Mesto gde je sve onako kako nije…

Postoji jedno mesto gde su svi nasmejani, bogati, lepo obučeni. Stalno na bitnim događajima, mestima, skoro svaki vikend na nekom putovanju. Na tom mestu se jede najfinija hrana, u većini slučajeva po fensi restoranima. Mesto gde sve sija, blista. Gde je svako zaposlen, a u toku radnog vremena kafeniše, jer je sam svoj gazda. Gde su deca okružena složnim, najsložnijim roditeljima. Sva deca imaju roditelje koji se vole i ne svađaju i koji obraćaju pažnju na njih. Gde su vrtoglave štikle zamenile normalnu dnevnu obuću i gde se crveno i roze slaže. Mesto gde je ljubav toliko velika da prosto ne postoje reči kojim bi se opisala. Gde su svi fotogenični i lepi, kao na naslovnicama. Gde taraba nije taraba, već hashtag, jako bitan za više lajkova. Gde se upravo lajkovima meri koliko je ko bitan, lep, uspešan. Mesto zvano INSTAGRAM. Dobrodošli u čarobni svet, gde je sve onako kako nije.

Резултат слика за instagram parodija photo credit: https://www.delfi.lt

Davnih dana, dok sam bila ludački zaljubljena u jednog dečka, razmišljala sam, jaoooj kako bi bilo lepo kada bih mogla nekako javno da podelim neku pesmu koja me podseća na njega, kako bi bilo divno kada bi on video kako sam ja danas lepa…i malo nakon toga susrela sam se sa Facebook-om. Naravno, bila sam oduševljena otkrićem. 24h sam živela fejs. Postavljala slike, kačila statuse, lupetala gluposti…i onda u jednom trenutku pojavio se i instagram koji je postao zanimljiviji. Pa tu je story, pa tu pršte slike, pa to bi čovek rekao da mi Srbi živimo život iz bajke.Mi smo i radnim danima po kafanama, svi kafići puni u toku radnog vremena. A svi kukamo kako nemamo leba da jedemo.

Nemoj da jedeš dok ne slikaš za insta. Ne pomeraj se, ne diši, ne živi dok ne objaviš sliku na insta. Slikaj se stohiljadapetstopedesetpet puta i izaberi najbolju sliku, provuci kroz filter i divi se sebi kako si lepa/lep. Srećna/srećan. A u sebi truneš od tuge i tog života koji živiš u realnosti.

Ne postoji osoba na svetu koja ovako ne razmišlja, a radi sve to. Ja sam prva. Neću da lažem. Ja prva nekad u toku dana izbacim sto jednu sliku, snimim sto jedan story. Ja se prva smejem, ali lažno. Ja prva slikam hranu, čekiram se, hashtagujem i ostalo što se podrazumeva. Ja sam sve ono što potajno, a nekad i javno osuđujem.

Резултат слика за instagram filteriphoto credit: https://instagram-press.com

Gledala sam pre mesec dana neke slike sa raznih svadbi na kojima sam bila…Na svakoj slici sam nasmejana. Iskren osmeh je na licu, od uvete do uveta. Na svim slikama sam lepa. Na svim slikama sam srećna,iskreno srećna, iako u tom nekom momentu možda život moj i nije bio takav. I onda sam se zapitala dok sam gledala samu sebe tako nasmejanu…

Gde je nestao taj osmeh sa slika? Šta mu se dogodilo? Da li sam postala preopterećena svojim desnim profilom i uvežbanom pozom za slikanje? Kada? Zašto? Zbog koga, zbog čega glumim sreću i srećan život, a ispred tog ekrana se raspadam u sebi? Kome se dokazujem? Zašto se uvek smorim kada vidim sve zgodne i doterane žene, a ja muku mučim da skinem kilograme i nosim odeću iz second hand-a? Da se razumemo, ne patim od markiranih stvari, čak i zazirem od njih. Nije mi bitno dal sam nešto kupila u nekom fensi butiku ili kod Kineza, jer sve je to ustvari isto. Parče materijala koje je skuplje ako te doziva sa lutke iz nekog blještavog izloga.

Ustvari, zašto dozvoljavamo sebi da nas pogađaju tuđi životi, kad su svi oni samo dobro isfiltirani, isto kao i tvoj?Isto kao i moj. Da li tako lečimo nešto što se izlečiti ne može, nego prerasta u još veću bolest? Da li zaista živimo taj život sa insta slika? Da li? Zašto se foliramo da smo voljeni, zašto forsiramo idealnu sliku zaljubljenog para, a sa istim tim partnerom se svađamo do iznemoglosti? Zašto ulepšavamo svoju stvarnost nestvarno? Milion pitanja…milion…a koji je odgovor?

Pokušavam da ga pronađem, ali mi ne ide. Možda je to samo da se ne bih osećala odbačenom, pa kud svi, tu i ja. Možda zato što time želim sebe da motivišem kako bih i zaista živela to što postavljam. Možda je to iz dosade. Možda iz navike. Možda je zbog milion možda.

Ono što mi često prolazi kroz glavu je vreme kada smo živeli bez društvenih mreža. Nevino, naivno, bezbrižno. Ok, pomažu društvene mreže sa poslovne strane, dobijate mogućnost da više ljudi vidi vaše proizvode ili usluge koje pruža vaša firma, ali kada smo to svoj život pretvorili u posao, u firmu, u „brend“? Kada smo odlučili da intima postane samo davno zaboravljena legenda, kada smo to odlučili da svi ljudi mogu da vide u svakom momentu gde smo, šta radimo, sa kim sedimo? Kada smo to počeli da javno patimo kada smo ostavljeni, postavljajući pesme na story ili citate sa hashtagom #posvećeno?

Резултат слика за instagram parodija

Zašto smo ubili ljubav, ugušili je, smorili je tim javnim,lažnim pokazivanjem iste? Kada smo počeli da besnimo putem društvenih mreža, a da pri tom po tom pitanju zbog kojeg nas je besnilo uhvatilo, ništa ne radimo u stvarnom životu? Kada smo počeli da nebitne ljude predstavljamo kao VIP ličnosti, a same nas je sramota postupaka tih osoba? Kada smo počeli da kafenišemo, a da ne progovorimo ni jednu reč, nego konstantno da tipkamo po ekranu? Kada su nam tuđi životi posatli zamena za sopstveni?

Kada smo postali roboti? Kada smo prestali biti ljudi? Kada smo opuštanje,djuskanje, zezanje sa ekipom u kafani ili klubu zamenili obaveznim snimanjem za story? Kada smo postali toliko veštački? Zašto svi ličimo jedni na druge? Gde je nestala ona prirodna lepota po kojoj su Srpkinje prepoznatljive? Zameniše je silne tetovirane obrve,kose loše nadograđene, napumpane usne, izoperisani nosevi, dupeta, grudi i ostale magije plastične hirurgije…ok je, ne osuđujem, samo konstatujem…ok je promeniti nešto na sebi čime nisi zadovoljan, ako će to zaista da ti podigne samopouzdanje, ali nemojmo preterivati, zaista…Zar ti zaista trebaju tolika usta ili toliko vidno loše odrađene obrve? Molim te!!!

