Bitno je da se čitamo, nebitno je kad!

Sedim tako nešto i razmišljam koliko dugo nisam objavila nešto na blogu jbt.Realno, mislim često kako bi trebalo, ali onda zablokiram, jer ne znam o čemu da pišem.

Sve sam istresla do sada što me je gušilo, mučilo, sa čime sam se susretala, jer negde na početku sam vam i rekla da me je ovo izvuklo iz nekog mog fuj stanja.Momenat kada podeliš javno priču o svojim usponima i padovima i time nekome pomogneš, zaista je neprocenjiv. Evo, 3 godine od kako se ovo sve pokrenulo, a ja malo usporila 🤷‍♀️🤦‍♀️

Žao mi je što ne nađem više vremena za ono što mi je pomoglo, a prestala sam sebi da dajem obećanja kako ću od sutra krenuti da budem redovnija sa pisanjem, jer nije u redu niti lepo kad ih prekršim, a sve zbog ludog vremena i neimanja istog.Mada, možda to što ne pišem ima veze sa tim što sam u poslednjih godinu dana svoj život poprilično sredila, balans je uspostavljen, pa kao da mi više ne treba ova terapija pisanjem koju sam započela. I te neke toksične osobe su izletele iz mog života, puf, tek tako, jer namestile su se situacije da progledam, da shvatim.Bilo je bolno,bila sam besna, ali kad sve saberem i oduzmem, oooo kako sam zahvalna što se baš tako sve dogodilo. Drugačije progledala ne bih, jer eto, ja tako i dalje naivno verujem da su svi divni i dobri.Ah kako sam blesava….

Malo već, ko po običaju, skačem sa teme na temu, ali heeej,nisam pisala skoro godinu dana, a ja kad se raspišem, jbg.Šta da vam kažem.Kuvajte kafu i zamislite da čitate knjigu.Realno,moj život stvoren za romane (a vala ću ga i napisati jednog dana).

Kada bih rezimirala neke važne događaje u poslednjih godinu dana u kratkim crtama,to bi bilo ovako:

– promenila sam firmu, izašla iz svoje komfor zone debelo.Posle par meseci apsolutno se prilagodila, tako da sad stvarno skoro pevajući idem na posao,jer su mi kolege za poželeti.Ne prođe dan, a da ne vrištimo od smeha.Uglavnom meni 😂😂😂 ali drage moje kolege, evo i javno da vam kažem da vas obožavam i malo još da vas izblamiram 😂😂😂 I svaka vam čast kako me trpite.

– rekla sam nakon završetka Beovizije 2019 da ja 2020 idem kao autor teksta,jer to sam stvarno želela još od 2005 realno.Kockice su se sklopile i zahvaljujući mom prijatelju,saradniku, bratu, mentoru Nemanji i divnim devojkama, timski smo sve odradili, prošli konkurs, a na kraju i pobedili. 🤷‍♀️😂❤ Bilo je baš onako kako sam i zamišljala i rekla.A onda došla korona 🤦‍♀️ i zeznula mi odlazak u Holandiju na Eurosong,ali…ne brinem se ja.Jedna od sledećih godina je moja zapamtite to.Mahaću vam zastavicom iz Eurosong Green Room-a 😀

Dešava se tu još dosta stvari u koje sam verovala i koje sam priželjkivala.I baš sve onako kako sam prepričavala svoju maštu prijateljima da će biti.Nisam Baba Vanga,odmah da se razumemo.Prosto, verujem u sebe,svoje reči, snove i želje.

Mada, retko ko voli da čita o tuđem uspehu,uvek su više za neku tugu,nevolju.Verovatno ih to teši, da nisu sami,nisu jedini,da ima i gorih tuga od njihovih.Verovatno zato što nisu spremni da rade na sebi,ko što ni ja godinama nisam bila.Ali…sve u svoje vreme…Ne znam što sad ovo napisah, ali navikli ste da ja to tako,sve misli šljus iz glave na papir, tj ekran 😂🤦‍♀️ evo, taman dođoh na ideju da u nastavku ispišem sve one moje misli koje su završavale ispod Instagram objava.Nekako, zaslužile su da budu na jednom mestu zajedno i malo više vidljivije.U to ime,krenimo.Biće ovo mini dnevnik.

