Da ti šapnem…Tridesete su zakon!

Ne znam čemu tolika drama, kada se čovek približava broju 30.
Ajde, negde pravdam to time što su nas zastrašivali starenjem, što su nas ograničavali da je mladost samo do određenog doba. Nekako, mislim da mladost zavisi od našeg osećaja. I zaista verujem da svi treba duhom da ostanemo mladi, koliko god loših stvari da se dogodi.

Jeste, teško je prihvatiti taj čuveni broj 30. Jeste, jer smo navikli do tada da se uvek nekako oslanjamo na druge, da nismo odgovorni u totalu za svoje postupke i život, jer ono, dvadesete gazim dobro mi je sasvim, pa udri do zore i brigu na veselje. I onda odjedom, ne spadamo više u grupu sa brojem 2, pa te malo drma panika. Jer ipak, sada shvataš lagano da i nije baš sve zezanje. Suočavaš se sa činjenicom da si ti jedini koji je odgovoran za sve što mu se događa u životu, a to trežnjenje i nije baš uvek lako.Postoje naravno i oni ljudi koji su sve to prošli i pre ulaska u tridesete i oni su shvatili kako su ustvari upravo te godine moćne, a postoje i oni koji su sve to prošli kasnije i njima su te godine najlepše.

Pričam vam iz mog ugla gledanja i kako sam ja shvatila da su tridesete…priđi bliže, da ti šapnem…ZAKON!!!

Mada,meni su sve godine bile zakon, jer volim svoj rođendan, opšte poznato i nikada nisam imala problem sa brojevima. Jako sam se radovala tom čuvenom broju 3 ispred ostalih, jer meni je on predstavljao zrelost, fazu uspeha, fazu gde mogu sve i gde mi ništa nije teško, fazu gde počinju snovi da se ostvaruju.

Opet, sve zavisi od osobe do osobe, ne doživljavaju svi sve isto, što i ne treba, ali ne treba ni da se ima taj strah od sazrevanja. To je prirodno, to treba da se dešava.Pitanje je kako će ko podneti tu činjenicu, da postaje zreliji?
I nije nužno da zrelost dolazi sa određenim godinama kao što rekoh.

U suštini,najbolje su godine, ZAKON su sve one godine u kojima spoznaš svoje pravo ja i svrhu svog života.

„Teoretičar Erik Erikson je verovao da kriza identiteta predstavlja najvažniji konflikt sa kojim se čovek suočava u razvojnom procesu.Prema Eriksonu kriza identiteta je vreme intenzivne analize i istraživanje različitih načina na koji sami sebe posmatramo.“

I sad se pitate odakle sad o krizi identiteta.Kroz život sam uvek išla ne misleći na sutra, a često sam znala da se osvrćem nazad i da sebe prekoravam zašto to nisam uradila drugačije.Hello, pa kakvo je to plakanje za prosutim mlekom? Pre možda godinu dana imala sam po mišljenju moje psihoterapeutkinje KRIZU IDENTITETA iliti prosto prevedeno – živela sam kako sam živela, sve posmatrajući kroz šarene naočare i onda odjednom shvatila da je moj život u mojim rukama i u tom momentu sam se malo pogubila. Neke stvari više nije ok raditi sa trideset. Treba se sad snaći u realnosti nakon lomljenja naočara.Bum, odjednom život dobija i druge, malo tamnije, mračnije boje. (Hvala Anđeliji Simić što me je trgla @psychology_unplugged).

Samo, tada treba biti jak i popričati sa sobom kako nas taj strah ne bi paralisao i odveo u anksioznost, sve popularniju kod nas (pišem vam i o tom fenomenu koji se raširio po Srbiji kao trend, da li su ljudi zaista anksiozni ili upotrebljavaju taj izraz kao nešto što je u trendu).Malo razmislite i o tome dok ne ispišem post 🙂