Сродна слика

Da li je zaista teško otići u bioskop, ili prošetati se, bez da se uhvatimo za telefon i odmah sve to podelimo da svi vide? Kada smo prestali da cenimo vreme koje imamo? Zašto ga trošimo gledajući nečije profile, pa prijatelje prijatelja na čiji si profil došla preko prijatelja prijateljice?

Hajde da preskačemo lastiš. Ili da igramo između dve vatre. Ili hajde da pročitamo što više knjiga, umesto žute štampe…hajde malo da vaspitamo našu decu, a ne od njih da pravimo divljake…jer deca upijaju kao sunđeri…kako se vi ponašate, oni će to smatrati ispravnim…posle nemojte da se čudite što nam deca dobijaju mobilne telefone čim progledaju…Mi smo sami sebi odnosno našoj deci čorbu zakuvali…ali još nije kasno da promenimo jelovnik…

Što ne učite decu svim onim igrama u kojima ste vi uživali? Zašto se uvek vadite da nemate vremena…za toliko ga imate, verujte mi. Treba da ga imate, da ga izmislite, da ga stvorite. Od tih malih bića vi ste ti koji prave ljude…a da li ćete od njih napraviti robote ili ljude, zavisi od vas, zar ne? Nemojte, zaista, nemojte posle da decu krivite za sav bezobrazluk i ostala sranja koja prave…sve polazi i dolazi iz kuće i vaspitanja.

Pokušala sam upravo u ovom postu sama sebi da pomognem i da pronađem odgovore, ali kao što vidite, umesto odgovora, pitanja su se nizala jedna za drugim, sama od sebe…Pokušala sam, ali nisam uspela, jer mislim što se ove teme tiče, da smo tek nagrabusili…ali ajde da se potrudimo barem malo, barem svaki dan po malo, da zaboravimo da društvene mreže postoje, na 10 minuta, sat, pet…Hajde, pa dok izdržimo…sve je to bolest zavisnosti od koje smo oboleli zbog dosade i trenda. Kako smo ranije živeli bez svega toga? Zar nije bilo uzbudljivije i mirnije? Sada te svaka glupost sa tih društvenih mreža može izvesti iz takta. A zašto? Pa zato što ti je sve dostupno da vidiš, pročitaš, odgledaš, čuješ.

Svi su bitni i sve je bitno. Svi su puni keša. To pršti, to puca, svi glume mafiju i mangupe,sve su ribe ulta giga mega, svi su sve, a sve je ništa ustvari.

Evo, opet pitam kao već jednom što sam pitala. Zašto imamo potrebu da se pravdamo? Našim objavama po društvenim mrežama, mi se pravdamo. Samo ne znam koga pokušavamo da ubedimo u to što lažemo… Ok, ajde da ne preterujem. Postoje zaista i realnih stvari koje delimo, ali hajde da ne preterujemo.

Gledala sam svoj profil. Bože dragi, kakvih sve gluposti ima, šta sam ja sve „kačila“ na insta. Selfija kol’ko ‘oćeš, a svi na istu foru, na onu izvežbanu pozu iz desnog profila, sa poluzatvorenim očima i napućenim usnama…Šta uradi od sebe crna ja? Kad sam prešla granicu normalnosti? Kada sam postala ista kao i svi, ponekad i gora? Mislim da je vreme da zatvaram ovu temu, jer ću nastaviti da nižem pitanja…jedno za drugim…u nedogled…

Naučićemo se nekada valjda da se vratimo pravim vrednostima, samo se iskreno nadam i zbog sebe i zbog svih nas, da neće biti kasno.

Do tada, udri hashtag na veselje.

Vaša #insta Koskica

Spontanost ne ujeda…

Oduvek sam sebe smatrala spontanom osobom, pogotovu kada su neke sitne stvari u pitanju. I ok je ako nikada u životu niste bili spontani, to se sve nauči, samo vas molim da ne preskočite tu lekciju. Niste ni svesni kako spontanost može da prija, pogotovo što spontanost zaista ne ujeda.

Bilo da je to poslati prva poruku nekome ko ti se dopada ili umesto na kafu u obližnji kafić, otići do nekog drugog grada, za mene je sve to spontanost. Nekako kao da smo zaboravili da se spontano osmehnemo, nekom strancu na ulici poželimo „Dobar dan“, a nekada se smatralo nekulturom ukoliko nekoga na ulici,znali ga ili ne, ne pozdravimo sa jednim „Dobro jutro…dan…dobro veče“.

Znam sve, vremena su drugačija i ponekad se osećam kao da se protiv istog i borim, ali tim nekim sitnicama zaista uspevam svom životu da vratim neki smisao, neku lepotu koja se vremenom isprljala od raznih ružnih reči, događaja i ostalih savremenih situacija.

Image result for spontanost photo credit: http://www.iscjeljivanje.net

Novu godinu sam dočekala sa dve drugarice. Vanja i ja smo kod M. stigle oko pola devet i nakon raspakivanja, odlučile smo da prošetamo i pronađemo kafić gde bih ja mogla da utolim žeđ za kafom i uživam u dozi nikotina, koji je moj jedini porok u životu. Nekada ću ga se odreći, nadam se, ali sada, i dalje uživam u njemu i nekako baš i nemam želju da se rastanem sa njim.

31. decembar, 21h i nešto kusur minuta, tri solo, samostalne, ostvarene devojke, krenule su u šetnju. Našminkane tek toliko da ne budemo blede, u pantalonama i lepim majicama, u udobnim čizmama na štiklu (i to postoji, verujte), krenule smo u pohod na kafić sa kafom. Naravno, prošetale smo se dobro, jer da li sam zaista verovala i mislila da će i jedan kafić raditi 31. decembra u to doba i služiti kafu? Izgleda da jesam, jer ja uvek verujem u nemoguće, koje na kraju postane moguće. Od jedne ulice na Dorćolu, gde drugarica inače živi, preko Strahinjića Bana, do Skadarlije, apsolutno je sve ili bilo zatvoreno ili su dočekivali goste koji su planirali svoj doček u tom lokalu. Grad je bio prepun ljudi. Nagledah se svega. Od pijanih stranaca, koji su se teturali i pre ponoći, do devojaka u sandalama ??? Ok, bilo je lepo vreme, ali devojko, odoše jajnici, ode zdravlje, ne pitaj me kako znam.

