Zaljubljene ili samo radoznale?

UPOZORENJE!!!
Pišem iz srca i iz glave (wow, koja kombinacija 🙂 ), ako vam bude zbunjujuće, vi pročitajte još jednom, ja ću svakako 🙂

Nekako s’ proleća, što kaže pesma, meni uvek zapadne za oko neko. Negde. Nekako. Nakon svih veza i vezica, silnih analiza ko je kriv, gde je zapelo, zašto je zapelo, opet sam shvatila da nažalost šablon ponašanja u muško-ženskim odnosima nisam promenila, a u poslednje dve godine promenila sam mnoge bitnije stvari kod sebe.Hello? Zemlja zove Koskicu. Wake up women!!!!

Da li su to emocije krive, pa prosto njima ne možeš da upravljaš ili smo mi žene jednostavno toliko tvrdoglave, evo pokušavam i dalje da saznam. Možda će se neki stavovi u ovom postu kositi sa onim iz predhodnih postova, ali ne zamerite. Prosto pokušavam da shvatim neke stvari, pa naglas razmišljam. Možda mi vi pomognete u tome, možda i vi prepoznate sebe, pa eto tešim se da nisam jedina.

Koliko puta vam se desilo da vam se neko dopadne, da uspostavite kontakt i da sve krene lagano, sjajno, onako kako ste zamišljali i onda samo odjednom BUUUUM, pukne taj balon od iluzije i ostanete opet same, nedorečene, bez odgovora i bez objašnjenja? Pa onda lupate glavu, jel moguće da ste sve to umislile, sve one pozive, sve one poglede, osmehe koje ste dobijale? Pa onda opet ubeđujete sebe da niste, da je on taj koji je kukavica, koji nema hrabrosti da bude sa vama,da vam priđe, da ovo, da ono itd, itd.?

photo credit: http://www.everafterdating.com

Da li je problem u muškarcima ili je problem u nama? Možda smo jednako krive i mi i oni. Možda oni šalju slučajno zbunjujuće signale, možda sve rade s’ namerom, možda mi previše idealizujemo i maštamo. Možda svi zajedno pravimo opasan zajeb,jer što prosto kad može komplikovano...Možda je moglo da bude dobro, a možda je dobro što ništa nije ni bilo.

Došla sam do jedne teorije, još pre mesec dana, a onda me je na istu podsetio i story jedog druga koji je to savršeno objasnio. Hvala J.V. na podsetniku. Parafraziraću: On kaže da se žene (većina) uvek lepe za one muškarce kojima nešto fali, odnosno na one koje treba da promene i „poprave“, da od haosa naprave harmoniju. Kada nađu „ispravnog“, taj im nije zanimljiv ili jednostavno „pokvare“ ga, naprave od njega haos, kako bi opet one bile te koje će od haosa napraviti harmoniju. Zvuči komplikovano, ali ja sam se tako pronašla u tome i to se tako poklapa sa onim o čemu sam i razmišljala da vam pišem.

Večito, oduvek, definitivno sam se „kačila“ za muškarce kojima treba neki remont, koji imaju neku falinku i onda se u meni bude neke supewomen moći kako ću ja da mu pokažem, dokažem da nismo sve iste, da ima i normalnih, da sam ja ta koja je savršena za njega, da sam ja ta koja će ga promeniti i izvesti na pravi put?A on mučenik ne želi ništa od toga,već počinje da me shvata kao ludaču. Počinjem da razvijam teoriju da se u tim momentima u nama budi „majčinski instinkt“, drugo mi ništa ne pada na pamet. Alo, treba da mu budeš devojka, ne majka. #kkkkšššš (zamislite da se udaram u čelo 🙂 )

