Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

I neka život bude pesma…

Muzika…nešto najdivnije što postoji na ovom svetu, nešto što ne poznaje granice.Pesma, reči, note, melodija.Tužna, brza, vesela, lagana, lepršava. Komercijalna, moderna, narodna, zabavna.

Image result for muzikaphoto credit: http://www.psihoverzum.com

Dobra pesma je dobra pesma. Ne znam zašto se ljudi i dalje foliraju da ne slušaju određene izvođače odnosno njihovu vrstu muzike. Ja nemam problem sa tim. Ja slušam pesmu, dal’ je peva poznat ili anoniman, totalno nebitno. Bitno mi je da mi se svidi ritam, muzika, reči…ma može drugima da bude najgluplja na svetu i da su šatro gadljivi na nju, bitno je da je meni sjajna. Da me pokreće…dal’ način na koji je otpevana ili neki sasvim deseti deo u pesmi, zaista nebitno….bitno je da tera na igru…ili da pomogne kada ti se plače, a ne uspevaš da isplačeš šta ti je na duši.

Zaista obožavam muziku. Ona leči dušu.Leči stres. Obožavam da „odvrnem muziku do daske“ i da sređujem kuću. Sve nekako ide lakše. U stanju sam ceo dan da đuskam dok usisavam ili perem sudove…Obožavam da sednem u auto, pustim muziku i održim svoj mini koncert. Tu nikome ne smetam i tu niko ne čuje moje falširanje, a meni dobro dođe kao antistres terapija. Ili kada sam tužna zbog nečega, nekoga, volim da pustim dobre balade, da se isplačem.Pisala sam o plakanju, da je to nešto što treba sebi da dozvolimo, jer suze čiste dušu.

Image result for muzikaphoto credit: http://cdn2.lifehacker.rs

Nemojte da vas bude sramota zbog muzike koju slušate. Svaka generacija ima neki žanr koji je aktuelan, i dešava se da se ljudi teško naviknu kad dođe novi pravac. Pljuju, snebivaju se, a krišom slušaju upravo to što pljuju. Priznajem i ja, da se i ja nađem nekad u toj masi koja prosto ne može da svari neke pesme, izvođače, ali jednostavno, ako mi nešto ne odgovara, to ne slušam. Ima zaista onih pesama koje su ne daj ti Bože i za koje se pitaš kuda ide ovaj svet. Ali mnogo je većih problema od muzike, samo eto, muzika kao nešto najdostupnije u današnje vreme je i prva na listi koja će se osporavati ili vazdizati. Za ostalo prosto nije nam vreme, niti se ima vremena. Ne bih dalje polemisala o tim stvarima, jer na ovom blogu, želim da vam prenesem svoja iskustva sa određenim situacijama i da iz mog primera možda dobijete ideju kako određenu stvar da prevazđete. Jer kao što skoro stalno ponavljam, želja mi je da vam pokažem da niste sami u svojoj muci. Da sam ja vi isto koliko i vi ja. Pa hajde da se vratimo na muziku 🙂

Image result for igrati uz muzikuphoto credit: http://www.clubber.rs

Jedna od stvari za koje sam večno zahvalna je što volim da pišem, pogotovo što sam to pisanje spojila upravo i sa muzikom. Tekstovi za pesme. Taj momenat kada dobijem melodiju na koju treba da radim tekst  je nešto što ne znam kako bih vam opisala. Slušam u krug melodiju i pustim mašti na volju. Nekad mi inspiracija dođe sama po sebi, a nekad se i vala pomučim da bi tekst ispao kvalitetan. Trudim se da uvek nađem neku zanimljivu, aktuelnu temu, da upotrebim reči koje su se retko ili koje se uopšte nisu pojavljivale u već postojećim pesmama, ali to je isto malo teže, s’ obzirom da sve što je dobro je već napisano. Zaista imamo dobre tekstopisce i u masi pesama se pronađem, a neretko i „iznerviram“ zašto meni nije na pamet pala ta fraza ili ta reč da je ja napišem.Ali sve je to deo moje nadogradnje, moje inspiracije. Trudim se da budem svoja, da nikoga ne kopiram, učim konstantno kako se piše kvalitetan tekst, bez obzira na tu moju ludačku inspiraciju koja se obično dogodi kada legnem da spavam, pa mi kroz glavu proleti neka odlična fraza i onda tako sanjiva ustajem i krenem da pišem i razvijam priču, odnosno tekst.