Image result for tri drugaricephoto credit: http://stil.kurir.rs

U nekom momentu zaličile smo na one najgore pijandure koje idu od lokala do lokala tražeći novu dozu alkohola. Mislim da bi nas pre pustili da smo to zaista bile, nego što smo tražile kafu. Isčuđeni pogledi na naše pitanje, možemo li samo na kratko, da popijemo kafu, su sve govorili…Ali ne, nismo odustajale, njih dve najviše zbog mene, koju je već krenula da hvata kofeinska nervoza. I na kraju smo uspele. Sele smo u jedan lokal na kraju Skadarlije. Ljubazni mladić nam je objasnio da gosti samo što ne dođu, ali ukoliko želimo, možemo sedeti napolju. Sele smo naravno, jer bilo je toplo za toliko, a i imali su grejalice 🙂 Ćaskajući, osmatrala sam okolinu i dalje. Kao neko ko prvi put vidi svetla velikoga grada. Sve je sijalo, svi su bili veseli, opušteni, niko se nikome nije zamerao, barem ja nisam primetila. U svakom slučaju, nakon uspešne misije, krenule smo nazad u stan. Grad tek tad kao da je dobio na ubrzanju. Što se ponoć bližila, on je bio sve puniji, veseliji, obojen raznim kaputima, licima, cipelama…

Related imagephoto credit: https://thenewsdispatch.files.wordpress.com

Spremile smo večeru, otvorile šampanjac, slušale muziku, ćaskale naravno, đuskale, i dogovorile se da u ponoć jedna drugoj nećemo čestitati Novu godinu sa poljupcima i zagrljajima, jer legenda kaže da prva osoba koja ženi mora da čestita mora biti muškog roda. Dogovor je bio i da kasnije kada budemo krenule u još jednu šetnju, prvo simpatično muško koje vidimo, zagrlimo i poljubimo u obraz afkors 🙂 Verovatno će se naći i oni koji će pomisliti, ako već verujete u te legende, zašto pobogu nemate svoje muškarce? Možda zato što to trenutno ne želimo ili jednostavno još nismo naišle na svog „princa iz bajke“. Tako da sa tim komentarima, pssst…Our choice at the moment. Respect that.

Došla je ponoć, čuli su se vatrometi, petarde koje nikako ne podnosim, cika, vriska, pevanje, sve po spisku i pravilima dočeka, krenule su da stižu poruke, želje, čestitke i pozdravi, a nas tri smo se samo pogledale i nazdravile, jer ipak, legenda je legenda. Prvo, pa muško, ne kaže se džaba.

Image result for tri drugaricephoto credit: https://www.smotuljak.com

Krenusmo tako nas tri, solo, samostalne, ostvarene devojke, u posleponoćnu šetnju. I uključismo skenere. Ali avaaaj…nigde normalno muško na vidiku. Ili je u zagrljaju voljene žene, ili je pijano, ili je premlado. I nisam mogla, a da se ne zapitam, postoji li normalno muško uopšte? Mislim, verujem da postoji, da ne preterujem sad, ali u tom momentu kao da su ulicama hodali samo oni koji ljudskog roda nisu. U jednom trenutku između rečenica o ponašanju omladine i komentarisanja konobara na kojeg smo čekale pola sata samo da nam priđe, išle smo u susret grupi od tri muškarca, koji su stajali i ćaskali. Gledam, fino obučeni, čujem, ne zapliću jezikom, nisu pijani, il se bar ne primeti, jedan od njih, najglasniji, jako sladak i simpatičan. Šta mi je drugo preostalo nego kad sam već direkt išla na njega, da malo zastanem i kažem mu: „Srećna Nova (cmok) godina“, a kao odgovor sam dobila: „Ej, i tebi (cmok) takođe, sve najbolje.“ I nastavila sam dalje kao da se ništa dogodilo nije. Cmok je bio u obraz, odmah da se razumemo. Aliii…..Taaadaaaaaa. Misija uspela, legenda ostvarena. Njih dve su ostale zatečene mojim potezom. Smejale smo se ko nezdrave. Ni one, a vala ni ja nisam mogla da verujem šta sam uradila. I mogu vam reći da je osećaj bio fantastičan.

Iskočiti iz svoje zone komfora, uraditi nešto neočekivano, spontano, bezazleno. Sigurno ne bih dobila šamar, a i čisto sumnjam da bi neko i uspeo drugačije da odreaguje, kad ga nepoznata osoba iz čista mira, u prolazu, coki 🙂 Pre par godina, mene i drugaricu je takođe za Novu godinu, dok smo šetale, nepoznati muškarac zagrlio i čestitao nam Novu, na isti način, kao što sam sada ja učinila. I setila sam se tog osećaja. Bilo mi je simpatično i slatko. Umirujuće nekako. Shvatiti možda na pet minuta da je svet ipak bezbedno mesto i da ljudi mogu biti spontani i ljubazni. Trenutak kada se svi vole i niko nikome ništa ne zamera.

Image result for susret dvoje ljudi na uliciphoto credit: http://www.sashapua.com

Ne znam zaista kada smo počeli da strahujemo od spontanosti. Zašto sebe zatvaramo u kavez sigurnosti kada nam ni on nije siguran? Zašto živimo po nečijim šablonima? Zašto strahujemo od reakcije i komentara okoline? To nikako ne može na dobro da izađe. Možemo sebe samo još više odvući u neko šnj stanje.

Nekada, kada mi npr. nestane kafe, a ja u pidžami i mrzi me da se presvlačim i odem do radnje, samo navučem jaknu i nazujem čizme i odem u radnju. Neće mi kruna sa glave pasti na tih desetak minuta. Ili pošaljem poruku da mi neko nedostaje, ili samo pitam nekoga kako je, nemam problem sa tim…jer ne želim da me stežu lekcije i pravila. Ok, za neke stvari postoje pravila koja ne kršim, ali neke banalnosti nema potrebe da pretvaramo u nešto ogromno i nešto što niiiikako ne sme da se prekrši.

Jer, sledi ona kliše rečenica: „Život je samo jedan, treba ga živeti.“ ali ipak ne toliko kliše. Možda smo je čuli i previše puta, pa nam je zato dosadila i ne obraćamo pažnju na nju. Mada, trebalo bi. Trebalo bi nekada, barem jednom u mesec dana da uradimo nešto spontano. Nešto što se od nas ne očekuje. Da skinemo te stege kojim su nas drugi vezali, svojim nametnutim pravilima. Jer upravo, taj život koji živimo, naš je, ne njihov. Šta se koga tiče da li smo poljubili nekoga u prolazu ili smo nekoga prvi pozvali na kafu? Uvek sam za to, da treba da radimo ono što osećamo, pa makar nam se to odbilo o glavu. Svakako, nećemo znati da li je dobro ili ne, dok ne uradimo. I iz svega, sami sebi dajemo lekcije. Sledeća lekcija neka vam bude zaista „SPONTANOST“

„Zato što su spontani ljudi prihvatili sebe, u društvu su opušteni i duhoviti, što ih čini omiljenima. Oni se prepuštaju tokovima unutrašnjih asocijacija i slobodno se izražavaju, bez vređanja drugih. U društvu spontanih je prijatno i nikada dosadno tako da ne dolazi do zasićenja. Kada je neko opušten i spontan, on druge poziva da se isto tako opuste i oslobode u njegovom društvu. Spontani ne samo da pokazuju da su sebe prihvatili, već i drugima pokazuju da ih prihvataju.“ – Zoran Milivojević, http://www.politika.rs

Zato, budite spontani. To nije toliko teško. Nemojte samo na silu. Ako ne ide, lagano, naučićete. Bitno je prvenstveno da se osećate sigurno u svojoj koži i da ste se prihvatili takvima kakvi jeste, kao što je već gore navedeno.

