Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………

Ne tako davno, živeli su…

Nekada davno,pardon, ne tako davno,  živeli su jedna devojka i jedan mladić. Mladiću se ta devojka mnogo dopadala, kao i on njoj, ali su se znali samo iz viđenja. U jednom momentu, on je skupio hrabrost i prišao joj. Predstavio se, kao lepo vaspitan momak, proćaskali su i razmenili brojeve telefona. Tu noć su se dopisivali do kasno. Kuckali su o svemu. Uglavnom su pokušavali da se bar nekako upoznaju. Dogovorili su se da će se naći sutradan, kako bi uz kafu nastavili upoznavanje. Kada su se našli, smotano su se poljubili u obraz i uz stidljivi osmeh upustili su se u priču. Dugo su sedeli i uživali, svako u priči o onom drugom. Na rastanku su se opet poljubili u obraz. Pola sata nakon rastanka, nastavili su upoznavanje preko poruka. Pisao joj je divne stvari. Ona je bila očarana. Opet su se dogovorili da se vide. Ovog puta išli su u bioskop….iz dana u dan postajali su sve bliži. Opustili su se i uživali. Nakon nekog vremena, poljubili su se prvi put. Taj poljubac je za oboje bio savršenstvo. Pun emocija. Zabavljali su se dosta pre nego što su prvi put spavali. Od tog momenta, njihova veza je postala još jača. Na kraju, završila se brakom. I dan danas su srećni. Pričaju svojoj deci kako su se upoznali, kako su se zavoleli, nadajući se da će i njihova deca doživeti takvu ljubav. Čiča miča i gotova priča….

Сродна слика                photo credit: love

Alo??? Gde su nestali ovakvi muškarci? Gde su nestale ovakve devojke? Zbog čega su kombinacije zamenile prave veze? Zbog čega smo prestali da verujemo u ljubav? Ovo gore nije samo bajka. Ovo gore je bilo. Ne nekada davno, već ne tako davno.

U poslednje vreme, sa kojom god drugaricom da sam pričala, naslušala sam se raznoraznih primera kako su muškarci danas prestali da se trude. To se odmah šalju slike polnih organa. Ili budu divni, romantični, bajni, dok ne dobiju ono što su naumili. I te fore kad čujem, ja sex mogu da imam kad god hoću, ne želim samo to od tebe, pa povraća mi se. Ako možeš da ga imaš, što obigravaš oko mene? Idi onda tamo gde ti se nudi, ako ti se nudi uopšte… Zar je zaista teško potruditi se oko devojke koja vam se dopada? Zar vam se zaista ceo svet vrti oko sexa? Nemojte da glumite muškarčine. Nemojte da povređujete devojke. Ako vam je mozak samo u onoj vašoj maloj glavi, onda tražite takve devojke, koje su na vašem nivou. Nemojte dirati one koje su dobre, naivne, romantične, koje veruju u ljubav, samo zarad par minuta vašeg zadovoljstva.

Резултат слика за zaljubljena devojkaphoto credit: https://joomboos.24sata.hr

Ne branim sve devojke, ali branim sve one večito zaljubljene u ljubav. One koje mogu da ti daju ceo svet i od tebe naprave boljeg čoveka. Nemoj po njima da gaziš. Nemoj da budeš prost. Nemoj, samo nemoj.

Ako ti se ikada dogodi da ti se neka devojka istinski dopadne, ne ispuštaj je tako lako. Potrudi se oko nje. Sve mi volimo kada smo muškarcu bitne. Ne očekujemo kule i gradove. Očekujemo poštovanje. Pažnju. Nismo komplikovane koliko su vas ubedili. Vrlo smo jasne u onome što želimo. Samo treba da nas čujete. I slušate kad vam pričamo!!! Da obraćate pažnju upravo na te male sitnice.