Već sam nekad negde i napisala, da se zaljubljujem ne u muškarce, nego u njihove postupke prema meni, a hvala Bogu, današnji momci su potkovani dobrano kako treba ženu da osvojiš, da i nije teško pasti na te slatkorečivosti. Kao i svako žensko, padnem na znakove pažnje, pomislim Bože koliko je on divan, pa prosto njega sam čekala, a ustvari samo ubeđujem sebe da je on taj iako negde ipak znam da nije, jer eto, opet mi žene proklete samo želimo da nas neko voli.A na kraju balade uveeeeek sam JAAAAA bila ta koja je morala nešto još da kaže, da doda, da objasni, jer se vodim time da ne treba igrati igrice, da treba uvek reći šta nam je u glavi, uvek sam JAAAAA bila ta koja je pokušavala da ispravi krive Drine. Hoćeš li ikada ućutati ženoooo? I šta se dešavalo? Ostajala sam sama. Zbog čega? E pa tu ima milion podteorija, možda budem pisala u nastavku, možda u nekom novom postu.

Naravno, postoji i moja druga strana koja će mi uvek biti zahvalna što sam takva, jer svi bivši nisu u mom životu sa razlogom bivši, kakav god da je to razlog, ipak, po mene uvek ispadne dobro. Samo, aj ti to u tom momentu objasni ludoj glavi da sve to tako treba da bude. Nego, da se vratim na temu.

Zašto pobogu mi žene uvek moramo da budemo toliko radoznale i da čačkamo i da njuškamo, ako nam negde u podsvesti već blinka lampica „nije to to, beži“?Jel to radimo da bi sebi dokazale kako smo stvarno moćne da možemo da promenimo muškarca, da nahranimo svoj ego time „Wow, on se promenio zbog mene, uspela sam!“ ili to radimo zato što smo stvarno zaljubljene, pa dalje od njega ne vidimo i ne fermamo nikog kad nam trezvenim mozgom govori „mani se“? Uvek je na kraju radoznalost ubila mačku!!!

I koja je to poremećena potreba u nama da mi budemo teeee koje će određenog muškarca promeniti, zbog koje će se određeni muškarac promeniti? Kada ćemo shvatiti da zaista,ne muškarac, nego bilo koja osoba se nikada neće promeniti zbog toga što vi to tako hoćete, već će se promeniti samo ako ona to sama od sebe želi?Pričali smo o ovome u „Igraj, ja ne umem.“

Zašto prosto i jednostavno nekada ne pustimo da sve ide samo od sebe, nego moramo uvek da budemo te koje će držati sve konce u rukama? Da, da, dragi moji muškarci, nemate pojma koliko mi konaca držimo dok se na kraju ne zapetljamo same u njih…Mada realno, tako nam i treba, kad držimo, a ne puštamo.

Mi smo te koje su vas snimile, koje su bacile oko na vas, mi smo te koje osvajate, samo i ako ste se nama već pre toga dopali. Mi znamo svaki vaš sledeći korak, mi vas navodimo šta i kako ćete uraditi, napisati, reći… I onda, kada se uverimo da se sve dešava baš kako i kažemo našoj najboljoj drugarici da će i biti, dok vas analiziramo zajedno i ispijamo kafe do besvesti tumačeći svaki vaš zarez, smajli, tačku, razmak i šta je pisac hteo reći (ps. nismo lude, samo smo i previše obazrive da ne kljoknemo na istim greškama ko u predhodnoj vezi, kad gle čuda, na kraju opet kljoknemo 😉 )…onda se to i desi.Kljoknemo, kiksnemo, odlepimo, zapetljamo se u konce i ćao đaci. Svaku dalju kontrolu preuzimate vi dragi muškarci. Baš tad, u tom momentu naše nepažnje i našeg opuštanja, upadamo u taj haos gore pomenuti. I onda fijuknemo još više za vama (eto, sad sam nekim muškarcima, nadam se da ne čitaju ahahahah, otkrila kako same sebi uskačemo u stomak. 🙂 Vi likujete, mi očajne. Onda kreću oni momenti, šta mu sad ovo znači, zašto me nije zvao, zašto me je zvao, zašto je stavio samo jedan smajli, zašto nije stavio ni jedan? I zilion banalnih gluposti oko kojih se bakćemo, ma koliko god godina imale.