Da li omladinci i ti koji govore da su anksiozni zaista to jesu i u kojoj meri ili su pobrkali pojmove, pa i PMS stanje ili kada su tužni ili eto neraspoloženi jedan, dva dana nazivaju anksioznim stanjem,jer kao, to je TREND?! Veruj mi, ne želiš da pratiš TAJ trend. I ako to izgovaraš samo zbog toga i sebi po dr.Google-u daješ dijagnozu, NEMOJ!!!! Jer ljudi koji zaista imaju anksioznost prolaze težak period. I to nije nešto za TREND, niti je nešto na šta ćeš se izvlačiti kad god si samo lenja i umorna od silnih obaveza, pa kao jaoj ne ustaje mi se danas iz kreveta,nemam volje, šta mi je, sto posto sam anksiozna.Ali, o tome u sledećem postu.Za ovu temu zahvaljujem Slobi (@slobizza_bloguje). Hajmo mi na pitanja koja možeš sebi da postaviš kad se nađeš u KRIZI IDENTITETA.

Ko sam bila do sada?Šta sam radila? Ko sam sada? Da li sam zadovoljna time što sam? Šta je to što mogu da prenesem i u ovo doba, a šta je to što treba da ostavim? Koji su to šabloni ponašanja koji treba da se razbijaju, koji da ostaju čitavi i takvi kakvi su,a koje treba samo malo update-ovati? Nikakva strašna pitanja kojih trebamo da se bojimo. Samo REALNA i ona koja nam omogućavaju bolji uvid u situaciju.Da, ustvari REALNOST je reč koja izaziva strah. Sad, nisam psihoterapeut i ne želim da previše pametujem o nečemu za šta nisam učila Čkole :), ali sam osoba, kao i vi, koja je prošla neke stvari kroz koje vi možda sada prolazite i samo vam dajem smernice kako lakše pregurati.
Ukoliko vam se odgovori ne svide ili vam ne budu dovoljni ili osećate neku nelagodnost, bez ikakvog straha, pronađite psihoterapeuta. Oni su zaista ljudi koje, u današnje vreme pogotovo, ne treba izbegavati. I nije to sramota, shvatite već jednom i pričali smo o tome u nekom od predhodnih postova, niste odmah ludi ako ste potražili profesionalno mišljenje.

Jer kao što treba fizički da budemo čisti, tako treba i mentalno. To je najlepši osećaj koji postoji.

Rad na sebi je najteži, ali i najslađi. Vi ste ti koji birate da li ćete se upustiti u taj rad ili ćete i za to biti lenji.I ok, kontam i ja već da sam totalno skrenula s teme, ali sve se nekako samo nadovezuje jedno na drugo. Pisaću o svemu, slobodno možete da mi date naznake o čemu biste najviše voleli da čitate ili putem maila info@koskica.rs ili me DM-ujte što bi se reklo :).Nego, zašto su TRIDESETE ZAKON?

