveče, koja pokretačka energija se aktivirala od momenta kada sam u pretraživaču ukucala rečenicu KAKO POKRENUTI SVOJ BLOG? I jako sam ponosna na sebe što sam sve sama uspela. I sada sam zahvalna toj minus fazi, jer da nije bilo nje, ko zna dal’ bi i kad bi mi palo na pamet da kroz pisanu reč na neki način pomognem svima koji dođu do nekog mog teksta, neke moje objave. A meni i te kako znači kad dobijem povratnu reakciju i satisfakcija je nemerljiva. Jer, heeeeej, nekoga sam uspela da utešim, posavetujem, da mu dam do znanja da nije sam u tome što proživljava, da svi prolaze svoje krize. Jer, znam koliko su meni u tim momentima rastrojstva pomagali i značili nečiji tekstovi.

Poenta:

Prirodno je da nas s godinama neke stvari više ne čine srećnim i zadovoljnim kao ranije.Interesovanja se menjaju, sazrevamo, prosto, takav je tok dešavanja i ono što treba da uradimo u tim momentima kada shvatimo da smo se malo zaglavili i upali u tu neku ravnodušnu zonu je da nađemo nova interesovanja i nove stvari koje bi nas pokretale.Istražujte. Hvala ovom divnom novom dobu u kojem živimo, jer brže i lakše možemo pronaći nešto što će nas pokrenuti. Google zna odgovore 😉 Probajte da šijete npr. pa ako vam i to ne ide il’ vas ne ispunjava, a vi ajde probajte da napišete pesmu ili kupite tempere, blok 5 i crtajte. Bitno je ne odustati.

Tražiti i istraživati dokle god ne dođete do nečega što vas u sadašnjosti ispunjava.

Ne osvrćite se na ono što je bilo ranije. Hajde prosto da kažemo da nam je potreban i update interesovanja. Rekoh, sve je to normalno i prirodno.
Pre 5 godina jedva sam čekala da dođe vikend kako bih zjakala po gradu i đuskala do iznemoglosti u zadimljenom klubu sa preglasnom muzikom.Sada, jedva čekam da dođe vikend kako bih imala svojih 5 minuta u miru i tišini, ili prosto sedela u nekom kafiću, restoranu, uz laganu muziku i ćaskala sa svojim prijateljima uz kafu. I to ništa nije strašno i to ne znači da sam matora i to ne znači da sam se ulenjila.To samo znači da su se moja interesovanja promenila i to je ok. Sve u svoje vreme.

PROMENI UVERENJA I VERUJ!

Ovde mogu da navedem stotinu primera iz ličnog iskustva. Veruj! Veruj sebi, veruj u sebe! Oduvek sam imala bujnu maštu i oduvek su me drugi gledali kao nerealnu, ponekad se i smejali mojim idejama, ali ja sam verovala da su one moguće i nije me bilo briga šta mi ko kaže.Ja sam terala po svom. Ja sam verovala u sebe, sebi i verovala sam u tu ideju. U tu maštu.Osećala sam da će to biti tako. Naravno da se ništa preko noći nije ostvarilo, ali korak po korak, kockice se uvek slože.

Tada mi nisu bili poznati nazivi „ZAKON PRIVLAČENJA“, niti „KAKVE SU TI MISLI, TAKAV TI JE ŽIVOT“. Ja sam samo verovala. Naravno, bilo je momenata, kada zbog ne tako sjajne finansijske situacije, sva moja uverenja kreću u suprotnom smeru i tada sam zaista i živela tako kako su se misli odvijale, nemam novca, kako ću platiti račune, nemam posao, ne mogu da nađem posao. I sve dublje i dublje sam išla u tom smeru, da ja nešto NEMAM. To je znalo da potraje isto nekad dan, nekad mesec, nekad i više.
Ali, nekako sam uvek nalazila tu neku snagu da nastavim dalje. Obično je ta snaga dolazila u momentima kada bukvalno gore nije moglo da bude. I tada sam bila u fazonu: „Ok, jbg, ne vredi mi više da se nerviram, da mozgam, ne ide mi sada, ali nešto mora da se promeni i promeniće se na bolje, ne može zauvek biti ovako.“I da, to je onaj momenata kada nešto pustite.I čim pustite, rešenje se samo od sebe pojavi.

U suštini, rešenje je uvek tu, ali ga mi blokiramo negativnim mislima, zagušimo ga svakakvim crnim scenarijima i nedozvoljavamo mu da ispliva.