Eee, tu treba preseći definitivno. Tj. ne preseći, nego pustiti. Aman luda ženska glavo. Mani se analiziranja, mani se lupanja glavom. Pusti sve dođavola i uživaj, pa makar na kraju opet ostala sama i izigrana. Sve smo mi bile povređene i razumem tu potrebu da se zaštitimo, ali sve više dolazim do zaključka da treba da slušamo našu intuiciju i onaj sitni, tihi unutrašnji glasić koji govori „nije on za tebe“. Ako nastavimo dalje ignorišući taj glasić, e pa onda smo definitivno ili  radoznale il ludački zaljubljene ili lude, a ako prekinemo, e onda svaka nam čast. Legenda kaže da nikada ni jedna žena nije poslušala svoj unutrašnji glas.

Da ne tupim dalje mnogo, pošto iz svega napisanog može se doći do zaključka da zaista ne znam šta je ljubav, ali svakako sam htela da podelim sa vama ove moje teorije, koje verovatno i nisu moje, al’ ja sam ih sad otkirla, pa aj kao, kao svoje sam i ih i prisvojila.Evo ne znam na kraju šta bih savetovala i sebe i vas i koja je poenta svega. Ukoliko ste se pronašle u ovome, hajde zajedno da probamo sledeći put samo da pustimo na vreme odnosno kad krene lampica da blinka „nije to to“ ili da pustimo same sebe da uživamo ako nam je lepo, pa dokle traje da traje. Verujem da pravi postoji i da će sve ove teorije zavere, ne zavere, kakve god da su pasti u vodu kad se on pojavi. A do tad…dobro ću razmisliti dal’ ću sledeći put biti radoznala toliko, jer zaljubljena ne verujem da sam, barem ne do sada 🙂

Vaša Koskica radoznalica

 

Igraj, ja ne umem…

Koliko puta sam samo slušala to čuveno u muško-ženskim odnosima MORAJU da se igraju igrice? Moraš ovo ovako, ono onako, kad on ovo, ti ono, pa onda ti njemu tako, on tebi ovako…I ceo svoj život slušam te priče, od starijih, od mlađih, od muškaraca, od žena. A ja, nikada nisam umela da igram igrice.Prezirem ih.
Čemu? Zašto? Nikaaaada mi neće biti jasno, pa da li je toliki problem reći iskreno ono što ti je na duši? Kada i ko je smislio da moraju da se igraju igrice? Kome je to zanimljivo? Sad neću ja njega da zovem, pa nek se on malo pita gde sam, ili ja nju neću sad namerno da zovem, nek se malo primi i ostale fore? I onda se posle pitamo, zašto je ljubav pukla?

Da se razumemo. Ljubav kad je prava, nema potrebe da se igramo sa njom.
Nego, mi smo tako pogrešno naučeni (da, uvek ću tvrditi da su igrice u ljubavi pogrešne) i onda takvi ugasimo ljubav i pre nego što je počela.

Uvek sam bila iskrena u svojim osećanjima, u svojim potrebama, uvek sam iznosila šta mi smeta i bila spremna da saslušam i drugu stranu. Samo, ta druga strana obično nije bila spremna da kaže šta ima, nego se igrala tog toplo-hladnog i uvek na kraju sam i ostajala sama u svojoj istini i iskrenosti.
Krivila sam sebe, što ne držim jezik za zubima, što se preterano dajem, što bre moram da budem tolika lajavica, pa da odmah kažem sve. Krivila sam sebe uvek. A onda sam shvatila da bre ja nisam kriva. Ja sam ja. To sam ja. Istina.