Image result for pesmaphoto credit: http://citiram.net

Svakako, pisanje tekstova i pisanje postova na blogu i kratkih misli na instagramu, razlikuju se, a u suštini isti su. U svemu tome leži iskrenost, leži sve ono što je u mojoj glavi, u mom srcu. Ne mogu da napišem nešto u šta ne verujem. To prosto nisam ja. Primetili ste verovatno da su moji postovi malo poduži, ali ja ne umem drugačije. Imam taj osećaj da sam uvek ostala nedorečena. Ponavljam da uvek pišem iz srca i da nema nikakvih ispravki što se postova tiče. Kada su tekstovi u pitanju, naravno da tu bude ispravki. Retko kada se desi da prva verzija teksta ostane od početka do kraja takva kakva je. Uvek se dogodi da se nešto izmeni, da bi bilo još bolje ili još emotivnije. Kada pišem tekst koji će se pevati, i tu se vodim time da ste svi vi ja, i da sam ja vi i trudim se upravo tu emociju da prenesem. A najveća nagrada mi je kada vidim da vam se nešto iz teksta dopalo, pa to šerujete i pišete po statusima. Hvala vam na tome.

Mogu da me inspirišu razne situacije, razne priče drugih, sve to što ljudi kažu, savetuju, ispričaju, gledam kao pesmu. Kroz reči ljubav živi. Jer, obrni okreni, sve pesme u sebi imaju notu ljubavi. Dal’ ona bila tužna, srećna, bolna, svakoj je glavni stub – LJUBAV.

To bi onda bio i moj savet vama ovoga četvrtka…svaku situaciju u kojoj se nađete, pretvorite u pesmu. Pokušajte da je opevate i videćete koliko će vam biti lakše, nekada čak i smešno, kada na primer, to što vas muči stavite na papir u obliku pesme i još joj dodate neku melodiju. Biće vam zabavno da otkrijete i taj deo sebe. Dal’ bila dobra ili zaista loše napisana pesmica koju bi i dete u prvom osnovne bolje napisalo, nije bitno…bitno je da ste pokušali. Bar ćete se nasmejati ako ništa drugo i probudićete tu kreativnost koja leži u vama, a sigurna sam da je imate.Ne, nemojte tražiti izgovore. Imate je!!!

A moja, da kažemo, preporuka od srca za sve vas bila bi sledeća:

Brzo se živi, nema se vremena, neke stvari su nestale i izgubile na vrednosti, ali rekosmo da ćemo zajedno učiti bar kroz ovaj decembar i januar, da vratimo te neke vrednosti prividno, makar samo u ova dva meseca, na mesto koje im pripada. Nadam se da ste bili kreativni što se tiče predstojećih praznika i da ste dobili inspiraciju da svojoj omiljenoj ili omiljenim osobama napravite neku sitnicu kao novogodišnji poklon.Ja vam sledećeg četvrtka pokazujem šta sam spremila mojim dragim ljudima. Ako ne stignete ovog puta, možete sledeće godine tako nešto da im spremite 😉

Kako god. Vreme je da se kiti jelka. Uzmite jedan dan za sebe. Pustite omiljenu muziku, do daske naravno, skuvajte kafu, navucite bade mantil i počnite lagano da pripremate sve za taj divni događaj. Radujte mu se kao nekad, kad ste bili mali. Udahnite svaki trenutak ispunjen tom neobjašnjivom magijom novogodišnje groznice. Okitite jelku da šljašti, neka bude vesela, šarena, nek ima raznoraznih ukrasa. Napravite neki svoj, lični. Pevajte iz sve snage, igrajte kao da vas niko ne gleda. Održite svoj koncert ispred ogledala, sa sve četkom ili dezodoransom u ruci kao mikrofonom. Zahvalite se svojoj izmišljnoj publici. Tražite da pevaju u glas sa vama. Ponašajte se kao istinska zvezda. U pauzama koncerta, nastavite da kitite jelku, videćete kakav sjaj će i ona poprimiti, jer ste joj posvetili koncert 🙂 Usput pojedite brdo slatkiša, o liniji ćete misliti drugi put. Taj dan dajte sebi oduška i budite sve ono što ste oduvek želeli. I trudite se da vam od toga dana svaki sledeći bude pesma.

