OD MAŠTE DO STVARNOSTI!

Evo, pokušavam već više od mesec dana da napišem ovaj post, ali mi nekako ne ide.Ne znam kako bih ga počela, ne znam kako da ga zaokružim, a da ne odem na neku sasvim desetu temu,a sigurno hoću. Na kraju shvatih da ova priča sadrži iz svake predhodne po malo, pa mu dođe kao rekapitulacija svih do sada postova ili bar većine koji se bave čuvenim KAKO USPETI?Tako da ne zamerite, ako krenem od Kulina Bana do novijeh dana 😊

Mislim da i vrapci na grani znaju da nisam motivacioni govornik, da nisam life coach,da vam neću pametovati i prodavati maglu, da vas neću ubeđivati, samo, nije na odmet ponoviti da sam ja isto što i vi. Neko ko se bori kroz život i ko pokušava da iz svake borbe izađe sa što manje rana, jer nemoguće je izaći ne povređen, da vas ne lažu da je suprotno.Ali, evo kao rekapitulacija, krenimo kroz neke faze mojih uspona i padova, što skorašnjih, što prošlih, čisto da na primeru vidite da, DAAAAAAAA, sve je moguće. Sve!!!! Koliko god da misliš da si običan građanin, nebitan, nevidljiv, varaš se jako. Samo me isprati do kraja, pa ako usvojiš barem jeeeednu stvar i poveruješ mi barem jednom u životu, ja ću biti srećna.

NAPOMENA:
Ovo važi samo za one koji su spremni da se suoče sa sobom i da rade na sebi. Jer u tome je ključ!
U tome je caka!Ako samo čitaš i čekaš čudo i nastavljaš po starom i nastavljaš da kukaš kako je tvoj život ovakav ili onakav, a da ni prstom ne mrdneš barem nešto da promeniš, ODABI 😉😂
i ne trudi se da čitaš dalje.

http://motivacija.weebly.com/
photo credit: http://motivacija.weebly.com

POKRENI SE!

Pre dve godine, upala sam u neku kolotečinu i u neku minus fazu, onaj momenat kada me ništa nije činilo srećnom, kada mi je sve bilo bezlično. Ništa me nije ispunjavalo, ni one stvari zbog kojih sam nekad ne skakala, nego preskakala od sreće.I sve je bilo sivo, dosadno i nigde nisam videla izlaz iz tog nekog ravnog stanja.Prosto, užas jedan od raspoloženja. I tako je vreme prolazilo i meni je postajalo sve gore. Morala sam nešto da uradim. U nekom momentu tog rasula u glavi, došla sam na ideju da bih možda mogla da pokrenem svoj blog. Čekaj, da li mogu ja to? Kako se to radi? Izvini, a što ne bi mogla?????Pretražila sam na netu sve na tu temu i nakon iščitavanja raznoraznih članaka, krenula sam u realizaciju. Prvo što sam uradila, uzela sam hosting i domen, jer ako već krećem, nek barem malo izgleda profi 😁 Predstavu blagu nisam imala šta radim, al’ sam pratila uputstva i malo po malo, ja napravih svoj blog i objavih svoj prvi post i WOW čoveče, koja pokretačka energija se aktivirala od momenta kada sam u pretraživaču ukucala rečenicu KAKO POKRENUTI SVOJ BLOG? I jako sam ponosna na sebe što sam sve sama uspela. I sada sam zahvalna toj minus fazi, jer da nije bilo nje, ko zna dal’ bi i kad bi mi palo na pamet da kroz pisanu reč na neki način pomognem svima koji dođu do nekog mog teksta, neke moje objave. A meni i te kako znači kad dobijem povratnu reakciju i satisfakcija je nemerljiva. Jer, heeeeej, nekoga sam uspela da utešim, posavetujem, da mu dam do znanja da nije sam u tome što proživljava, da svi prolaze svoje krize. Jer, znam koliko su meni u tim momentima rastrojstva pomagali i značili nečiji tekstovi.

Poenta:

Prirodno je da nas s godinama neke stvari više ne čine srećnim i zadovoljnim kao ranije.Interesovanja se menjaju, sazrevamo, prosto, takav je tok dešavanja i ono što treba da uradimo u tim momentima kada shvatimo da smo se malo zaglavili i upali u tu neku ravnodušnu zonu je da nađemo nova interesovanja i nove stvari koje bi nas pokretale.Istražujte. Hvala ovom divnom novom dobu u kojem živimo, jer brže i lakše možemo pronaći nešto što će nas pokrenuti. Google zna odgovore 😉 Probajte da šijete npr. pa ako vam i to ne ide il’ vas ne ispunjava, a vi ajde probajte da napišete pesmu ili kupite tempere, blok 5 i crtajte. Bitno je ne odustati.

Tražiti i istraživati dokle god ne dođete do nečega što vas u sadašnjosti ispunjava.

