I neka bude kako kažem…

Svaka bajka ima kraj, ali prvo mora da ima početak.Kao što se dešava i godinama.Kraj jedne uvek znači početak druge, a od nas može zavisiti  kakve stranice ćemo ispisati u toj novoj bajci, od ponoći, od 01.01.2018.godine.

Uvek, kako se bliže, baš bliže taj kraj i početak, postajemo nenormalno užurbani, kao da će famoznog 01.01. nestati sveta.Hvata nas panika da li ćemo sve stići, da li ćemo sa svim dragim ljudima popiti po još jednu kafu u ovoj staroj godini…Vreme neće stati, ne znam zašto to sebi radimo.Zašto unosimo tu neku nervozu u sebe umesto da se prepustimo i radujemo novom početku? Možda nas nervira činjenica da smo sa tim krajem jedne godine za drugu bliži starenju? Ili je to prosto zbog toga što ipak, možda zbog nekog usađenog sujeverja, želimo da sve ostavimo u godini za nama, onako kako smo zamišljali i planirali?

Ali, nekad ne ide sve po planu i prosto moramo se naučiti da se ne nerviramo zbog stvari na koje ne možemo uticati. Jer ceo život je lekcija. Svaki sekund njegovog trajanja. Pitanje je samo koliko smo dobri đaci i da li ćemo primeniti to nešto naučeno ili ćemo ko svaki pravi „kampanjac“ nabubati napamet, pa kroz neko vreme zaboraviti sve?

Trudite se ipak da sačuvate to znanje koje vam život daje.Nikad ne znate kada će dobro doći.

Kao što i vrapci na grani znaju, ove godine sam odlučila da u decembru i januaru vratim u svoj život tu prazničnu atmosferu. Malo mi ovo proleće u sred zime to remeti, ali ne dam se. Jedna od stvari koje sam uradila ove godine – pravila sam čestitke svim dragim ljudima i slala sam im na kućne adrese. 🙂 Neke sam i lično odnela, jer malo sam se preračunala da ću stići sve da napravim i pošaljem, ali vreme leti i ne pita.

Kako bilo , zaista sam svaku napravila od srca i nadam se ljudi moji najdraži da sam vas na kratko vratila u vreme kada je bilo nezamislivo da se novogodišnje razglednice ili čestitke, ne pošalju. Isto tako se i nadam da sam vam izmamila osmeh, a znajući vas, znam da jesam.

Ove su nastale među prvima, njih sam stigla da slikam…ostale, zbog žurbe, nisam 😉 a ima ih još 23 🙂

Moj predlog je da sledeće godine napravite čestitke ili ako niste vični u tome, kupite ih i pošaljete na kućnu adresu dragim ljudima. Samo zamislite sebe na njihovom mestu, koliko biste se samo obradovali da vam neko pošalje čestitku u doba društvenih mreža i internet ekspanzije. Shvatićete kako je osećaj divan, a još divniji je kada darujete i upravo vi u nekome izazivate taj osećaj radosti tim jednim parčetom papira. Vratimo prave vrednosti na njihovo mesto. Krenimo od sitnica. 🙂

I mene je rekoh već stislo ovo vreme, pa se nagomilalo mnogo obaveza na poslu, ali ove godine me je nekako i briga pravo da vam kažem. Ako ne stignem sve da završim (nevezano za posao), pobogu, šta sad…Život se nastavlja i posle te ponoći.

Related imagephoto credit: http://etc.usf.edu

Još jedan predlog vama, nešto što primenjujem na kraju svake godine i što daje razultate. Pazite, nisu nikakve magije, samo nešto što će vam pomoći da sami sebe podržite u svojim ciljevima.Dakle:

  • Ispisaću na papiru šta želim da ostvarim i postignem u sledećoj 2018.godini. Neću pisati referat, niti šta želim da promenim ili šta želim da mi se NE DOGODI…Pisaću samo bitne, krucijalne stvari koje želim da obeleže tu godinu. Nekako, uvek, nesvesno ili kako god već, nisam stručna toliko da umem da objasnim to dešavanje, ali te reči na papiru su me gledale i terale da sve što zapišem i ostvarim. Uvek do sada. Nije laž ni kliše, pričam sve iz iskustva.

Image result for novogodišnja listaphoto credit: http://glossy.espreso.rs

Npr. jedne godine se na papiru nalazila stavka da do septembra kupim sebi auto, a nikakvog izgleda nije bilo da ću to uspeti. Ali, malo po malo, svemir se udružio 🙂 i od toga da nemam posao u januaru stigla sam do toga da sam do septembra uveliko bila zaposlena i vozila mog juga kojeg sam sama sebi kupila 🙂 Neko će reći jugo nije auto, a ja ću reći da je to bio moj beli konj i princ u jednom koji me je vodio gde god sam želela da idem.

Sledeća stavka je bila da konačno završim višu školu koju sam „napustila“ 5 godina pre toga. Završila sam je. Ove godine sam čak upisala i 4. godinu, dve godine nakon tog čuvenog diplomiranja 🙂 Onda, pisalo je i NAĆI POSAO U SVOJOJ STRUCI. Predpostavljate, našla sam. Uglavnom, sve je u našoj glavi. Kada pogledate taj spisak zacrtanih ciljeva, osećate neku obavezu prema sebi i to vas gura napred, da to ostvarite. Prošle godine nisam napisala na papir, imala sam u glavi svoje želje, ali ove se vraćam ipak pisanom formatu. Ne znam, nekako mi više uliva poverenje ako je ispisano, jer ovaj naš ludi i brzi život lako proguta reči koje su samo u glavi. I onda se izgubimo i nema nas nigde.


Neki će želeti da zaborave ovu 2017., neki da ona nikad ne prođe. Ja? Ja sam joj zahvalna što me je pod broj 1, naučila da se više posvetim sebi. Možda zbog toga što sam svima poželela, između ostalog i sebi, na kraju 2016. da predstojeću nazovemo svojim imenom. To ću ponovo poželeti svima, jer deluje 🙂 mada, u mom slučaju, 2018-oj ja ću dati svoj nadimak (jer 2017-a već nosi moje ime) i mislim da će joj odlično stajati Koskica (bloguje), a 2019. ću sto posto dati i svoje prezime. Ali da se ne bi pogubili u svim ovim brojkama i godinama, samo vi godine nazivajte svojim imenima i biće to sve dobro.

