Bitno je da se čitamo, nebitno je kad!

Sedim tako nešto i razmišljam koliko dugo nisam objavila nešto na blogu jbt.Realno, mislim često kako bi trebalo, ali onda zablokiram, jer ne znam o čemu da pišem.

Sve sam istresla do sada što me je gušilo, mučilo, sa čime sam se susretala, jer negde na početku sam vam i rekla da me je ovo izvuklo iz nekog mog fuj stanja.Momenat kada podeliš javno priču o svojim usponima i padovima i time nekome pomogneš, zaista je neprocenjiv. Evo, 3 godine od kako se ovo sve pokrenulo, a ja malo usporila 🤷‍♀️🤦‍♀️

Žao mi je što ne nađem više vremena za ono što mi je pomoglo, a prestala sam sebi da dajem obećanja kako ću od sutra krenuti da budem redovnija sa pisanjem, jer nije u redu niti lepo kad ih prekršim, a sve zbog ludog vremena i neimanja istog.Mada, možda to što ne pišem ima veze sa tim što sam u poslednjih godinu dana svoj život poprilično sredila, balans je uspostavljen, pa kao da mi više ne treba ova terapija pisanjem koju sam započela. I te neke toksične osobe su izletele iz mog života, puf, tek tako, jer namestile su se situacije da progledam, da shvatim.Bilo je bolno,bila sam besna, ali kad sve saberem i oduzmem, oooo kako sam zahvalna što se baš tako sve dogodilo. Drugačije progledala ne bih, jer eto, ja tako i dalje naivno verujem da su svi divni i dobri.Ah kako sam blesava….

Malo već, ko po običaju, skačem sa teme na temu, ali heeej,nisam pisala skoro godinu dana, a ja kad se raspišem, jbg.Šta da vam kažem.Kuvajte kafu i zamislite da čitate knjigu.Realno,moj život stvoren za romane (a vala ću ga i napisati jednog dana).

Kada bih rezimirala neke važne događaje u poslednjih godinu dana u kratkim crtama,to bi bilo ovako:

– promenila sam firmu, izašla iz svoje komfor zone debelo.Posle par meseci apsolutno se prilagodila, tako da sad stvarno skoro pevajući idem na posao,jer su mi kolege za poželeti.Ne prođe dan, a da ne vrištimo od smeha.Uglavnom meni 😂😂😂 ali drage moje kolege, evo i javno da vam kažem da vas obožavam i malo još da vas izblamiram 😂😂😂 I svaka vam čast kako me trpite.

– rekla sam nakon završetka Beovizije 2019 da ja 2020 idem kao autor teksta,jer to sam stvarno želela još od 2005 realno.Kockice su se sklopile i zahvaljujući mom prijatelju,saradniku, bratu, mentoru Nemanji i divnim devojkama, timski smo sve odradili, prošli konkurs, a na kraju i pobedili. 🤷‍♀️😂❤ Bilo je baš onako kako sam i zamišljala i rekla.A onda došla korona 🤦‍♀️ i zeznula mi odlazak u Holandiju na Eurosong,ali…ne brinem se ja.Jedna od sledećih godina je moja zapamtite to.Mahaću vam zastavicom iz Eurosong Green Room-a 😀

Dešava se tu još dosta stvari u koje sam verovala i koje sam priželjkivala.I baš sve onako kako sam prepričavala svoju maštu prijateljima da će biti.Nisam Baba Vanga,odmah da se razumemo.Prosto, verujem u sebe,svoje reči, snove i želje.

Mada, retko ko voli da čita o tuđem uspehu,uvek su više za neku tugu,nevolju.Verovatno ih to teši, da nisu sami,nisu jedini,da ima i gorih tuga od njihovih.Verovatno zato što nisu spremni da rade na sebi,ko što ni ja godinama nisam bila.Ali…sve u svoje vreme…Ne znam što sad ovo napisah, ali navikli ste da ja to tako,sve misli šljus iz glave na papir, tj ekran 😂🤦‍♀️ evo, taman dođoh na ideju da u nastavku ispišem sve one moje misli koje su završavale ispod Instagram objava.Nekako, zaslužile su da budu na jednom mestu zajedno i malo više vidljivije.U to ime,krenimo.Biće ovo mini dnevnik.

27.02.2018.
Postoje ljudi koje mnogo volite i činite za njih sve bez pogovora.I u svemu tome se izgubite, izgubite sebe i više nema mesta za vaše probleme, za vaše potrebe, za vas same…i u momentu kada odlučite da više nikome ništa ne ćutite, vi ispadate loši…to vam je za nauk! Da zaista, apsolutno uvek treba da imate svoje mišljenje, svoj stav, svoje vreme, sebe…jer kad sa ljudima koje voliš moraš da paziš kako pričaš i šta ćeš reći ili uraditi, a da se ne shvati pogrešno, onda je tada vreme da konačno progovoriš.Kako god uradio, ispašćeš loš…tako da svejedno ti je dal’ ćeš na početku ili na kraju…gledaj bar sebi da olakšaš da se ne mučiš toliko tim prećutkivanjem i razgovorima na note!!!