Ne osvrćite se na ono što je bilo ranije. Hajde prosto da kažemo da nam je potreban i update interesovanja. Rekoh, sve je to normalno i prirodno.
Pre 5 godina jedva sam čekala da dođe vikend kako bih zjakala po gradu i đuskala do iznemoglosti u zadimljenom klubu sa preglasnom muzikom.Sada, jedva čekam da dođe vikend kako bih imala svojih 5 minuta u miru i tišini, ili prosto sedela u nekom kafiću, restoranu, uz laganu muziku i ćaskala sa svojim prijateljima uz kafu. I to ništa nije strašno i to ne znači da sam matora i to ne znači da sam se ulenjila.To samo znači da su se moja interesovanja promenila i to je ok. Sve u svoje vreme.

PROMENI UVERENJA I VERUJ!

Ovde mogu da navedem stotinu primera iz ličnog iskustva. Veruj! Veruj sebi, veruj u sebe! Oduvek sam imala bujnu maštu i oduvek su me drugi gledali kao nerealnu, ponekad se i smejali mojim idejama, ali ja sam verovala da su one moguće i nije me bilo briga šta mi ko kaže.Ja sam terala po svom. Ja sam verovala u sebe, sebi i verovala sam u tu ideju. U tu maštu.Osećala sam da će to biti tako. Naravno da se ništa preko noći nije ostvarilo, ali korak po korak, kockice se uvek slože.

Tada mi nisu bili poznati nazivi „ZAKON PRIVLAČENJA“, niti „KAKVE SU TI MISLI, TAKAV TI JE ŽIVOT“. Ja sam samo verovala. Naravno, bilo je momenata, kada zbog ne tako sjajne finansijske situacije, sva moja uverenja kreću u suprotnom smeru i tada sam zaista i živela tako kako su se misli odvijale, nemam novca, kako ću platiti račune, nemam posao, ne mogu da nađem posao. I sve dublje i dublje sam išla u tom smeru, da ja nešto NEMAM. To je znalo da potraje isto nekad dan, nekad mesec, nekad i više.
Ali, nekako sam uvek nalazila tu neku snagu da nastavim dalje. Obično je ta snaga dolazila u momentima kada bukvalno gore nije moglo da bude. I tada sam bila u fazonu: „Ok, jbg, ne vredi mi više da se nerviram, da mozgam, ne ide mi sada, ali nešto mora da se promeni i promeniće se na bolje, ne može zauvek biti ovako.“I da, to je onaj momenata kada nešto pustite.I čim pustite, rešenje se samo od sebe pojavi.

U suštini, rešenje je uvek tu, ali ga mi blokiramo negativnim mislima, zagušimo ga svakakvim crnim scenarijima i nedozvoljavamo mu da ispliva.

Kad se otarasite tih negativnih misli i samo pustite (što naravno nije lako, treba čoveku i vežba i praksa, ne ide preko noći, odnosno treba čovek da radi na sebi), tada je sve moguće i tada se kockice slože same od sebe.
U srednjoj školi sam čitala Koelja i jedan citat sam jako volela: „Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče, uključujući i one koje gubimo.“

I vodila bih se time, s vremena na vreme, priznajem, nisam baš bila vešta, nisam ni sad, al’ svakako bolje razumem neke stvari i bolje kontrolišem svoj život i dešavanja, čak i ona koja ne zavise od mene i koja ne mogu da se kontrolišu. Ustvari, njih jednostavno prihvatim i pomislim onu dobru staru,koja verujte mi nipošto nije kliše, „KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO.“ i uvek se ispostavi kao tačna. Uvek dođe to dobro, to bolje. Kako sam počela da radim na sebi, nametnulo se nekako „ZAKON PRIVLAČENJA“.Iščitavala sam svašta na tu temu. I shvatila da sam ja oduvek bila nesvesni kreator.

Kad malo bolje razmisliš, svi smo mi nesvesni kreatori. Svi živimo ono što mislimo, a da toga nismo svesni.

Ja vam neću sad držati predavanja na tu temu, niti želim da vas ubeđujem u nešto u šta možda ne verujete, samo pokušavam da vam objasnim kako sam ja shvatila šta funkcioniše, šta ne, barem kada je moj život u pitanju.

Poslednjih godinu dana se trudim da budem svesni kreator, npr. kada god mi se pojave misli kako neću uspeti da platim račune na vreme, odmah ih presečem pozitivnim mislima.I bore se u meni momenat realnosti kada mozak zvoni, ma kako ćeš platiti, odakle ti pare i momenat uverenja da ću sve stići i da će sve biti ok, pa i ako zakasnim sa plaćanjem, nije strašno, ali biće plaćeno. I uvek sve bude zaista u redu. Jedan od primera je i VISION BOARD koji sam tek pre neke dve nedelje napravila, ali verujem da će se sve što je na njemu i ostvariti. I to ne zato što sam ja to samo tako tu sve stavila, okačila, nego zato što ja verujem da će to sve tako biti. I zato što u to gledam svaki dan i zato što se to podsvesno ureže u misli i jednostavno vas tera da uradite nešto po pitanju toga što želite. Jer vam je na oku. Nije samo u glavi.