Jedna od stvari koje mi je ova godina donela, pored vikend putovanja, mora, mnogo novih i dragih ljudi, je i pokretanje ovog bloga i instagrama. Jer dok pišem, osećam se srećno, ispunjeno, kao da mi neki teret pada sa srca. Opet jedan mali predlog vama:

  • kupite neku lepu svesku i krenite da pišete dnevnik, kao nekada. Setite se tog osećaja, kada na papir padnu sve reči koje su vam u glavi i na duši.

Related image                    photo credit: http://data.whicdn.com

Kad vam je teško – PIŠITE. Kada ste ljuti – PIŠITE. Kad vam je lepo – PIŠITE. Kad vam je dosadno – PIŠITE.

Ovaj blog sam pokrenula u trenutku kada sam imala previše slobodnog vremena, a druženje sa dosadom je postalo naporno. Vidite da nikad ne znate šta sve može da se rodi iz dosade ili pisanja. Samo vi pišite. Ne kažu džaba da papir trpi sve. Jednoga dana, sve napisano sada, a pročitano tada, biće vam urnebesno smešno.

Pišite, jer oslobađa. Pišite, jer ispunjava. Verujte u sebe, svakog sekunda. Ne odustajte. Ako ne ide po planu A, pređite na B, pa i C, pa i na Š. Ako neće ni po Š, a vi pustite da se dogodi samo od sebe. Ali nikada nemojte prestati da verujete u svoje želje, mogućnosti, u sebe. Šta god da se desi.

Sve je prolazno. Gledajte samo da u toj prolaznosti uvek zgrabite ono najbolje od nje i to sačuvajte od zaborava. Ostalo, neka nestane, briga vas. Šta god to bilo.


Prva stvar na mojoj listi za 2018. je da ovaj blog dopre do što većeg broja ljudi i da vas inspiriše, za šta god. Da budem još bolja u prenošenju svog iskustva, jer JA SAM VI ISTO KOLIKO I VI JA. Ostalo ću dodati ovih dana.

A koja je vaša prva stavka? Kako će glasiti poslednja rečenica bajke 2017, a kako prva kao uvod u bajku 2018. koja će ponosno nositi i vaše ime? Moja bajka je sa ovim blogom već krenula, samo ću je nastaviti i to rečenicom: „Sve dok ne uspem, ja ću pokušavati.“ I BIĆE KAKO KAŽEM!!!

Svaka bajka ima kraj, ali prvo mora da ima početak.Kao što se dešava i godinama.Kraj jedne uvek znači početak druge, a od nas može zavisiti  kakve stranice ćemo ispisati u toj novoj bajci, od ponoći, od 01.01.2018.godine.


PS. Hvala vam svima što ste ovde i što me čitate. Mnogo mi znači kada mi stignu vaše poruke i kada mi „šerovanjem“ insta kratkih misli, pokazujete da vam se ovo sve ustvari sviđa.Kada mi napišete da ste se u nekom tekstu pronašli, kada mi napišete da sam vam dala inspiraciju. Hvala vam.

Želim vam prvenstveno dobrog zdravlja, zdravog razuma i čisto srce. Sve ostalo, napišite i krenite lagano po svoje parče sreće. Šta god to bilo! Neka vam u glavi ili negde zapisano bude: I BIĆE KAKO KAŽEM!!!

I naravno, da ne zaboravim. Bilo zbog sujeverja ili čega god, ostavite ipak prošlost u prošlosti. Jer 2018. kucaaaaa 🙂 a vi gledajte da joj otvorite vrata i da je ugostite kao pravi domaćini.

…pogledaj zvezda pada, pomisli želju sada, neku lepu, lepršavuuuu…. 

Vaša Koskica.

I neka život bude pesma…

Muzika…nešto najdivnije što postoji na ovom svetu, nešto što ne poznaje granice.Pesma, reči, note, melodija.Tužna, brza, vesela, lagana, lepršava. Komercijalna, moderna, narodna, zabavna.

Image result for muzikaphoto credit: http://www.psihoverzum.com

Dobra pesma je dobra pesma. Ne znam zašto se ljudi i dalje foliraju da ne slušaju određene izvođače odnosno njihovu vrstu muzike. Ja nemam problem sa tim. Ja slušam pesmu, dal’ je peva poznat ili anoniman, totalno nebitno. Bitno mi je da mi se svidi ritam, muzika, reči…ma može drugima da bude najgluplja na svetu i da su šatro gadljivi na nju, bitno je da je meni sjajna. Da me pokreće…dal’ način na koji je otpevana ili neki sasvim deseti deo u pesmi, zaista nebitno….bitno je da tera na igru…ili da pomogne kada ti se plače, a ne uspevaš da isplačeš šta ti je na duši.

Zaista obožavam muziku. Ona leči dušu.Leči stres. Obožavam da „odvrnem muziku do daske“ i da sređujem kuću. Sve nekako ide lakše. U stanju sam ceo dan da đuskam dok usisavam ili perem sudove…Obožavam da sednem u auto, pustim muziku i održim svoj mini koncert. Tu nikome ne smetam i tu niko ne čuje moje falširanje, a meni dobro dođe kao antistres terapija. Ili kada sam tužna zbog nečega, nekoga, volim da pustim dobre balade, da se isplačem.Pisala sam o plakanju, da je to nešto što treba sebi da dozvolimo, jer suze čiste dušu.

Image result for muzikaphoto credit: http://cdn2.lifehacker.rs

Nemojte da vas bude sramota zbog muzike koju slušate. Svaka generacija ima neki žanr koji je aktuelan, i dešava se da se ljudi teško naviknu kad dođe novi pravac. Pljuju, snebivaju se, a krišom slušaju upravo to što pljuju. Priznajem i ja, da se i ja nađem nekad u toj masi koja prosto ne može da svari neke pesme, izvođače, ali jednostavno, ako mi nešto ne odgovara, to ne slušam. Ima zaista onih pesama koje su ne daj ti Bože i za koje se pitaš kuda ide ovaj svet. Ali mnogo je većih problema od muzike, samo eto, muzika kao nešto najdostupnije u današnje vreme je i prva na listi koja će se osporavati ili vazdizati. Za ostalo prosto nije nam vreme, niti se ima vremena. Ne bih dalje polemisala o tim stvarima, jer na ovom blogu, želim da vam prenesem svoja iskustva sa određenim situacijama i da iz mog primera možda dobijete ideju kako određenu stvar da prevazđete. Jer kao što skoro stalno ponavljam, želja mi je da vam pokažem da niste sami u svojoj muci. Da sam ja vi isto koliko i vi ja. Pa hajde da se vratimo na muziku 🙂