Drugarica mi je skoro ispričala kako je dečko iznenadio. Pričali su jednog dana uopšteno o tome ko je šta tog dana radio. U jednom momentu mu je rekla da je videla da je izašla nova knjiga njenog omiljenog pisca, ali da nije uspela da ode do knjižare, jer je zaglavila na poslu.Onako najnormalnije mu je rekla, kao odgovor na pitanje šta si ti danas radila.Naravno, sutradan ju je ta ista knjiga sačekala. Prosto. Jednostavno. Sitnica. Znak da te neko sluša čak i kada trabunjaš. Mislim da sam negde i spomenula da ako želimo da nekoga iznenadimo,da treba da upijamo i one najbanalnije stvari koje priča, jer obično se tu krije rešenje za iznenađenje.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.thealternativedaily.com

Zar je zaista teško poslati devojci poruku za dobro jutro, za laku noć, ako ti se istinski dopada? Čemu vode te glupe igrice od jutra do sutra? Neću da joj se javim, neka čeka, neka čezne…Lepa je čežnja, ali samo kad je iskrena, ne kad je iscenirana. Ako ti se devojka i ne dopada toliko, zašto joj daješ lažne nade? I bre, mi devojke, stvarno smo naive. Uvek se zaletimo srcem i poverujemo u svakakve slatke priče, u svaku malu pažnju koju dobijemo. Kada ćemo i mi jednom otvoriti oči, po cenu da ostanemo same? Zašto se ustvari bojimo te samoće? Niste same, nikada, pogotovo nećete biti same onog momenta kada sebe zavolite sa svim manama i vrlinama.

Nema potrebe uvek da budete „zaljubljene“ u muškarce. Možete nekad biti zaljubljene i u sebe, naravno bez preterivanja. Jer lepo je. Kad voliš sebe. Onda će te i drugi voleti, zar ne? Ali, zavolite sebe zbog sebe, ne zbog toga da bi vas drugi voleli. Rekoh isto jednom da smo sami sebi i prijatelj i neprijatelj. Vi gledajte da izmirite te sve zaraćene strane u vama.

Da se opet vratim momcima. Dakle, dragi naši mladići (oprostićete što vas ne zovem muškarcima, ali još uvek ste očigledno mali da bi vas tako nazivala), dokle god vi budete devojke povređivali i glumili mačo frajere, bićete nesrećni. Koliko god vi mislili da je to kul, stićiće vas sve to. Jednog dana. Sve dolazi na naplatu. Setite se koliko ste njih ostavili u suzama i setite se isto koliko te suze znaju da se vrate, i to duplo.

Сродна сликаphoto credit: https://cdn.powerofpositivity.com

Ne budite prosti, bahati, ne nazivajte žene svakakvim imenima. I preklinjem vas, nemojte lagati. Naučite se već jednom da se sve laži pre ili kasnije saznaju, a suze nastale zbog istih, troduplo se broje. Žena će uvek lakše podneti istinu, koliko god bolna da je, al bar ćete u njenim očima kroz neko vreme ipak ostati čovek. A ako ste je slagali, verujte mi, nema povratka. Ne postoji reč koja bi vas u tom momentu spoznaje laži opisala.

Ako ti se sviđa, sviđa, reci joj to otvoreno.Udvaraj joj se.Normalno, prirodno, ne napadno i ne skači pred rudu. Nemoj odmah fore jaoj šta bih ti radio, jaoj gde bih ti radio. Ne budi prost. Pitaj malo starije od sebe kako su se ranije udvarali. Šetnje, poruke, pozivi, gledanje tv-a, kafenisanje, bioskop. Pravi muškarac će čekati koliko treba, za onu koja mu se sviđa, sviđa. Ništa komplikovano, zar ne? Ali, ukoliko ti to sve zvuči zamršeno,ukoliko shvatiš da ti se i ne dopada baaaaš toliko da bi se „mlatio“ sa njom 24/7, ukoliko ustvari skontaš da bi ipak sa njom samo ono o čemu misliš 24/7, onda se i ne mlati. Ni ne pokušavaj. Idi onda juri za onom koja noge diže odmah čim te vidi. Ostavi ovu koja veruje u ljubav, da i dalje veruje i da sačeka onog ko je zaista zaslužuje.

