Nešto između u presavremenom vremenu!Priča za laku noć!

Bilo je to na brdovitom Balkanu,neke hladne februarske noći.

Isto mesto,isti lokal,svako u svom taboru.Muškarci vs. Žene.Posle 3 čaše vina susrela se sa njegovim pogledom,sasvim slučajno.Nije mogla da se ne zapita ko je on,zašto ga tek sada vidi? Zašto je pobogu toliko podseća na onog njenog sa kojim je i nije?Nije spomenula ništa drugaricama,jer pomislila je da je umislila,od tolikog vina,taj isti osmeh koji ima onaj lik što ga ona ima i nema i taj pogled koji joj je par puta uputio.

Ali…ipak nije…počelo je da je kopka odakle se on pojavio sad tu,baš tad kad je bila na klackalici svojih osećanja?Nastavila je da misli o njemu i pokušavala da sazna barem nešto…Prošlo je neko vreme.Viđala ga je u lokalu i svaki put kad bi im se pogledi sreli pomislila je: „Ovaj je neko malo đubrenece.“

U međuvremenu,namestilo se da sazna njegovo ime,a dobila je i previše informacija koje je nisu iznenadile.Ukratko,neka ga se kloni,nije dobar,ima svoju priču…klasika za nju…od 1000 ljudi u prostoriji,da je 999 bezgrešnih ona bi prastom pokazala na tog jednog nečim sjebanog.

Par dana kasnije kreće priča presavremenog vremena.Izašla je na drugaricin rođendan i taman se uhvatila za telefon da snimi omiljenu pesmu za story,usledio je šok.Našao je na instagramu i poslao zahtev za praćenje…Počela je da vrišti od smeha…jer,znala je…bacila je mamac pitavši ko je,a muško klasično mora da vidi kojoj je to zapao za oko.Malo ego da se hrani.Nakon prihvatanja zahteva i uzvraćanja istog krenuli su da pljušte lajkovi po slikama…prečešljan profil s njegove strane uzduž i popreko.A vala ima da se češlja,jer ona slika ima za izvoz.Uzvratila je istom merom.I tako,kao deca u osnovnoj školi iz vremena kada su se „čikala“ i zadirkivala i njih dvoje su to sada radili lajkujući se na svakih par sati kao da je to bila terapija antibioticima.

Znala je,čim je videla da je postavio novu sliku i čim je bacila lajk na istu,da će stići i neka poruka u DM.Jer ona je mag za instagram.Sve zna kako će se odvijati.Njeno je bilo samo da i njega uvede u igru.Klasičan početak s njegove strane: „Jel se znamo mi?“ i njeni klasični odgovori koji ga navode da joj napiše baš ono što ona želi.Dogovor je pao na kraju.Idu na kafu sutra.

Ujutru mu je poslala broj telefona,jer nema ona vremena za kuckanja po DM-u.Ipak je malo starija od njega,u svemu.Usledio je poziv i jako prijatno ćaskanje,koji joj je bio prvi faktor iznenađenja.Na kraju par smešnih opaski i par iznošenja njegovog činjeničnog stanja,konačno su odabrali mesto i vreme.Nije želela da idu u lokalne kafiće,jer zna da bi odmah sutradan krenuli da je spajaju kako je sa njim.Navikla je na te stvari,jer čim je vide u nepoznatom muškom društvu,prilepe joj tog mužjaka kao njenog,a ona zbog posla,često mora da sastanči sa suprotnim polom,jer iako je žensko,odlično sklapa ozbiljne poslove i zaista je dobra u tome što radi.

Nedelja veče,ona malo kasni,ali ipak stiže.Prilazi mu i po navici kreće da se pozdravlja poljupcem u obraz,dok on nesigurno i pomalo smotano pruža ruku,pa prihvata,zatečen doduše,takav pozdrav.Ali,to je ona.Vesela,spontana,draželjubiva,voli da upoznaje nove ljude i da sklapa poznanstva,voli da sluša tuđe sudbine,jer u svakoj pronađe inapiraciju.A od njega je to veče čula svašta.I pomislila,wow,svaka mu čast što je sve stavio na tacnu nekome koga vidi prvi put u životu.Prvi plus kod nje je zaradio.Ovog puta,ona je malo govorila.Nakon 2 sata ćaskanja,krenuli su u drugi kafic.Otišli su jednim kolima.Na kraju,ipak su se samo provozali po gradu.Bio joj je simpatičan,sav tako samouveren,jer po njegovoj priči nema koja devojka nije zaljubljena u njega.Bila je fascinirana tim klinačkim u njemu i bilo joj je jako zabavno gledati ga kako joj pokazuje silne poruke nekih silnih devojaka koje mu pristižu.Na rastanku,usledilo je rukovanje i njegova opaska „Mala,pazi šta radiš,nemoj da te neko prevari.“ .10 minuta kasnije,pozvao je,eto tako,da vidi dokle je stigla.Još malo kasnije,opet poziv,neobavezno ćaskanje i laku noć.