Image result for igrati uz muzikuphoto credit: http://www.clubber.rs

Jedna od stvari za koje sam večno zahvalna je što volim da pišem, pogotovo što sam to pisanje spojila upravo i sa muzikom. Tekstovi za pesme. Taj momenat kada dobijem melodiju na koju treba da radim tekst  je nešto što ne znam kako bih vam opisala. Slušam u krug melodiju i pustim mašti na volju. Nekad mi inspiracija dođe sama po sebi, a nekad se i vala pomučim da bi tekst ispao kvalitetan. Trudim se da uvek nađem neku zanimljivu, aktuelnu temu, da upotrebim reči koje su se retko ili koje se uopšte nisu pojavljivale u već postojećim pesmama, ali to je isto malo teže, s’ obzirom da sve što je dobro je već napisano. Zaista imamo dobre tekstopisce i u masi pesama se pronađem, a neretko i „iznerviram“ zašto meni nije na pamet pala ta fraza ili ta reč da je ja napišem.Ali sve je to deo moje nadogradnje, moje inspiracije. Trudim se da budem svoja, da nikoga ne kopiram, učim konstantno kako se piše kvalitetan tekst, bez obzira na tu moju ludačku inspiraciju koja se obično dogodi kada legnem da spavam, pa mi kroz glavu proleti neka odlična fraza i onda tako sanjiva ustajem i krenem da pišem i razvijam priču, odnosno tekst.

Image result for pesmaphoto credit: http://citiram.net

Svakako, pisanje tekstova i pisanje postova na blogu i kratkih misli na instagramu, razlikuju se, a u suštini isti su. U svemu tome leži iskrenost, leži sve ono što je u mojoj glavi, u mom srcu. Ne mogu da napišem nešto u šta ne verujem. To prosto nisam ja. Primetili ste verovatno da su moji postovi malo poduži, ali ja ne umem drugačije. Imam taj osećaj da sam uvek ostala nedorečena. Ponavljam da uvek pišem iz srca i da nema nikakvih ispravki što se postova tiče. Kada su tekstovi u pitanju, naravno da tu bude ispravki. Retko kada se desi da prva verzija teksta ostane od početka do kraja takva kakva je. Uvek se dogodi da se nešto izmeni, da bi bilo još bolje ili još emotivnije. Kada pišem tekst koji će se pevati, i tu se vodim time da ste svi vi ja, i da sam ja vi i trudim se upravo tu emociju da prenesem. A najveća nagrada mi je kada vidim da vam se nešto iz teksta dopalo, pa to šerujete i pišete po statusima. Hvala vam na tome.

Mogu da me inspirišu razne situacije, razne priče drugih, sve to što ljudi kažu, savetuju, ispričaju, gledam kao pesmu. Kroz reči ljubav živi. Jer, obrni okreni, sve pesme u sebi imaju notu ljubavi. Dal’ ona bila tužna, srećna, bolna, svakoj je glavni stub – LJUBAV.

To bi onda bio i moj savet vama ovoga četvrtka…svaku situaciju u kojoj se nađete, pretvorite u pesmu. Pokušajte da je opevate i videćete koliko će vam biti lakše, nekada čak i smešno, kada na primer, to što vas muči stavite na papir u obliku pesme i još joj dodate neku melodiju. Biće vam zabavno da otkrijete i taj deo sebe. Dal’ bila dobra ili zaista loše napisana pesmica koju bi i dete u prvom osnovne bolje napisalo, nije bitno…bitno je da ste pokušali. Bar ćete se nasmejati ako ništa drugo i probudićete tu kreativnost koja leži u vama, a sigurna sam da je imate.Ne, nemojte tražiti izgovore. Imate je!!!

A moja, da kažemo, preporuka od srca za sve vas bila bi sledeća:

Brzo se živi, nema se vremena, neke stvari su nestale i izgubile na vrednosti, ali rekosmo da ćemo zajedno učiti bar kroz ovaj decembar i januar, da vratimo te neke vrednosti prividno, makar samo u ova dva meseca, na mesto koje im pripada. Nadam se da ste bili kreativni što se tiče predstojećih praznika i da ste dobili inspiraciju da svojoj omiljenoj ili omiljenim osobama napravite neku sitnicu kao novogodišnji poklon.Ja vam sledećeg četvrtka pokazujem šta sam spremila mojim dragim ljudima. Ako ne stignete ovog puta, možete sledeće godine tako nešto da im spremite 😉

Kako god. Vreme je da se kiti jelka. Uzmite jedan dan za sebe. Pustite omiljenu muziku, do daske naravno, skuvajte kafu, navucite bade mantil i počnite lagano da pripremate sve za taj divni događaj. Radujte mu se kao nekad, kad ste bili mali. Udahnite svaki trenutak ispunjen tom neobjašnjivom magijom novogodišnje groznice. Okitite jelku da šljašti, neka bude vesela, šarena, nek ima raznoraznih ukrasa. Napravite neki svoj, lični. Pevajte iz sve snage, igrajte kao da vas niko ne gleda. Održite svoj koncert ispred ogledala, sa sve četkom ili dezodoransom u ruci kao mikrofonom. Zahvalite se svojoj izmišljnoj publici. Tražite da pevaju u glas sa vama. Ponašajte se kao istinska zvezda. U pauzama koncerta, nastavite da kitite jelku, videćete kakav sjaj će i ona poprimiti, jer ste joj posvetili koncert 🙂 Usput pojedite brdo slatkiša, o liniji ćete misliti drugi put. Taj dan dajte sebi oduška i budite sve ono što ste oduvek želeli. I trudite se da vam od toga dana svaki sledeći bude pesma.

„Ceo život je igra…nek tvoj bude ona najlepša, uz muziku. Jer muzika je ljubav, smeh, plač, sreća, tuga. Ti pusti nešto veselo i igraj kao da niko drugi ne postoji.Igraj.Ako staneš,stani samo kako bi sačekao nekoga da ti se pridruži.Igraj.Jer niko to neće umesto tebe uraditi.Igraj…“ Koskica 

Primetićete možda da uvek savetujem slično, a poenta je ista. Posvetite se sebi, glavni sastojak svakog saveta i to u kućnoj varijanti ili na nekoj vama željenoj destinaciji. Bitno je da budete sami sa sobom. Dal’ ćete plakati ili pevati ili spavati, na vama je.

Samo neka ide muzika.Muzika lepo zna da oboji sive dane.Samo hleba i igara.Samo pesme i veselja. Samo udri brigu na veselje…i pevaj!!! I igraj…Budi pesma, budi muzika!!!

PS. A da ste pesma, koja biste bili? 🙂

Vaša Koskica pesmica 🙂

Samo smeh Srbina spasava ili kako da vratite svoj mir?