27.02.2018.
Postoje ljudi koje mnogo volite i činite za njih sve bez pogovora.I u svemu tome se izgubite, izgubite sebe i više nema mesta za vaše probleme, za vaše potrebe, za vas same…i u momentu kada odlučite da više nikome ništa ne ćutite, vi ispadate loši…to vam je za nauk! Da zaista, apsolutno uvek treba da imate svoje mišljenje, svoj stav, svoje vreme, sebe…jer kad sa ljudima koje voliš moraš da paziš kako pričaš i šta ćeš reći ili uraditi, a da se ne shvati pogrešno, onda je tada vreme da konačno progovoriš.Kako god uradio, ispašćeš loš…tako da svejedno ti je dal’ ćeš na početku ili na kraju…gledaj bar sebi da olakšaš da se ne mučiš toliko tim prećutkivanjem i razgovorima na note!!!

21.03.2018
Stiglo je proleće.
Pao je sneg.
Psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Ne budi negativan.
Ok, ne voliš zimu, ni bljuzgavicu, ni što ujutru moraš da ustaneš ranije kako bi skinuo sneg sa kola ili što moraš da se smrzavaš po autobuskim stanicama.
Ne voliš sneg, jer si čekala Sunce, vreme kada ćeš obuti nove cipelice ili prošetati tanušnu jaknicu.
Opet psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Jer sav taj stres, sve te gluposti…džaba ti, ako te sutra nema.
Stani.
Diši.
Udahni život.Trenutak.
Sada.Ne sutra.
Diši.

02.09.2018
I svi oni odbrambeni mehanizmi i zidovi koje oko sebe dižem još više…
Sve ono što kažem da neću, da ne želim, da mi ne treba...
Sve je ništa…
Ništa bez ljubavi…
Voleti samog sebe je prva i osnovna stvar koju treba da naučimo…
Ali, dozvoliti i još nekome da vas voli…to je magija…
Opekoh se milion puta i zbog svega sam dostigla onu granicu garda gde ne verujem ni kad mi neko iskreno kaže čak i banalnost poput „baš ti je lepa kosa danas“.
Ne verujem…i to me iz dana u dan, shvatam, čini nesrećnom.
Želim bre tu ljubav, taj osećaj, pa makar na kraju i bolelo…
Ovako moja ljubav koju imam da dam, polako izumire, kao redak primerak ovog sveta…
Želim da opet jedva čekam nečiju poruku, da se kezim ko kreten dok istu čitam,ma želim i ono nerviranje što se nije javio,gde je,šta je….želim sve to nazad,želim,a uporno bežim od svega toga…
I ako uskoro nešto ne promenim, plašim se da će moja ljubav otići u legendu i da će ostati samo priča „eee, kako je ona znala da voli, a vidi je sad…sama i nesrećna“
Jer strah je najgori neprijatelj…zbog njega su mnogi  veliki ostali mali… Zato, jbg, budite pametne, ne treba da verujete u sve, ali ne treba ni da ne verujete.Ko nauči balans, on je onda uspeo sve.Nek vas povrede, nek povredite i vi…jbg, to je život.Ali upravo to – TO JE ŽIVOT!!!
Biti sam, to život nije…
Ok, ne po svaku cenu biti sa svakim, ali da, dati šansu onom koji je zaslužuje… Jbg…ljubav je život…dolazi u raznim oblicima…i ljubav boli.Laže svako ko kaže suprotno…ali kad se ispostavi da je prava, sva prethodna bol se briše… Zato…otvorite svoje srce, ne budite škrtice…dajte tu ljubav koja je u vama, ne dozvolite da vas pamte kao nekoga ko je mrzeo ljubav…

6.10.2018.
Ne dozvolite nikome da vam poljulja ono što znate da možete da ostvarite.Čak i onda, kada se čini da sve ide u suprotnom pravcu, budite sigurni da je pravac pravi…jer sve ima svoje zašto.Bitno je samo da budete strpljivi i onog momenta kada ostvarite ono u šta ste verovali, sve pre toga što je bilo teško,ponekad vama nepoželjno i ne onako kako ste mislili da će biti,biće vam i te kako smešno, odnosno, izmamiće vam taj osećaj koji će vas naterati da shvatite da je to sve tako moralo da bude…I bićete spremni za nova stvaranja, ostvarivanja i naučeni da ne odustajete ne od želja, nego od onoga što znate da jeste!!!Zato samo napred!!! Sve će biti onako kako osećate da treba i zaslužujete!!! ❤❤❤