Dan drugi

Bila je uljudna da ga pita kako je,jer se žalio da je nešto bolestan.Ona je te nedelje radila od kuće.Tačnije iz lokala.Pozvao je.Nakon što mu je rekla gde je,usledilo je njegovo da je trebao i on da dodje,ali ipak neće,ima neke obaveze.A ona…znala je da će doći…nema šanse da ne dođe.3 minuta kasnije,bila je u pravu.Opet. 😂 Javio joj se,dobacivao sa susednog stola,na kraju seo za njen.Opet neke neobavezne priče njoj presimpatične.Nakon što je otišao,nastavila je da radi još neko vreme…I onda su usledili svakodnevni pozivi.Zvao je bar 3 puta dnevno svaki dan,a nju je to već počelo malo da nervira.Jer,dečače,bolje da smo kafu popili,nego što tupimo preko telefona.Ali svaki put,iako je on nju zivkao,nalazio je izgovore kako je u obavezama i nema šanse da se organizuje za kafu.

Počela je malo da studira njegovo ponašanje na čuvenom instagramu.On zaprati u sekundi njih 100,onda par dana kasnije otprati.Lajkuje sve što na dve noge hoda i nosi suknju.Pa onda opet zaprati,otprati.I tako u krug.Tu kreće još jedna njena studija: „Kako će se on ponašati ako pomisli da se i njoj baš,baš sviđa?“

Jeste,bio joj je sladak,ali sa svim tim njegovim sranjima,nije ona sebe videla sa njim,odmah nakon što je shvatila da je preveliki klinac.Dobra duša,ali ima opasan zajeb u glavi koji mora da reši.Htela je da bude ta koja će mu pomoći nekako,da mu stvarno bude prijatelj,jer ipak,na kraju dana,prijali su joj njegovi pozivi i njegovo „Mala“ iako je bila starija, a opet sigurno ne i jedina koju tako oslovljava.Ali,prijalo joj je.Novo iskustvo,nov,savršen primerak za studiranje presavremenog vremena.

Onda do nje dolazi informacija sa totalno neočekivane strane.Viđeni su taj drugi dan u lokalu i još jednom u drugomi.Info je bio ko je on,šta je on,s kim je bio,s kim nije,šta radi,čime se bavi,gde živi…samo što joj još i krvnu grupu njegovu nisu saopštili.Glavno je bilo „Neka ga se kloni“.Nju je bilo briga.Sve to,on joj je već rekao na prvoj kafi.I verujući da on treba to isto da čuje,pozvala ga je i ispričala mu.

Situacija se komplikuje u smislu da je ona bila ta koja se raspitivala,a ona ni kriva ni dužna.Probala je da mu objasni,ali on nije hteo ni da čuje.Blokirao je njene pozive.Ostala je po drugi put šokirana.Ne voli nepravdu.Ne voli kad je neko krivi za nešto za šta nije kriva,a ne daju joj da se objasni.Bila je jakooo besna što je poverovala da je on neko ko je vredan njenog vremena,pa čak i tog prijateljskog,koje svakako nije poklanjala svakom.Oko ponoći je pozvao.Javila se zaista sa iskrenim osmehom i „Gde si ljutibabo?“

Krenuli su u prepirku.Ona svoju priču,on svoju.U isto vreme,u glas.Ko da su godinama u vezi, a ne samo poznanici koji pokušavaju nešto,a ni sami ne znaju šta.Da budu prijatelji,valjda.Jer u momentima,njega je projektovala kao onog na koga ju je u početku izgledom i podsetio.Na onog sa kojim je i nije.Već duže vreme.