Nikada nisam umela i nikada neću hteti da igram igrice. Sada shvatam. Ko je pravi, taj će ostati uz mene i posle moje istine, posle svih otvorenih karata na stolu. Probala sam da poslušam te savete oko tih igrarija i da ih primenim….ali jako brzo sam odustajala. Nije mi prijalo, nije mi bilo prirodno, nisam to bila ja, a protiv sebe zaista ne mogu. I u tim trenucima sam odustajala, a u današnjim konačno shvatila da JA NISAM KRIVA. To je sve tako trebalo da bude.
Ni jedan nije bio pravi i hvala im na tome što su bili takvi kakvi su bili.

Pravi ne beži od istine, pravi ne igra igrice, pravi je tu i da sasluša i da kaže. Pravi ne odustaje kad je gusto, niti se opušta kada sve ide lako. Pravi je pravi i manite me priča da oni ne postoje i da moraju da se igraju igrice kako bi bilo zanimljivije.

Jeste, kako nije zanimljivo. Trošiti nečije vreme. To je jako zanimljivo. Trošiti nečije živce.Ma vrlo zanimljivo. Neću da igram igrice i tačka. Ko ih bude igrao sa mnom, pašće na prvom nivou, jer ja ne dajem dva ili tri života.
Devojke moje, žene moje, nemojte nikada igrati igrice niti pristajati da ih igraju sa vama. Vi ste vredne svake pažnje. Vi vredite, vaše vreme vredi, vaši živci vrede, vaš život vredi. Koliko god volele nekoga, ako kompromis ne postižete, onda je bolje i završiti, nego ostajati zarobljeni ko kuglica u fliperu. Nikada se nećete izvući iz takvog odnosa, dokle god pristajete na njihove igrarije. Samo ćete sebe kriviti za sve ono za šta niste krive.I tako ćete ubiti svoje samopouzdanje, svoje vrednovanje sebe.

Budite to što ste. Ne dozvolite da vas menjaju i ne trudite se da ih menjate. Mada, negde sam sigurna da osobu ne možeš promeniti, da je ona takva kakva je i ti možeš samo dodatno izgubiti svoje vreme i živce pokušavajući da je promeniš, odnosno da ti budeš ta koja će je promeniti. Osoba, pojedinac, može da se promeni samo za sebe. Kada shvati da nešto ne štima i sama od sebe poželi da se promeni. Ne zbog vas, ne zbog nje, njega, nego zbog sebe. Kada vi to shvatite, manje vremena ćete trošiti na menjanju nekoga ko to ne želi. Uostalom, nisu svi rođeni da budu po vašoj meri. Ko ste vi da ikoga krojite po sebi? Ako nije skrojen po vašim merilima, hajmo dalje, čemu zadržavanje? Ponavljam, nećete nikada uspeti da ga promenite. Možda samo neki kompromis uspostavite, ali srž će ostati ista, dokle god osoba sama od sebe ne poželi promenu. Nadam se da smo se razumeli. 🙂

A što se tiče ovih igrarija, dragi moji muškarci, da ste muškarci, to ne biste radili. Ne biste davali ženama lažne nade, ne biste ih držali za rezerve, ne biste ih ostavljali u uverenju da su one nešto sjebale, a nisu ustvari ništa. Da ste zreli, to ne biste radili. Isto važi i za žene koje ovo rade. Zna se gde se igrice igraju, u krevetu ljudi, ne u ljubavi i vezama. Igraju se na početku, tipa prvih nedelju dana, ali tad su nevine i spontane, nisu smišljene i one su ok…ove razrađene do detalja i isplanirane, one su kobne.

Tako da, mili moj, igraj, ja ne umem. Ja ću ti reći sve šta imam i što imam, a ti kad svariš sve što si čuo i poželiš da ostaneš, pa dobro mi došao. Ako nestaneš, ja sigurno neću sebe kriviti. Time mi pokazuješ da me i nisi vredan. Ostvarena sam, zrela sam, znam šta mogu da dam i znam šta tražim, tvoj me odlazak, tvoje odustajanje, neće me poremetiti. Mooooožda će mi biti krivo, ali možda, što si otišao, odustao, jer ja sam te izabrala i verovala da si jedan od onih koje istina ne plaši,pa eto zbog toga mi možda bude krivo..samo ni za to ne brini, neće me dugo držati. Neću te juriti da bi kao mene ti jurio, nego neću te juriti, jer ni za autobusom se ne juri. Uvek dođe drugi.