Related imagephoto credit: https://oboi-colibri.ru

Nemojte bežati u taj začarani krug komfora. Jer, on je samo prividan. Shvatite već jednom da sveta neće nestati u tom trenutku kada uradite nešto što do tada nikada niste. Omakne nam se milion stvari i situacija, ali preživimo. Neka vam se već jednom omakne ta spontanost. Preživećete je. Spontanost ne ujeda.

Videćete i sami, kako ćete se osećati kada spontanosti dopustite da vam se dogodi. Taj osećaj slobode i trenutak kada dišete punim plućima ne može da vam obezbedi ta vaša zona komfora. Zato…budite svoji, blesavi i spontani, ponekad i smotani, što da ne. Sve je to simpatično, sve je to draž pravog, realnog življenja u vremenu u kojem se nalazite. Ne dozvolite da vam sve to što jeste oduzmu nekim banalnim pravilima i normama. Kao na primer…Moraš da se udaš, pobogu, koliko ti je godina? Neću da se udam samo da bih se udala i ispunila očekivanja. Udaću se, spontano, kada se samo od sebe dogodi.Neću na silu. Ništa ne radim na silu.

Tako da, drage moje i dragi moji, greške su tu da se prave i da iz njih učimo, život je tu da ga živimo, spontanost da nam se i da joj se događamo. Nemojte od sebe praviti bezlične i bezvoljne ljude. Lakše će biti sve kada shvatite da je za sreću potrebna sitnica…a od više se sitnih stvari uvek napravi jedna ogromna. Neka jedna od sitnica upravo bude i SPONTANOST…jer, ne ujeda 🙂

Vaša spontana Koskica.

I neka bude kako kažem…

Svaka bajka ima kraj, ali prvo mora da ima početak.Kao što se dešava i godinama.Kraj jedne uvek znači početak druge, a od nas može zavisiti  kakve stranice ćemo ispisati u toj novoj bajci, od ponoći, od 01.01.2018.godine.

Uvek, kako se bliže, baš bliže taj kraj i početak, postajemo nenormalno užurbani, kao da će famoznog 01.01. nestati sveta.Hvata nas panika da li ćemo sve stići, da li ćemo sa svim dragim ljudima popiti po još jednu kafu u ovoj staroj godini…Vreme neće stati, ne znam zašto to sebi radimo.Zašto unosimo tu neku nervozu u sebe umesto da se prepustimo i radujemo novom početku? Možda nas nervira činjenica da smo sa tim krajem jedne godine za drugu bliži starenju? Ili je to prosto zbog toga što ipak, možda zbog nekog usađenog sujeverja, želimo da sve ostavimo u godini za nama, onako kako smo zamišljali i planirali?

Ali, nekad ne ide sve po planu i prosto moramo se naučiti da se ne nerviramo zbog stvari na koje ne možemo uticati. Jer ceo život je lekcija. Svaki sekund njegovog trajanja. Pitanje je samo koliko smo dobri đaci i da li ćemo primeniti to nešto naučeno ili ćemo ko svaki pravi „kampanjac“ nabubati napamet, pa kroz neko vreme zaboraviti sve?

Trudite se ipak da sačuvate to znanje koje vam život daje.Nikad ne znate kada će dobro doći.

Kao što i vrapci na grani znaju, ove godine sam odlučila da u decembru i januaru vratim u svoj život tu prazničnu atmosferu. Malo mi ovo proleće u sred zime to remeti, ali ne dam se. Jedna od stvari koje sam uradila ove godine – pravila sam čestitke svim dragim ljudima i slala sam im na kućne adrese. 🙂 Neke sam i lično odnela, jer malo sam se preračunala da ću stići sve da napravim i pošaljem, ali vreme leti i ne pita.

Kako bilo , zaista sam svaku napravila od srca i nadam se ljudi moji najdraži da sam vas na kratko vratila u vreme kada je bilo nezamislivo da se novogodišnje razglednice ili čestitke, ne pošalju. Isto tako se i nadam da sam vam izmamila osmeh, a znajući vas, znam da jesam.

Ove su nastale među prvima, njih sam stigla da slikam…ostale, zbog žurbe, nisam 😉 a ima ih još 23 🙂

Moj predlog je da sledeće godine napravite čestitke ili ako niste vični u tome, kupite ih i pošaljete na kućnu adresu dragim ljudima. Samo zamislite sebe na njihovom mestu, koliko biste se samo obradovali da vam neko pošalje čestitku u doba društvenih mreža i internet ekspanzije. Shvatićete kako je osećaj divan, a još divniji je kada darujete i upravo vi u nekome izazivate taj osećaj radosti tim jednim parčetom papira. Vratimo prave vrednosti na njihovo mesto. Krenimo od sitnica. 🙂

I mene je rekoh već stislo ovo vreme, pa se nagomilalo mnogo obaveza na poslu, ali ove godine me je nekako i briga pravo da vam kažem. Ako ne stignem sve da završim (nevezano za posao), pobogu, šta sad…Život se nastavlja i posle te ponoći.

Related imagephoto credit: http://etc.usf.edu

Još jedan predlog vama, nešto što primenjujem na kraju svake godine i što daje razultate. Pazite, nisu nikakve magije, samo nešto što će vam pomoći da sami sebe podržite u svojim ciljevima.Dakle:

  • Ispisaću na papiru šta želim da ostvarim i postignem u sledećoj 2018.godini. Neću pisati referat, niti šta želim da promenim ili šta želim da mi se NE DOGODI…Pisaću samo bitne, krucijalne stvari koje želim da obeleže tu godinu. Nekako, uvek, nesvesno ili kako god već, nisam stručna toliko da umem da objasnim to dešavanje, ali te reči na papiru su me gledale i terale da sve što zapišem i ostvarim. Uvek do sada. Nije laž ni kliše, pričam sve iz iskustva.

Image result for novogodišnja listaphoto credit: http://glossy.espreso.rs

Npr. jedne godine se na papiru nalazila stavka da do septembra kupim sebi auto, a nikakvog izgleda nije bilo da ću to uspeti. Ali, malo po malo, svemir se udružio 🙂 i od toga da nemam posao u januaru stigla sam do toga da sam do septembra uveliko bila zaposlena i vozila mog juga kojeg sam sama sebi kupila 🙂 Neko će reći jugo nije auto, a ja ću reći da je to bio moj beli konj i princ u jednom koji me je vodio gde god sam želela da idem.

Sledeća stavka je bila da konačno završim višu školu koju sam „napustila“ 5 godina pre toga. Završila sam je. Ove godine sam čak upisala i 4. godinu, dve godine nakon tog čuvenog diplomiranja 🙂 Onda, pisalo je i NAĆI POSAO U SVOJOJ STRUCI. Predpostavljate, našla sam. Uglavnom, sve je u našoj glavi. Kada pogledate taj spisak zacrtanih ciljeva, osećate neku obavezu prema sebi i to vas gura napred, da to ostvarite. Prošle godine nisam napisala na papir, imala sam u glavi svoje želje, ali ove se vraćam ipak pisanom formatu. Ne znam, nekako mi više uliva poverenje ako je ispisano, jer ovaj naš ludi i brzi život lako proguta reči koje su samo u glavi. I onda se izgubimo i nema nas nigde.