U glavi ima milion misli. Treba odabrati one koje nam služe, koje su nam od koristi, zapisati ih i gledati u njih i čitati ih svakodnevno. Ništa ja ovo nisam izmislila, niti sama smislila. Samo sam krenula da primenjujem 😊

Isto tako, svake godine 01.01. zapisujem svoje ciljeve za tu godinu.

Ove godine dva velika su se ostvarila iako na samom početku godine nije bilo nikakvih naznaka i šansi da će se ostvariti. Ali ja sam bila sigurna dok sam pisala da ću ih do kraja godine postići. Jedan je bio „promeniti auto“, drugi je bio „naći bolji posao“. I zaista sam i promenila auto i našla bolji posao. Nije se tu desilo čudo. Nije to došlo samo od sebe.Naravno da sam slala svoj CV na milion adresa i išla na razne razgovore. Ali ništa od toga ne bih, da mi „nađi bolji posao“ nije bockalo oči svaki put kad pogledam ka vratima ili kada krenem da upalim/ugasim svetlo, jer iznad prekidača, kraj vrata, bio je okačen spisak 😊

Poenta:

Odužih sa pričom, ali poenta jeste da veruješ sebi. Dokle god imaš osećaj da nisi baš sigurna u to da će se ostvariti, neće se ni ostvariti. Sve što želiš da postigneš, za sve što želiš da imaš, da uradiš, ostvariš, moraš imati osećaj. Moraš zaista verovati i osećati da je to tako. Da si ti zaslužila to. Da je to sasvim normalan sled događaja. Da će se to zaista desiti. Da pokreneš onaj osećaj, one leptiriće, kao da se to već sada dešava. Sve to može da se postigne, ali prvo moraš da razaznaš neke stvari, da shvatiš šta želiš, šta ne želiš, u šta veruješ, u šta ne.

Pa sve ono što je sa NE da probaš da zameniš nekim drugim stvarima koje su ti približnije verovanju da je DA. Zvuči komplikovano, a jako je prosto. Teško jeste, to sam već pisala, najteže je raditi na sebi, ali su rezultati vrhunski. Osvesti da si ti odgovorna za svoj život, za dešavanja u njemu.

Uzmi papir i olovku. Postavi sebi prostih par pitanja.

O čemu trenutno razmišljam? Kakve su mi misli? Kakve su mi misli bile pre godinu dana?I onda odgovori, iskreno.

Odgovori daju odgovore.

Ako su ti razmišljanja bila ja nemam novac i zaista ga sada nemaš, zbog čega je to tako?

Ja nemam dečka, mene niko neće, i ti stvarno nemaš dečka i nisi upoznala nekog novog ni sama se više ne sećaš od kad, zbog čega je to tako?

Ja nemam posao, ja nikad neću naći posao, i nemaš posao trenutno i ne uspeva ti da ga pronađeš, a kopaš i rukama i nogama i zilion CV-jeva si poslala, ali ništa, zbog čega je to tako?

Mislim da je jasno.

Ne veruješ ni sebi ni u sebe.
Dozvoljavaš tim nekim crnim scenarijama da vladaju tvojim životom.
I kada god ti neko kaže ovo što ti ja sada pričam, ti mu sigurno odgovaraš, jeste, da, najlakše je pričati tako, ajde ti budi pozitivan dok imaš milion negativnih dešavanja u životu.
A ja te opet pitam, zbog čega je to tako?
Zbog mene? Ne, naravno da nije zbog mene. Zbog Pere, Mike, Žike? Ne, nije ni zbog njih. Zbog tebe je i tvojim uverenja. Na ovom linku možeš pronaći nešto malo više o uverenjima, pa me možda bolje skapiraš. https://www.vaspsiholog.com/2011/01/racionalna-i-iracionalna-uverenja/

Počni da radiš na sebi. Kreni od svojih uverenja. Kada osvestiš koja su to uverenja koja treba da zadržiš,koja da promeniš, koja skroz da odbaciš, sve ide lakše.Ovde mogu od jutra do sutra da navodim primere i da vam pišem na tu temu, ali nisam toliko stručna. Ovo sve gore navedeno i napisano je sa moje tačke gledišta, opisano laičkim načinom i onako kako sam ja shvatila da treba. Za sada, ne žalim se da nešto ide loše.