Pisala sam vam, milion puta čini mi se o ovakvim stvarima, ali ovo su teme o kojima može u nedogled da se priča i uvek nešto novo da se kaže. Kada se oko tebe dešavaju stvari na koje ne možeš da utičeš i koje ne možeš da promeniš, taj nemir u tebi je sve veći. Kreće i nesigurnost i panika i sve one loše osobine u tebi da se bude.A ti, ti stojiš ukočen i paralisan i ne vidiš izlaz. Sve ti je mučno, tmurno, najradije bi se zatvorio u četiri zida i prespavao buru.NEMOJ!!!

Nije sve tako crno.Znam da je najlakše pametovati i govoriti ljudima, proći će, ma biće bolje, ali u praksi je uvek teško sve to pregrmeti. Priznajte sami sebi koliko ste ustvari jaki. Podsetite se svih predhodnih situacija iz kojih ste se isčupali. Korak po korak, vratite se u momenat kada ste bili najsrećniji. To je prvi stepenik ka vašem miru.

Odmah da se razumemo, nisam psiholog ili lifecoach,niti želim da vam solim pamet mudrostima,samo sam neko ko je prošao isto što i vi, isto što i svaki čovek na ovom svetu, a pričam vam, jer želim da znate da niste niti sami niti jedini.Ima nas još takvih kao što ste vi. Samo, neki ne žele da pričaju o takvim stvarima. Ja želim da podelim svaku situaciju koju sam osetila na svojoj koži sa vama, da vam dam primer kako sam ja „preživela“.

Ako ste čitali predhodni post, shvatili ste da me je uhvatila opasna nostalgija za danima kada sam bila srećna i bezbrižna. U nekom momentu to je nestalo, ni sama ne znam kad, mada verujem da se dogodilo onog momenta kada su počeli da se dešavaju prvi životni problemi. Svašta sam vam savetovala u prethodnim postovima, od toga da treba da čuvate svoje živce do toga da probudite kreativnost u sebi. A u nekim momentima, kao da zaboravim sve to i opet upadnem u zamku. Ali ok. Rekli smo, učićemo zajedno sve. Da budemo strpljivi, da probudimo ono dete u nama. Ovog puta, učićemo zajedno da vrtimo mir na pravi put, kući, u našu dušu i srce.

Prvi decembar.Moj 31. rođendan.Ove godine odlučila sam iz više razloga da isti proslavim kod kuće. Jedan od razloga je što sam želela da se vratim upravo u period kada sam bila najsrećnija, a to je ono vreme kada je sneg padao, kada se osetila ona prava novogodišnja atmosfera, kada sam jedva čekala raspust…a celokupna magija je uvek nekako počinjala tog prvog decembra. Ovoga puta sam odlučila da ću i tortu napraviti sama ( s’ obzirom da ne kuvam i ne spremam hranu toliko često, torta je ispala PREVRH hahaha). Napravila sam dve, jednu za posao, jednu za goste, s tim što nisam imala dovoljno kalupa,pa sam drugu tortu „sipala“ u one male kao šerpice u koje se pakuje hrana i dobila tri tortice 🙂 Parola „Snađi se.“ Ostaviću vam i recept za moju prevrh tortu 🙂 ali, ajde da se vratimo na temu.

 Slatke male izvrnute torte (LOL)

Odluka da se to sve tako organizuje bila je možda ništa za čovečanstvo, ali sve za moj mir i za ovaj blesavi osmeh koji je tu ponovo. Sam rođendan provela sam na poslu sa kolegama, pevali su mi pesmicu, na moju inicijativu 🙂 i bilo je ludo i nezaboravno.Mi matori ljudi 🙂 pevamo pesmicu i glupiramo se. Drugi deo dana, izašla sam na piće u omiljeni restoran sa par mojih ljudi, pošto svakako bih izašla, jer petak je 🙂 i tu je krenula histerija smeha i zvanično počela moja misija.

Ustala sam u subotu, još opijena od silnog smeha koji je prethodno veče bio moj alkohol i već negde sam počela da osećam blago ushićenje zbog svega. Isčekivanje gostiju, da li će sve biti kako treba, nisam se opterećivala, jer sam rešila samo da se opustim i prepustim. Na meniju su pored kraljice torte bile i grickalice odnosno smoki, ribice i perece, kao i old school sendviči – margarin, parizer, kuvano jaje, kiseli krastavac i rendani kačkavalj. Nemam sliku, al verujem da svi znate kako izgledaju sendviči bez kojih ni jedan dečiji rođendan nije mogao da prođe. Prvo je došla kuma sa kumićima i tako su mi oni crtali čestitke, kasnije je došao moj Đole (moja Tamara, koju sam i koja je mene prozvala Đole). Ona mi je i pomogla da spremim specijalitet večeri – old school sendviče.Doduše, pola je omlatila dok je pravila, al’ to je normalno 🙂 U nekom momentu mi je palo na pamet da na papirićima ispišemo pitanja i izazove i da ih ubacimo u šešir, da kada svi dođu,sednemo i igramo se 🙂 bilo je tu svakakvih pitanja od onih najbanalnijih do nekih dubokoumnih, kao i izazova tipa „Lupi broj fiksnog, okreni i traži Spomenku“ ili jedan koji je kasnije dodala moja Mina „Našminkaj slavljenicu zatvorenih očiju.“ Samo zamislite tu scenu i biće vam sve jasno. Drugari su već krenuli da se okupljaju i zabava je mogla da počne.

S’ obzirom da mi je stan mali, rapsodelili smo se u dve prostorije. Pušači su sedeli u trpezariji, a ostali u dnevnoj sobi ili da vam nekako dočaram, prva tura gostiju koja je završila sa „gala večerom“ prebacivala se u „salon“ ahahaha. Odmah da napomenem da se alkohol nije služio.Naši opijati za tu noć bili  su čarobni šešir sa izazovima i tona smeha, kartonski tanjiri za sendviče i tortu i sokovi u limenci sa slamkom (ko će da pere silne sudove 🙂 ) U nekom momentu, prepričavajući dogodovštine sa mojih prethodnih rođendana, setila sam se da imam i slike kao dokaze. Još jedna infuzija smeha je usledila. Gledajući slike, podsetili smo se kakvi smo bili, uspomene su navirale i smešne situacije su samo nadolazile. Nisam mogla niti sam želela da zaustavim taj zvuk koji je bio jači od svega na svetu.Smeh iz duše, srca. Smeh do suza, bukvalno.