Nakon sto puta istih rečenica „Kloni me se“ „Neću da te se klonim“,završili su razgovor.Poslala mu je potom poruku,iskrenu,iz srca,da je briga ko šta priča,da veruje njemu,da nece da ga se kloni,jer joj je nekim stvarima pokazao da je dobar covek,da joj prija njegovo drustvo,da stvarno zeli da budu prijatelji,opet je izbombardovao recima „Nisam ja za tebe,tebi treba neko normalan.Kloni me se.Tako je najbolje.Zaboravi me.“ I to je dodatno zbunilo.Prihvatila ga je takvog i nije joj bilo jasno što je gura od sebe,kada mu je već rekla da će zaboraviti momenat da joj je sladak i da zaista želi da budu prijatelji.

Sutradan su razmenili neke siromašne poruke.Onda je ona definitivno digla ruke.I odustala.Nije htela da moli.Ostavila je otvorena vrata ako poželi da prihvati prijateljstvo,ali je napustila prostoriju.

Bila su joj čudna ta tri dana…Još čudnije kad je ipak pozvao.Ponedeljak.Rano ujutru,kao i obično kad je zove.Bila je i zbunjena i bilo joj je i drago.Jer jasno joj je stavio do znanja da ga se kloni, a opet je pozvao kao da se ništa dogodilo nije.Od tada opet na početak priče.Zove je,ali se ne viđaju.Rešila je da sve prihvati kao zezanje.Pozvala ga je jedan dan i rekla da ima problem i da joj se ljubi.Rekao je da će joj rešiti problem.Ona je zaista shvatala sve kao šalu,on očigledno nije.Opet joj je pobegao, jer mala se zaigrala. Dala mu je moć.Malo po malo,udaljio se.Tada je shvatila da on ipak nikada nece odrasti.Studiranje tih šablona ponašanja pomogli su joj dosta da shvati neke stvari.Zahvalna mu je na tome.Ali i dalje ima materijala za studiju.

U nekom međuvremenu pojavio se njegov „drveni advokat“, bff. Bff deklamuje da je on previše fin da kaže „Ne“ i da ga se kloni.Opet ta recenica.Nije ulazila u raspravu,jer nije naucena da se pravda ljudima koje vidi drugi put u zivotu,a tako je kipela da svasta kaze.Suzdrzala se.Ali samo do sutradan dok njemu nije poslala poruku u kojoj mu se zahvaljuje sto je stavio u isti kos sa svim onim silnim ribama koje ga „jure“.Njegovo mutavo ne znam.o cemu se radi…i 3 minuta kasnije poziv od bff.Opet je ona ispala kriva,samo zato sto ne voli nepravdu i kad je neko pravi na nesto sto nije.Cirkus se nastavio.

To se posle nije znalo ko je kome sta rekao.Tu su se uplitali ljudi sa strane.A on,tajac.Ona,opet šokirana što je pala sopstvenu studiju.Odnosno,što nije dobro prostudirala.Za neke stvari je znala sled događaja.Otpratice je sa insta.Gledace je kad se sretnu u lokalu,al joj se nece javiti.Pisace poruke njenim drugaricama,zvace ih na kafu.Ona ce otkljucati profil,i cekati da on skonta da moze da joj gleda story-e.Onda ce joj svaki story odgledati,al je nece pratiti.Svaki od 12345 koji postavi namerno da vidi dokle ide njegovo klinacko ponasanje kojim se i ona sada koristila.Onda,kad je zavrsila taj deo testa,opet je zakljucala profil i znala da ce odmah kad skonta,da opet pise njenoj drugarici.Nastavio je da gleda story-e njenog poslovnog profila.Svakim danom bivala je sve vise iznenađena tim presavremenim vremenom,koje je nju zaista iscrpljivalo.

Izrevoltirana tim ponašanjem,sve ti gledam,sve znam,ne pratim te,al ti ulazim na profil svako malo,a opet kad se sretnemo,gledam te,a necu da ti se javim,poslala mu je poruku da sad vec mogu da se jave jedno drugom kad se sretnu i dobila seen 😂

Crkla je od smeha.Sledece sto je znala,bice blokirana.I opet ce pisati njenoj drugarici.I opet je bila u pravu.Ona koja nista ne cini,a sve vidi i zna,ona je blokirana,umesto obrnuto.Sretanje je neizbezno.Gledanje ispod oka je konstantno prisutno,a ona ostade nedorecena.Ostade ona koja juri i koja je psiho.Realno,ispade tako.Jebalo je njeno studiranje i radoznalost dokle ide klinacki bezobrazluk.I dan kad je odlucila da da šansu novom,potencijalnom prijateljstvu,i dan kad je zarad experimenta zaboravljala na dostojanstvo,i dan kad je uopšte morala da ga pogleda prvi put i da ga veže za sliku onog sa kojim je i nije.I dan kada je postala tako saosećajna i kada je htela da spasi svakoga ko joj se i malo požali.