Kad se otarasite tih negativnih misli i samo pustite (što naravno nije lako, treba čoveku i vežba i praksa, ne ide preko noći, odnosno treba čovek da radi na sebi), tada je sve moguće i tada se kockice slože same od sebe.
U srednjoj školi sam čitala Koelja i jedan citat sam jako volela: „Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče, uključujući i one koje gubimo.“

I vodila bih se time, s vremena na vreme, priznajem, nisam baš bila vešta, nisam ni sad, al’ svakako bolje razumem neke stvari i bolje kontrolišem svoj život i dešavanja, čak i ona koja ne zavise od mene i koja ne mogu da se kontrolišu. Ustvari, njih jednostavno prihvatim i pomislim onu dobru staru,koja verujte mi nipošto nije kliše, „KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO.“ i uvek se ispostavi kao tačna. Uvek dođe to dobro, to bolje. Kako sam počela da radim na sebi, nametnulo se nekako „ZAKON PRIVLAČENJA“.Iščitavala sam svašta na tu temu. I shvatila da sam ja oduvek bila nesvesni kreator.

Kad malo bolje razmisliš, svi smo mi nesvesni kreatori. Svi živimo ono što mislimo, a da toga nismo svesni.

Ja vam neću sad držati predavanja na tu temu, niti želim da vas ubeđujem u nešto u šta možda ne verujete, samo pokušavam da vam objasnim kako sam ja shvatila šta funkcioniše, šta ne, barem kada je moj život u pitanju.

Poslednjih godinu dana se trudim da budem svesni kreator, npr. kada god mi se pojave misli kako neću uspeti da platim račune na vreme, odmah ih presečem pozitivnim mislima.I bore se u meni momenat realnosti kada mozak zvoni, ma kako ćeš platiti, odakle ti pare i momenat uverenja da ću sve stići i da će sve biti ok, pa i ako zakasnim sa plaćanjem, nije strašno, ali biće plaćeno. I uvek sve bude zaista u redu. Jedan od primera je i VISION BOARD koji sam tek pre neke dve nedelje napravila, ali verujem da će se sve što je na njemu i ostvariti. I to ne zato što sam ja to samo tako tu sve stavila, okačila, nego zato što ja verujem da će to sve tako biti. I zato što u to gledam svaki dan i zato što se to podsvesno ureže u misli i jednostavno vas tera da uradite nešto po pitanju toga što želite. Jer vam je na oku. Nije samo u glavi.

U glavi ima milion misli. Treba odabrati one koje nam služe, koje su nam od koristi, zapisati ih i gledati u njih i čitati ih svakodnevno. Ništa ja ovo nisam izmislila, niti sama smislila. Samo sam krenula da primenjujem 😊

Isto tako, svake godine 01.01. zapisujem svoje ciljeve za tu godinu.

Ove godine dva velika su se ostvarila iako na samom početku godine nije bilo nikakvih naznaka i šansi da će se ostvariti. Ali ja sam bila sigurna dok sam pisala da ću ih do kraja godine postići. Jedan je bio „promeniti auto“, drugi je bio „naći bolji posao“. I zaista sam i promenila auto i našla bolji posao. Nije se tu desilo čudo. Nije to došlo samo od sebe.Naravno da sam slala svoj CV na milion adresa i išla na razne razgovore. Ali ništa od toga ne bih, da mi „nađi bolji posao“ nije bockalo oči svaki put kad pogledam ka vratima ili kada krenem da upalim/ugasim svetlo, jer iznad prekidača, kraj vrata, bio je okačen spisak 😊

Poenta:

Odužih sa pričom, ali poenta jeste da veruješ sebi. Dokle god imaš osećaj da nisi baš sigurna u to da će se ostvariti, neće se ni ostvariti. Sve što želiš da postigneš, za sve što želiš da imaš, da uradiš, ostvariš, moraš imati osećaj. Moraš zaista verovati i osećati da je to tako. Da si ti zaslužila to. Da je to sasvim normalan sled događaja. Da će se to zaista desiti. Da pokreneš onaj osećaj, one leptiriće, kao da se to već sada dešava. Sve to može da se postigne, ali prvo moraš da razaznaš neke stvari, da shvatiš šta želiš, šta ne želiš, u šta veruješ, u šta ne.

Pa sve ono što je sa NE da probaš da zameniš nekim drugim stvarima koje su ti približnije verovanju da je DA. Zvuči komplikovano, a jako je prosto. Teško jeste, to sam već pisala, najteže je raditi na sebi, ali su rezultati vrhunski. Osvesti da si ti odgovorna za svoj život, za dešavanja u njemu.

Uzmi papir i olovku. Postavi sebi prostih par pitanja.

O čemu trenutno razmišljam? Kakve su mi misli? Kakve su mi misli bile pre godinu dana?I onda odgovori, iskreno.

Odgovori daju odgovore.

Ako su ti razmišljanja bila ja nemam novac i zaista ga sada nemaš, zbog čega je to tako?

Ja nemam dečka, mene niko neće, i ti stvarno nemaš dečka i nisi upoznala nekog novog ni sama se više ne sećaš od kad, zbog čega je to tako?

Ja nemam posao, ja nikad neću naći posao, i nemaš posao trenutno i ne uspeva ti da ga pronađeš, a kopaš i rukama i nogama i zilion CV-jeva si poslala, ali ništa, zbog čega je to tako?