A i ako se desi da nešto nije onako kako sam zamislila i planirala, stresiram se sve manje i manje, kažem i ja još uvek učim i vežbam J, jer znam da će se desiti još nešto mnogooo bolje. I ovoooo isto nije kliše. Kada ti se zatvore jedna vrata, otvore se druga. Npr, dobila si otkaz i čitaš sad sve ovo što ispisah i misliš se, šta ova lupa, ja nemam posao, ne mojom krivicom, kako sam ja mogla da utičem na to, to nije zavisilo od mene? Upravo na dalje, sve zavisi od tebe. Ako se odlučiš da budeš fokusirana na taj nazovimo ga negativni momenat kada si dobila otkaz i ako nastaviš da kukaš nad svojom tužnom sudbinom, promaćiće ti ono zbog čega se taj otkaz i dogodio. Da se nije dogodio, da li bi ti se ukazala prilika da radiš na nekom drugom, još boljem radnom mestu,sa još boljim uslovima? Da se nije desio taj otkaz, da li bi se ikad sama usudila da promeniš posao, da izađeš iz zone komfora? Ako se odlučiš da budeš fokusirana na takav način razmišljanja odnosno da okreneš na pozitivnu stranu i sama ćeš ubrzo uvideti ZAŠTO JE TO BILO DOBRO.

Ovde se već gubim 😊 odnosno, raspisah se i odoh već u sledeću priču.Ali nadam se da si me shvatila šta želim da ti kažem.

Prvo, diši duboko.
Smiri se.
Onda kao u matematici, raščlani svoj život da bi došla do rešenja.

I kreni korak po korak.
Niti dolazi sve preko noći, niti se sve postiže u jednom cugu. Samo diši.

I prestani da kukaš. Da, da, znam te, kukaš upravo i razmišljaš jaoj vidi je što lupeta. Odmah da si stala sa tim. Alooo!!!
Diši. Pročitaj opet ispočetka.
I opet. I opet. I opet. A ako ni tada ne uspe, znači da još nisi spremna da radiš na sebi i mogu ja ovde da istrošim celu azbuku, abecedu i na svim jezicima sveta da te ubeđujem da je do tebe, džaba.

I zato te neću ni ubeđivati. Vratićeš se na to onda kada osetiš da je vreme. Do tad, vidi pročitaj i ostale postove na mom blogu, možda ti neki bude razumljiviji više nego ovaj, svi u suštini govore isto. 

Meni će biti dosta ako se samo malo zapitaš dal’ sam možda u pravu. A znam da ćeš mi javiti da jesam. Kad tad 😊

Tvoja uverena Koskica.

 

Da ti šapnem…Tridesete su zakon!

Ne znam čemu tolika drama, kada se čovek približava broju 30.
Ajde, negde pravdam to time što su nas zastrašivali starenjem, što su nas ograničavali da je mladost samo do određenog doba. Nekako, mislim da mladost zavisi od našeg osećaja. I zaista verujem da svi treba duhom da ostanemo mladi, koliko god loših stvari da se dogodi.

Jeste, teško je prihvatiti taj čuveni broj 30. Jeste, jer smo navikli do tada da se uvek nekako oslanjamo na druge, da nismo odgovorni u totalu za svoje postupke i život, jer ono, dvadesete gazim dobro mi je sasvim, pa udri do zore i brigu na veselje. I onda odjedom, ne spadamo više u grupu sa brojem 2, pa te malo drma panika. Jer ipak, sada shvataš lagano da i nije baš sve zezanje. Suočavaš se sa činjenicom da si ti jedini koji je odgovoran za sve što mu se događa u životu, a to trežnjenje i nije baš uvek lako.Postoje naravno i oni ljudi koji su sve to prošli i pre ulaska u tridesete i oni su shvatili kako su ustvari upravo te godine moćne, a postoje i oni koji su sve to prošli kasnije i njima su te godine najlepše.

Pričam vam iz mog ugla gledanja i kako sam ja shvatila da su tridesete…priđi bliže, da ti šapnem…ZAKON!!!

Mada,meni su sve godine bile zakon, jer volim svoj rođendan, opšte poznato i nikada nisam imala problem sa brojevima. Jako sam se radovala tom čuvenom broju 3 ispred ostalih, jer meni je on predstavljao zrelost, fazu uspeha, fazu gde mogu sve i gde mi ništa nije teško, fazu gde počinju snovi da se ostvaruju.

Opet, sve zavisi od osobe do osobe, ne doživljavaju svi sve isto, što i ne treba, ali ne treba ni da se ima taj strah od sazrevanja. To je prirodno, to treba da se dešava.Pitanje je kako će ko podneti tu činjenicu, da postaje zreliji?
I nije nužno da zrelost dolazi sa određenim godinama kao što rekoh.

U suštini,najbolje su godine, ZAKON su sve one godine u kojima spoznaš svoje pravo ja i svrhu svog života.