Резултат слика за udvaranje

I vi drage moje, nemojte misliti da ćete ovakvog muškarca promeniti. Ako ste mu se „podale“, ne znači da će vas zavoleti. Samo će ispuniti svoju želju za kombinacijom na jednu noć. A verujte mi, mnogi od njih su spremni svašta da vam kažu i da urade, samo da bi došli do cilja. Problem nastaje onda, kada mi padnemo na tu njihovu igru pažnje i kada pokleknemo. Posle, u većini slučajeva, budemo povređene.

I onda ovakva tema otvara još mnoga pitanja. Kako uopšte posle svega verovati da je neko ozbiljan u svojoj nameri? Kako onda uopšte posle svega verovati u ljubav? Nekako se vremenom i nakon brojnih „opekotina“ na muške laži povlačimo u sebe i postajemo nepoverljive. E, u tom momentu fali onaj muškarac, ne mladić, momak, dečkić, već muškarac, koji će znati kako treba prema ženi da se ponaša, kako treba žena da se osvoji i zadrži.

Svima vam želim jednog takvog. Koji će uvek umeti da izmami osmeh na vašem licu. Koji će imati strpljenja za vas. Prema kojem ćete se vi otvoriti, onda kada za to dođe vreme, odnosno onda kada osetite da je to što on oseća prema vama iskreno. Ne savetujem da glumite ledene, nedodirljive kraljice, ali ne savetujem i da slepo verujete u te dečačke fraze i izraze „ljubavi“. Probajte da izbalansirate koliko god je moguće, mada kada je ljubav u pitanju, tu balansiranja nema, znam. Tu ili grmi ili je ravna linija. Ali i dalje verujem ipak, da oni muškarci koji su postojali do ne tako davno, postoje i dalje negde.

Сродна сликаphoto credit: http://www.novosti.rs

Možda su se i oni samo umorili od udvaranja pogrešnim ženama, onima kojima je ljubav samo igra, korist za neki sopstveni cilj. Možda su se i oni previše udvarali onim ženama koje nisu večito zaljubljene u ljubav.

Nema jednog krivca ovde. Obe strane su krive. Ali ono u šta još verujem je to, da će jednog dana, baš onda kada se umore, obe strane shatiti šta i koga žele u svom životu, i da će tada opet pokušati da se spoje, dve strane na istoj strani.

Do tada, drage moje, nemojte očajavati. Ako ste same, radite na sebi, u smislu da se zavolite još više, budite u vezi same sa sobom. Ne vraćajte se bivšima u trenucima slabosti. Jedite čokoladu, jedite šta god volite, ako vam je hrana uteha. Lakše ćete smršati, nego skinuti onaj osećaj kajanja što ste se ponovo vratili, pa makar i na noć, osobi koja vas ne zaslužuje.

Ima toliko načina da budete zadovoljne u svojoj koži. Pronađite ih. I nemojte da prestajete da verujete u ljubav. Ona postoji. Nisu je izmislili. Samo se uplašila od ovog ludog, drugačijeg vremena od onoga na koje je navikla. Ali ljubav je to. Prilagodiće se ona svemu, samo ako i dalje ostanemo uz nju. Vratiće se na velika vrata sve one prave vrednosti. Jer kad je nešto ogavno i kad ne valja, ne traje doveka. Tako neće ni ovo „moderno“ udvaranje. Jednoga dana, poželeće momci da postanu muškarci. Jednoga dana dve strane biće na istoj. I sve će to doći onima koji su verovali u ljubav čak i onda kada su drugi prestali.