Mislim da je jasno.

Ne veruješ ni sebi ni u sebe.
Dozvoljavaš tim nekim crnim scenarijama da vladaju tvojim životom.
I kada god ti neko kaže ovo što ti ja sada pričam, ti mu sigurno odgovaraš, jeste, da, najlakše je pričati tako, ajde ti budi pozitivan dok imaš milion negativnih dešavanja u životu.
A ja te opet pitam, zbog čega je to tako?
Zbog mene? Ne, naravno da nije zbog mene. Zbog Pere, Mike, Žike? Ne, nije ni zbog njih. Zbog tebe je i tvojim uverenja. Na ovom linku možeš pronaći nešto malo više o uverenjima, pa me možda bolje skapiraš. https://www.vaspsiholog.com/2011/01/racionalna-i-iracionalna-uverenja/

Počni da radiš na sebi. Kreni od svojih uverenja. Kada osvestiš koja su to uverenja koja treba da zadržiš,koja da promeniš, koja skroz da odbaciš, sve ide lakše.Ovde mogu od jutra do sutra da navodim primere i da vam pišem na tu temu, ali nisam toliko stručna. Ovo sve gore navedeno i napisano je sa moje tačke gledišta, opisano laičkim načinom i onako kako sam ja shvatila da treba. Za sada, ne žalim se da nešto ide loše.

A i ako se desi da nešto nije onako kako sam zamislila i planirala, stresiram se sve manje i manje, kažem i ja još uvek učim i vežbam J, jer znam da će se desiti još nešto mnogooo bolje. I ovoooo isto nije kliše. Kada ti se zatvore jedna vrata, otvore se druga. Npr, dobila si otkaz i čitaš sad sve ovo što ispisah i misliš se, šta ova lupa, ja nemam posao, ne mojom krivicom, kako sam ja mogla da utičem na to, to nije zavisilo od mene? Upravo na dalje, sve zavisi od tebe. Ako se odlučiš da budeš fokusirana na taj nazovimo ga negativni momenat kada si dobila otkaz i ako nastaviš da kukaš nad svojom tužnom sudbinom, promaćiće ti ono zbog čega se taj otkaz i dogodio. Da se nije dogodio, da li bi ti se ukazala prilika da radiš na nekom drugom, još boljem radnom mestu,sa još boljim uslovima? Da se nije desio taj otkaz, da li bi se ikad sama usudila da promeniš posao, da izađeš iz zone komfora? Ako se odlučiš da budeš fokusirana na takav način razmišljanja odnosno da okreneš na pozitivnu stranu i sama ćeš ubrzo uvideti ZAŠTO JE TO BILO DOBRO.

Ovde se već gubim 😊 odnosno, raspisah se i odoh već u sledeću priču.Ali nadam se da si me shvatila šta želim da ti kažem.

Prvo, diši duboko.
Smiri se.
Onda kao u matematici, raščlani svoj život da bi došla do rešenja.

I kreni korak po korak.
Niti dolazi sve preko noći, niti se sve postiže u jednom cugu. Samo diši.

I prestani da kukaš. Da, da, znam te, kukaš upravo i razmišljaš jaoj vidi je što lupeta. Odmah da si stala sa tim. Alooo!!!
Diši. Pročitaj opet ispočetka.
I opet. I opet. I opet. A ako ni tada ne uspe, znači da još nisi spremna da radiš na sebi i mogu ja ovde da istrošim celu azbuku, abecedu i na svim jezicima sveta da te ubeđujem da je do tebe, džaba.

I zato te neću ni ubeđivati. Vratićeš se na to onda kada osetiš da je vreme. Do tad, vidi pročitaj i ostale postove na mom blogu, možda ti neki bude razumljiviji više nego ovaj, svi u suštini govore isto. 

Meni će biti dosta ako se samo malo zapitaš dal’ sam možda u pravu. A znam da ćeš mi javiti da jesam. Kad tad 😊

Tvoja uverena Koskica.

 

Da ti šapnem…Tridesete su zakon!

Ne znam čemu tolika drama, kada se čovek približava broju 30.
Ajde, negde pravdam to time što su nas zastrašivali starenjem, što su nas ograničavali da je mladost samo do određenog doba. Nekako, mislim da mladost zavisi od našeg osećaja. I zaista verujem da svi treba duhom da ostanemo mladi, koliko god loših stvari da se dogodi.

Jeste, teško je prihvatiti taj čuveni broj 30. Jeste, jer smo navikli do tada da se uvek nekako oslanjamo na druge, da nismo odgovorni u totalu za svoje postupke i život, jer ono, dvadesete gazim dobro mi je sasvim, pa udri do zore i brigu na veselje. I onda odjedom, ne spadamo više u grupu sa brojem 2, pa te malo drma panika. Jer ipak, sada shvataš lagano da i nije baš sve zezanje. Suočavaš se sa činjenicom da si ti jedini koji je odgovoran za sve što mu se događa u životu, a to trežnjenje i nije baš uvek lako.Postoje naravno i oni ljudi koji su sve to prošli i pre ulaska u tridesete i oni su shvatili kako su ustvari upravo te godine moćne, a postoje i oni koji su sve to prošli kasnije i njima su te godine najlepše.