16.11.2018
Ovakav jedan mir…ovakav jedan zen…gde su samo svež vazduh i boje dovoljne da shvatiš da si živ…i budeš zahvalan…jer kao što znamo i sami…i svi…sve prolazi…uživaj u onome što ti je dato…doći će sigurno dan kada ćeš pomisliti koja je svrha ovog ovakvog života, dan kada ti neće biti sve po volji…i to je normalno…i to je ok…sve dok imaš snage sebi da priznaš da niko  nije savršen, ništa nije savršeno…ni ti, ni život…ali,eto…prođe pored tebe u danu brdo ljudi koji ko zna kakve bitke života i sa životom vode, a ti to ne znaš…znaš samo za svoje…osvrni se sutra oko sebe,zapitaj se šta muči tvoju drugaricu,šta muči onu ženu koja svako jutro tačno u 8 pored tebe projuri ko furija ili onog dekicu koji je stalno namrgođen,a ustvari je duša od čoveka…zapitaj se…i shvatićeš da niko nije srećan dovoljno,a opet živi i dovoljno mu je to sreće što ima…shvatićeš možda ne odmah, ali hoćeš…da zaista imaš privilegiju što si tu upravo gde jesi…na tebi je samo da svoje ja i ja pomiriš,radom na sebi…radom na svom i fizičkom i mentalnom zdravlju…jer to sve skupa čini jedan mehanizam koji itekako zna da pokrene sve oko sebe i ostvari čak i nezamislivo, samo kada je „podmazano“ dobrim mislima i mirom u duši…želim vam da od sutra barem mali korak napravite ka boljoj verziji sebe…uradite nešto što će vas barem na minut učiniti najsrećnijom osobom na svetu…i ne zaboravite da se osvrnete oko sebe…jer niste sami u svom bolu,problemu,besu,nesnađenosti…svi smo mi isti, nesnađeni, a opet se takvi na kraju snađemo i nađemo onaj pravi put…nemoj samo odustajati od sebe!!! Ovakvih te zlatnih jeseni čeka još mnogo 😍

05.02.2019
Postoje ti neki „kaktus“ odnosi…uvek te ogrebu,bocnu,povrede,ali tebi su i dalje slatki tako mali i ti ih i dalje ne puštaš, nego ih i dalje gajiš,zalivaš suzama…i tako u krug…i tako će i biti, sve dok ne shvatiš da će uvenuti onog momenta kada prestaneš da ih neguješ…možda će ti biti žao,ali ne zaboravi da uvek možeš da kupiš ljubičicu 😍 

12.02.2019.
Treba mi jedno čarobno nebo…jedna stolica…jedan stranac…da mu pričam pokraj Dunava o svom životu…da mu pričam i da slušam kako je moj život ustvari divan…
Jer,od davnih dana do sadašnjih, sve što sam želela, volela, o čemu sam maštala, ja sam ostvarila, samo eto tako, malo se izgubim u sivilu tuđeg svesnog ili nesvesnog kukanja kako je život s***e, pa tako ponekad slaba,dozvolim im da me povuku u taj mulj…
Ali isto kao što i Dunavom teku i otpadi i biseri,isto tako i životom teku i lepi i ružni dani.
Probajte malo te bisere od dana da sačuvate, a otpad da reciklirate…jer zapamtite DA NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA 🤷🏻‍♀️❤😘

Hm…vidim da ima baš dosta ovih misli i zamisli.Pa da ne pretvorim ovaj post zaista u pravi roman, pišem vam u sledećem postu još omiljenih mi razmišljanja zabeleženih ispod Instagram slika.Pišem vam sa telefona, tako da nisam još uvek izvežbana kako da „uredim“ ceo post da izgleda primamljivo i za oko.Ali, biće bolje drugi put.Hvala svima do neba koji me i dalje prate, iako sam mala lenjivica,pa se ne oglašavam često.To je znak da me volite i kad me nema 🙈 Bitno je da se čitamo 😉 nebitno je kad!!!

Ljubi vas i jako voli
Vaša Koskica lenjivica mislilica 😍

Оставите одговор