Ljubav samo zvuči komplikovano, sa milion pitanja i podpitanja, a ustvari…kada klikne, treba se prepustiti. Dok ne klikne, okrenite se sebi, nemojte tražiti klik na silu. Važi za obe strane. Ukoliko želite kombinaciju, ne vezu, ok je i to, sve dok vam to prija. Ni tu nemojte ostajati na silu. Svakako, verujmo da će ovo ne tako davno postati biti ponovo. Uskoro…

Vaša uvek zaljubljena u sebe Koskica

 

 

Spontanost ne ujeda…

Oduvek sam sebe smatrala spontanom osobom, pogotovu kada su neke sitne stvari u pitanju. I ok je ako nikada u životu niste bili spontani, to se sve nauči, samo vas molim da ne preskočite tu lekciju. Niste ni svesni kako spontanost može da prija, pogotovo što spontanost zaista ne ujeda.

Bilo da je to poslati prva poruku nekome ko ti se dopada ili umesto na kafu u obližnji kafić, otići do nekog drugog grada, za mene je sve to spontanost. Nekako kao da smo zaboravili da se spontano osmehnemo, nekom strancu na ulici poželimo „Dobar dan“, a nekada se smatralo nekulturom ukoliko nekoga na ulici,znali ga ili ne, ne pozdravimo sa jednim „Dobro jutro…dan…dobro veče“.

Znam sve, vremena su drugačija i ponekad se osećam kao da se protiv istog i borim, ali tim nekim sitnicama zaista uspevam svom životu da vratim neki smisao, neku lepotu koja se vremenom isprljala od raznih ružnih reči, događaja i ostalih savremenih situacija.

Image result for spontanost photo credit: http://www.iscjeljivanje.net

Novu godinu sam dočekala sa dve drugarice. Vanja i ja smo kod M. stigle oko pola devet i nakon raspakivanja, odlučile smo da prošetamo i pronađemo kafić gde bih ja mogla da utolim žeđ za kafom i uživam u dozi nikotina, koji je moj jedini porok u životu. Nekada ću ga se odreći, nadam se, ali sada, i dalje uživam u njemu i nekako baš i nemam želju da se rastanem sa njim.

31. decembar, 21h i nešto kusur minuta, tri solo, samostalne, ostvarene devojke, krenule su u šetnju. Našminkane tek toliko da ne budemo blede, u pantalonama i lepim majicama, u udobnim čizmama na štiklu (i to postoji, verujte), krenule smo u pohod na kafić sa kafom. Naravno, prošetale smo se dobro, jer da li sam zaista verovala i mislila da će i jedan kafić raditi 31. decembra u to doba i služiti kafu? Izgleda da jesam, jer ja uvek verujem u nemoguće, koje na kraju postane moguće. Od jedne ulice na Dorćolu, gde drugarica inače živi, preko Strahinjića Bana, do Skadarlije, apsolutno je sve ili bilo zatvoreno ili su dočekivali goste koji su planirali svoj doček u tom lokalu. Grad je bio prepun ljudi. Nagledah se svega. Od pijanih stranaca, koji su se teturali i pre ponoći, do devojaka u sandalama ??? Ok, bilo je lepo vreme, ali devojko, odoše jajnici, ode zdravlje, ne pitaj me kako znam.

Image result for tri drugaricephoto credit: http://stil.kurir.rs

U nekom momentu zaličile smo na one najgore pijandure koje idu od lokala do lokala tražeći novu dozu alkohola. Mislim da bi nas pre pustili da smo to zaista bile, nego što smo tražile kafu. Isčuđeni pogledi na naše pitanje, možemo li samo na kratko, da popijemo kafu, su sve govorili…Ali ne, nismo odustajale, njih dve najviše zbog mene, koju je već krenula da hvata kofeinska nervoza. I na kraju smo uspele. Sele smo u jedan lokal na kraju Skadarlije. Ljubazni mladić nam je objasnio da gosti samo što ne dođu, ali ukoliko želimo, možemo sedeti napolju. Sele smo naravno, jer bilo je toplo za toliko, a i imali su grejalice 🙂 Ćaskajući, osmatrala sam okolinu i dalje. Kao neko ko prvi put vidi svetla velikoga grada. Sve je sijalo, svi su bili veseli, opušteni, niko se nikome nije zamerao, barem ja nisam primetila. U svakom slučaju, nakon uspešne misije, krenule smo nazad u stan. Grad tek tad kao da je dobio na ubrzanju. Što se ponoć bližila, on je bio sve puniji, veseliji, obojen raznim kaputima, licima, cipelama…