Pričam vam iz mog ugla gledanja i kako sam ja shvatila da su tridesete…priđi bliže, da ti šapnem…ZAKON!!!

Mada,meni su sve godine bile zakon, jer volim svoj rođendan, opšte poznato i nikada nisam imala problem sa brojevima. Jako sam se radovala tom čuvenom broju 3 ispred ostalih, jer meni je on predstavljao zrelost, fazu uspeha, fazu gde mogu sve i gde mi ništa nije teško, fazu gde počinju snovi da se ostvaruju.

Opet, sve zavisi od osobe do osobe, ne doživljavaju svi sve isto, što i ne treba, ali ne treba ni da se ima taj strah od sazrevanja. To je prirodno, to treba da se dešava.Pitanje je kako će ko podneti tu činjenicu, da postaje zreliji?
I nije nužno da zrelost dolazi sa određenim godinama kao što rekoh.

U suštini,najbolje su godine, ZAKON su sve one godine u kojima spoznaš svoje pravo ja i svrhu svog života.

„Teoretičar Erik Erikson je verovao da kriza identiteta predstavlja najvažniji konflikt sa kojim se čovek suočava u razvojnom procesu.Prema Eriksonu kriza identiteta je vreme intenzivne analize i istraživanje različitih načina na koji sami sebe posmatramo.“

I sad se pitate odakle sad o krizi identiteta.Kroz život sam uvek išla ne misleći na sutra, a često sam znala da se osvrćem nazad i da sebe prekoravam zašto to nisam uradila drugačije.Hello, pa kakvo je to plakanje za prosutim mlekom? Pre možda godinu dana imala sam po mišljenju moje psihoterapeutkinje KRIZU IDENTITETA iliti prosto prevedeno – živela sam kako sam živela, sve posmatrajući kroz šarene naočare i onda odjednom shvatila da je moj život u mojim rukama i u tom momentu sam se malo pogubila. Neke stvari više nije ok raditi sa trideset. Treba se sad snaći u realnosti nakon lomljenja naočara.Bum, odjednom život dobija i druge, malo tamnije, mračnije boje. (Hvala Anđeliji Simić što me je trgla @psychology_unplugged).

Samo, tada treba biti jak i popričati sa sobom kako nas taj strah ne bi paralisao i odveo u anksioznost, sve popularniju kod nas (pišem vam i o tom fenomenu koji se raširio po Srbiji kao trend, da li su ljudi zaista anksiozni ili upotrebljavaju taj izraz kao nešto što je u trendu).Malo razmislite i o tome dok ne ispišem post 🙂

Da li omladinci i ti koji govore da su anksiozni zaista to jesu i u kojoj meri ili su pobrkali pojmove, pa i PMS stanje ili kada su tužni ili eto neraspoloženi jedan, dva dana nazivaju anksioznim stanjem,jer kao, to je TREND?! Veruj mi, ne želiš da pratiš TAJ trend. I ako to izgovaraš samo zbog toga i sebi po dr.Google-u daješ dijagnozu, NEMOJ!!!! Jer ljudi koji zaista imaju anksioznost prolaze težak period. I to nije nešto za TREND, niti je nešto na šta ćeš se izvlačiti kad god si samo lenja i umorna od silnih obaveza, pa kao jaoj ne ustaje mi se danas iz kreveta,nemam volje, šta mi je, sto posto sam anksiozna.Ali, o tome u sledećem postu.Za ovu temu zahvaljujem Slobi (@slobizza_bloguje). Hajmo mi na pitanja koja možeš sebi da postaviš kad se nađeš u KRIZI IDENTITETA.

Ko sam bila do sada?Šta sam radila? Ko sam sada? Da li sam zadovoljna time što sam? Šta je to što mogu da prenesem i u ovo doba, a šta je to što treba da ostavim? Koji su to šabloni ponašanja koji treba da se razbijaju, koji da ostaju čitavi i takvi kakvi su,a koje treba samo malo update-ovati? Nikakva strašna pitanja kojih trebamo da se bojimo. Samo REALNA i ona koja nam omogućavaju bolji uvid u situaciju.Da, ustvari REALNOST je reč koja izaziva strah. Sad, nisam psihoterapeut i ne želim da previše pametujem o nečemu za šta nisam učila Čkole :), ali sam osoba, kao i vi, koja je prošla neke stvari kroz koje vi možda sada prolazite i samo vam dajem smernice kako lakše pregurati.
Ukoliko vam se odgovori ne svide ili vam ne budu dovoljni ili osećate neku nelagodnost, bez ikakvog straha, pronađite psihoterapeuta. Oni su zaista ljudi koje, u današnje vreme pogotovo, ne treba izbegavati. I nije to sramota, shvatite već jednom i pričali smo o tome u nekom od predhodnih postova, niste odmah ludi ako ste potražili profesionalno mišljenje.