photo credit: https://wannabemagazine.com

  1. Zato što si zreliji i zato što razumeš svoje roditelje, svoju porodicu i prihvataš ih takve kakvi su, jer tvoji su i najbolji su…ono najbitinije.
  2. Zato što imaš zaista prave ljude oko i uz sebe, a ne tonu njih koji su tu ni sam ne znaš zbog čega. Za ove, posle tridesete, ljude koju su ostali u tvom životu polako možeš da tvrdiš da su ljudi koji bi bukvalno u pola dana, u pola noći, sve uradili za tebe, kao i ti za njih. U dvadesetim svi su ti prijatelji (a ustvari nisu) i nekad nesvesno, nekad i svesno, oduzimaju ti energiju. Jer ne zrači svako isto i ne prija svako svakome. Jednostavno, shvataš da možeš da ih nabrojiš na prste i to te čini neizmerno srećnom/srećnim. Bila mama opet u pravu. Smanjiće se to s godinama, spašćeš na dvoje, troje, ali pravih prijatelja. Ne veruj svima i ne pričaj svima sve o svom životu 🙂 Početkom tridesetih, to se sve kristališe, dok ne ostanu oni pravi, pravcati kristali 🙂
  3. Zato što sada već imaš iskustva u poslu kojim se baviš i možeš da naučiš još više i odeš još dalje (ovde mali uslov, ukoliko to želiš), a da ne bude to zato što nešto moraš.
  4. Zato što shvataš blagodeti izgovorenog „NE“.
  5. Zato što si naučio razliku između „NEĆU“ i „NE MOGU“.
  6. Zato što možeš da putuješ i zaista nešto vidiš i uživaš u viđenom, a ne samo da prespavaš destinaciju ili prepijančiš.
  7. Zato što shvataš da su relax i chill okupljanja sa društvom vrednija nego đipanje do zore u nekom zadimljenom, prebučnom lokalu
  8. Zato što još više voliš vikend 🙂 jer ovi zreliji vikendi su lepši, smisleniji. Smišljaš vikend putovanje ili odmaraš u krevetu po ceo dan ili radiš šta god što te zaista čini ispunjenijom. A nisi u fazonu živim za vikend ili živim od vikenda do vikenda i prestaješ da dolaziš kući u 7 ujutru, kad ljudi kreću na posao (ok, omakne se ponekad, ali tad ti već postaje neprijatno i treba ti 5 dana da se posle toga oporaviš, pa u tom momentu shvatiš ipak da si više za sledeću varijantu tj. broj 9 i za varijantu pre ove, tj. broj 7)
  9. Zato što ako piješ, piješ umerenije, otmenije, ne blamiraš se u nekom toaletu glave naslonjene na WC šolju. I ako ti se već i desi da te uhvatilo malo više, opet to podnosiš malo otmenije i sve te blam radnje ostavljaš za kod kuće. Svestan si da si pijan i ne želiš da praviš budalu od sebe. Pronašao si granicu – PITI, A NE BITI BUDALA. 🙂
  10. Zato što lagano pronalaziš šta je to što zaista želiš u ljubavi, nisi toliko lakoverna, ne veruješ svakom kretenu, naučila si da prepoznaš ko je iskren, a ko šarlatan. I opasno si ponosna na sebe zbog toga.
  11. Zato što umeš da prihvatiš i kompliment i kritiku, a da te nije sramota.
  12. Zato što svoje finansije počinješ da raspoređuješ na sve bolji i bolji način.
  13. Zato što ne ubijaš dosadu sedeći sa nekim, pričajući ili kafenisajući sa nekim ko ti ustvari ne prija.
  14. Zato što ti sada nije dosadno. I kad ti se učini da jeste, i te kako znaš šta ćeš sa dosadom.
  15. Zato što sa uživanjem ustaješ ranije – ok, ne uvek, ali u većini slučajeva 🙂
  16. Zato što umeš da zatražiš pomoć kada ti je potrebna, bez onog ma ja sve mogu sam, koji će mi k… nečija pomoć, najbolji sam 🙂
  17. Zato što shvataš ŽIVOT!
  18. Zato što ceniš sve što si postigao sam.
  19. Zato što si učio i naučio iz svojih grešaka.
  20. Zato što ako si slobodna/slobodan i dalje, ne smatraš to kao tugu, već si zahvalna/zahvalan na vremenu koje imaš za sebe, da radiš na sebi.
  21. Zato što imaš zilion zašto-zato da uživaš u tim divnim tridesetim.
  22. Zato što dobijaš snagu za koju misliš da je nemaš, da ostvariš sve svoje snove.
  23. Zato što ti tišina prija i shvataš da nema potrebe non-stop biti dostupan. Silent mode je sve 🙂
  24. Zato što sada čitaš knjige sa više razumevanja.
  25. Zato što sada imaš uvid kako je ustvari jako zajebano bilo biti u dvadesetim, jer si bila nesnađena i pogubljena.
  26. Zato što se smeješ iskrenije i nekako si još više duhovitija, odnosno nisi prosta u duhovitosti, odnosno ne lupetaš gluposti samo da bi bila in i zapaženija, nego si bre duhovita onako svetski. Kapirate me šta želim reći 😎
  27. Zato što slušaš pažljivije.
  28. Zato što umeš da kažeš iskreno „izvini“
  29. Zato što si shvatila da je lepo zadržati i negovati svoje malo ja.
  30. Zato što i dalje možeš da slušaš muziku iz doba tvoje mladosti, a da te nije blam 😁 a možeš da slušaš i nešto ozbiljnije, a da ti prija.
  31. Zato što su prosto i jednostavno TRIDESETE ZAKON!
  32. ZATO ŠTO…SAM TI…..ŠTAAAAAAAA? VEROVALA SLEPO 🤣🤣🤣
  33. ZATO ŠTO SI ŽENA SA DVA LICAAAA, ZATOOOO ŠTO ME MUČIŠ ZBOG SITNICAAA….ahahahahha…ok, prestajem…mada, priznajte da pevate sa mnom upravo 😂😂😂