„Ceo život je igra…nek tvoj bude ona najlepša, uz muziku. Jer muzika je ljubav, smeh, plač, sreća, tuga. Ti pusti nešto veselo i igraj kao da niko drugi ne postoji.Igraj.Ako staneš,stani samo kako bi sačekao nekoga da ti se pridruži.Igraj.Jer niko to neće umesto tebe uraditi.Igraj…“ Koskica 

Primetićete možda da uvek savetujem slično, a poenta je ista. Posvetite se sebi, glavni sastojak svakog saveta i to u kućnoj varijanti ili na nekoj vama željenoj destinaciji. Bitno je da budete sami sa sobom. Dal’ ćete plakati ili pevati ili spavati, na vama je.

Samo neka ide muzika.Muzika lepo zna da oboji sive dane.Samo hleba i igara.Samo pesme i veselja. Samo udri brigu na veselje…i pevaj!!! I igraj…Budi pesma, budi muzika!!!

PS. A da ste pesma, koja biste bili? 🙂

Vaša Koskica pesmica 🙂

Bivšima…neka to i ostanu…

Umemo mi žene da volimo do daske…ili bar da mislimo da volimo, a u stvari volimo samo sliku koju stvorimo o muškarcu, koja se nekako uvek raspadne sa padanjem prvih maski. Ali mi ni tada kao da ne želimo da poverujemo u pravo lice, pa tu sliku lepimo do iznemoglosti, sto puta, sve dok na kraju ne shvatimo ipak da je tako izlepljena i izmrljana slika ustvari jako ružna.I onda odlučimo da je bacimo, spalimo, pocepamo…Besne smo, razočarane, povređene, zato što nije realno stanje onakvo kakvo smo mi umislile. I treba nam vremena da se prilagodimo novonastaloj slici na kojoj smo same. I treba nam vremena da shvatimo da je do juče neko koga smo zvali svojim, postao bivši.

A šta se onda dešava u našim glavama? Zašto imamo tu potrebu da se upravo tim bivšima vraćamo iznova i iznova? Zašto opet pokušavamo da od one već ružne slike napravimo novu, ispeglanu, blistavu, kad ne ide? Ne može od babe devojka, zar ne?Odakle ta silna želja vratiti se na nešto što je puklo, što znamo da nije išlo, a vrlo smo svesne da tek na dalje neće ići? Zašto pravimo budale od sebe?

„Niko na svetu nije vredan tvog ponižavanja, niti suza, niti neprospavanih noći, osim tvog deteta.“ – Koskica bloguje

Lepo je kad se voli, kad je to uzvraćeno, ali šta onda kada sa nečije strane to izbledi? Ništa, treba pustiti. Znam da je teško, i te kako znam, ali još teže je držati svom snagom taj kanap sećanja na lepe dane.On se urezuje u ruke i dokle god ga stežemo, boleće nas. Tek onda kada ga pustimo, biće lakše. Dlanovi će brideti još neko vreme, ali brže će proći taj trenutni bol, nego onaj konstantni koji gajimo tako što ne puštamo na vreme taj kanap.

Image result for dlanovi photo credit: http://www.fokuzz.com

Kada odlučiš da je neko bivši, potrudi se da to zaista i postane i ostane. A kako ćeš shvatiti da mu je vreme da ide u tu fioku? Evo samo jedan mali primer…

Mi žene smo komplikovane, jesmo, ali u tome je naša draž. Ništa to nije toliko strašno koliko se o tome bruji. Ako te ne poštuje, što je prvo i osnovno, nema potrebe da i dalje nosi krunu tvojih osećanja.Odmah da si presekla i ubacila ga u fioku BIVŠI. Ok je ako je normalan, pa razgovarate i kažeš mu šta ti smeta, odnosno za šta misliš da nije u redu i da ti time što to radi pokazuje nepoštovanje, pa on to zaista promeni.Ali nije ok ako on i dalje nastavi tako.Onda se zapitaj, šta će ti muškarac koji te ne poštuje? Ma bre, odmah radikalno, šta pričam ja to, kakvi razgovori i ispravljanja? Da je pravi, bila bi ti i te kako poštovana. Ovako – FIOKA BIVŠI, bez daljeg objašnjavanja.