Definitivno,koliko god znala svaki sledeci potez suprotne strane,toliko nije znala svoj.Jer,ne ume ona da pliva u presavremenom vremenu.Ne ume da postavi granice,ne ume da prikoci kad vidi da je vrag odneo šalu.Ne,ona se zakopava sve dublje i dublje.Na kraju,samo je želela da iz njegovih usta,oči u oči,čuje istinu.

Neće je čuti.Ostaće na tome da je ona psiho koji ga proganja,a ni on ne želi da čuje njenu stranu priče.Zapetljali su se oboje.On koji je možda iz dosade nju zvao,ona koja je prihvatila sve zbog experimenta.Oboje,ostadoše opet na početku priče.Muškarci vs. Žene.Svako u svom taboru,ali sada i svako sa svojom verzijom.On koji se verovatno hvali kakav je frajer,jer silne ga ribe cimaju i smaraju,medju njima sada i ona dodata,ona koja shvata da je na samom pocetku bila u pravu „Ovaj je neko malo djubrence.“

Ko god sta tu kome pricao,prenosio,ona je cutala.Vise ga nece provocirati porukama.Nece,jer ih on uvek pogresno procita.

Samo je jebeno htela dva minuta da čuje njegovu stranu priče, ne njegovih drvenih advokata i njegovo mutavo ćutanje. Samo. Kako je naivna i glupa. Klinci ne pričaju, klinci beže kad su krivi i kriju se kad naprave neki zajeb, namerno ili slučajno.A i odrasli prave sranja isterujući mak na konac.Kad ne ide, ne ide, mani se inata i dokazivanja pravde.Svakako ćeš ostati kratkih rukava i sa zilion reči u vazduhu.

Posle svega,sve je to možda bila slučajnost,možda je bilo iz dosade,možda je bila dosada,možda ništa,možda svašta,možda nešto izmedju u presavremenom vremenu.Možda samo šablon za hranjenje ega,možda samo vapaj za pažnjom.Šta god da je,bilo je zanimljivo i poučno.Šta god da je,još jedna bajka presavremenog vremena je napisana.Šta god da je,kraj je.

Šta god da je,ona je opet sa onim sa kojim je i nije,zbog kojeg je ceo zajeb i počeo.Pa dokle doguraju.Ovog puta je odlučila da ipak bude onaj sa kojim je!

Čiča miča i gotova priča.

Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Strah od uspeha i kako ga pobediti…na moj način !

put do uspeha? Kako uspeti? Želite uspehphoto credit : https://stiklakafakravata.com

Opet me nije dugo bilo, nisam vam dugo pisala.Nisam, jer desilo se upravo ovo o čemu ću pisati, a što sam počela da vam pišem još 6.avgusta 2018. Strah od uspeha. Kada sam videla kako reagujete, koliko čitate i koliko zaista deluje sve ono što napišem na vas, koliko podrške i ljubavi mi pružate, kada sam videla da sam postigla nešto i da to ide ka nečemu još većem…JA SAM ZANEMELA.Paralisala se…kao i svaki put kada krene da se ostvaruje ono što sam priželjkivala.

A svako od nas ima želju da u nečemu bude uspešan. O tome sanja, mašta, zamišlja trenutak kako će sve izgledati kada taj uspeh nastupi, planira, radi na tome,ide ka tome, korak po korak… I neretko, u tim momentima,kada je na poslednjem koraku do cilja,pomisao na uspeh zna da zablokira. Unese paniku. I mi odustanemo. Povučemo ručnu, pustimo sve dođavola,sav trud, sav rad, sve snove…A zbog čega to radimo? Zbog čega nam uspeh postaje strah?

Iz milion i jednog razloga. Nisam stručna da vam se obraćam jezikom koji ni sama ne razumem, pa ću probati da objasnim ovim mojim koji verujem da svi razumete.