Ok…imam još kao što rekoh zilion zato što, ali neka bude simboličnih 33 (mada poslednja dva su realno više bonus track nego što su razlozi, ali avaj 😂), jer u decembru mi dolazi ta divna 33. godina i jako joj se radujem. Kad sumiram sve do sada, imam osećaj da se tek zalećem ka velikim stvarima i jako, jako, jako se i njima radujem.

Tražeći slike koje bih ubacila u post, naleteh na još sjajnih postova na temu tridesetih. I kako sam završila svoj post i pročitala par ostalih, shvatila sam da su nam mišljenja vrlo slična. Dakle, mi tridesetogodišnjaci zaista razmišljamo ispravno. Bravo za nas! I vi u dvadesetim sigurno radite nešto što je dobro. I vi u četrdesetim, pedesetim, šezdesetim itd. Ali eto, htedoh da dam svoje viđenje tridesetih, jer me je moja Dejana (@dejanaeric) inspirisala za ovu temu. Mjau, čitaj i slavi, jako, najjače!!!!!! Veruj mi, obožavaćeš tridesete!!!!

Eto, nadam se da smo se barem malo objasnili, razjasnili, da ste razumeli šta je teta Koskica htela da vam kaže 😄 Krenuh post da pišem danas, završavam ga sad u 01:01 😁 (kako volim te brojeve…simbolika je čudo, i to shvataš sa tridesetim, ali i o tome sledeći neki post), pritom je petak veče, a ja nikad srećnija u svom krevetu, završavajući svoje misli. Posle se bacam na pisanje tekstova za pesme, jer morate i pevati moje genijalne ideje, ne samo ih čitati 😊. Da, i samopouzdanje je vrhunsko u tridesetim. Ok, ok, ok….sad stvarno prestajem.
Čekam vaše komentare, predloge, kritike na instagramu u DM-u ili u komentarima ili mailom ili kako god vam volja.Hajde sad lepo, provedite se divno vi koji izlazite i vi koji ostajete u svom domu. Ljubim vas, grlim vas i hvala vam što se čitamo i dalje.

Vaša tridesetdvoipogodišnja uskoro tridesettrogodišnja Koskica 😂

Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Da li veruješ sebi…u sebe?

Da li veruješ sebi? Da li veruješ u sebe? Naizgled, dva identična pitanja, ali su totalno različita…Pitanja koja treba u određenom trenutku sami sebi da postavimo. Pitanja, na kojima nema tačnih i netačnih odgovora. Pitanja koja mogu da ti promene život, barem malo da ga poguraju.Pa da čujem odgovore.

Pokušaću primerom komparacije zajedno sa vama da sagledam poentu ovih pitanja. Pa da počnemo polako.

DA LI VERUJEŠ SEBI?

Mnogima će sada zvučati ovo pitanje kao glupo i nepotrebno, u fazonu, naravno da verujem, kakve su to gluposti, ali da li je zaista tako?

Uzmimo za primer sledeće:

Banalan primer, za početak bi bio, treba da kreneš na dijetu ili da ostaviš cigarete, a pitanje je DA LI VERUJEŠ SEBI? Da li veruješ sebi da sutra nećeš uzeti celu čokoladu i smlatiti u roku od odmah, da li veruješ sebi da nećeš sutra zapaliti cigaretu ujutru uz kafu?

Sledeći primer bi bio, DA LI VERUJEŠ SEBI da si zaista stavila tačku na vezu koja nema budućnost? Da li veruješ sebi da ga nećeš pozvati prvom prilikom ili mu poslati poruku da ga pitaš šta ima, kako je, šta radi?