BIVŠIMA: To što ti misliš da je cool da mi ne odgovoriš na poruku, poruke, što misliš da je tvoje vreme vrednije od mog, što kao teraš neki inat i glumiš neku šatro muškarčinu…Što me tretiraš kao neku glupaču, a moj IQ je veći od tebe samog, što misliš da si uvek u pravu i nikada ne prihvataš kritiku, čak ni onu dobronamernu, što svojim izjavama tipa: „Opaaaa, ide se u izlazak, biće nekih frajera, smotaj nekog macana…“ a pritom se zoveš mojim dečkom, pokazuješ i te kakvo nepoštovanje mene i mojih vrednosti, a pokazuješ svoju nesigurnost, što ti smeta moj uspeh, što ti smeta moj neuspeh, što ti smetaju moji prijatelji, roditelji i još mali milion sitnica…Sve to znači da me ne poštuješ i znači da si zato tu gde jesi – u fioci.

Image result for bivšimaphoto credit: http://www.alt-f-artist.com


BIVŠIMA:

Zato što je bilo sve tako kako je bilo, bivši si. Nema potrebe da se vraćaš kad shvatiš ustvari da si sjebao stvar. Do tad sam te već pregrmela.Prestani da budeš sebičan. Imao si svoju šansu, nema potrebe ponovo da dolaziš po nju, jer je nećeš dobiti. Možda sam srećna sa nekim drugim, možda sam srećna sama, kako god, svakako sam srećna bez tebe. Navikni se na to. Možda sam ti se u početku vraćala, ali samo zato što ja nisam mogla da se naviknem da si se promenio,eto, tek tako. Ili zato što sam mislila (kao što svaka od nas bar jednom pomisli,da se ne lažemo) da ću baš ja biti ta zbog koje ćeš se promeniti. Ali, ljudi se ne menjaju.Bar ja ne znam ni jedan primer. Neće tebe promeniti ni bolja ni gora od mene.Možda me i jesi voleo, ko će ga znati, ali tako poremećen nisi znao da pokažeš da jesi. Kako god, sve je to iza mene.I sada već potpuno nevažno.

Samo želim da ti kažem, HVALA. Što si mi dao lekciju, što sam nešto izvukla iz našeg odnosa.Barem taj šablon kako treba i kako ne treba da se ponašaš prema ženi.Što sam posle svakog tebe bivšeg naučila nešto i o sebi i o tome šta treba i šta ne treba da mi smeta.Hvala ti i za one lepe trenutke, neću biti bezobrazna, zapamtiću ih.Ali ti zapamti da uvek, po nekom nepisanom pravilu, sve dobro pada u vodu, kada na kraju uradiš tu jednu lošu stvar.

Imala sam potrebu da kažem sve ovo, jer svašta, kad sam ja ostala nedorečena 🙂 Imala bih ja još što šta da dodam…ali neka ovo bude prvi deo, početak,da još jednom utvrdiš gradivo, ko si i šta si u mom životu i u kojoj si fioci 🙂

I ne, ne pišem ovo sve određenoj osobi. Ovo je posvećeno svim BIVŠIMA…NEKA TO I OSTANU!!!!

A vi mile moje, drage žene, devojke, kraljice…Koliko god bilo teško, ne vraćajte se bivšima, molim vas. Jače ste i veće od toga. Ne dozvolite da vam ukradu ono najvrednije, vaš osmeh, vaše dostojanstvo, vašu dušu. Jer bivši su kao neke pijavice. Uvek nam uzmu sve ono lepo što imamo u sebi, da bi nahranili svoj ego ili šta god već hrane.Ne dajte im više, ni mrvu toga.Vratite se sebi kad već imate priliku, ne vraćajte se bivšima….