Jer kao što treba fizički da budemo čisti, tako treba i mentalno. To je najlepši osećaj koji postoji.

Rad na sebi je najteži, ali i najslađi. Vi ste ti koji birate da li ćete se upustiti u taj rad ili ćete i za to biti lenji.I ok, kontam i ja već da sam totalno skrenula s teme, ali sve se nekako samo nadovezuje jedno na drugo. Pisaću o svemu, slobodno možete da mi date naznake o čemu biste najviše voleli da čitate ili putem maila info@koskica.rs ili me DM-ujte što bi se reklo :).Nego, zašto su TRIDESETE ZAKON?

photo credit: https://wannabemagazine.com

  1. Zato što si zreliji i zato što razumeš svoje roditelje, svoju porodicu i prihvataš ih takve kakvi su, jer tvoji su i najbolji su…ono najbitinije.
  2. Zato što imaš zaista prave ljude oko i uz sebe, a ne tonu njih koji su tu ni sam ne znaš zbog čega. Za ove, posle tridesete, ljude koju su ostali u tvom životu polako možeš da tvrdiš da su ljudi koji bi bukvalno u pola dana, u pola noći, sve uradili za tebe, kao i ti za njih. U dvadesetim svi su ti prijatelji (a ustvari nisu) i nekad nesvesno, nekad i svesno, oduzimaju ti energiju. Jer ne zrači svako isto i ne prija svako svakome. Jednostavno, shvataš da možeš da ih nabrojiš na prste i to te čini neizmerno srećnom/srećnim. Bila mama opet u pravu. Smanjiće se to s godinama, spašćeš na dvoje, troje, ali pravih prijatelja. Ne veruj svima i ne pričaj svima sve o svom životu 🙂 Početkom tridesetih, to se sve kristališe, dok ne ostanu oni pravi, pravcati kristali 🙂
  3. Zato što sada već imaš iskustva u poslu kojim se baviš i možeš da naučiš još više i odeš još dalje (ovde mali uslov, ukoliko to želiš), a da ne bude to zato što nešto moraš.
  4. Zato što shvataš blagodeti izgovorenog „NE“.
  5. Zato što si naučio razliku između „NEĆU“ i „NE MOGU“.
  6. Zato što možeš da putuješ i zaista nešto vidiš i uživaš u viđenom, a ne samo da prespavaš destinaciju ili prepijančiš.
  7. Zato što shvataš da su relax i chill okupljanja sa društvom vrednija nego đipanje do zore u nekom zadimljenom, prebučnom lokalu
  8. Zato što još više voliš vikend 🙂 jer ovi zreliji vikendi su lepši, smisleniji. Smišljaš vikend putovanje ili odmaraš u krevetu po ceo dan ili radiš šta god što te zaista čini ispunjenijom. A nisi u fazonu živim za vikend ili živim od vikenda do vikenda i prestaješ da dolaziš kući u 7 ujutru, kad ljudi kreću na posao (ok, omakne se ponekad, ali tad ti već postaje neprijatno i treba ti 5 dana da se posle toga oporaviš, pa u tom momentu shvatiš ipak da si više za sledeću varijantu tj. broj 9 i za varijantu pre ove, tj. broj 7)
  9. Zato što ako piješ, piješ umerenije, otmenije, ne blamiraš se u nekom toaletu glave naslonjene na WC šolju. I ako ti se već i desi da te uhvatilo malo više, opet to podnosiš malo otmenije i sve te blam radnje ostavljaš za kod kuće. Svestan si da si pijan i ne želiš da praviš budalu od sebe. Pronašao si granicu – PITI, A NE BITI BUDALA. 🙂
  10. Zato što lagano pronalaziš šta je to što zaista želiš u ljubavi, nisi toliko lakoverna, ne veruješ svakom kretenu, naučila si da prepoznaš ko je iskren, a ko šarlatan. I opasno si ponosna na sebe zbog toga.
  11. Zato što umeš da prihvatiš i kompliment i kritiku, a da te nije sramota.
  12. Zato što svoje finansije počinješ da raspoređuješ na sve bolji i bolji način.
  13. Zato što ne ubijaš dosadu sedeći sa nekim, pričajući ili kafenisajući sa nekim ko ti ustvari ne prija.
  14. Zato što ti sada nije dosadno. I kad ti se učini da jeste, i te kako znaš šta ćeš sa dosadom.
  15. Zato što sa uživanjem ustaješ ranije – ok, ne uvek, ali u većini slučajeva 🙂
  16. Zato što umeš da zatražiš pomoć kada ti je potrebna, bez onog ma ja sve mogu sam, koji će mi k… nečija pomoć, najbolji sam 🙂
  17. Zato što shvataš ŽIVOT!
  18. Zato što ceniš sve što si postigao sam.
  19. Zato što si učio i naučio iz svojih grešaka.
  20. Zato što ako si slobodna/slobodan i dalje, ne smatraš to kao tugu, već si zahvalna/zahvalan na vremenu koje imaš za sebe, da radiš na sebi.
  21. Zato što imaš zilion zašto-zato da uživaš u tim divnim tridesetim.
  22. Zato što dobijaš snagu za koju misliš da je nemaš, da ostvariš sve svoje snove.
  23. Zato što ti tišina prija i shvataš da nema potrebe non-stop biti dostupan. Silent mode je sve 🙂
  24. Zato što sada čitaš knjige sa više razumevanja.
  25. Zato što sada imaš uvid kako je ustvari jako zajebano bilo biti u dvadesetim, jer si bila nesnađena i pogubljena.
  26. Zato što se smeješ iskrenije i nekako si još više duhovitija, odnosno nisi prosta u duhovitosti, odnosno ne lupetaš gluposti samo da bi bila in i zapaženija, nego si bre duhovita onako svetski. Kapirate me šta želim reći 😎
  27. Zato što slušaš pažljivije.
  28. Zato što umeš da kažeš iskreno „izvini“
  29. Zato što si shvatila da je lepo zadržati i negovati svoje malo ja.
  30. Zato što i dalje možeš da slušaš muziku iz doba tvoje mladosti, a da te nije blam 😁 a možeš da slušaš i nešto ozbiljnije, a da ti prija.
  31. Zato što su prosto i jednostavno TRIDESETE ZAKON!
  32. ZATO ŠTO…SAM TI…..ŠTAAAAAAAA? VEROVALA SLEPO 🤣🤣🤣
  33. ZATO ŠTO SI ŽENA SA DVA LICAAAA, ZATOOOO ŠTO ME MUČIŠ ZBOG SITNICAAA….ahahahahha…ok, prestajem…mada, priznajte da pevate sa mnom upravo 😂😂😂