„Teoretičar Erik Erikson je verovao da kriza identiteta predstavlja najvažniji konflikt sa kojim se čovek suočava u razvojnom procesu.Prema Eriksonu kriza identiteta je vreme intenzivne analize i istraživanje različitih načina na koji sami sebe posmatramo.“

I sad se pitate odakle sad o krizi identiteta.Kroz život sam uvek išla ne misleći na sutra, a često sam znala da se osvrćem nazad i da sebe prekoravam zašto to nisam uradila drugačije.Hello, pa kakvo je to plakanje za prosutim mlekom? Pre možda godinu dana imala sam po mišljenju moje psihoterapeutkinje KRIZU IDENTITETA iliti prosto prevedeno – živela sam kako sam živela, sve posmatrajući kroz šarene naočare i onda odjednom shvatila da je moj život u mojim rukama i u tom momentu sam se malo pogubila. Neke stvari više nije ok raditi sa trideset. Treba se sad snaći u realnosti nakon lomljenja naočara.Bum, odjednom život dobija i druge, malo tamnije, mračnije boje. (Hvala Anđeliji Simić što me je trgla @psychology_unplugged).

Samo, tada treba biti jak i popričati sa sobom kako nas taj strah ne bi paralisao i odveo u anksioznost, sve popularniju kod nas (pišem vam i o tom fenomenu koji se raširio po Srbiji kao trend, da li su ljudi zaista anksiozni ili upotrebljavaju taj izraz kao nešto što je u trendu).Malo razmislite i o tome dok ne ispišem post 🙂

Da li omladinci i ti koji govore da su anksiozni zaista to jesu i u kojoj meri ili su pobrkali pojmove, pa i PMS stanje ili kada su tužni ili eto neraspoloženi jedan, dva dana nazivaju anksioznim stanjem,jer kao, to je TREND?! Veruj mi, ne želiš da pratiš TAJ trend. I ako to izgovaraš samo zbog toga i sebi po dr.Google-u daješ dijagnozu, NEMOJ!!!! Jer ljudi koji zaista imaju anksioznost prolaze težak period. I to nije nešto za TREND, niti je nešto na šta ćeš se izvlačiti kad god si samo lenja i umorna od silnih obaveza, pa kao jaoj ne ustaje mi se danas iz kreveta,nemam volje, šta mi je, sto posto sam anksiozna.Ali, o tome u sledećem postu.Za ovu temu zahvaljujem Slobi (@slobizza_bloguje). Hajmo mi na pitanja koja možeš sebi da postaviš kad se nađeš u KRIZI IDENTITETA.

Ko sam bila do sada?Šta sam radila? Ko sam sada? Da li sam zadovoljna time što sam? Šta je to što mogu da prenesem i u ovo doba, a šta je to što treba da ostavim? Koji su to šabloni ponašanja koji treba da se razbijaju, koji da ostaju čitavi i takvi kakvi su,a koje treba samo malo update-ovati? Nikakva strašna pitanja kojih trebamo da se bojimo. Samo REALNA i ona koja nam omogućavaju bolji uvid u situaciju.Da, ustvari REALNOST je reč koja izaziva strah. Sad, nisam psihoterapeut i ne želim da previše pametujem o nečemu za šta nisam učila Čkole :), ali sam osoba, kao i vi, koja je prošla neke stvari kroz koje vi možda sada prolazite i samo vam dajem smernice kako lakše pregurati.
Ukoliko vam se odgovori ne svide ili vam ne budu dovoljni ili osećate neku nelagodnost, bez ikakvog straha, pronađite psihoterapeuta. Oni su zaista ljudi koje, u današnje vreme pogotovo, ne treba izbegavati. I nije to sramota, shvatite već jednom i pričali smo o tome u nekom od predhodnih postova, niste odmah ludi ako ste potražili profesionalno mišljenje.

Jer kao što treba fizički da budemo čisti, tako treba i mentalno. To je najlepši osećaj koji postoji.

Rad na sebi je najteži, ali i najslađi. Vi ste ti koji birate da li ćete se upustiti u taj rad ili ćete i za to biti lenji.I ok, kontam i ja već da sam totalno skrenula s teme, ali sve se nekako samo nadovezuje jedno na drugo. Pisaću o svemu, slobodno možete da mi date naznake o čemu biste najviše voleli da čitate ili putem maila info@koskica.rs ili me DM-ujte što bi se reklo :).Nego, zašto su TRIDESETE ZAKON?