Jedan od razloga, bar kada sam ja u pitanju je taj što znam da onog momenta kada dođe do uspeha, ja izlazim iz svoje zone komfora. To je upravo ona zona gde sam navikla na povuci-potegni, na brdo neprospavanih noći, na izmene u poslednji čas, na sto jednu prepreku koja je nicala posle svake moje suze kao posle kiše.

Nisam navikla da plivam tamo gde je voda mirna. Uvek sam plivala tamo gde su bure i oluje, tamo gde je na vrhu svakakav otpad, a na dnu razni potonuli brodovi, gradovi, olupine tuđih želja, snova i neuspeha.

E sad, većina ljudi zna da kaže kako ima strah od neuspeha i toga se drže, to im je najjači „adut“ zašto su od nečega odustali. Ali upravo se tu krije greška. Niko se ne boji neuspeha toliko koliko uspeha. Možda sad zvuči zbunjujuće, i meni je delovalo na početku, dok zaista nisam shvatla. Probajte i vi o tome da razmislite. Da li vas parališe pomisao na uspeh ili na neuspeh? Jer, da se ne lažemo, da vas koči pomisao na neuspeh, vi nešto ne biste ni započeli, zar ne? Ne biste nikada više ni pomisli na to nešto za šta mislite da bi bilo neuspešno ili rizično. A kada već krenete u realizaciju nečega i to vam ide i ide i ide i dođe do tačke kada treba da se završi uspešno, sledi upravo taj strah od uspeha.

Ko je uspeo sa tim da se izbori i ko sa tim nema problema, svaka čast, skidam kapu. Evo, ja se i dalje učim da prebrodim taj finalni momenat u svemu što započnem, a stvarno mi ide od ruke šta god da krenem da radim. I dalje učim da ne odustajem, sad nekad uspešno, nekad ne, ali rekla bih da sam na pravom putu, čim sam sela da vam pišem. Evo kako ja to radim, možda nekome od vas pomogne,čisto par primera i smernica, ništa novo niti sam izmislila niti smislila, prosto samo stvari koje su meni pomogle.

Kada dođete do trenutka da vas pomisao na uspeh parališe, zapitajte se zbog čega ste krenuli u sve to. Šta je sve to što ste do tada uradili, sa kakvim ste se preprekama suočili?Koliko sebe ste uložili, koliko verovanja?

Stavite sve na papir, znate da vas stalno davim da papir trpi sve. Podsetite sami sebe koliko vredite, koliko ste samo uspeli od početka, pa do momenta gde ste sada.

Možda nas drugi nisu naučili kako, možda nisu ni znali, možda su nas učili pogrešno, jer je većina ubeđena da ljudi imaju strah od neuspeha, a ne strah od uspeha, nekako ovo prvo im logičnije… Svakako, mi smo stali i po ko zna koji put, nažalost, razočarali se u sebe. Ali neee…Nismo mi krivi. Nemojte sebe da krivite, nikada. Ni mi, niti bilo ko drugi. Kriv nije niko. Jedan od prvih koraka koji je meni bio od pomoći: Ne kriviti nikoga.

Nismo se rodili naučeni ni najpametniji. Rodili smo se i to je dovoljno. Dovoljno da shvatimo kakvu privilegiju imamo. Da postojimo. Da učimo, uspemo, ne uspemo. Sve je za ljude. 

Ja verujem da smo svi rođeni da budemo uspešni. Samo je pitanje ko i kad će shvatiti da je sposoban za to. Sedite, zapitajte se, šta je to u čemu želite da uspete, šta ste po tom pitanju uradili, ako ste već u realizaciji toga, dokle ste stigli, koliko vam je ostalo do kraja?Koji je vaš sledeći korak? Jel vas hvata panika od pomisli da se tom nečemu bliži kraj? Možda je i to jedan od faktora koji dovodi do blokade, to što se tom vašem „čedu“ u koje ste uložili toliko vremena, truda, ljubavi, rada, bliži kraj. Možda niste spremni nešto da završite još uvek. Možda je i ono izlaženje iz zone komfora opet prisutno. Možda je sve, a možda je ništa. Na vama je da krenete u otkrivanje zbog čega i kako kod vas dolazi do straha od uspeha.