Ok…imam još kao što rekoh zilion zato što, ali neka bude simboličnih 33 (mada poslednja dva su realno više bonus track nego što su razlozi, ali avaj 😂), jer u decembru mi dolazi ta divna 33. godina i jako joj se radujem. Kad sumiram sve do sada, imam osećaj da se tek zalećem ka velikim stvarima i jako, jako, jako se i njima radujem.

Tražeći slike koje bih ubacila u post, naleteh na još sjajnih postova na temu tridesetih. I kako sam završila svoj post i pročitala par ostalih, shvatila sam da su nam mišljenja vrlo slična. Dakle, mi tridesetogodišnjaci zaista razmišljamo ispravno. Bravo za nas! I vi u dvadesetim sigurno radite nešto što je dobro. I vi u četrdesetim, pedesetim, šezdesetim itd. Ali eto, htedoh da dam svoje viđenje tridesetih, jer me je moja Dejana (@dejanaeric) inspirisala za ovu temu. Mjau, čitaj i slavi, jako, najjače!!!!!! Veruj mi, obožavaćeš tridesete!!!!

Eto, nadam se da smo se barem malo objasnili, razjasnili, da ste razumeli šta je teta Koskica htela da vam kaže 😄 Krenuh post da pišem danas, završavam ga sad u 01:01 😁 (kako volim te brojeve…simbolika je čudo, i to shvataš sa tridesetim, ali i o tome sledeći neki post), pritom je petak veče, a ja nikad srećnija u svom krevetu, završavajući svoje misli. Posle se bacam na pisanje tekstova za pesme, jer morate i pevati moje genijalne ideje, ne samo ih čitati 😊. Da, i samopouzdanje je vrhunsko u tridesetim. Ok, ok, ok….sad stvarno prestajem.
Čekam vaše komentare, predloge, kritike na instagramu u DM-u ili u komentarima ili mailom ili kako god vam volja.Hajde sad lepo, provedite se divno vi koji izlazite i vi koji ostajete u svom domu. Ljubim vas, grlim vas i hvala vam što se čitamo i dalje.

Vaša tridesetdvoipogodišnja uskoro tridesettrogodišnja Koskica 😂

Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Strah od uspeha i kako ga pobediti…na moj način !

put do uspeha? Kako uspeti? Želite uspehphoto credit : https://stiklakafakravata.com

Opet me nije dugo bilo, nisam vam dugo pisala.Nisam, jer desilo se upravo ovo o čemu ću pisati, a što sam počela da vam pišem još 6.avgusta 2018. Strah od uspeha. Kada sam videla kako reagujete, koliko čitate i koliko zaista deluje sve ono što napišem na vas, koliko podrške i ljubavi mi pružate, kada sam videla da sam postigla nešto i da to ide ka nečemu još većem…JA SAM ZANEMELA.Paralisala se…kao i svaki put kada krene da se ostvaruje ono što sam priželjkivala.