Do tada, dok se ne desi onaj koji je zreo i spreman da čuje isto koliko i da priča, ja ću igrati igrice na kompu ili soniju ili ću igrati MAU MAU nedeljom sa kumovima. Isto preporučujem svima 🙂

Vaša Koskica neigrica 🙂

Pismo sebi za Novu godinu!

Nekako, mislim da treba svi na sebi da radimo tokom cele godine, ali opet postoji ta neka magija u tom poslednjem danu kalendarske godine.Zato i želim da napišem pismo sebi, kao podsetnik za celu godinu.

1. Smej se više devojčice.Nisi svesna kakvu energiju privlači osmeh.

2. Ne dozvoli da te slome sitnice.Neka te one ojačaju.Jer i sama znaš koliko te sitnice obraduju.Ne dozvoli onim lošim da ti sve dobre sruše, pa da na kraju prestaneš da veruješ u njih.Samo stisni zube, jaka si ti i sama znaš koliko.

3. Bez obzira na sav stres i nervozu koje ima, pa ima, ne dozvoli da se „istresaš“ na onima koji nisu ni krivi ni dužni. Izbroj od 5 do 1.Povredićeš nekoga u tom izlivu besa.Kontroliši se,nije teško.Samo nauči da dišeš duboko.

4. Čitaj više knjiga.Mani se interneta. Neće svet propasti ako propustiš nešto na društvenim mrežama, ali propašćeš ti ako dozvoliš da zatupiš.

5. Provodi malo više vremena sa svojom porodicom.Društva i izlazaka će biti još koliko, a i vreme je malo da smiriš te crve u dupetu.Na kraju krajeva, tvoja te porodica uvek sačekala, dočekala, tešila, kada god nisi bila sva svoja.Oduži im se, vreme je.

6. Nemoj pobogu i dalje da budeš dostupna 24/7. Ok je biti dostupan samo sebi malo češće, ali ne svima uvek.

7. Pomozi nemoćnima kad god si u prilici, kako god.Njima to može ulepšati dan, a tebi doneti mir.

8. Nemoj prestajati da radiš na sebi.Posmatraj svaki dan kao novu lekciju i gledaj da izvučeš maksimalno iz njega, jer nažalost, ako padneš, nema popravnog u avgustu.

9. Voli sebe. Ako još nisi, nauči kako.To je jedan od prvih koraka ka tvom miru.

10. Ako i pogrešiš, nemoj sebe grditi.Popričaj sama sa sobom,mirnim tonom, ako ipak onaj mali đavo u tebi neće da sluša, lupi sebi šamar, pa ćeš videti kako će slušati 😂

11. Govori dragim ljudima češće da ih voliš.Probudi ono vreme kada nisu postojale društvene mreže i sva ostala moderna sranja koja su nas sve distancirala.Probudi one momente kada je kafa bila kafa, a ne vreme za selfisanje i instagramisanje.Uživaj u svakom trenutku,jer nikad ne znaš kad će on samo odjednom prestati i nestati.Ne dozvoli da te posle ubija kajanje za propuštene trenutke.

12. Ti možeš sve!!! Veruj u sebe,uvek i zauvek, jer to verovanje i te kako zna da te postavi na pravo mesto u pravo vreme. I ako je slučajno ona mala devojčica u tebi zaspala, probudi je kako znaš i umeš.Ona će ti i u najgorim danima pokazati put.Zato je neguj uvek.

Bonus: povedi malo računa o svojoj ishrani, prvenstveno zbog zdravlja i kreni na neku aktivnost da ne bi poludela od sedenja u kolima i kancelariji.