Moj neki put je sledeći pri započinjanju nečega što želim da bude uspešno:

  1. Zapisivanje na papir svih razloga za i protiv
  2. Kada se desi više ZA, polako krećem u planiranje, a nekad i bez konkretnog plana krenem u realizaciju (topla preporuka je ipak da sve imate koliko toliko isplanirano, il bar ugrubo skicirano, čisto da se ne pogubite)
  3. Ako se desi više PROTIV, razmislim da li i šta mogu da promenim da bih to pretvorila u ZA, ako ne dođem do rešenja, taj „projekat“ jednostavno ostavljam iza sebe. Možda mu nije vreme, ako mu je suđeno, u datom trenutku biće opet aktuelan.
  4. Kada sam već krenula u realizaciju, počinjem pozitivno da razmišljam. Tek onda, ako do nekih prepreka dođe, reagujem i tražim način da ih prevaziđem, do tada ni ne pomišljam na negativne stvari, jer čim imalo pomislim jao samo da ne bude to i to, desi se upravo to 🙂 dakle samoooo pozitivnoooo i pozitivno će i biti.
  5. I onda tako ostvarujem sve korak po korak, nekad ide brže, nekad sporije, zavisi u šta sam se upustila, ali svakako ide
  6. Sada, kada mi se dogodi taj već poznati osećaj „paralize“ pred sam kraj, opet se vratim na onaj papir koji je i bio ključan za pokret svega. Čitam sva ona ZA i ona PROTIV, u tom trenutku i primetim da je u toku samo ispunjavanja tog cilja dosta negativnog prešlo u pozitivno i čitam iznova i iznova, dok se osećaj koji je bio prisutan u trenutku kada je sve počelo ne vrati na bar nekih 50% , borim se i ne dam mu da pobedi, jer JA SAM ODLUČILA DA KRENEM U REALIZACIJU, JA ĆU BITI TA KOJA ĆE TO ZAVRŠITI, USPEŠNO. Ne strah. Strah mi nije prijatelj.
  7. A onda, dolazi momenat do krajnje realizacije, do uspeha. Momenat kada shvatite da ste pobedili strah. I znate šta? Uspeh ne boli, ne ujeda. Ne znam što sam ga se sve vreme plašila.

Počela sam svaki dan da podsećam sebe koliko vredim, koliko sam vredna, šta sam prošla, koliko sam jaka. Svaki dan bar na minut dajem sebi svu ljubav koju dajem svima. Jer sam zaslužila. I verujem u sebe, kao i oduvek, samo sada još jače. Jer šta god da sam sebi zacrtala, to sam uspela da ostvarim i to sam sama sebi milion puta dokazala, samo nisam znala da nastavim dalje, zbog tog straha. Sve mogu. I ti sve možeš. Samo veruj sebi dovoljno da možeš da kreneš, jer kad kreneš, videćeš gde ćeš stići…ako dođe taj strah od uspeha, pobedi ga kako znaš i umeš, prebij ga od batina, preskoči ga, iscepaj kao nevažan papir, zgazi kao cigaretu, šta god, ali samo ga pregrmi. Ne pitaj kako, evo vidim da ti ni ja nešto nisam pomogla 🙂 bitno je samo da ne odustaneš, jer nije strah veći od tebe, niti jači od tvoje volje, vere, želje…To treba da shvatiš, naučiš.A kao i uvek, tu sam da učimo zajedno. Kao i uvek, nemam određenu temu o kojoj vam pišem, niti skicu kako to treba da izgleda.Pišem vam ono što osećam, jer tada znam da ćete i vi osetiti tu energiju koju vam šaljem.

Image result for uspeh

STRAH OD USPEHA, to imate, ne STRAH OD NEUSPEHA, da rezimiramo, da probate da shvatite…da imamo od neuspeha, ništa ne bi ni započeli, a pošto je od uspeha, na korak do cilja odustajemo, jer smo nesigurni sami u sebe. Neka prvi koraci budu da zavolite sebe, da verujete sebi, pisala sam vam o tome. U suštini sve se vrti oko ljubavi koju pružate ili uskraćujete sami sebi. Razmislite dobro šta je bolje, voleti sebe ili prebacivati sebi za svaku sitnicu. Budite uporni, ne dajte da vas strah slomi.Tako nikada nećete osetiti tu čar kada uspeh uđe na velika vrata.