A svako od nas ima želju da u nečemu bude uspešan. O tome sanja, mašta, zamišlja trenutak kako će sve izgledati kada taj uspeh nastupi, planira, radi na tome,ide ka tome, korak po korak… I neretko, u tim momentima,kada je na poslednjem koraku do cilja,pomisao na uspeh zna da zablokira. Unese paniku. I mi odustanemo. Povučemo ručnu, pustimo sve dođavola,sav trud, sav rad, sve snove…A zbog čega to radimo? Zbog čega nam uspeh postaje strah?

Iz milion i jednog razloga. Nisam stručna da vam se obraćam jezikom koji ni sama ne razumem, pa ću probati da objasnim ovim mojim koji verujem da svi razumete.

Jedan od razloga, bar kada sam ja u pitanju je taj što znam da onog momenta kada dođe do uspeha, ja izlazim iz svoje zone komfora. To je upravo ona zona gde sam navikla na povuci-potegni, na brdo neprospavanih noći, na izmene u poslednji čas, na sto jednu prepreku koja je nicala posle svake moje suze kao posle kiše.

Nisam navikla da plivam tamo gde je voda mirna. Uvek sam plivala tamo gde su bure i oluje, tamo gde je na vrhu svakakav otpad, a na dnu razni potonuli brodovi, gradovi, olupine tuđih želja, snova i neuspeha.

E sad, većina ljudi zna da kaže kako ima strah od neuspeha i toga se drže, to im je najjači „adut“ zašto su od nečega odustali. Ali upravo se tu krije greška. Niko se ne boji neuspeha toliko koliko uspeha. Možda sad zvuči zbunjujuće, i meni je delovalo na početku, dok zaista nisam shvatla. Probajte i vi o tome da razmislite. Da li vas parališe pomisao na uspeh ili na neuspeh? Jer, da se ne lažemo, da vas koči pomisao na neuspeh, vi nešto ne biste ni započeli, zar ne? Ne biste nikada više ni pomisli na to nešto za šta mislite da bi bilo neuspešno ili rizično. A kada već krenete u realizaciju nečega i to vam ide i ide i ide i dođe do tačke kada treba da se završi uspešno, sledi upravo taj strah od uspeha.

Ko je uspeo sa tim da se izbori i ko sa tim nema problema, svaka čast, skidam kapu. Evo, ja se i dalje učim da prebrodim taj finalni momenat u svemu što započnem, a stvarno mi ide od ruke šta god da krenem da radim. I dalje učim da ne odustajem, sad nekad uspešno, nekad ne, ali rekla bih da sam na pravom putu, čim sam sela da vam pišem. Evo kako ja to radim, možda nekome od vas pomogne,čisto par primera i smernica, ništa novo niti sam izmislila niti smislila, prosto samo stvari koje su meni pomogle.

Kada dođete do trenutka da vas pomisao na uspeh parališe, zapitajte se zbog čega ste krenuli u sve to. Šta je sve to što ste do tada uradili, sa kakvim ste se preprekama suočili?Koliko sebe ste uložili, koliko verovanja?

Stavite sve na papir, znate da vas stalno davim da papir trpi sve. Podsetite sami sebe koliko vredite, koliko ste samo uspeli od početka, pa do momenta gde ste sada.

Možda nas drugi nisu naučili kako, možda nisu ni znali, možda su nas učili pogrešno, jer je većina ubeđena da ljudi imaju strah od neuspeha, a ne strah od uspeha, nekako ovo prvo im logičnije… Svakako, mi smo stali i po ko zna koji put, nažalost, razočarali se u sebe. Ali neee…Nismo mi krivi. Nemojte sebe da krivite, nikada. Ni mi, niti bilo ko drugi. Kriv nije niko. Jedan od prvih koraka koji je meni bio od pomoći: Ne kriviti nikoga.

Nismo se rodili naučeni ni najpametniji. Rodili smo se i to je dovoljno. Dovoljno da shvatimo kakvu privilegiju imamo. Da postojimo. Da učimo, uspemo, ne uspemo. Sve je za ljude. 

Ja verujem da smo svi rođeni da budemo uspešni. Samo je pitanje ko i kad će shvatiti da je sposoban za to. Sedite, zapitajte se, šta je to u čemu želite da uspete, šta ste po tom pitanju uradili, ako ste već u realizaciji toga, dokle ste stigli, koliko vam je ostalo do kraja?Koji je vaš sledeći korak? Jel vas hvata panika od pomisli da se tom nečemu bliži kraj? Možda je i to jedan od faktora koji dovodi do blokade, to što se tom vašem „čedu“ u koje ste uložili toliko vremena, truda, ljubavi, rada, bliži kraj. Možda niste spremni nešto da završite još uvek. Možda je i ono izlaženje iz zone komfora opet prisutno. Možda je sve, a možda je ništa. Na vama je da krenete u otkrivanje zbog čega i kako kod vas dolazi do straha od uspeha.