Related imagephoto credit: https://thenewsdispatch.files.wordpress.com

Spremile smo večeru, otvorile šampanjac, slušale muziku, ćaskale naravno, đuskale, i dogovorile se da u ponoć jedna drugoj nećemo čestitati Novu godinu sa poljupcima i zagrljajima, jer legenda kaže da prva osoba koja ženi mora da čestita mora biti muškog roda. Dogovor je bio i da kasnije kada budemo krenule u još jednu šetnju, prvo simpatično muško koje vidimo, zagrlimo i poljubimo u obraz afkors 🙂 Verovatno će se naći i oni koji će pomisliti, ako već verujete u te legende, zašto pobogu nemate svoje muškarce? Možda zato što to trenutno ne želimo ili jednostavno još nismo naišle na svog „princa iz bajke“. Tako da sa tim komentarima, pssst…Our choice at the moment. Respect that.

Došla je ponoć, čuli su se vatrometi, petarde koje nikako ne podnosim, cika, vriska, pevanje, sve po spisku i pravilima dočeka, krenule su da stižu poruke, želje, čestitke i pozdravi, a nas tri smo se samo pogledale i nazdravile, jer ipak, legenda je legenda. Prvo, pa muško, ne kaže se džaba.

Image result for tri drugaricephoto credit: https://www.smotuljak.com

Krenusmo tako nas tri, solo, samostalne, ostvarene devojke, u posleponoćnu šetnju. I uključismo skenere. Ali avaaaj…nigde normalno muško na vidiku. Ili je u zagrljaju voljene žene, ili je pijano, ili je premlado. I nisam mogla, a da se ne zapitam, postoji li normalno muško uopšte? Mislim, verujem da postoji, da ne preterujem sad, ali u tom momentu kao da su ulicama hodali samo oni koji ljudskog roda nisu. U jednom trenutku između rečenica o ponašanju omladine i komentarisanja konobara na kojeg smo čekale pola sata samo da nam priđe, išle smo u susret grupi od tri muškarca, koji su stajali i ćaskali. Gledam, fino obučeni, čujem, ne zapliću jezikom, nisu pijani, il se bar ne primeti, jedan od njih, najglasniji, jako sladak i simpatičan. Šta mi je drugo preostalo nego kad sam već direkt išla na njega, da malo zastanem i kažem mu: „Srećna Nova (cmok) godina“, a kao odgovor sam dobila: „Ej, i tebi (cmok) takođe, sve najbolje.“ I nastavila sam dalje kao da se ništa dogodilo nije. Cmok je bio u obraz, odmah da se razumemo. Aliii…..Taaadaaaaaa. Misija uspela, legenda ostvarena. Njih dve su ostale zatečene mojim potezom. Smejale smo se ko nezdrave. Ni one, a vala ni ja nisam mogla da verujem šta sam uradila. I mogu vam reći da je osećaj bio fantastičan.

Iskočiti iz svoje zone komfora, uraditi nešto neočekivano, spontano, bezazleno. Sigurno ne bih dobila šamar, a i čisto sumnjam da bi neko i uspeo drugačije da odreaguje, kad ga nepoznata osoba iz čista mira, u prolazu, coki 🙂 Pre par godina, mene i drugaricu je takođe za Novu godinu, dok smo šetale, nepoznati muškarac zagrlio i čestitao nam Novu, na isti način, kao što sam sada ja učinila. I setila sam se tog osećaja. Bilo mi je simpatično i slatko. Umirujuće nekako. Shvatiti možda na pet minuta da je svet ipak bezbedno mesto i da ljudi mogu biti spontani i ljubazni. Trenutak kada se svi vole i niko nikome ništa ne zamera.