Shvatila sam, upravo u toj noći, da sam na prvom stepeniku, onom koji sam spomenula na početku ovog posta.Cela ta nedelja oko rođendana, pa i ona pre,zajedno su bile nekako stresne, zategnute, turbulentne, plačljive, razdražljive…Rekoh u prošlom postu i da ću se potruditi da u ovaj decembar i januar vratim tu čaroliju novogodišnjih praznika i taj neopisivi osećaj koji se uvek javljao 01.12. snežnog, belog, lepog 01.12. Jaaaaako sam želela da postoji neki vremeplov i da se te godine vrate…oooo baš sam želela…

Jel verujete u čuda? Ako ne verujete, počnite. Događaju se.Isto kao što se i želje koje žarko želite, ostvaruju. U silnom ludilu i smehu, u društvu mojih najdražih ljudi, shvatila sam koliko nam malo, zaista malo treba da budemo srećni i zahvalni. I upravo, dok sam se u sebi zahvaljivala Bogu na ovom danu, krenule su da padaju prve pahulje.Krupne.Bele.Lepe, najlepše. Pahulje koje sam shvatila kao znak da sam na pravom putu da ostvarim svoj mir i da sam se upravo popela na drugi stepenik. I možda vam ovo sve sad deluje zbunjujuće, ali zaista ne znam kako drugačije da vam dočaram taj osećaj,tog momenta.

Npr. scena je bila kao u romantičnim komedijama…Nakon trista prepreka, smešnih situacija, raskida, pomirenja, obično za vreme praznika,dogodi se čudo.Glavni akteri su obično napolju, gledaju u nebo,zagrljeni i u tom momentu sneg počinje da pada tamo gde dugo ili nikada nije.Baš tad, kad su oni shvatili koliko se vole,koliko su srećni što imaju jedno drugo. E tako nekako sam se osećala i ja.Kao da sam glavni akter sreće koja dolazi.Kao da je to bio moj happy end dana.

Related image photo credit: http://opusteno.rs

Još jedan trenutak za koji sam zahvalna mojim prijateljima, a to je što nisam u nekim momentima ni znala gde mi je telefon. Već sam im i rekla da sam im zahvalna što su me izlečili od najveće bolesti današnjice – interneta. Na jedan dan makar.Instagram i fejsbuk nisu bili bitni, nismo se čak ni slikali. Nisam se setila, nisam stigla, nisam imala potrebe, jer sam svim čulima uživala u prizoru koji sam imala ispred sebe.10tak prijatelja, koji svako iz različite sfere mog života, kao neko ko se zna sto godina, funkcionišu i ne samo to. Plaču od smeha i provode se PREVRH.U mom malom stanu,sa old school sendvičima i čarobnim šeširom. Sa sokovima. Baš kao nekad kad sam bila mala. Čopor „matorih ljudi“ me je vratio u dane za kojima sam ovih nedelja čeznula. TO JE POKLON, NAJVREDNIJI NA SVETU!!! Hvala vam!!!! I opet hvala za osmeh iz srca, od srca i smeh do suza.

Image result for prijatelji smeh

Kada vam dođu dani da ne ide sve kako treba, zastanite na 5 minuta bar i u tih 5 minuta, vratite se u period kada ste se osetili najsrećnije. Udahnite duboko i razmišljajte samo o tom osećaju. Neće se ništa epohalno dogoditi, ali ćete skupiti snagu da lakše savladate sve ostalo što vas čeka, a ta snaga je ustvari i bitnija od neke famozne promene sveta. 

Ja ću se definitivno od sada prisetiti ovog 01. i 02.12. To će biti moje gorivo za dalje.Moji ljudi.Oni koji su uvek uz mene.Oni su moj mir. A kako vi da vratite svoj mir? Pozovite prijatelje,napravite old school sendviče, kupite sokove, pripremite čarobni šešir i neka magija počne. Sigurna sam da ćete tada i vi biti na prvom stepeniku ka svom miru.Videćete kako je zarazno i kako deluje. Evo, ja se i dalje smejem. Crkavam od smeha. Nek je meni srećan rođendan i vama ovaj magični decembar.I želim vam mnogo plakanja od smeha. SAMO SMEH SRBINA SPASAVA!!!

I naravno, najslađe za kraj 🙂 Recept za PREVRH tortu 🙂

Za početak biće vam potrebna gomila sudova, ali sve je to kul, jer pravite prevrh tortu. Pustite sebi muziku i lagano počnite sa pripremom. Od sastojaka vam je potrebno:

  • 1 L MLEKA
  • 3 pudinga od vanile
  • 10 kašika šećera
  • 500ml slatke pavlake
  • 300gr mlečne čokolade
  • 100gr bele čokolade
  • keks (koji će nam biti kora 😉 )
  • šlag
  • vaša playlista
  • i brdooo sudova

U 200ml mleka dodajte sva 3 pudinga i 10 kašika šećera i dobro umutite, kako se ne bi stvorile grudvice.Preporučujem da smiksate to u nekom blenderu ili nutri buletu ili nečemu što je slično.Ukoliko isti ne posedujete, možete i ručno, pa malo i mikserom. Ostatak mleka stavite da se kuva. Onog momenta kada krene da vri, dodajte mu ovaj miks sa pudingom i na srednjoj temperaturi, mešajte.Nakon što ste primetili da se „zgusnuo“, sklonite ga sa vatre.

Zatim, u dve posude podelite puding. U prvu, dok je puding još vreo, stavljajte mlečnu čokoladu, malo po malo i mešajte dok se ne sjedini i ne istopi sva, svih 300 gr. Isto to uradite i sa drugim delom koji ste odvojili samo što u njega naravno ide onih 100gr bele čokolade. Sledeće što ćete uraditi, srknite malo kafe, pojačajte vašu omiljenu pesmu, popijte malo soka ili vode i nastavite. Umutite 500ml slatke pavlake. Opet u blenderu,nutri buletu ili nečemu sličnom, brže se umuti i bolje ili jednostavno muziku do daske i mutite mikserom dok se i slatka pavlaka ne zgusne. Kada ste to uradili, obavezno ako ste mutili mikserom, oližite one dodatke(ne znam kako se zovu ahahaha) baš kao nekad kad ste bili mali, a pripremljeni proizvod, odnosno pavlakicu slatkicu podelite na četvrtine iliti odokativno, 1/4 dodajte crnom filu, a drugu belom. Ostatak nek sačeka da završite. 🙂 a i vi malo sačekajte da se to „ladne“ odnosno ohladi, al samo malo.