Ajmo dalje. DA LI VERUJEŠ SEBI kada kažeš da ćeš sutra dati otkaz i promeniti posao, jer te ovaj više ne ispunjava i ne donosi primanja kakva zaslužuješ? Da li veruješ sebi da ćeš izdržati sve te dane tražeći drugi, bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem sebi, onda treba da postaviš sledeće pitanje zašto ne verujem sebi i da probaš da nađeš način da sebi poveruješ kad kažeš od sutra će biti drugačije i tačka. Dug je put do pravog verovanja sebi, ali dok sam sebi ne veruješ, ne očekuj da će ti drugi verovati.

Ako je odgovor, da, verujem sebi, onda svaka čast!!! Želim nam svima karakter kakav ti imaš. KARAKTER. To je ključni odgovor na prosto pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI?

Jako je teško izgraditi karakter. Jako teško, ali ne i nemoguće. To je nešto što iziskuje konsantan rad na sebi, na svojim greškama, principima, na svom životu. Počnite upravo od malih stvari, banalnih. Postavite sebi neki cilj. Ako uspem da izdržim bez cigareta nedelju dana, kupiću sebi nešto od tih para npr. Onda pomerite za još nedelju dana, pa za još nedelju dana. I polako, videćete da vam ide od ruke.

Stalno ponavljam da je suština u sitnicama, u malim koracima. Korak po korak, stigne se gde se naumi, samo je bitno ostati na pravom putu. Samo 🙂 Teško je, ali verujem da se sve može, dokle god razgovarate sa svojim odrazom u ogledalu. Opet se provlači to da ne smete biti u svađi sami sa sobom. Da probate da izmirite svoja dva JA. Opet se vraćamo na neki od prošlih postova. To i jeste smisao. Korak po korak. Jedan po jedan treba savladati, da bi došli do sledećeg.
I deca uče korak po korak, ali nikada ne odustaju ako pri prvim pokušajima padnu. Uporni su i tvrdoglavi 🙂 pa makar pali zilion puta. Tako i vi.

Nije strašno ako jedan korak morate da ponovite više puta. Strašno je kad jedan preskočite, pa se na kraju sapletete. Nemojte preskakati stepenice do svog razvoja. Kad stignete do cilja, ona jedna, ili onih par što ste preskočili, mogu skupo da vas koštaju. Zato, samo lagano i korak po korak, ako treba i zilion sedamsto puta 🙂 dok ne budete sigurni u sebe, odnosno ponavljajte sve dok odgovor na pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI ne postane, DA, VERUJEM SEBI!!!

DA LI VERUJEŠ U SEBE?

Idemo odmah na poređenje sa gore pomenutim primerima.

Primer dijete ili ostavljanja cigareta. DA LI VERUJEŠ U SEBE da ćeš izdržati ceo taj proces? Da li veruješ u sebe da si karakter, toliko jak, da ne posustaneš i odustaneš na pola?

Bivši dečko…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si mnogo bolja od onoga kakvom te on čini? Da li veruješ u sebe toliko da možeš da mu kažeš, nisi za mene, nismo jedno za drugo?

Posao…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si talentovanija i pismenija od polovine drugih koji rade sa tobom? Da li veruješ u sebe da možeš šefu da tražiš povišicu, a ako ti je ne da, da mu kažeš, hvala lepo, doviđenja? Da li veruješ u sebe da ćeš naći zaista mnogo bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem u sebe, onda treba da se vratiš na prvo pitanje i da poradiš na svom karakteru, jer vidiš da je sve povezano…

I ne možeš verovati u sebe ako prvenstveno ne veruješ sebi, a to je opet pitanje KARAKTERA. Dakle, kao što rekoh, korak po korak. Da bi i na ovo pitanje mogla da daš pozitivan odgovor, prvo moraš da „položiš“ prvo pitanje.

Vrtimo se u krug i vrtećemo se, dokle god svoj karakter ne dovedemo u red. A prvi put kada to uspemo, uspesi će se nizati sami od sebe i onda će uslediti i SAMOPOUZDANJE. Prosta lančana reakcija.