Image result for susret dvoje ljudi na uliciphoto credit: http://www.sashapua.com

Ne znam zaista kada smo počeli da strahujemo od spontanosti. Zašto sebe zatvaramo u kavez sigurnosti kada nam ni on nije siguran? Zašto živimo po nečijim šablonima? Zašto strahujemo od reakcije i komentara okoline? To nikako ne može na dobro da izađe. Možemo sebe samo još više odvući u neko šnj stanje.

Nekada, kada mi npr. nestane kafe, a ja u pidžami i mrzi me da se presvlačim i odem do radnje, samo navučem jaknu i nazujem čizme i odem u radnju. Neće mi kruna sa glave pasti na tih desetak minuta. Ili pošaljem poruku da mi neko nedostaje, ili samo pitam nekoga kako je, nemam problem sa tim…jer ne želim da me stežu lekcije i pravila. Ok, za neke stvari postoje pravila koja ne kršim, ali neke banalnosti nema potrebe da pretvaramo u nešto ogromno i nešto što niiiikako ne sme da se prekrši.

Jer, sledi ona kliše rečenica: „Život je samo jedan, treba ga živeti.“ ali ipak ne toliko kliše. Možda smo je čuli i previše puta, pa nam je zato dosadila i ne obraćamo pažnju na nju. Mada, trebalo bi. Trebalo bi nekada, barem jednom u mesec dana da uradimo nešto spontano. Nešto što se od nas ne očekuje. Da skinemo te stege kojim su nas drugi vezali, svojim nametnutim pravilima. Jer upravo, taj život koji živimo, naš je, ne njihov. Šta se koga tiče da li smo poljubili nekoga u prolazu ili smo nekoga prvi pozvali na kafu? Uvek sam za to, da treba da radimo ono što osećamo, pa makar nam se to odbilo o glavu. Svakako, nećemo znati da li je dobro ili ne, dok ne uradimo. I iz svega, sami sebi dajemo lekcije. Sledeća lekcija neka vam bude zaista „SPONTANOST“

„Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.“ – Zoran Milivojević, http://www.politika.rs

Zato, budite spontani. To nije toliko teško. Nemojte samo na silu. Ako ne ide, lagano, naučićete. Bitno je prvenstveno da se osećate sigurno u svojoj koži i da ste se prihvatili takvima kakvi jeste, kao što je već gore navedeno.

Related imagephoto credit: https://oboi-colibri.ru

Nemojte bežati u taj začarani krug komfora. Jer, on je samo prividan. Shvatite već jednom da sveta neće nestati u tom trenutku kada uradite nešto što do tada nikada niste. Omakne nam se milion stvari i situacija, ali preživimo. Neka vam se već jednom omakne ta spontanost. Preživećete je. Spontanost ne ujeda.

Videćete i sami, kako ćete se osećati kada spontanosti dopustite da vam se dogodi. Taj osećaj slobode i trenutak kada dišete punim plućima ne može da vam obezbedi ta vaša zona komfora. Zato…budite svoji, blesavi i spontani, ponekad i smotani, što da ne. Sve je to simpatično, sve je to draž pravog, realnog življenja u vremenu u kojem se nalazite. Ne dozvolite da vam sve to što jeste oduzmu nekim banalnim pravilima i normama. Kao na primer…Moraš da se udaš, pobogu, koliko ti je godina? Neću da se udam samo da bih se udala i ispunila očekivanja. Udaću se, spontano, kada se samo od sebe dogodi.Neću na silu. Ništa ne radim na silu.

Tako da, drage moje i dragi moji, greške su tu da se prave i da iz njih učimo, život je tu da ga živimo, spontanost da nam se i da joj se događamo. Nemojte od sebe praviti bezlične i bezvoljne ljude. Lakše će biti sve kada shvatite da je za sreću potrebna sitnica…a od više se sitnih stvari uvek napravi jedna ogromna. Neka jedna od sitnica upravo bude i SPONTANOST…jer, ne ujeda 🙂

Vaša spontana Koskica.