photo credit: https://wannabemagazine.com

  1. Zato što si zreliji i zato što razumeš svoje roditelje, svoju porodicu i prihvataš ih takve kakvi su, jer tvoji su i najbolji su…ono najbitinije.
  2. Zato što imaš zaista prave ljude oko i uz sebe, a ne tonu njih koji su tu ni sam ne znaš zbog čega. Za ove, posle tridesete, ljude koju su ostali u tvom životu polako možeš da tvrdiš da su ljudi koji bi bukvalno u pola dana, u pola noći, sve uradili za tebe, kao i ti za njih. U dvadesetim svi su ti prijatelji (a ustvari nisu) i nekad nesvesno, nekad i svesno, oduzimaju ti energiju. Jer ne zrači svako isto i ne prija svako svakome. Jednostavno, shvataš da možeš da ih nabrojiš na prste i to te čini neizmerno srećnom/srećnim. Bila mama opet u pravu. Smanjiće se to s godinama, spašćeš na dvoje, troje, ali pravih prijatelja. Ne veruj svima i ne pričaj svima sve o svom životu 🙂 Početkom tridesetih, to se sve kristališe, dok ne ostanu oni pravi, pravcati kristali 🙂
  3. Zato što sada već imaš iskustva u poslu kojim se baviš i možeš da naučiš još više i odeš još dalje (ovde mali uslov, ukoliko to želiš), a da ne bude to zato što nešto moraš.
  4. Zato što shvataš blagodeti izgovorenog „NE“.
  5. Zato što si naučio razliku između „NEĆU“ i „NE MOGU“.
  6. Zato što možeš da putuješ i zaista nešto vidiš i uživaš u viđenom, a ne samo da prespavaš destinaciju ili prepijančiš.
  7. Zato što shvataš da su relax i chill okupljanja sa društvom vrednija nego đipanje do zore u nekom zadimljenom, prebučnom lokalu
  8. Zato što još više voliš vikend 🙂 jer ovi zreliji vikendi su lepši, smisleniji. Smišljaš vikend putovanje ili odmaraš u krevetu po ceo dan ili radiš šta god što te zaista čini ispunjenijom. A nisi u fazonu živim za vikend ili živim od vikenda do vikenda i prestaješ da dolaziš kući u 7 ujutru, kad ljudi kreću na posao (ok, omakne se ponekad, ali tad ti već postaje neprijatno i treba ti 5 dana da se posle toga oporaviš, pa u tom momentu shvatiš ipak da si više za sledeću varijantu tj. broj 9 i za varijantu pre ove, tj. broj 7)
  9. Zato što ako piješ, piješ umerenije, otmenije, ne blamiraš se u nekom toaletu glave naslonjene na WC šolju. I ako ti se već i desi da te uhvatilo malo više, opet to podnosiš malo otmenije i sve te blam radnje ostavljaš za kod kuće. Svestan si da si pijan i ne želiš da praviš budalu od sebe. Pronašao si granicu – PITI, A NE BITI BUDALA. 🙂
  10. Zato što lagano pronalaziš šta je to što zaista želiš u ljubavi, nisi toliko lakoverna, ne veruješ svakom kretenu, naučila si da prepoznaš ko je iskren, a ko šarlatan. I opasno si ponosna na sebe zbog toga.
  11. Zato što umeš da prihvatiš i kompliment i kritiku, a da te nije sramota.
  12. Zato što svoje finansije počinješ da raspoređuješ na sve bolji i bolji način.
  13. Zato što ne ubijaš dosadu sedeći sa nekim, pričajući ili kafenisajući sa nekim ko ti ustvari ne prija.
  14. Zato što ti sada nije dosadno. I kad ti se učini da jeste, i te kako znaš šta ćeš sa dosadom.
  15. Zato što sa uživanjem ustaješ ranije – ok, ne uvek, ali u većini slučajeva 🙂
  16. Zato što umeš da zatražiš pomoć kada ti je potrebna, bez onog ma ja sve mogu sam, koji će mi k… nečija pomoć, najbolji sam 🙂
  17. Zato što shvataš ŽIVOT!
  18. Zato što ceniš sve što si postigao sam.
  19. Zato što si učio i naučio iz svojih grešaka.
  20. Zato što ako si slobodna/slobodan i dalje, ne smatraš to kao tugu, već si zahvalna/zahvalan na vremenu koje imaš za sebe, da radiš na sebi.
  21. Zato što imaš zilion zašto-zato da uživaš u tim divnim tridesetim.
  22. Zato što dobijaš snagu za koju misliš da je nemaš, da ostvariš sve svoje snove.
  23. Zato što ti tišina prija i shvataš da nema potrebe non-stop biti dostupan. Silent mode je sve 🙂
  24. Zato što sada čitaš knjige sa više razumevanja.
  25. Zato što sada imaš uvid kako je ustvari jako zajebano bilo biti u dvadesetim, jer si bila nesnađena i pogubljena.
  26. Zato što se smeješ iskrenije i nekako si još više duhovitija, odnosno nisi prosta u duhovitosti, odnosno ne lupetaš gluposti samo da bi bila in i zapaženija, nego si bre duhovita onako svetski. Kapirate me šta želim reći 😎
  27. Zato što slušaš pažljivije.
  28. Zato što umeš da kažeš iskreno „izvini“
  29. Zato što si shvatila da je lepo zadržati i negovati svoje malo ja.
  30. Zato što i dalje možeš da slušaš muziku iz doba tvoje mladosti, a da te nije blam 😁 a možeš da slušaš i nešto ozbiljnije, a da ti prija.
  31. Zato što su prosto i jednostavno TRIDESETE ZAKON!
  32. ZATO ŠTO…SAM TI…..ŠTAAAAAAAA? VEROVALA SLEPO 🤣🤣🤣
  33. ZATO ŠTO SI ŽENA SA DVA LICAAAA, ZATOOOO ŠTO ME MUČIŠ ZBOG SITNICAAA….ahahahahha…ok, prestajem…mada, priznajte da pevate sa mnom upravo 😂😂😂

