Igraj, ja ne umem…

Koliko puta sam samo slušala to čuveno u muško-ženskim odnosima MORAJU da se igraju igrice? Moraš ovo ovako, ono onako, kad on ovo, ti ono, pa onda ti njemu tako, on tebi ovako…I ceo svoj život slušam te priče, od starijih, od mlađih, od muškaraca, od žena. A ja, nikada nisam umela da igram igrice.Prezirem ih.
Čemu? Zašto? Nikaaaada mi neće biti jasno, pa da li je toliki problem reći iskreno ono što ti je na duši? Kada i ko je smislio da moraju da se igraju igrice? Kome je to zanimljivo? Sad neću ja njega da zovem, pa nek se on malo pita gde sam, ili ja nju neću sad namerno da zovem, nek se malo primi i ostale fore? I onda se posle pitamo, zašto je ljubav pukla?

Da se razumemo. Ljubav kad je prava, nema potrebe da se igramo sa njom.
Nego, mi smo tako pogrešno naučeni (da, uvek ću tvrditi da su igrice u ljubavi pogrešne) i onda takvi ugasimo ljubav i pre nego što je počela.

Uvek sam bila iskrena u svojim osećanjima, u svojim potrebama, uvek sam iznosila šta mi smeta i bila spremna da saslušam i drugu stranu. Samo, ta druga strana obično nije bila spremna da kaže šta ima, nego se igrala tog toplo-hladnog i uvek na kraju sam i ostajala sama u svojoj istini i iskrenosti.
Krivila sam sebe, što ne držim jezik za zubima, što se preterano dajem, što bre moram da budem tolika lajavica, pa da odmah kažem sve. Krivila sam sebe uvek. A onda sam shvatila da bre ja nisam kriva. Ja sam ja. To sam ja. Istina.

Nikada nisam umela i nikada neću hteti da igram igrice. Sada shvatam. Ko je pravi, taj će ostati uz mene i posle moje istine, posle svih otvorenih karata na stolu. Probala sam da poslušam te savete oko tih igrarija i da ih primenim….ali jako brzo sam odustajala. Nije mi prijalo, nije mi bilo prirodno, nisam to bila ja, a protiv sebe zaista ne mogu. I u tim trenucima sam odustajala, a u današnjim konačno shvatila da JA NISAM KRIVA. To je sve tako trebalo da bude.
Ni jedan nije bio pravi i hvala im na tome što su bili takvi kakvi su bili.

Pravi ne beži od istine, pravi ne igra igrice, pravi je tu i da sasluša i da kaže. Pravi ne odustaje kad je gusto, niti se opušta kada sve ide lako. Pravi je pravi i manite me priča da oni ne postoje i da moraju da se igraju igrice kako bi bilo zanimljivije.

Jeste, kako nije zanimljivo. Trošiti nečije vreme. To je jako zanimljivo. Trošiti nečije živce.Ma vrlo zanimljivo. Neću da igram igrice i tačka. Ko ih bude igrao sa mnom, pašće na prvom nivou, jer ja ne dajem dva ili tri života.
Devojke moje, žene moje, nemojte nikada igrati igrice niti pristajati da ih igraju sa vama. Vi ste vredne svake pažnje. Vi vredite, vaše vreme vredi, vaši živci vrede, vaš život vredi. Koliko god volele nekoga, ako kompromis ne postižete, onda je bolje i završiti, nego ostajati zarobljeni ko kuglica u fliperu. Nikada se nećete izvući iz takvog odnosa, dokle god pristajete na njihove igrarije. Samo ćete sebe kriviti za sve ono za šta niste krive.I tako ćete ubiti svoje samopouzdanje, svoje vrednovanje sebe.

Budite to što ste. Ne dozvolite da vas menjaju i ne trudite se da ih menjate. Mada, negde sam sigurna da osobu ne možeš promeniti, da je ona takva kakva je i ti možeš samo dodatno izgubiti svoje vreme i živce pokušavajući da je promeniš, odnosno da ti budeš ta koja će je promeniti. Osoba, pojedinac, može da se promeni samo za sebe. Kada shvati da nešto ne štima i sama od sebe poželi da se promeni. Ne zbog vas, ne zbog nje, njega, nego zbog sebe. Kada vi to shvatite, manje vremena ćete trošiti na menjanju nekoga ko to ne želi. Uostalom, nisu svi rođeni da budu po vašoj meri. Ko ste vi da ikoga krojite po sebi? Ako nije skrojen po vašim merilima, hajmo dalje, čemu zadržavanje? Ponavljam, nećete nikada uspeti da ga promenite. Možda samo neki kompromis uspostavite, ali srž će ostati ista, dokle god osoba sama od sebe ne poželi promenu. Nadam se da smo se razumeli. 🙂

A što se tiče ovih igrarija, dragi moji muškarci, da ste muškarci, to ne biste radili. Ne biste davali ženama lažne nade, ne biste ih držali za rezerve, ne biste ih ostavljali u uverenju da su one nešto sjebale, a nisu ustvari ništa. Da ste zreli, to ne biste radili. Isto važi i za žene koje ovo rade. Zna se gde se igrice igraju, u krevetu ljudi, ne u ljubavi i vezama. Igraju se na početku, tipa prvih nedelju dana, ali tad su nevine i spontane, nisu smišljene i one su ok…ove razrađene do detalja i isplanirane, one su kobne.

Tako da, mili moj, igraj, ja ne umem. Ja ću ti reći sve šta imam i što imam, a ti kad svariš sve što si čuo i poželiš da ostaneš, pa dobro mi došao. Ako nestaneš, ja sigurno neću sebe kriviti. Time mi pokazuješ da me i nisi vredan. Ostvarena sam, zrela sam, znam šta mogu da dam i znam šta tražim, tvoj me odlazak, tvoje odustajanje, neće me poremetiti. Mooooožda će mi biti krivo, ali možda, što si otišao, odustao, jer ja sam te izabrala i verovala da si jedan od onih koje istina ne plaši,pa eto zbog toga mi možda bude krivo..samo ni za to ne brini, neće me dugo držati. Neću te juriti da bi kao mene ti jurio, nego neću te juriti, jer ni za autobusom se ne juri. Uvek dođe drugi.

Do tada, dok se ne desi onaj koji je zreo i spreman da čuje isto koliko i da priča, ja ću igrati igrice na kompu ili soniju ili ću igrati MAU MAU nedeljom sa kumovima. Isto preporučujem svima 🙂

Vaša Koskica neigrica 🙂

Оставите одговор