Neki će želeti da zaborave ovu 2017., neki da ona nikad ne prođe. Ja? Ja sam joj zahvalna što me je pod broj 1, naučila da se više posvetim sebi. Možda zbog toga što sam svima poželela, između ostalog i sebi, na kraju 2016. da predstojeću nazovemo svojim imenom. To ću ponovo poželeti svima, jer deluje 🙂 mada, u mom slučaju, 2018-oj ja ću dati svoj nadimak (jer 2017-a već nosi moje ime) i mislim da će joj odlično stajati Koskica (bloguje), a 2019. ću sto posto dati i svoje prezime. Ali da se ne bi pogubili u svim ovim brojkama i godinama, samo vi godine nazivajte svojim imenima i biće to sve dobro.

Jedna od stvari koje mi je ova godina donela, pored vikend putovanja, mora, mnogo novih i dragih ljudi, je i pokretanje ovog bloga i instagrama. Jer dok pišem, osećam se srećno, ispunjeno, kao da mi neki teret pada sa srca. Opet jedan mali predlog vama:

  • kupite neku lepu svesku i krenite da pišete dnevnik, kao nekada. Setite se tog osećaja, kada na papir padnu sve reči koje su vam u glavi i na duši.

Related image                    photo credit: http://data.whicdn.com

Kad vam je teško – PIŠITE. Kada ste ljuti – PIŠITE. Kad vam je lepo – PIŠITE. Kad vam je dosadno – PIŠITE.

Ovaj blog sam pokrenula u trenutku kada sam imala previše slobodnog vremena, a druženje sa dosadom je postalo naporno. Vidite da nikad ne znate šta sve može da se rodi iz dosade ili pisanja. Samo vi pišite. Ne kažu džaba da papir trpi sve. Jednoga dana, sve napisano sada, a pročitano tada, biće vam urnebesno smešno.

Pišite, jer oslobađa. Pišite, jer ispunjava. Verujte u sebe, svakog sekunda. Ne odustajte. Ako ne ide po planu A, pređite na B, pa i C, pa i na Š. Ako neće ni po Š, a vi pustite da se dogodi samo od sebe. Ali nikada nemojte prestati da verujete u svoje želje, mogućnosti, u sebe. Šta god da se desi.

Sve je prolazno. Gledajte samo da u toj prolaznosti uvek zgrabite ono najbolje od nje i to sačuvajte od zaborava. Ostalo, neka nestane, briga vas. Šta god to bilo.


Prva stvar na mojoj listi za 2018. je da ovaj blog dopre do što većeg broja ljudi i da vas inspiriše, za šta god. Da budem još bolja u prenošenju svog iskustva, jer JA SAM VI ISTO KOLIKO I VI JA. Ostalo ću dodati ovih dana.

A koja je vaša prva stavka? Kako će glasiti poslednja rečenica bajke 2017, a kako prva kao uvod u bajku 2018. koja će ponosno nositi i vaše ime? Moja bajka je sa ovim blogom već krenula, samo ću je nastaviti i to rečenicom: „Sve dok ne uspem, ja ću pokušavati.“ I BIĆE KAKO KAŽEM!!!

Svaka bajka ima kraj, ali prvo mora da ima početak.Kao što se dešava i godinama.Kraj jedne uvek znači početak druge, a od nas može zavisiti  kakve stranice ćemo ispisati u toj novoj bajci, od ponoći, od 01.01.2018.godine.


PS. Hvala vam svima što ste ovde i što me čitate. Mnogo mi znači kada mi stignu vaše poruke i kada mi „šerovanjem“ insta kratkih misli, pokazujete da vam se ovo sve ustvari sviđa.Kada mi napišete da ste se u nekom tekstu pronašli, kada mi napišete da sam vam dala inspiraciju. Hvala vam.

Želim vam prvenstveno dobrog zdravlja, zdravog razuma i čisto srce. Sve ostalo, napišite i krenite lagano po svoje parče sreće. Šta god to bilo! Neka vam u glavi ili negde zapisano bude: I BIĆE KAKO KAŽEM!!!

I naravno, da ne zaboravim. Bilo zbog sujeverja ili čega god, ostavite ipak prošlost u prošlosti. Jer 2018. kucaaaaa 🙂 a vi gledajte da joj otvorite vrata i da je ugostite kao pravi domaćini.

…pogledaj zvezda pada, pomisli želju sada, neku lepu, lepršavuuuu…. 

Vaša Koskica.

I neka život bude pesma…

Muzika…nešto najdivnije što postoji na ovom svetu, nešto što ne poznaje granice.Pesma, reči, note, melodija.Tužna, brza, vesela, lagana, lepršava. Komercijalna, moderna, narodna, zabavna.

Image result for muzikaphoto credit: http://www.psihoverzum.com

Dobra pesma je dobra pesma. Ne znam zašto se ljudi i dalje foliraju da ne slušaju određene izvođače odnosno njihovu vrstu muzike. Ja nemam problem sa tim. Ja slušam pesmu, dal’ je peva poznat ili anoniman, totalno nebitno. Bitno mi je da mi se svidi ritam, muzika, reči…ma može drugima da bude najgluplja na svetu i da su šatro gadljivi na nju, bitno je da je meni sjajna. Da me pokreće…dal’ način na koji je otpevana ili neki sasvim deseti deo u pesmi, zaista nebitno….bitno je da tera na igru…ili da pomogne kada ti se plače, a ne uspevaš da isplačeš šta ti je na duši.

Zaista obožavam muziku. Ona leči dušu.Leči stres. Obožavam da „odvrnem muziku do daske“ i da sređujem kuću. Sve nekako ide lakše. U stanju sam ceo dan da đuskam dok usisavam ili perem sudove…Obožavam da sednem u auto, pustim muziku i održim svoj mini koncert. Tu nikome ne smetam i tu niko ne čuje moje falširanje, a meni dobro dođe kao antistres terapija. Ili kada sam tužna zbog nečega, nekoga, volim da pustim dobre balade, da se isplačem.Pisala sam o plakanju, da je to nešto što treba sebi da dozvolimo, jer suze čiste dušu.

Image result for muzikaphoto credit: http://cdn2.lifehacker.rs

Nemojte da vas bude sramota zbog muzike koju slušate. Svaka generacija ima neki žanr koji je aktuelan, i dešava se da se ljudi teško naviknu kad dođe novi pravac. Pljuju, snebivaju se, a krišom slušaju upravo to što pljuju. Priznajem i ja, da se i ja nađem nekad u toj masi koja prosto ne može da svari neke pesme, izvođače, ali jednostavno, ako mi nešto ne odgovara, to ne slušam. Ima zaista onih pesama koje su ne daj ti Bože i za koje se pitaš kuda ide ovaj svet. Ali mnogo je većih problema od muzike, samo eto, muzika kao nešto najdostupnije u današnje vreme je i prva na listi koja će se osporavati ili vazdizati. Za ostalo prosto nije nam vreme, niti se ima vremena. Ne bih dalje polemisala o tim stvarima, jer na ovom blogu, želim da vam prenesem svoja iskustva sa određenim situacijama i da iz mog primera možda dobijete ideju kako određenu stvar da prevazđete. Jer kao što skoro stalno ponavljam, želja mi je da vam pokažem da niste sami u svojoj muci. Da sam ja vi isto koliko i vi ja. Pa hajde da se vratimo na muziku 🙂