Ok…imam još kao što rekoh zilion zato što, ali neka bude simboličnih 33 (mada poslednja dva su realno više bonus track nego što su razlozi, ali avaj 😂), jer u decembru mi dolazi ta divna 33. godina i jako joj se radujem. Kad sumiram sve do sada, imam osećaj da se tek zalećem ka velikim stvarima i jako, jako, jako se i njima radujem.

Tražeći slike koje bih ubacila u post, naleteh na još sjajnih postova na temu tridesetih. I kako sam završila svoj post i pročitala par ostalih, shvatila sam da su nam mišljenja vrlo slična. Dakle, mi tridesetogodišnjaci zaista razmišljamo ispravno. Bravo za nas! I vi u dvadesetim sigurno radite nešto što je dobro. I vi u četrdesetim, pedesetim, šezdesetim itd. Ali eto, htedoh da dam svoje viđenje tridesetih, jer me je moja Dejana (@dejanaeric) inspirisala za ovu temu. Mjau, čitaj i slavi, jako, najjače!!!!!! Veruj mi, obožavaćeš tridesete!!!!

Eto, nadam se da smo se barem malo objasnili, razjasnili, da ste razumeli šta je teta Koskica htela da vam kaže 😄 Krenuh post da pišem danas, završavam ga sad u 01:01 😁 (kako volim te brojeve…simbolika je čudo, i to shvataš sa tridesetim, ali i o tome sledeći neki post), pritom je petak veče, a ja nikad srećnija u svom krevetu, završavajući svoje misli. Posle se bacam na pisanje tekstova za pesme, jer morate i pevati moje genijalne ideje, ne samo ih čitati 😊. Da, i samopouzdanje je vrhunsko u tridesetim. Ok, ok, ok….sad stvarno prestajem.
Čekam vaše komentare, predloge, kritike na instagramu u DM-u ili u komentarima ili mailom ili kako god vam volja.Hajde sad lepo, provedite se divno vi koji izlazite i vi koji ostajete u svom domu. Ljubim vas, grlim vas i hvala vam što se čitamo i dalje.

Vaša tridesetdvoipogodišnja uskoro tridesettrogodišnja Koskica 😂

Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Da li veruješ sebi…u sebe?

Da li veruješ sebi? Da li veruješ u sebe? Naizgled, dva identična pitanja, ali su totalno različita…Pitanja koja treba u određenom trenutku sami sebi da postavimo. Pitanja, na kojima nema tačnih i netačnih odgovora. Pitanja koja mogu da ti promene život, barem malo da ga poguraju.Pa da čujem odgovore.

Pokušaću primerom komparacije zajedno sa vama da sagledam poentu ovih pitanja. Pa da počnemo polako.

DA LI VERUJEŠ SEBI?

Mnogima će sada zvučati ovo pitanje kao glupo i nepotrebno, u fazonu, naravno da verujem, kakve su to gluposti, ali da li je zaista tako?

Uzmimo za primer sledeće:

Banalan primer, za početak bi bio, treba da kreneš na dijetu ili da ostaviš cigarete, a pitanje je DA LI VERUJEŠ SEBI? Da li veruješ sebi da sutra nećeš uzeti celu čokoladu i smlatiti u roku od odmah, da li veruješ sebi da nećeš sutra zapaliti cigaretu ujutru uz kafu?

Sledeći primer bi bio, DA LI VERUJEŠ SEBI da si zaista stavila tačku na vezu koja nema budućnost? Da li veruješ sebi da ga nećeš pozvati prvom prilikom ili mu poslati poruku da ga pitaš šta ima, kako je, šta radi?

Ajmo dalje. DA LI VERUJEŠ SEBI kada kažeš da ćeš sutra dati otkaz i promeniti posao, jer te ovaj više ne ispunjava i ne donosi primanja kakva zaslužuješ? Da li veruješ sebi da ćeš izdržati sve te dane tražeći drugi, bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem sebi, onda treba da postaviš sledeće pitanje zašto ne verujem sebi i da probaš da nađeš način da sebi poveruješ kad kažeš od sutra će biti drugačije i tačka. Dug je put do pravog verovanja sebi, ali dok sam sebi ne veruješ, ne očekuj da će ti drugi verovati.

Ako je odgovor, da, verujem sebi, onda svaka čast!!! Želim nam svima karakter kakav ti imaš. KARAKTER. To je ključni odgovor na prosto pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI?