U kalup za tortu ili običnu šerpu ukoliko niste kuhinjski opremljeni u fullu kao i ja što nisam, stavite foliju celom dužinom i širinom i kreće finiš. Prvo sipate sav beli fil, polako,bez žurbe i tenzije, u ritmu muzike najbolje 🙂 a zatim lagano dodajte i crni fil, ne celu količinu.Kada ste to uradili, uzmite nožić i malo prošarajte po svom umetničkom delu, ne totalno, kako se ne bi skroz pomešali filovi, nego samo ovlaš.Zatim dodajte ostatak slatke pavlake i nakon toga ostatak crnog fila.Umočite malo keks u mleko i stavite preko svega i nakon što to uradite, prekrijte tortu folijom. TAAAA DAAAAAM.Najteži deo je gotov 😉 Moj predlog je da tortu ostavite da „spava“ u frižideru, kako bi se što bolje stegla. Kad se stegne, prvo skinite gornju foliju, stavite tacnu za tortu preko šerpe, prevrnite polako, svakako će cela torta izaći obavijena folijom 😉 i uklonite i taj deo folije i torta je još malo pa gotova, fali samo još da je ukrasite šlagom i možete da navalite na PREVRH tortu. Recept sam našla ko zna gde na netu, nije moj, odmah da se ogradim, ne preuzimam zasluge 🙂 samo eto, možemo je nazvati PREVRH TORTA.

Nadam se da ćete uživati u ovom preslatkom specijalitetu, kao i da ćete se od sad više smejati.Živi vi meni bili.

Vaša Koskica.

Kada nostalgija pokuca na vrata…

Izvinjavam se svima, ako se u nekom momentu pogubite u tekstu. Ovo je napisano iz srca i nisam ništa menjala i uređivala (ustvari ni jedan post do sada nisam „doterivala“), tako da, možda vam bude malo konfuzan.Oće to, kada nostalgija pokuca na vrata…

Uvek, u ovo neko vreme, obično pred rođendan, pomešaju se svakakva osećanja i sećanja.Kada je lišće skroz opalo, kada u vazduhu miriše zima,kada je vreme za ljubav u toplom domu, za porodicu i prave vrednosti.Kada se probudiš rano ujutru, a napolju je još mrak, pa kroz prozor gledaš mraz koji se uhvatio po staklima automobila i misliš se kako bi bilo lepo ostati u svom krevetu i gledati TV. Kada znaš da se bliži kraj još jedne godine i kada lagano kreće sve da hvata praznično ludilo i groznica. I baš u tim nekim momentima, nostalgija pokuca na vrata.

Jer život je u nekom trenutku postao zamka. Okrutan, nema meru ni poštovanje. Porastao si, odrastao si, a nostalgija te grli sve jače.

Sinoć smo se nostalgija i ja družile do kasno u noć. Sutra dolazi decembar. Sutra je moj omiljeni dan. Sutra je sve što volim. I od sutra kreće brži tempo. 31 dan ostaje da se ostvari zacrtano za ovu godinu.

U pauzama između gledanja serije i razmišljanja o nekim nebitnim stvarima, vratile su se slike kada sam bila srećna, bezbrižna, dete koje obožava Novu godinu i jedva čeka da sluša novogodišnje pesme, koje su u tim vremenima budile zaista osećaj spokoja.

Kako mi nedostaje to vreme. Taj televizijski program, ta radost kada znaš da ne moraš da ideš u školu i da ćeš vreme provesti igrajući se sa drugarima iz ulice,otvarati poklone i paketiće. Uživati u svim tim sitnicama, gledati crtaće do iznemoglosti.Jednostavno, biti dete. A tada sam ko za inat želela da porastem što pre. Kakva greška.

Slušajući sinoć upravo te novogodišnje pesme, rasplakala sam se, što se jako često dešava ovih dana 🙂 al’ kažem, to je tako uvek pred rođendan. Oooo kako mi fali to vreme. Znate onaj osećaj kada vam neka pesma vrati sećanja? Moja su sinoć vraćena 20 godina unazad.

Related imagephoto credit: http://img-fotki.yandex.ru

Budim se, jelka je već okićena, paketići su spremni, čekaju ponoć. Napolju veje sneg, a u stanu toplo, ušuškano. Deka mi na iskidane komadiće hleba maže beli deo euro krema i donosi mi u krevet. Na TV-u dnevni novogodišnji program.I na svakih sat vremena NOVOGODIŠNJA PESMA snimljena za tu godinu, i pesme od prethodnih godina. Nakon doručka, mi mali drugari, skupljamo se napolju, i idemo na brdo iza moje kuće, da se spuštamo sankama. Kad se dobro umorimo i porumenimo i smrznu nam se prstići na nogama i rukama, odlazimo svako svojoj kući na ručak. Ali ne zadržavamo se dugo. Opet smo napolju, sada u ulici, pravimo Sneška, grudvamo se, smejemo se, srećni smo. Ovoga puta, roditelji vuku sanke, moje na smenu vuku deda i mama. Posle sto i nekog pada nakon što se zaletela da bi moje sanke išle što brže, mama odustaje, deka se isto umorio, kao i ostali roditelji i komšija dolazi na ideju da vežemo sanke jedne za druge i da nas on vuče kolima. Paaaa koja je to količina sreće, Bože dragi. Neprocenjivo. Polako se spušta mrak. Vreme za igru već se približava kraju, a Nova godina početku.

Image result for sankanje na brduphoto credit: Sankanjeee

I opet svako svome domu. Polako se vrše pripreme za doček. Mama, moj pokojni deka, baka i ja. Smejemo se, srećni smo.Ima i ića i pića, jer tog dana je sve dozvoljeno. Tog dana se ide na spavanje kad ti se prispava. 🙂 U stanu svetle samo lampice sa jelke i TV i još neke lampice koje smo zakačili oko cele trpezarije, uz lozicu. Odbrojavanje. Moj najdraži deo dana. 10,9,8,7…0 SREĆNA NOVA GODINA!!! Napolju se čuju petarde, sledi međusobno čestitanje, komšije dolaze, a ja sam već ispod jelke i oduševljavam se silnim slatkišima i slanišima i barbikama 🙂 i u nekom trenutku, padam u krevet, od slatkog umora.