Ok, milsim da nema više smisla da vam pišem, jer vrtimo se u krug. Tako da, slobodno čitajte ovaj post više puta, u krug, u krug, u krug…kvrcnuće vam kad tad u glavi kako ćete rešiti problem STRAH OD USPEHA.Ja verujem u vas.

Vaša Koskica.

 

 

Izgubljena u ljubavi…

Jesam li vam ja pričala kako verujem u ljubav i u čoveka svog života?Nakon svih onih propalih ljubavi i pokušaja istih? Da i dalje verujem? Jel’ da da sam vam to rekla? E pa, NE VERUJEM!

photo credit: Srđan Pečeničić

Ne znam šta se dogodilo sa svetom, sa ženama, sa muškarcima, sa mnom, ali sve sam dalje od ubeđenja da postoji onaj pravi i polako počinjem da se mirim sa tim. Bože moj, šta sad? Možda mi je suđeno da se volim sama do kraja života. I to je ok.

Verujem da ste već negde i shvatili da sam jako komunikativna, u svetu ludih, prilično normalna, neko ko se bori za svoje ciljeve i uverenja, svoje snove…Znate onu moju čuvenu – JA SAM VI, ISTO KOLIKO STE I VI JA!!! Elem, htedoh reći svima onima koji mi nabijaju tenziju pitanjem braka!!! Ne želim to, trenutno. Ne vidim sebe u tome. Postala sam sebična, jesam, jer ne želim da trošim svoje dragoceno vreme sa nekim koji će me pri prvom pijanstvu ili izlasku sa ortacima, prevariti. Pristalica sam toga i dalje, da treba verovati svom partneru, ali počinjem da se kolebam, zbog mali milion situacija koje sam čula, videla, doživela u poslednje vreme.

U firmi u kojoj sam zaposlena imam previše posla, toliko da se desi da često ostanem i do 20h u kancelariji (to je jedan od razloga zašto ne stižem da vam „blogujem“). Ne žalim se, zadovoljna sam, samo htedoh ovim reći nešto drugo. Zbog celokupne situacije ne krećem se tj. ne izlazim međ’ narod kao ranije. Umor, stres i propratne sitnice učinile su svoje. Tako da, izgledi da ću upoznati svoju „srodnu dušu“, ravni su trenutno nuli.

Preporuke koje su izašle iz mode, a opet se vraćaju na velika vrata, nisu mi donele nekog većeg značaja, osim zaključka da kada nekoga nekome „nameštate“ morate imati na umu da iako je taj neko dobar kao čovek, osoba, ne mora da znači da isti takav i u vezi. Ljudi nisu isti kao prijatelji i kao partneri.

Na sve to svakako, uvek se nađe ona jedna pametna persona koja ti kaže: „Pa šta čekaš, vreme ti je, udaj se?“ Ja uvek uzvratim pitanjem ZA KOGA?

Ne pamtim kada sam upoznala nekoga ko mi je privukao pažnju (lažem, jesam posle sto godine, pre neka dva,tri meseca, ali cvrc, osoba moje pažnje je zamisli čuda – ZAUZETA).

I onda se zaređaju situacije gde ti bez blama prilaze oženjeni ili na bilo koji način zauzeti muškarci, ko npr. pre nekog vremena kada je lik nonšalantno prišao meni i drugarici  i krenuo u priču sa totalno glupim pitanjima, tipa što gasiš limunadu kiselom, pa do mogu li da dobijem cigaretu i ti mora da imaš 22 godine (pretera ga bajo moj, ali baš…msm, znam ja da izgledam mlađe, ali baš 10 godina mlađe…ne ide to sinko tako) 🙂 LOL. I tako je on ćaskao, ćaskao, ćaskao, ja se ljubazno smeškam i gledam kako ću lagano da ga „odstranim“ kad u jednom momentu na moju izjavu da ne pijem pošto moram da vozim on izgovara: „E, ma opušteno, moja žena je pandurka, nema na toj relaciji pandura tako kasno.“ Alooo, rođooo, kakva bre žena, kakva pandurka? Pa odakle ti uopšte ideja da priđeš i započinješ bilo kakvu konverzaciju ako si oženjen? Sedi gde si i ćuti. Da se razumemo, dotični nije prišao sigurno samo da bi proćaskao o lepom vremenu.