Nemojte mi odmah kukati kako je teško, šta ja to pričam, šta lupetam…Teško je, rekoh, ali ne i nemoguće. Zagrizite tu volju, ne puštajte je. Pa šta i ako ne uspete iz prvog puta? Nije smak sveta.

Priznajem, ja svoj karakter još nisam upoznala u pravom svetlu, ali na putu sam. Vraćam se iznova i iznova na početak, jer verujem sebi da ću uspeti i da ću u jednom momentu biti na istoj talasnoj dužini sa svojim karakterom. A onda ću i verovati u sebe. Još uvek imam to nepoverenje. Nisam još kompletna. Ali ono što je jako bitno je to što stvarnooo i istinski VERUJEM SEBI da ću danas, sutra VEROVATI U SEBE!!!!

Zato, hajde da učimo da hodamo ka karakteru. On nas čeka sa svim svojim blagodetima i ruku pod ruku je sa samopouzdanjem. Zamislite karakter kao svoj cilj. Prvih par „NE“ nečemu što ste shvatii da vam ne prija, biće „zeznuto“. Ali kada osetite manji teret na sebi kod prvog „NE“, shvatićete kako je i koliko dobro prodisati na tren. A onda ćete želeti još više vazduha i grabićete da ga imate. I kad osetite da dišete punim plućima, znajte da ste na pola puta, ako ne i na samom cilju svog karaktera.

Idemo. Opet. Korak po korak. Zajedno. Jednom ćemo uspeti da zajedno šetamo sa karakterom i samopouzdanjem, da verujemo sebi, da verujemo u sebe!!!

Vaša Koskica.

 

 

Mesto gde je sve onako kako nije…

Postoji jedno mesto gde su svi nasmejani, bogati, lepo obučeni. Stalno na bitnim događajima, mestima, skoro svaki vikend na nekom putovanju. Na tom mestu se jede najfinija hrana, u većini slučajeva po fensi restoranima. Mesto gde sve sija, blista. Gde je svako zaposlen, a u toku radnog vremena kafeniše, jer je sam svoj gazda. Gde su deca okružena složnim, najsložnijim roditeljima. Sva deca imaju roditelje koji se vole i ne svađaju i koji obraćaju pažnju na njih. Gde su vrtoglave štikle zamenile normalnu dnevnu obuću i gde se crveno i roze slaže. Mesto gde je ljubav toliko velika da prosto ne postoje reči kojim bi se opisala. Gde su svi fotogenični i lepi, kao na naslovnicama. Gde taraba nije taraba, već hashtag, jako bitan za više lajkova. Gde se upravo lajkovima meri koliko je ko bitan, lep, uspešan. Mesto zvano INSTAGRAM. Dobrodošli u čarobni svet, gde je sve onako kako nije.

Резултат слика за instagram parodija photo credit: https://www.delfi.lt

Davnih dana, dok sam bila ludački zaljubljena u jednog dečka, razmišljala sam, jaoooj kako bi bilo lepo kada bih mogla nekako javno da podelim neku pesmu koja me podseća na njega, kako bi bilo divno kada bi on video kako sam ja danas lepa…i malo nakon toga susrela sam se sa Facebook-om. Naravno, bila sam oduševljena otkrićem. 24h sam živela fejs. Postavljala slike, kačila statuse, lupetala gluposti…i onda u jednom trenutku pojavio se i instagram koji je postao zanimljiviji. Pa tu je story, pa tu pršte slike, pa to bi čovek rekao da mi Srbi živimo život iz bajke.Mi smo i radnim danima po kafanama, svi kafići puni u toku radnog vremena. A svi kukamo kako nemamo leba da jedemo.

Nemoj da jedeš dok ne slikaš za insta. Ne pomeraj se, ne diši, ne živi dok ne objaviš sliku na insta. Slikaj se stohiljadapetstopedesetpet puta i izaberi najbolju sliku, provuci kroz filter i divi se sebi kako si lepa/lep. Srećna/srećan. A u sebi truneš od tuge i tog života koji živiš u realnosti.

Ne postoji osoba na svetu koja ovako ne razmišlja, a radi sve to. Ja sam prva. Neću da lažem. Ja prva nekad u toku dana izbacim sto jednu sliku, snimim sto jedan story. Ja se prva smejem, ali lažno. Ja prva slikam hranu, čekiram se, hashtagujem i ostalo što se podrazumeva. Ja sam sve ono što potajno, a nekad i javno osuđujem.