Moj neki put je sledeći pri započinjanju nečega što želim da bude uspešno:

  1. Zapisivanje na papir svih razloga za i protiv
  2. Kada se desi više ZA, polako krećem u planiranje, a nekad i bez konkretnog plana krenem u realizaciju (topla preporuka je ipak da sve imate koliko toliko isplanirano, il bar ugrubo skicirano, čisto da se ne pogubite)
  3. Ako se desi više PROTIV, razmislim da li i šta mogu da promenim da bih to pretvorila u ZA, ako ne dođem do rešenja, taj „projekat“ jednostavno ostavljam iza sebe. Možda mu nije vreme, ako mu je suđeno, u datom trenutku biće opet aktuelan.
  4. Kada sam već krenula u realizaciju, počinjem pozitivno da razmišljam. Tek onda, ako do nekih prepreka dođe, reagujem i tražim način da ih prevaziđem, do tada ni ne pomišljam na negativne stvari, jer čim imalo pomislim jao samo da ne bude to i to, desi se upravo to 🙂 dakle samoooo pozitivnoooo i pozitivno će i biti.
  5. I onda tako ostvarujem sve korak po korak, nekad ide brže, nekad sporije, zavisi u šta sam se upustila, ali svakako ide
  6. Sada, kada mi se dogodi taj već poznati osećaj „paralize“ pred sam kraj, opet se vratim na onaj papir koji je i bio ključan za pokret svega. Čitam sva ona ZA i ona PROTIV, u tom trenutku i primetim da je u toku samo ispunjavanja tog cilja dosta negativnog prešlo u pozitivno i čitam iznova i iznova, dok se osećaj koji je bio prisutan u trenutku kada je sve počelo ne vrati na bar nekih 50% , borim se i ne dam mu da pobedi, jer JA SAM ODLUČILA DA KRENEM U REALIZACIJU, JA ĆU BITI TA KOJA ĆE TO ZAVRŠITI, USPEŠNO. Ne strah. Strah mi nije prijatelj.
  7. A onda, dolazi momenat do krajnje realizacije, do uspeha. Momenat kada shvatite da ste pobedili strah. I znate šta? Uspeh ne boli, ne ujeda. Ne znam što sam ga se sve vreme plašila.

Počela sam svaki dan da podsećam sebe koliko vredim, koliko sam vredna, šta sam prošla, koliko sam jaka. Svaki dan bar na minut dajem sebi svu ljubav koju dajem svima. Jer sam zaslužila. I verujem u sebe, kao i oduvek, samo sada još jače. Jer šta god da sam sebi zacrtala, to sam uspela da ostvarim i to sam sama sebi milion puta dokazala, samo nisam znala da nastavim dalje, zbog tog straha. Sve mogu. I ti sve možeš. Samo veruj sebi dovoljno da možeš da kreneš, jer kad kreneš, videćeš gde ćeš stići…ako dođe taj strah od uspeha, pobedi ga kako znaš i umeš, prebij ga od batina, preskoči ga, iscepaj kao nevažan papir, zgazi kao cigaretu, šta god, ali samo ga pregrmi. Ne pitaj kako, evo vidim da ti ni ja nešto nisam pomogla 🙂 bitno je samo da ne odustaneš, jer nije strah veći od tebe, niti jači od tvoje volje, vere, želje…To treba da shvatiš, naučiš.A kao i uvek, tu sam da učimo zajedno. Kao i uvek, nemam određenu temu o kojoj vam pišem, niti skicu kako to treba da izgleda.Pišem vam ono što osećam, jer tada znam da ćete i vi osetiti tu energiju koju vam šaljem.

Image result for uspeh

STRAH OD USPEHA, to imate, ne STRAH OD NEUSPEHA, da rezimiramo, da probate da shvatite…da imamo od neuspeha, ništa ne bi ni započeli, a pošto je od uspeha, na korak do cilja odustajemo, jer smo nesigurni sami u sebe. Neka prvi koraci budu da zavolite sebe, da verujete sebi, pisala sam vam o tome. U suštini sve se vrti oko ljubavi koju pružate ili uskraćujete sami sebi. Razmislite dobro šta je bolje, voleti sebe ili prebacivati sebi za svaku sitnicu. Budite uporni, ne dajte da vas strah slomi.Tako nikada nećete osetiti tu čar kada uspeh uđe na velika vrata.

Ok, milsim da nema više smisla da vam pišem, jer vrtimo se u krug. Tako da, slobodno čitajte ovaj post više puta, u krug, u krug, u krug…kvrcnuće vam kad tad u glavi kako ćete rešiti problem STRAH OD USPEHA.Ja verujem u vas.

Vaša Koskica.