Gde su mi ta vremena? Šta im se desilo? Kad se izgubio taj osećaj koji sam imala kada su novogodišnji praznici u pitanju? Fali mi, mnogo, taj spokoj, ta sreća, ta radost, iščekivanje. To sve!!! Fale mi dani kada sam bila dete. Letos sam opet imala bliski susret sa nostalgijom. I po netu sam jurila i uspela sam da prikupim skoro sve „Bajke u slici“ Marije Paskval. Vi ne verujete koja je to bujica osećanja bila kada sam opet listala knjige. Koji su to fleš bekovi bili sa svakom rečenicom koju sam pročitala i svakom slikom koju sam videla. Setila sam se i tačno kako sam koju sliku švrljala i šta sam na kojoj stranici dodavala. Obožavala sam te knjige. Al’ u nekom momentu, nekome sam ih poklonila, jer molim vas, bila sam velika devojčica, meni to ne treba. A guska, nisam znala koliko će to jednoga dana da mi nedostaje.

Image result for BAJKE U SLICI

Jaoooj, evo dok ovo pišem, setila sam se i čuvene serije koju smo deka i ja obožavali. „Složna braća.“ Pa milina jedna. Fiko,Srebra,Čenga, Oblo, Kocko, Ćoško 🙂 hahahaha. Gde su takve serije? Gde su one normalne igračke i crtani filmovi? Žvazbuka žvake (ima da se kupe ponovo), trouglasti jogurt,Tom i Džeri, Studenko, Mece dobrići…sećanja samo naviru.

Image result for složna braća likovi

photo credit: www.tarzanija.com

Zaista mi je drago što sam imala takvo detinjstvo, sa svim tim poteškoćama, ali je bilo lepo. Igrao se lastiš, žmurke, jurke, igrali smo se napolju, ne na kompovima, nismo visili na internetu, instagramu, fejsu. Radio stanice smo slušali nekad po ceo dan i čekali momenat kada ćemo čuti omiljenu pesmu, da možemo da stisnemo „REC“ na kasetofonu kako bi istu usnimili. Pa se iznerviramo kada nam voditelj trtlja preko pesme 🙂 Verujem da i vama naviru sećanja, upravo, dok čitate sve ovo.

Zato, ako i vama fali sve ovo ko i meni, hajmo opet zajedno da vratimo bar u decembru i januaru taj spokoj koji smo osećali kad smo bili mali. Verujem da će nam svima biti toplo oko srca.Kada vratimo, bar prividno, svu tu čaroliju koju decembar i januar nose sa sobom.

Ajde da ne…da se ne ponapijamo ko stoke, da nam ne bude bitno koju ćemo sliku i filter upotrebiti na instagramu, da se ne foliramo i ne poziramo.Da se ne tripujemo kako smo na najjačem dočeku u gradu, dok prevrćemo očima u sebi,negodujući što smo bacili minimun 60€ da bi jeli  ostatke pečenja koje su zamrznuli nakon nečije svadbe, to ako smo uplatili doček u nekom resotranu ili negodujući što žvaćkamo neku čajnu koju su izneli kao meze i za koje je rečeno da će ga biti tokom cele večeri, a dobismo ga samo na jednom papirnom tanjiru.Ajde da ne…da ne bacamo pare na te lažne dočeke.Ajde da da…Ajde da organizujemo sedeljku kući, u toplom, sa ićem i pićem, i paketićima ispod jelke.Ajde da se družimo sa ljudima, a ne društvenim mrežama.

Ja sam već počela da radim na  vraćanju vremena kada sam bila mala, slušajući upravo one novogodišnje pesme koje sam volela.Jedna od njih je i ova https://youtu.be/D4pHASa1iws…pesma iz 1998.godine koja je dočekivala onu ružnu 1999. Ali i ta 1999. je prošla, a mi smo i dalje na nogama.Tako da…Glavu gore i pevaj ove divneeeee  novogodišnje pesmice, popravićeš sam sebi dan….Ps. Bila sam zaljubljena u dečaka u crvenoj majici, koji je učestvovao u ovoj pesmi.Topila sam se pored TVa kad god je išao ovaj spot. Ako ga neko zna, neka nas upozna 🙂

Kada nostalgija pokuca na vrata…otvori joj, skuvaj joj kafu, počasti je i sa uživanjem saslušaj šta ti priča. Vratiće ti veru u bolje sutra. Upijaj šta god da ti kaže i prihvati,kakve god darove da ti donese.Ona je ipak tvoja najbolja drugarica i neko ko je tu uvek kada pomisliš da si promašio put, da te podseti ustvari, koliko si ti dobar čovek i da ono dete koje je živelo spokojno i smejalo se, još uvek stanuje u tebi. Samo si ga u nekom momentu uspavao. Nostalgija ga budi. A ti, budi srećan dokle god ona postoji. Znači da je ipak vredelo vreme u kom si živeo….

Ajmo, kreće uživanje. Udahnite svaku mrvu tog čarobnog osećaja.Kada pripadate nekome, svojoj porodici, sebi…radujte se.Barem to možete u decembru i januaru. Posle, šta bude neka bude…

Pogledaj, zvezda pada
pomisli želju sada
neku lepu, lepršavu
čujes li kako zvoni
slažu se lampioni u tvoju kosu
svilenu, tršavu.

Želim da vozim najbrža kola
da kilažu skinem bar pola
da i ja modu pratim, pomalo
da česće idem na more
da mi sa lica nestanu bore
nek’ bude zdravlja
zdravlja pa sve ostalo

Pusti da ti na lice dolete padalice
i da poliju srebro po grudima
i neka ova zima ispuni
želje svima
neka nacrta radost na ljudima

Želim da svako ljubav nadje
da nema mržnje, da nema svadje
da zauvek prestanu sva stradanja
da se zaborave teške reči
da nadju lek koji sve leči
i da život postane više od nadanja .

Podigni ruke, neka zvezde dodirnu
okupi sve drugare i rodbinu
poželi svima srećnu novu godinu

Sneg se polako slaže
baš kako vetar kaže
pa preko krovova sanke skakuću

Irvasu u lakom kasu
vedrina u dedinom glasu
evo dolazi, evo dolazi
pahulje šapuću

Želim da nigde ne bude rata
da postanem i ja tata
da i ja budem mama, nečija
da po boji ne biram druga
da nas spoji jedna duga
i da svi postuju prava dečija

Vaša Koskica.

Zašto imamo potrebu da se pravdamo?

Zaista.Zašto? Jel su nam to usadili roditelji, još dok smo naivno šljapkali po baricama, pa kući dolazili mokri i blatnjavi, pa smo se pravdali kako nismo namerno i kako smo samo hteli da se igramo? Ili su nam to usadili ljudi koji večito osuđuju sve što uradite, bilo to dobro ili loše?

Koliko ste puta uhvatili sebe da se nekome pravdate? Za neku glupost, za nešto izgovoreno, za svoje mišljenje, za vaš život? Vaš život, vaša stvar.Zašto se ikome pravdati? Svoje postupke i odluke trebalo bi samo sebi da pravdate.Nikome više.