Image result for igrati uz muzikuphoto credit: http://www.clubber.rs

Jedna od stvari za koje sam večno zahvalna je što volim da pišem, pogotovo što sam to pisanje spojila upravo i sa muzikom. Tekstovi za pesme. Taj momenat kada dobijem melodiju na koju treba da radim tekst  je nešto što ne znam kako bih vam opisala. Slušam u krug melodiju i pustim mašti na volju. Nekad mi inspiracija dođe sama po sebi, a nekad se i vala pomučim da bi tekst ispao kvalitetan. Trudim se da uvek nađem neku zanimljivu, aktuelnu temu, da upotrebim reči koje su se retko ili koje se uopšte nisu pojavljivale u već postojećim pesmama, ali to je isto malo teže, s’ obzirom da sve što je dobro je već napisano. Zaista imamo dobre tekstopisce i u masi pesama se pronađem, a neretko i „iznerviram“ zašto meni nije na pamet pala ta fraza ili ta reč da je ja napišem.Ali sve je to deo moje nadogradnje, moje inspiracije. Trudim se da budem svoja, da nikoga ne kopiram, učim konstantno kako se piše kvalitetan tekst, bez obzira na tu moju ludačku inspiraciju koja se obično dogodi kada legnem da spavam, pa mi kroz glavu proleti neka odlična fraza i onda tako sanjiva ustajem i krenem da pišem i razvijam priču, odnosno tekst.

Image result for pesmaphoto credit: http://citiram.net

Svakako, pisanje tekstova i pisanje postova na blogu i kratkih misli na instagramu, razlikuju se, a u suštini isti su. U svemu tome leži iskrenost, leži sve ono što je u mojoj glavi, u mom srcu. Ne mogu da napišem nešto u šta ne verujem. To prosto nisam ja. Primetili ste verovatno da su moji postovi malo poduži, ali ja ne umem drugačije. Imam taj osećaj da sam uvek ostala nedorečena. Ponavljam da uvek pišem iz srca i da nema nikakvih ispravki što se postova tiče. Kada su tekstovi u pitanju, naravno da tu bude ispravki. Retko kada se desi da prva verzija teksta ostane od početka do kraja takva kakva je. Uvek se dogodi da se nešto izmeni, da bi bilo još bolje ili još emotivnije. Kada pišem tekst koji će se pevati, i tu se vodim time da ste svi vi ja, i da sam ja vi i trudim se upravo tu emociju da prenesem. A najveća nagrada mi je kada vidim da vam se nešto iz teksta dopalo, pa to šerujete i pišete po statusima. Hvala vam na tome.

Mogu da me inspirišu razne situacije, razne priče drugih, sve to što ljudi kažu, savetuju, ispričaju, gledam kao pesmu. Kroz reči ljubav živi. Jer, obrni okreni, sve pesme u sebi imaju notu ljubavi. Dal’ ona bila tužna, srećna, bolna, svakoj je glavni stub – LJUBAV.

To bi onda bio i moj savet vama ovoga četvrtka…svaku situaciju u kojoj se nađete, pretvorite u pesmu. Pokušajte da je opevate i videćete koliko će vam biti lakše, nekada čak i smešno, kada na primer, to što vas muči stavite na papir u obliku pesme i još joj dodate neku melodiju. Biće vam zabavno da otkrijete i taj deo sebe. Dal’ bila dobra ili zaista loše napisana pesmica koju bi i dete u prvom osnovne bolje napisalo, nije bitno…bitno je da ste pokušali. Bar ćete se nasmejati ako ništa drugo i probudićete tu kreativnost koja leži u vama, a sigurna sam da je imate.Ne, nemojte tražiti izgovore. Imate je!!!

A moja, da kažemo, preporuka od srca za sve vas bila bi sledeća:

Brzo se živi, nema se vremena, neke stvari su nestale i izgubile na vrednosti, ali rekosmo da ćemo zajedno učiti bar kroz ovaj decembar i januar, da vratimo te neke vrednosti prividno, makar samo u ova dva meseca, na mesto koje im pripada. Nadam se da ste bili kreativni što se tiče predstojećih praznika i da ste dobili inspiraciju da svojoj omiljenoj ili omiljenim osobama napravite neku sitnicu kao novogodišnji poklon.Ja vam sledećeg četvrtka pokazujem šta sam spremila mojim dragim ljudima. Ako ne stignete ovog puta, možete sledeće godine tako nešto da im spremite 😉

Kako god. Vreme je da se kiti jelka. Uzmite jedan dan za sebe. Pustite omiljenu muziku, do daske naravno, skuvajte kafu, navucite bade mantil i počnite lagano da pripremate sve za taj divni događaj. Radujte mu se kao nekad, kad ste bili mali. Udahnite svaki trenutak ispunjen tom neobjašnjivom magijom novogodišnje groznice. Okitite jelku da šljašti, neka bude vesela, šarena, nek ima raznoraznih ukrasa. Napravite neki svoj, lični. Pevajte iz sve snage, igrajte kao da vas niko ne gleda. Održite svoj koncert ispred ogledala, sa sve četkom ili dezodoransom u ruci kao mikrofonom. Zahvalite se svojoj izmišljnoj publici. Tražite da pevaju u glas sa vama. Ponašajte se kao istinska zvezda. U pauzama koncerta, nastavite da kitite jelku, videćete kakav sjaj će i ona poprimiti, jer ste joj posvetili koncert 🙂 Usput pojedite brdo slatkiša, o liniji ćete misliti drugi put. Taj dan dajte sebi oduška i budite sve ono što ste oduvek želeli. I trudite se da vam od toga dana svaki sledeći bude pesma.

„Ceo život je igra…nek tvoj bude ona najlepša, uz muziku. Jer muzika je ljubav, smeh, plač, sreća, tuga. Ti pusti nešto veselo i igraj kao da niko drugi ne postoji.Igraj.Ako staneš,stani samo kako bi sačekao nekoga da ti se pridruži.Igraj.Jer niko to neće umesto tebe uraditi.Igraj…“ Koskica 

Primetićete možda da uvek savetujem slično, a poenta je ista. Posvetite se sebi, glavni sastojak svakog saveta i to u kućnoj varijanti ili na nekoj vama željenoj destinaciji. Bitno je da budete sami sa sobom. Dal’ ćete plakati ili pevati ili spavati, na vama je.

Samo neka ide muzika.Muzika lepo zna da oboji sive dane.Samo hleba i igara.Samo pesme i veselja. Samo udri brigu na veselje…i pevaj!!! I igraj…Budi pesma, budi muzika!!!

PS. A da ste pesma, koja biste bili? 🙂

Vaša Koskica pesmica 🙂

Samo smeh Srbina spasava ili kako da vratite svoj mir?