Резултат слика за instagram filteriphoto credit: https://instagram-press.com

Gledala sam pre mesec dana neke slike sa raznih svadbi na kojima sam bila…Na svakoj slici sam nasmejana. Iskren osmeh je na licu, od uvete do uveta. Na svim slikama sam lepa. Na svim slikama sam srećna,iskreno srećna, iako u tom nekom momentu možda život moj i nije bio takav. I onda sam se zapitala dok sam gledala samu sebe tako nasmejanu…

Gde je nestao taj osmeh sa slika? Šta mu se dogodilo? Da li sam postala preopterećena svojim desnim profilom i uvežbanom pozom za slikanje? Kada? Zašto? Zbog koga, zbog čega glumim sreću i srećan život, a ispred tog ekrana se raspadam u sebi? Kome se dokazujem? Zašto se uvek smorim kada vidim sve zgodne i doterane žene, a ja muku mučim da skinem kilograme i nosim odeću iz second hand-a? Da se razumemo, ne patim od markiranih stvari, čak i zazirem od njih. Nije mi bitno dal sam nešto kupila u nekom fensi butiku ili kod Kineza, jer sve je to ustvari isto. Parče materijala koje je skuplje ako te doziva sa lutke iz nekog blještavog izloga.

Ustvari, zašto dozvoljavamo sebi da nas pogađaju tuđi životi, kad su svi oni samo dobro isfiltirani, isto kao i tvoj?Isto kao i moj. Da li tako lečimo nešto što se izlečiti ne može, nego prerasta u još veću bolest? Da li zaista živimo taj život sa insta slika? Da li? Zašto se foliramo da smo voljeni, zašto forsiramo idealnu sliku zaljubljenog para, a sa istim tim partnerom se svađamo do iznemoglosti? Zašto ulepšavamo svoju stvarnost nestvarno? Milion pitanja…milion…a koji je odgovor?

Pokušavam da ga pronađem, ali mi ne ide. Možda je to samo da se ne bih osećala odbačenom, pa kud svi, tu i ja. Možda zato što time želim sebe da motivišem kako bih i zaista živela to što postavljam. Možda je to iz dosade. Možda iz navike. Možda je zbog milion možda.

Ono što mi često prolazi kroz glavu je vreme kada smo živeli bez društvenih mreža. Nevino, naivno, bezbrižno. Ok, pomažu društvene mreže sa poslovne strane, dobijate mogućnost da više ljudi vidi vaše proizvode ili usluge koje pruža vaša firma, ali kada smo to svoj život pretvorili u posao, u firmu, u „brend“? Kada smo odlučili da intima postane samo davno zaboravljena legenda, kada smo to odlučili da svi ljudi mogu da vide u svakom momentu gde smo, šta radimo, sa kim sedimo? Kada smo to počeli da javno patimo kada smo ostavljeni, postavljajući pesme na story ili citate sa hashtagom #posvećeno?

Резултат слика за instagram parodija

Zašto smo ubili ljubav, ugušili je, smorili je tim javnim,lažnim pokazivanjem iste? Kada smo počeli da besnimo putem društvenih mreža, a da pri tom po tom pitanju zbog kojeg nas je besnilo uhvatilo, ništa ne radimo u stvarnom životu? Kada smo počeli da nebitne ljude predstavljamo kao VIP ličnosti, a same nas je sramota postupaka tih osoba? Kada smo počeli da kafenišemo, a da ne progovorimo ni jednu reč, nego konstantno da tipkamo po ekranu? Kada su nam tuđi životi posatli zamena za sopstveni?