I šta sad, ja treba da verujem u ljubav i u to kako nisu svi isti, kako su oni divni, sjajni, bajni, verni…a milion puta i čula i videla da ih je više ovakvih, nego takvih…

Ili situacija gde se momci ponašaju kao pravi manekeni. To pljušte selfiji, storiji, nogavice zavrnute, cipele šljašte, to su upeglane košulje do poslednje linije ili preuske majice…to se šepuri, to šeta kroz lokal kao da je sam APOLON sišao sa nebesa. Pa ne ide ni to… i opet, da se razumemo, ni devojke nisu ništa bolje…ali muškarci ga preteraše. Ostavite selfije i storije za nas žene, to nama više priliči. Nekako mi je baš bljakić kad vidim dečake kako se selfišu i promovišu.

Opet ne mogu da pratim svoj tok misli. Uvek se iznerviram kad sagledam situaciju…jer, gde je taj moj suđeni čovek, čovek mog života, kojeg ću voleti i koji će me voleti? Gde ja njega da nađem? Ono što je problem , sigurno jedan od problema, što se krećem izgleda po pogrešnim mestima, ali u današnje vreme, da li pravo mesto uopše i postoji? Uplašena sam bre…svaki dan čitam o nekom ubistvu, batinama, proganjanjima…zaista nije lako nama solo devojkama. Pored sve te muke, osobe muškog pola nama i ne prilaze, zbog silne rodne ravnopravnosti i zbog činjenice da su žene sve jače i samostalnije.

I onda nas blate, zato što ‘oćemo da imamo karijeru, zato što smo ustvari negde i shvatile da smo ceo život bile ugnjetavane i potlačane.

Pitam se gde je ona ljubav za sva vremena? Daleko od toga da sam bez mane, niko nije. Samo sam neko ko zna šta želi u vezi, od veze. Šta dajem…tražim bar upola…a najbitnije mi je poštovanje…koje se izgubilo…umrlo…sahranismo ga ko zna kad i više mu čak ni pomen ne dajemo. Zaboravili smo ono što je najbitnije u svemu, ključ svakog odnosa – POŠTOVANJE. Šta smo mu uradili?

Kako možeš i da kažeš da poštuješ svoju devojku, ženu, ako si već u prvom izlasku prišao meni, mojoj drugarici, svakoj koja je sve samo ne tvoja žena? Odakle ti pravo da tako ženu gaziš? Ni flert, ni ništa…muškarac koji voli slep je za sve osim za onu koja je te ljubavi vredna…a izgleda da slepi odavno progledaše, al’ u pogrešnom pravcu.

Image result for ljubav photo credit: https://minutzamene.com

To što ja ne želim ljubav u poslednjih godinu dana nije zbog toga što sam karijerista….već što sam vremenom zaista prestala da verujem da ona postoji. Da budem sa nekim samo da zadovoljim okolinu, kako eto u ovim godinama nisam sama, ne želim. I to je moje pravo. A vi nemate prava da u njega dirate. Ni da pitate. Ni da se šalite sa tim. Otkud vi znate kako je meni? Možda ja svako veče kada legnem sama u svoja četiri zida plačem i maštam kako imam nekog u čijem ću zagrljaju zaspati, a nemam…ni na vidiku…ni u prolazu…ni nikako…

I ok…pomirila sam se sa tim. Ili će doći ili neće. Šta god bude, ja sam spremna. Ali ljubav u današnje vreme je bajka. Ko je doživi, taj u bajke i treba da veruje. I treba da čuva tu ljubav koju ima. Da ide kroz vatru, kroz nevreme, kroz sve, ali da je ne da. Da je ne otkinu od srca svi oni koji ljubav našli nisu. Da stane na put svakome ko želi da ubije ljubav između onih koji se vole.

I eto, rekoh na početku da ne verujem u ljubav, a čitajući ovo što vam pišem, vidim da mi ljubav očajnički fali. Ona prava, muška, bez rezerve. Da me zaštiti, da mi bude oslonac. Svima nam fali. I oplakujemo je, jer je nema…i dok svetu pokazujemo zube, negde na dnu srca čekamo da se dogodi ta ljubav koja pomera granice.

Pa šta ću sad…pomirena sam sa tim…

Nek dođe il nek ne dođe…u međuvremenu, radiću na tome da sebe zavolim još više…jer tu su mi ljubav uzeli svi oni koji su gazili moje snove i koji su bili sve suprotno od onoga što se zove muškarac.

Vaša „izgubljena“ u ljubavi, Koskica