Jako je teško izgraditi karakter. Jako teško, ali ne i nemoguće. To je nešto što iziskuje konsantan rad na sebi, na svojim greškama, principima, na svom životu. Počnite upravo od malih stvari, banalnih. Postavite sebi neki cilj. Ako uspem da izdržim bez cigareta nedelju dana, kupiću sebi nešto od tih para npr. Onda pomerite za još nedelju dana, pa za još nedelju dana. I polako, videćete da vam ide od ruke.

Stalno ponavljam da je suština u sitnicama, u malim koracima. Korak po korak, stigne se gde se naumi, samo je bitno ostati na pravom putu. Samo 🙂 Teško je, ali verujem da se sve može, dokle god razgovarate sa svojim odrazom u ogledalu. Opet se provlači to da ne smete biti u svađi sami sa sobom. Da probate da izmirite svoja dva JA. Opet se vraćamo na neki od prošlih postova. To i jeste smisao. Korak po korak. Jedan po jedan treba savladati, da bi došli do sledećeg.
I deca uče korak po korak, ali nikada ne odustaju ako pri prvim pokušajima padnu. Uporni su i tvrdoglavi 🙂 pa makar pali zilion puta. Tako i vi.

Nije strašno ako jedan korak morate da ponovite više puta. Strašno je kad jedan preskočite, pa se na kraju sapletete. Nemojte preskakati stepenice do svog razvoja. Kad stignete do cilja, ona jedna, ili onih par što ste preskočili, mogu skupo da vas koštaju. Zato, samo lagano i korak po korak, ako treba i zilion sedamsto puta 🙂 dok ne budete sigurni u sebe, odnosno ponavljajte sve dok odgovor na pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI ne postane, DA, VERUJEM SEBI!!!

DA LI VERUJEŠ U SEBE?

Idemo odmah na poređenje sa gore pomenutim primerima.

Primer dijete ili ostavljanja cigareta. DA LI VERUJEŠ U SEBE da ćeš izdržati ceo taj proces? Da li veruješ u sebe da si karakter, toliko jak, da ne posustaneš i odustaneš na pola?

Bivši dečko…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si mnogo bolja od onoga kakvom te on čini? Da li veruješ u sebe toliko da možeš da mu kažeš, nisi za mene, nismo jedno za drugo?

Posao…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si talentovanija i pismenija od polovine drugih koji rade sa tobom? Da li veruješ u sebe da možeš šefu da tražiš povišicu, a ako ti je ne da, da mu kažeš, hvala lepo, doviđenja? Da li veruješ u sebe da ćeš naći zaista mnogo bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem u sebe, onda treba da se vratiš na prvo pitanje i da poradiš na svom karakteru, jer vidiš da je sve povezano…

I ne možeš verovati u sebe ako prvenstveno ne veruješ sebi, a to je opet pitanje KARAKTERA. Dakle, kao što rekoh, korak po korak. Da bi i na ovo pitanje mogla da daš pozitivan odgovor, prvo moraš da „položiš“ prvo pitanje.

Vrtimo se u krug i vrtećemo se, dokle god svoj karakter ne dovedemo u red. A prvi put kada to uspemo, uspesi će se nizati sami od sebe i onda će uslediti i SAMOPOUZDANJE. Prosta lančana reakcija.

Nemojte mi odmah kukati kako je teško, šta ja to pričam, šta lupetam…Teško je, rekoh, ali ne i nemoguće. Zagrizite tu volju, ne puštajte je. Pa šta i ako ne uspete iz prvog puta? Nije smak sveta.

Priznajem, ja svoj karakter još nisam upoznala u pravom svetlu, ali na putu sam. Vraćam se iznova i iznova na početak, jer verujem sebi da ću uspeti i da ću u jednom momentu biti na istoj talasnoj dužini sa svojim karakterom. A onda ću i verovati u sebe. Još uvek imam to nepoverenje. Nisam još kompletna. Ali ono što je jako bitno je to što stvarnooo i istinski VERUJEM SEBI da ću danas, sutra VEROVATI U SEBE!!!!

Zato, hajde da učimo da hodamo ka karakteru. On nas čeka sa svim svojim blagodetima i ruku pod ruku je sa samopouzdanjem. Zamislite karakter kao svoj cilj. Prvih par „NE“ nečemu što ste shvatii da vam ne prija, biće „zeznuto“. Ali kada osetite manji teret na sebi kod prvog „NE“, shvatićete kako je i koliko dobro prodisati na tren. A onda ćete želeti još više vazduha i grabićete da ga imate. I kad osetite da dišete punim plućima, znajte da ste na pola puta, ako ne i na samom cilju svog karaktera.

Idemo. Opet. Korak po korak. Zajedno. Jednom ćemo uspeti da zajedno šetamo sa karakterom i samopouzdanjem, da verujemo sebi, da verujemo u sebe!!!

Vaša Koskica.