Pisala sam vam, milion puta čini mi se o ovakvim stvarima, ali ovo su teme o kojima može u nedogled da se priča i uvek nešto novo da se kaže. Kada se oko tebe dešavaju stvari na koje ne možeš da utičeš i koje ne možeš da promeniš, taj nemir u tebi je sve veći. Kreće i nesigurnost i panika i sve one loše osobine u tebi da se bude.A ti, ti stojiš ukočen i paralisan i ne vidiš izlaz. Sve ti je mučno, tmurno, najradije bi se zatvorio u četiri zida i prespavao buru.NEMOJ!!!

Nije sve tako crno.Znam da je najlakše pametovati i govoriti ljudima, proći će, ma biće bolje, ali u praksi je uvek teško sve to pregrmeti. Priznajte sami sebi koliko ste ustvari jaki. Podsetite se svih predhodnih situacija iz kojih ste se isčupali. Korak po korak, vratite se u momenat kada ste bili najsrećniji. To je prvi stepenik ka vašem miru.

Odmah da se razumemo, nisam psiholog ili lifecoach,niti želim da vam solim pamet mudrostima,samo sam neko ko je prošao isto što i vi, isto što i svaki čovek na ovom svetu, a pričam vam, jer želim da znate da niste niti sami niti jedini.Ima nas još takvih kao što ste vi. Samo, neki ne žele da pričaju o takvim stvarima. Ja želim da podelim svaku situaciju koju sam osetila na svojoj koži sa vama, da vam dam primer kako sam ja „preživela“.

Ako ste čitali predhodni post, shvatili ste da me je uhvatila opasna nostalgija za danima kada sam bila srećna i bezbrižna. U nekom momentu to je nestalo, ni sama ne znam kad, mada verujem da se dogodilo onog momenta kada su počeli da se dešavaju prvi životni problemi. Svašta sam vam savetovala u prethodnim postovima, od toga da treba da čuvate svoje živce do toga da probudite kreativnost u sebi. A u nekim momentima, kao da zaboravim sve to i opet upadnem u zamku. Ali ok. Rekli smo, učićemo zajedno sve. Da budemo strpljivi, da probudimo ono dete u nama. Ovog puta, učićemo zajedno da vrtimo mir na pravi put, kući, u našu dušu i srce.

Prvi decembar.Moj 31. rođendan.Ove godine odlučila sam iz više razloga da isti proslavim kod kuće. Jedan od razloga je što sam želela da se vratim upravo u period kada sam bila najsrećnija, a to je ono vreme kada je sneg padao, kada se osetila ona prava novogodišnja atmosfera, kada sam jedva čekala raspust…a celokupna magija je uvek nekako počinjala tog prvog decembra. Ovoga puta sam odlučila da ću i tortu napraviti sama ( s’ obzirom da ne kuvam i ne spremam hranu toliko često, torta je ispala PREVRH hahaha). Napravila sam dve, jednu za posao, jednu za goste, s tim što nisam imala dovoljno kalupa,pa sam drugu tortu „sipala“ u one male kao šerpice u koje se pakuje hrana i dobila tri tortice 🙂 Parola „Snađi se.“ Ostaviću vam i recept za moju prevrh tortu 🙂 ali, ajde da se vratimo na temu.

 Slatke male izvrnute torte (LOL)

Odluka da se to sve tako organizuje bila je možda ništa za čovečanstvo, ali sve za moj mir i za ovaj blesavi osmeh koji je tu ponovo. Sam rođendan provela sam na poslu sa kolegama, pevali su mi pesmicu, na moju inicijativu 🙂 i bilo je ludo i nezaboravno.Mi matori ljudi 🙂 pevamo pesmicu i glupiramo se. Drugi deo dana, izašla sam na piće u omiljeni restoran sa par mojih ljudi, pošto svakako bih izašla, jer petak je 🙂 i tu je krenula histerija smeha i zvanično počela moja misija.

Ustala sam u subotu, još opijena od silnog smeha koji je prethodno veče bio moj alkohol i već negde sam počela da osećam blago ushićenje zbog svega. Isčekivanje gostiju, da li će sve biti kako treba, nisam se opterećivala, jer sam rešila samo da se opustim i prepustim. Na meniju su pored kraljice torte bile i grickalice odnosno smoki, ribice i perece, kao i old school sendviči – margarin, parizer, kuvano jaje, kiseli krastavac i rendani kačkavalj. Nemam sliku, al verujem da svi znate kako izgledaju sendviči bez kojih ni jedan dečiji rođendan nije mogao da prođe. Prvo je došla kuma sa kumićima i tako su mi oni crtali čestitke, kasnije je došao moj Đole (moja Tamara, koju sam i koja je mene prozvala Đole). Ona mi je i pomogla da spremim specijalitet večeri – old school sendviče.Doduše, pola je omlatila dok je pravila, al’ to je normalno 🙂 U nekom momentu mi je palo na pamet da na papirićima ispišemo pitanja i izazove i da ih ubacimo u šešir, da kada svi dođu,sednemo i igramo se 🙂 bilo je tu svakakvih pitanja od onih najbanalnijih do nekih dubokoumnih, kao i izazova tipa „Lupi broj fiksnog, okreni i traži Spomenku“ ili jedan koji je kasnije dodala moja Mina „Našminkaj slavljenicu zatvorenih očiju.“ Samo zamislite tu scenu i biće vam sve jasno. Drugari su već krenuli da se okupljaju i zabava je mogla da počne.

S’ obzirom da mi je stan mali, rapsodelili smo se u dve prostorije. Pušači su sedeli u trpezariji, a ostali u dnevnoj sobi ili da vam nekako dočaram, prva tura gostiju koja je završila sa „gala večerom“ prebacivala se u „salon“ ahahaha. Odmah da napomenem da se alkohol nije služio.Naši opijati za tu noć bili  su čarobni šešir sa izazovima i tona smeha, kartonski tanjiri za sendviče i tortu i sokovi u limenci sa slamkom (ko će da pere silne sudove 🙂 ) U nekom momentu, prepričavajući dogodovštine sa mojih prethodnih rođendana, setila sam se da imam i slike kao dokaze. Još jedna infuzija smeha je usledila. Gledajući slike, podsetili smo se kakvi smo bili, uspomene su navirale i smešne situacije su samo nadolazile. Nisam mogla niti sam želela da zaustavim taj zvuk koji je bio jači od svega na svetu.Smeh iz duše, srca. Smeh do suza, bukvalno.

Shvatila sam, upravo u toj noći, da sam na prvom stepeniku, onom koji sam spomenula na početku ovog posta.Cela ta nedelja oko rođendana, pa i ona pre,zajedno su bile nekako stresne, zategnute, turbulentne, plačljive, razdražljive…Rekoh u prošlom postu i da ću se potruditi da u ovaj decembar i januar vratim tu čaroliju novogodišnjih praznika i taj neopisivi osećaj koji se uvek javljao 01.12. snežnog, belog, lepog 01.12. Jaaaaako sam želela da postoji neki vremeplov i da se te godine vrate…oooo baš sam želela…

Jel verujete u čuda? Ako ne verujete, počnite. Događaju se.Isto kao što se i želje koje žarko želite, ostvaruju. U silnom ludilu i smehu, u društvu mojih najdražih ljudi, shvatila sam koliko nam malo, zaista malo treba da budemo srećni i zahvalni. I upravo, dok sam se u sebi zahvaljivala Bogu na ovom danu, krenule su da padaju prve pahulje.Krupne.Bele.Lepe, najlepše. Pahulje koje sam shvatila kao znak da sam na pravom putu da ostvarim svoj mir i da sam se upravo popela na drugi stepenik. I možda vam ovo sve sad deluje zbunjujuće, ali zaista ne znam kako drugačije da vam dočaram taj osećaj,tog momenta.