Kada smo postali roboti? Kada smo prestali biti ljudi? Kada smo opuštanje,djuskanje, zezanje sa ekipom u kafani ili klubu zamenili obaveznim snimanjem za story? Kada smo postali toliko veštački? Zašto svi ličimo jedni na druge? Gde je nestala ona prirodna lepota po kojoj su Srpkinje prepoznatljive? Zameniše je silne tetovirane obrve,kose loše nadograđene, napumpane usne, izoperisani nosevi, dupeta, grudi i ostale magije plastične hirurgije…ok je, ne osuđujem, samo konstatujem…ok je promeniti nešto na sebi čime nisi zadovoljan, ako će to zaista da ti podigne samopouzdanje, ali nemojmo preterivati, zaista…Zar ti zaista trebaju tolika usta ili toliko vidno loše odrađene obrve? Molim te!!!

Сродна слика

Da li je zaista teško otići u bioskop, ili prošetati se, bez da se uhvatimo za telefon i odmah sve to podelimo da svi vide? Kada smo prestali da cenimo vreme koje imamo? Zašto ga trošimo gledajući nečije profile, pa prijatelje prijatelja na čiji si profil došla preko prijatelja prijateljice?

Hajde da preskačemo lastiš. Ili da igramo između dve vatre. Ili hajde da pročitamo što više knjiga, umesto žute štampe…hajde malo da vaspitamo našu decu, a ne od njih da pravimo divljake…jer deca upijaju kao sunđeri…kako se vi ponašate, oni će to smatrati ispravnim…posle nemojte da se čudite što nam deca dobijaju mobilne telefone čim progledaju…Mi smo sami sebi odnosno našoj deci čorbu zakuvali…ali još nije kasno da promenimo jelovnik…

Što ne učite decu svim onim igrama u kojima ste vi uživali? Zašto se uvek vadite da nemate vremena…za toliko ga imate, verujte mi. Treba da ga imate, da ga izmislite, da ga stvorite. Od tih malih bića vi ste ti koji prave ljude…a da li ćete od njih napraviti robote ili ljude, zavisi od vas, zar ne? Nemojte, zaista, nemojte posle da decu krivite za sav bezobrazluk i ostala sranja koja prave…sve polazi i dolazi iz kuće i vaspitanja.

Pokušala sam upravo u ovom postu sama sebi da pomognem i da pronađem odgovore, ali kao što vidite, umesto odgovora, pitanja su se nizala jedna za drugim, sama od sebe…Pokušala sam, ali nisam uspela, jer mislim što se ove teme tiče, da smo tek nagrabusili…ali ajde da se potrudimo barem malo, barem svaki dan po malo, da zaboravimo da društvene mreže postoje, na 10 minuta, sat, pet…Hajde, pa dok izdržimo…sve je to bolest zavisnosti od koje smo oboleli zbog dosade i trenda. Kako smo ranije živeli bez svega toga? Zar nije bilo uzbudljivije i mirnije? Sada te svaka glupost sa tih društvenih mreža može izvesti iz takta. A zašto? Pa zato što ti je sve dostupno da vidiš, pročitaš, odgledaš, čuješ.

Svi su bitni i sve je bitno. Svi su puni keša. To pršti, to puca, svi glume mafiju i mangupe,sve su ribe ulta giga mega, svi su sve, a sve je ništa ustvari.

Evo, opet pitam kao već jednom što sam pitala. Zašto imamo potrebu da se pravdamo? Našim objavama po društvenim mrežama, mi se pravdamo. Samo ne znam koga pokušavamo da ubedimo u to što lažemo… Ok, ajde da ne preterujem. Postoje zaista i realnih stvari koje delimo, ali hajde da ne preterujemo.

Gledala sam svoj profil. Bože dragi, kakvih sve gluposti ima, šta sam ja sve „kačila“ na insta. Selfija kol’ko ‘oćeš, a svi na istu foru, na onu izvežbanu pozu iz desnog profila, sa poluzatvorenim očima i napućenim usnama…Šta uradi od sebe crna ja? Kad sam prešla granicu normalnosti? Kada sam postala ista kao i svi, ponekad i gora? Mislim da je vreme da zatvaram ovu temu, jer ću nastaviti da nižem pitanja…jedno za drugim…u nedogled…

Naučićemo se nekada valjda da se vratimo pravim vrednostima, samo se iskreno nadam i zbog sebe i zbog svih nas, da neće biti kasno.

Do tada, udri hashtag na veselje.

Vaša #insta Koskica