Dragi moji, mali zadatak za sve.Potrebno vam je samo da imate papir i olovku.I uradite ovo što sam ja.

Napišite sebi pismo za Novu godinu.Šta sve to želite da promenite, šta da naučite.Papir je moćna alatka, verujte mi na reč, kažem iz iskustva.

Svima vam prvenstveno želim zdravlja.Nadjite vremena da odete da izvadite krv, da se prekontrolišete, želim vam i sve ovo gore navedeno.Ukoliko nešto od toga već imate ili radite, nastavite i dalje.Volite se ljudi dragi.Ljubav je lek.Ljubav prema sebi, prema roditeljima, babama,dedama, sestrama, braći, prijateljima.Ljubav prema životinjama, cveću, lepom kutku u stanu, mirišljavoj sveći,ljubav prema sitnicama.LJUBAV!!! LEK!!! Svaki dan po malo ljibavi za sve i videćete čudo.Videćete kako lako možete biti izlečeni od loših misli,stvari,ljudi…

SREĆNA NOVA MILI MOJI!!!Hvala za svaki lajk,share, za svaki pročitan post na blogu.Hvala što me menjate.Jer uz vas, naučila sam dosta.I tek verujem da ću.

Jaoj, pa kako ovo da zaboravim…definitivno moja parola uvek i zauvek, verujem da znate,ali ajmo zajedno za kraj ove 2018.

JER NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA!!!

Vaša Koskica.

Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Strah od uspeha i kako ga pobediti…na moj način !

put do uspeha? Kako uspeti? Želite uspehphoto credit : https://stiklakafakravata.com

Opet me nije dugo bilo, nisam vam dugo pisala.Nisam, jer desilo se upravo ovo o čemu ću pisati, a što sam počela da vam pišem još 6.avgusta 2018. Strah od uspeha. Kada sam videla kako reagujete, koliko čitate i koliko zaista deluje sve ono što napišem na vas, koliko podrške i ljubavi mi pružate, kada sam videla da sam postigla nešto i da to ide ka nečemu još većem…JA SAM ZANEMELA.Paralisala se…kao i svaki put kada krene da se ostvaruje ono što sam priželjkivala.

A svako od nas ima želju da u nečemu bude uspešan. O tome sanja, mašta, zamišlja trenutak kako će sve izgledati kada taj uspeh nastupi, planira, radi na tome,ide ka tome, korak po korak… I neretko, u tim momentima,kada je na poslednjem koraku do cilja,pomisao na uspeh zna da zablokira. Unese paniku. I mi odustanemo. Povučemo ručnu, pustimo sve dođavola,sav trud, sav rad, sve snove…A zbog čega to radimo? Zbog čega nam uspeh postaje strah?

Iz milion i jednog razloga. Nisam stručna da vam se obraćam jezikom koji ni sama ne razumem, pa ću probati da objasnim ovim mojim koji verujem da svi razumete.

Jedan od razloga, bar kada sam ja u pitanju je taj što znam da onog momenta kada dođe do uspeha, ja izlazim iz svoje zone komfora. To je upravo ona zona gde sam navikla na povuci-potegni, na brdo neprospavanih noći, na izmene u poslednji čas, na sto jednu prepreku koja je nicala posle svake moje suze kao posle kiše.

Nisam navikla da plivam tamo gde je voda mirna. Uvek sam plivala tamo gde su bure i oluje, tamo gde je na vrhu svakakav otpad, a na dnu razni potonuli brodovi, gradovi, olupine tuđih želja, snova i neuspeha.