Npr. scena je bila kao u romantičnim komedijama…Nakon trista prepreka, smešnih situacija, raskida, pomirenja, obično za vreme praznika,dogodi se čudo.Glavni akteri su obično napolju, gledaju u nebo,zagrljeni i u tom momentu sneg počinje da pada tamo gde dugo ili nikada nije.Baš tad, kad su oni shvatili koliko se vole,koliko su srećni što imaju jedno drugo. E tako nekako sam se osećala i ja.Kao da sam glavni akter sreće koja dolazi.Kao da je to bio moj happy end dana.

Related image photo credit: http://opusteno.rs

Još jedan trenutak za koji sam zahvalna mojim prijateljima, a to je što nisam u nekim momentima ni znala gde mi je telefon. Već sam im i rekla da sam im zahvalna što su me izlečili od najveće bolesti današnjice – interneta. Na jedan dan makar.Instagram i fejsbuk nisu bili bitni, nismo se čak ni slikali. Nisam se setila, nisam stigla, nisam imala potrebe, jer sam svim čulima uživala u prizoru koji sam imala ispred sebe.10tak prijatelja, koji svako iz različite sfere mog života, kao neko ko se zna sto godina, funkcionišu i ne samo to. Plaču od smeha i provode se PREVRH.U mom malom stanu,sa old school sendvičima i čarobnim šeširom. Sa sokovima. Baš kao nekad kad sam bila mala. Čopor „matorih ljudi“ me je vratio u dane za kojima sam ovih nedelja čeznula. TO JE POKLON, NAJVREDNIJI NA SVETU!!! Hvala vam!!!! I opet hvala za osmeh iz srca, od srca i smeh do suza.

Image result for prijatelji smeh

Kada vam dođu dani da ne ide sve kako treba, zastanite na 5 minuta bar i u tih 5 minuta, vratite se u period kada ste se osetili najsrećnije. Udahnite duboko i razmišljajte samo o tom osećaju. Neće se ništa epohalno dogoditi, ali ćete skupiti snagu da lakše savladate sve ostalo što vas čeka, a ta snaga je ustvari i bitnija od neke famozne promene sveta. 

Ja ću se definitivno od sada prisetiti ovog 01. i 02.12. To će biti moje gorivo za dalje.Moji ljudi.Oni koji su uvek uz mene.Oni su moj mir. A kako vi da vratite svoj mir? Pozovite prijatelje,napravite old school sendviče, kupite sokove, pripremite čarobni šešir i neka magija počne. Sigurna sam da ćete tada i vi biti na prvom stepeniku ka svom miru.Videćete kako je zarazno i kako deluje. Evo, ja se i dalje smejem. Crkavam od smeha. Nek je meni srećan rođendan i vama ovaj magični decembar.I želim vam mnogo plakanja od smeha. SAMO SMEH SRBINA SPASAVA!!!

I naravno, najslađe za kraj 🙂 Recept za PREVRH tortu 🙂

Za početak biće vam potrebna gomila sudova, ali sve je to kul, jer pravite prevrh tortu. Pustite sebi muziku i lagano počnite sa pripremom. Od sastojaka vam je potrebno:

  • 1 L MLEKA
  • 3 pudinga od vanile
  • 10 kašika šećera
  • 500ml slatke pavlake
  • 300gr mlečne čokolade
  • 100gr bele čokolade
  • keks (koji će nam biti kora 😉 )
  • šlag
  • vaša playlista
  • i brdooo sudova

U 200ml mleka dodajte sva 3 pudinga i 10 kašika šećera i dobro umutite, kako se ne bi stvorile grudvice.Preporučujem da smiksate to u nekom blenderu ili nutri buletu ili nečemu što je slično.Ukoliko isti ne posedujete, možete i ručno, pa malo i mikserom. Ostatak mleka stavite da se kuva. Onog momenta kada krene da vri, dodajte mu ovaj miks sa pudingom i na srednjoj temperaturi, mešajte.Nakon što ste primetili da se „zgusnuo“, sklonite ga sa vatre.

Zatim, u dve posude podelite puding. U prvu, dok je puding još vreo, stavljajte mlečnu čokoladu, malo po malo i mešajte dok se ne sjedini i ne istopi sva, svih 300 gr. Isto to uradite i sa drugim delom koji ste odvojili samo što u njega naravno ide onih 100gr bele čokolade. Sledeće što ćete uraditi, srknite malo kafe, pojačajte vašu omiljenu pesmu, popijte malo soka ili vode i nastavite. Umutite 500ml slatke pavlake. Opet u blenderu,nutri buletu ili nečemu sličnom, brže se umuti i bolje ili jednostavno muziku do daske i mutite mikserom dok se i slatka pavlaka ne zgusne. Kada ste to uradili, obavezno ako ste mutili mikserom, oližite one dodatke(ne znam kako se zovu ahahaha) baš kao nekad kad ste bili mali, a pripremljeni proizvod, odnosno pavlakicu slatkicu podelite na četvrtine iliti odokativno, 1/4 dodajte crnom filu, a drugu belom. Ostatak nek sačeka da završite. 🙂 a i vi malo sačekajte da se to „ladne“ odnosno ohladi, al samo malo.

U kalup za tortu ili običnu šerpu ukoliko niste kuhinjski opremljeni u fullu kao i ja što nisam, stavite foliju celom dužinom i širinom i kreće finiš. Prvo sipate sav beli fil, polako,bez žurbe i tenzije, u ritmu muzike najbolje 🙂 a zatim lagano dodajte i crni fil, ne celu količinu.Kada ste to uradili, uzmite nožić i malo prošarajte po svom umetničkom delu, ne totalno, kako se ne bi skroz pomešali filovi, nego samo ovlaš.Zatim dodajte ostatak slatke pavlake i nakon toga ostatak crnog fila.Umočite malo keks u mleko i stavite preko svega i nakon što to uradite, prekrijte tortu folijom. TAAAA DAAAAAM.Najteži deo je gotov 😉 Moj predlog je da tortu ostavite da „spava“ u frižideru, kako bi se što bolje stegla. Kad se stegne, prvo skinite gornju foliju, stavite tacnu za tortu preko šerpe, prevrnite polako, svakako će cela torta izaći obavijena folijom 😉 i uklonite i taj deo folije i torta je još malo pa gotova, fali samo još da je ukrasite šlagom i možete da navalite na PREVRH tortu. Recept sam našla ko zna gde na netu, nije moj, odmah da se ogradim, ne preuzimam zasluge 🙂 samo eto, možemo je nazvati PREVRH TORTA.

Nadam se da ćete uživati u ovom preslatkom specijalitetu, kao i da ćete se od sad više smejati.Živi vi meni bili.

Vaša Koskica.