Nema potrebe da idete ulicom i vučete ljude za rukav govoreći im kako vi niste takvi kakvom su vas,oni ogorčeni ljudi koji nemaju svoj život, predstavili.

Related image

I kada nam neko udeli kompliment, zašto ne umemo jednostavno da kažemo „Hvala“, umesto što na svaki kompliment odgovaramo, „Jaoj, ma na brzinu sam se našminkala, nije to ništa specijalno“ ili „Ma to sam prvo našla u ormaru da obučem“ ili „Jaoooj, ma neee, baš sam čupava“ i brdo takvih primera.

Image result for stidljivostphoto credit: www.ocdn.eu

Ako ste dali otkaz, jer vas više ne ispunjava vaše radno mesto i želite da napredujete – TO JE VAŠA ODLUKA! NE PRAVDAJTE SE!!! Niko nije u vašoj koži, niti ste vi u tuđoj. Ne dozvolite da vas ograničavaju klasičnom rečenicom: „Nećeš naći bolji posao,nema šanse.“ , jer hoćeš. Jer si do sada uvek isplivala iz svega, zar ne? Radila si i kao čistačica, i kao kasirka, i kao konobarica, i lepila deklaracije,i kao komercijalsita i kao sekretarica, i stalno si radila, jer nisi htela da budeš parazit i nisi se stidela ni jednog poštenog posla. Zašto sada uopšte da se pravdaš što želiš da napreduješ i možda postaneš zamenik direktora ili slično?

Image result for pravdanjephoto credit: http://image.beauty-essence.jp

Nemoj da se pravdaš. Tako samo ljuljaš svoje samopouzdanje. Slušaj sebe, pa makar tvoje odluke ispale loše…tvoje su, ne tuđe. NE PRAVDAJ SE!!! Iz loših odluka izvuci najbolje i spremi se za sledeću koju ćeš doneti. Tim pravdanjem podstičeš te ljude da te još više osuđuju. Jer vide koliko si ustvari slabašna čim nalaziš razloge zašto si uradila to što si uradila. Pravdaj se sebi u 4 zida. Tu budi slaba. Pred drugima, nikako. Ne dozvoli im da te poljuljaju samo zato što oni nemaju hrabrosti da promene nešto u svojim učmalim životima.Ako je njima lepo tako kako im je, ko si ti da ih osuđuješ ili da očekuješ da ti se pravdaju? Ako oni imaju potrebu da to rade, pa ajde, pusti ih. I slušaj ih kako to rade. I videćeš kako to izgleda bezveze. Zašto bi onda to ti sama sebi radila? Što da budeš bezveze? NE PRAVDAJ SE!!!

Ako si odlučila da prekineš neku vezu, jer više ne osećaš ništa prema toj osobi ili jednostavno ti nije lepo i više ne vodi ničemu – NE PRAVDAJ SE!!! Nisu oni bili u toj vezi. Ti si i tvoj partner i samo vi znate šta je dovelo do kraja.Ako je odluka takva, takva je. NE PRAVDAJ SE!!!

Ili ako si u vezi sa mlađim ili starijim od sebe, opet – NE PRAVDAJ SE!!! Jel ti lepo? Onda zaista nema potrebe da se drugima objašnjavaš. Ili ako si se ugojila, ili smršala. Ok. Dešava se, NE PRAVDAJ SE!!! Vratićeš se na staro kada ti budeš spremna. Ili ako si izašla u ultra mega giga popularan kafić, klub. Pa štaaaa? Ili ako si okačila 555 slika na insta u jednom danu? Paaaa štaaaa? Kome se ne sviđa, ne mora da te prati. Sve što radiš, radi zbog sebe, ne zbog drugih.Nikada. Nikako. Ili ako si krenula na neki kurs da naučiš nešto novo, drugačije, ili si obula štikle, a krenula u obilazak Venecije ( neka si, tebi je bilo udobno drugarice, izvini što sam bila šokirana 🙂 ). Ili si odlučila da želiš da živiš sama…i bezbroj ili…sigurno ste se bar tri razloga setile za koje ste se pravdale dok ste čitale sve ovo.

Nešto zbog čega se uvek pravdam, i to jako često radim, je kada se nekome ne javim na telefon ili ne odgovorim na poruku. A nekad zaista nemam želju da pričam ili da se kuckam. A to se odmah protumači da sam ljuta. A NISAAAM!!! Samo mi u nekim momentima zafali sopstveno društvo. Da spavam ili da slušam muziku ili da gledam serije po ceo dan. U nekom od prethodnih postova sam i rekla:

KOSKICA BLOGUJE  kliknite na link i pročitajte više o tome, ako niste 🙂

Za odluku da se osamiš – NE PRAVDAJ SE!!! Nauči se već jednom, da to nema svrhe, nema poente!!! Budi svoja, prirodna, normalna u svetu izopačenih. Nek te gledaju čudno. Čudni su oni, ne ti. Ali svakako, nećeš ih osuđivati i terati ih da se pravdaju, zar ne?

Pa šta ako je tvoja udata drugarica izašla sa vama u provod? Zašto bi se ona pravdala ikome? Ona ima savršen brak i boli je uvo da se nekome pravda što je nakon naporne nedelje na poslu, odlučila da se opusti sa svojim prijateljicama, dok njen muž čuva decu.  Prošli vikend je on izašao, a ona bila kući. To je stvar njihovog dogovora. To je njihov brak i tako funkcioniše. Savršeno. Njima je lepo i to je jedino bitno. Nauči nešto od nje. Ne reaguj na svaku sitnicu. Poludećeš. Nauči se da živiš sa svakodnevnim malim nervnim slomovima. Svi ih imaju. Nisi jedina. Rekli smo da ćemo zajedno da vežbamo da čuvamo živce. Ajmo opet. Pobacaj sve stvari iz ormara, sedi na tu gomilu, izvrišti se, isplači, iskukaj, pa kreni lagano da vraćaš sve na svoje mesto. I proći će te nervni slom 🙂 Ili uzmi da sređuješ kuću od poda do plafona. I NE PRAVDAJ SE što si sama uzela da okrečiš kuhinju u vrišteće žutu boju. Tako si htela. Kraj. Tačka.

Idi opet skakući po baricama kao kad si bila mala. Nema veze što si se isprljala i što si mokra. Nek misle da si luda. Nisi mila. Samo si svoja. I ne pravdaj se što si nove cipele ukaljala blatom. Bitno je da je obraz i dalje čist.

„…jer nisu sva blata prljava…neka su i lekovita!!!“

Vaša Koskica