 

Tvoja bivša Koskica

 

Flaster za bol

Jedva sam čekala da vam pišem. Nisam spavala celu noć od razmišljanja i smišljanja šta ću prvo da vam kažem, o čemu da vas posavetujem, kako ću se „svađati“ danas sa ovim WordPress-om, jer nešto se juče nismo dobro sporazumevali. A nisam spavala i zbog toga što me desno rame odnosno negde tamo iza, kod plećke, na skroz meni nepristupačnom mestu, bolelo. I pokušavala sam jedno pola sata da zalepim flaster za bol i uspela sam nekako, al pritom sam ušinula levu stranu ???? Eto u tim trenucima dobro dođe imati muškarca kraj sebe.Ili bar produženu ruku 🙂

A ako nas boli duša? Kako na nju zalepiti flaster? Zašto nisu smislili lek za tu boljku? Ili jesu…ili je to sve u našoj glavi…ne u duši…

Pre neki dan mi je FB izbacio status koji sam napisala prošle godine u ovo neko vreme… Opširan je to status, pa eto još jednog razloga što sam se odlučila na blogovanje, FB me ograničava. Radi se o ljubavi. Kako i u šta se ustvari mi to zaljubljujemo? Verujem da će se većina vas, drage moje dame, složiti sa mnom. A priča ide ovako:

…nikad, ali nikad se nisam zaljubljivala u muškarca kao muškarca, već uvek u ono što mi u tom trenutku pruža i kako se ophodi prema meni. Lepa reč, duhovitost, pažnja, sitnice. A razočaram se i „patim“, ne zato što sam ostavljena, već zato što se na kraju otkrije iliti ispostavi da je to sve ipak bila samo dobra muška gluma, igra, a ja ne volim igrice, niti da slušam laži. I onda se razočaram činjenicom da sam opet nasamarena. Jer, ja ne tražim mnogo, a dajem sve i mrzim kada to neko podmuklo iskoristi…Al ovo su jakooo opširne stvari o kojima se može pisati od jutra do sutra.Pa ćemo to ipak ostaviti za neko sutra.

Naravno, sve to postaje nebitno kada nađeš nekoga ko ti konstantno dokazuje da te ne laže u onome što oseća. I ti si onda na krovu sveta, jer si ipak dobila ono što si čekala, što si zaslužila,poštovanje, ljubav. A to je u današnje vreme jako dragoceno. I da, uvek sam verovala i uvek ću verovati u ljubav, pa i da se sto puta opečem…Negde sam pročitala „Sudbina nikad ne iskušava slabiće“. Zato DAME…

 

Ostanite jake, uvek. Isplačite se najnormalnije kad god vam se plače, to nije sramota. I manite se onoga kad vam kažu „Ma zbog koga plačeš, nije on toga vredan?“.

„JER MI NIKADA NE PLAČEMO ZBOG NJIH…PLAČEMO ZBOG SEBE…JER NAS BOLE POSTUPCI…NE MUŠKARCI!!!“ KoSana S.

Plačemo i zbog filma i zbog napuštene životinje, zbog povišenog tona našeg nadređenog, zbog sto i jednog razloga. Jer suze su OK. Čiste dušu. Suze su za jake ljude. Za žene. Za muškarce. Zato, ostanite jake, uvek.

Ako zaboli, ti zalepi imaginarni flaster na tu bol, sipaj sebi neko piće, napuni kadu, igraj gola po stanu, odvrni muziku do daske, izvrišti se, isplači se, izbaci sve stvari iz ormara na pod, sedi na tu gomilu i kukaj nad svojom sudbinom. Kad se iskukaš, kreni ponovo te iste stvari da slažeš i vraćaš u ormar. Odlična anti-stres terapija, garantujem, pritom je i korisna.

 

I zapamti. Lepo je voleti, nemoj to nikada da odbaciš zbog razočarenja…jer rekosmo…MI SE ZALJUBLJUJEMO U ONU SLIKU KOJU SAME STVORIMO O MUŠKARCU.

„Ne zanosi se da si poseban. Takvim te ja pravim, a ako se previše zaneseš, mogu i da te srušim.“ KoSana S.

Ostani jaka, uvek…isplači se…Nikad ne znaš šta nosi novi dan. Možda baš sutra bude dan kada ćeš dobiti zasluženo…Jer si bila jaka i verovala u ljubav. A u momentima slabosti…Zalepi onaj flaster i „vozi“ dalje.

Vaša Koskica.