E sad, većina ljudi zna da kaže kako ima strah od neuspeha i toga se drže, to im je najjači „adut“ zašto su od nečega odustali. Ali upravo se tu krije greška. Niko se ne boji neuspeha toliko koliko uspeha. Možda sad zvuči zbunjujuće, i meni je delovalo na početku, dok zaista nisam shvatla. Probajte i vi o tome da razmislite. Da li vas parališe pomisao na uspeh ili na neuspeh? Jer, da se ne lažemo, da vas koči pomisao na neuspeh, vi nešto ne biste ni započeli, zar ne? Ne biste nikada više ni pomisli na to nešto za šta mislite da bi bilo neuspešno ili rizično. A kada već krenete u realizaciju nečega i to vam ide i ide i ide i dođe do tačke kada treba da se završi uspešno, sledi upravo taj strah od uspeha.

Ko je uspeo sa tim da se izbori i ko sa tim nema problema, svaka čast, skidam kapu. Evo, ja se i dalje učim da prebrodim taj finalni momenat u svemu što započnem, a stvarno mi ide od ruke šta god da krenem da radim. I dalje učim da ne odustajem, sad nekad uspešno, nekad ne, ali rekla bih da sam na pravom putu, čim sam sela da vam pišem. Evo kako ja to radim, možda nekome od vas pomogne,čisto par primera i smernica, ništa novo niti sam izmislila niti smislila, prosto samo stvari koje su meni pomogle.

Kada dođete do trenutka da vas pomisao na uspeh parališe, zapitajte se zbog čega ste krenuli u sve to. Šta je sve to što ste do tada uradili, sa kakvim ste se preprekama suočili?Koliko sebe ste uložili, koliko verovanja?

Stavite sve na papir, znate da vas stalno davim da papir trpi sve. Podsetite sami sebe koliko vredite, koliko ste samo uspeli od početka, pa do momenta gde ste sada.

Možda nas drugi nisu naučili kako, možda nisu ni znali, možda su nas učili pogrešno, jer je većina ubeđena da ljudi imaju strah od neuspeha, a ne strah od uspeha, nekako ovo prvo im logičnije… Svakako, mi smo stali i po ko zna koji put, nažalost, razočarali se u sebe. Ali neee…Nismo mi krivi. Nemojte sebe da krivite, nikada. Ni mi, niti bilo ko drugi. Kriv nije niko. Jedan od prvih koraka koji je meni bio od pomoći: Ne kriviti nikoga.

Nismo se rodili naučeni ni najpametniji. Rodili smo se i to je dovoljno. Dovoljno da shvatimo kakvu privilegiju imamo. Da postojimo. Da učimo, uspemo, ne uspemo. Sve je za ljude. 

Ja verujem da smo svi rođeni da budemo uspešni. Samo je pitanje ko i kad će shvatiti da je sposoban za to. Sedite, zapitajte se, šta je to u čemu želite da uspete, šta ste po tom pitanju uradili, ako ste već u realizaciji toga, dokle ste stigli, koliko vam je ostalo do kraja?Koji je vaš sledeći korak? Jel vas hvata panika od pomisli da se tom nečemu bliži kraj? Možda je i to jedan od faktora koji dovodi do blokade, to što se tom vašem „čedu“ u koje ste uložili toliko vremena, truda, ljubavi, rada, bliži kraj. Možda niste spremni nešto da završite još uvek. Možda je i ono izlaženje iz zone komfora opet prisutno. Možda je sve, a možda je ništa. Na vama je da krenete u otkrivanje zbog čega i kako kod vas dolazi do straha od uspeha.

Moj neki put je sledeći pri započinjanju nečega što želim da bude uspešno:

  1. Zapisivanje na papir svih razloga za i protiv
  2. Kada se desi više ZA, polako krećem u planiranje, a nekad i bez konkretnog plana krenem u realizaciju (topla preporuka je ipak da sve imate koliko toliko isplanirano, il bar ugrubo skicirano, čisto da se ne pogubite)
  3. Ako se desi više PROTIV, razmislim da li i šta mogu da promenim da bih to pretvorila u ZA, ako ne dođem do rešenja, taj „projekat“ jednostavno ostavljam iza sebe. Možda mu nije vreme, ako mu je suđeno, u datom trenutku biće opet aktuelan.
  4. Kada sam već krenula u realizaciju, počinjem pozitivno da razmišljam. Tek onda, ako do nekih prepreka dođe, reagujem i tražim način da ih prevaziđem, do tada ni ne pomišljam na negativne stvari, jer čim imalo pomislim jao samo da ne bude to i to, desi se upravo to 🙂 dakle samoooo pozitivnoooo i pozitivno će i biti.
  5. I onda tako ostvarujem sve korak po korak, nekad ide brže, nekad sporije, zavisi u šta sam se upustila, ali svakako ide
  6. Sada, kada mi se dogodi taj već poznati osećaj „paralize“ pred sam kraj, opet se vratim na onaj papir koji je i bio ključan za pokret svega. Čitam sva ona ZA i ona PROTIV, u tom trenutku i primetim da je u toku samo ispunjavanja tog cilja dosta negativnog prešlo u pozitivno i čitam iznova i iznova, dok se osećaj koji je bio prisutan u trenutku kada je sve počelo ne vrati na bar nekih 50% , borim se i ne dam mu da pobedi, jer JA SAM ODLUČILA DA KRENEM U REALIZACIJU, JA ĆU BITI TA KOJA ĆE TO ZAVRŠITI, USPEŠNO. Ne strah. Strah mi nije prijatelj.
  7. A onda, dolazi momenat do krajnje realizacije, do uspeha. Momenat kada shvatite da ste pobedili strah. I znate šta? Uspeh ne boli, ne ujeda. Ne znam što sam ga se sve vreme plašila.

Počela sam svaki dan da podsećam sebe koliko vredim, koliko sam vredna, šta sam prošla, koliko sam jaka. Svaki dan bar na minut dajem sebi svu ljubav koju dajem svima. Jer sam zaslužila. I verujem u sebe, kao i oduvek, samo sada još jače. Jer šta god da sam sebi zacrtala, to sam uspela da ostvarim i to sam sama sebi milion puta dokazala, samo nisam znala da nastavim dalje, zbog tog straha. Sve mogu. I ti sve možeš. Samo veruj sebi dovoljno da možeš da kreneš, jer kad kreneš, videćeš gde ćeš stići…ako dođe taj strah od uspeha, pobedi ga kako znaš i umeš, prebij ga od batina, preskoči ga, iscepaj kao nevažan papir, zgazi kao cigaretu, šta god, ali samo ga pregrmi. Ne pitaj kako, evo vidim da ti ni ja nešto nisam pomogla 🙂 bitno je samo da ne odustaneš, jer nije strah veći od tebe, niti jači od tvoje volje, vere, želje…To treba da shvatiš, naučiš.A kao i uvek, tu sam da učimo zajedno. Kao i uvek, nemam određenu temu o kojoj vam pišem, niti skicu kako to treba da izgleda.Pišem vam ono što osećam, jer tada znam da ćete i vi osetiti tu energiju koju vam šaljem.

Image result for uspeh

STRAH OD USPEHA, to imate, ne STRAH OD NEUSPEHA, da rezimiramo, da probate da shvatite…da imamo od neuspeha, ništa ne bi ni započeli, a pošto je od uspeha, na korak do cilja odustajemo, jer smo nesigurni sami u sebe. Neka prvi koraci budu da zavolite sebe, da verujete sebi, pisala sam vam o tome. U suštini sve se vrti oko ljubavi koju pružate ili uskraćujete sami sebi. Razmislite dobro šta je bolje, voleti sebe ili prebacivati sebi za svaku sitnicu. Budite uporni, ne dajte da vas strah slomi.Tako nikada nećete osetiti tu čar kada uspeh uđe na velika vrata.

Ok, milsim da nema više smisla da vam pišem, jer vrtimo se u krug. Tako da, slobodno čitajte ovaj post više puta, u krug, u krug, u krug…kvrcnuće vam kad tad u glavi kako ćete rešiti problem STRAH OD USPEHA.Ja verujem u vas.

Vaša Koskica.