21.03.2018
Stiglo je proleće.
Pao je sneg.
Psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Ne budi negativan.
Ok, ne voliš zimu, ni bljuzgavicu, ni što ujutru moraš da ustaneš ranije kako bi skinuo sneg sa kola ili što moraš da se smrzavaš po autobuskim stanicama.
Ne voliš sneg, jer si čekala Sunce, vreme kada ćeš obuti nove cipelice ili prošetati tanušnu jaknicu.
Opet psuješ.Negoduješ.
Stani.
Diši.
Jer sav taj stres, sve te gluposti…džaba ti, ako te sutra nema.
Stani.
Diši.
Udahni život.Trenutak.
Sada.Ne sutra.
Diši.

02.09.2018
I svi oni odbrambeni mehanizmi i zidovi koje oko sebe dižem još više…
Sve ono što kažem da neću, da ne želim, da mi ne treba...
Sve je ništa…
Ništa bez ljubavi…
Voleti samog sebe je prva i osnovna stvar koju treba da naučimo…
Ali, dozvoliti i još nekome da vas voli…to je magija…
Opekoh se milion puta i zbog svega sam dostigla onu granicu garda gde ne verujem ni kad mi neko iskreno kaže čak i banalnost poput „baš ti je lepa kosa danas“.
Ne verujem…i to me iz dana u dan, shvatam, čini nesrećnom.
Želim bre tu ljubav, taj osećaj, pa makar na kraju i bolelo…
Ovako moja ljubav koju imam da dam, polako izumire, kao redak primerak ovog sveta…
Želim da opet jedva čekam nečiju poruku, da se kezim ko kreten dok istu čitam,ma želim i ono nerviranje što se nije javio,gde je,šta je….želim sve to nazad,želim,a uporno bežim od svega toga…
I ako uskoro nešto ne promenim, plašim se da će moja ljubav otići u legendu i da će ostati samo priča „eee, kako je ona znala da voli, a vidi je sad…sama i nesrećna“
Jer strah je najgori neprijatelj…zbog njega su mnogi  veliki ostali mali… Zato, jbg, budite pametne, ne treba da verujete u sve, ali ne treba ni da ne verujete.Ko nauči balans, on je onda uspeo sve.Nek vas povrede, nek povredite i vi…jbg, to je život.Ali upravo to – TO JE ŽIVOT!!!
Biti sam, to život nije…
Ok, ne po svaku cenu biti sa svakim, ali da, dati šansu onom koji je zaslužuje… Jbg…ljubav je život…dolazi u raznim oblicima…i ljubav boli.Laže svako ko kaže suprotno…ali kad se ispostavi da je prava, sva prethodna bol se briše… Zato…otvorite svoje srce, ne budite škrtice…dajte tu ljubav koja je u vama, ne dozvolite da vas pamte kao nekoga ko je mrzeo ljubav…

6.10.2018.
Ne dozvolite nikome da vam poljulja ono što znate da možete da ostvarite.Čak i onda, kada se čini da sve ide u suprotnom pravcu, budite sigurni da je pravac pravi…jer sve ima svoje zašto.Bitno je samo da budete strpljivi i onog momenta kada ostvarite ono u šta ste verovali, sve pre toga što je bilo teško,ponekad vama nepoželjno i ne onako kako ste mislili da će biti,biće vam i te kako smešno, odnosno, izmamiće vam taj osećaj koji će vas naterati da shvatite da je to sve tako moralo da bude…I bićete spremni za nova stvaranja, ostvarivanja i naučeni da ne odustajete ne od želja, nego od onoga što znate da jeste!!!Zato samo napred!!! Sve će biti onako kako osećate da treba i zaslužujete!!! ❤❤❤


16.11.2018
Ovakav jedan mir…ovakav jedan zen…gde su samo svež vazduh i boje dovoljne da shvatiš da si živ…i budeš zahvalan…jer kao što znamo i sami…i svi…sve prolazi…uživaj u onome što ti je dato…doći će sigurno dan kada ćeš pomisliti koja je svrha ovog ovakvog života, dan kada ti neće biti sve po volji…i to je normalno…i to je ok…sve dok imaš snage sebi da priznaš da niko  nije savršen, ništa nije savršeno…ni ti, ni život…ali,eto…prođe pored tebe u danu brdo ljudi koji ko zna kakve bitke života i sa životom vode, a ti to ne znaš…znaš samo za svoje…osvrni se sutra oko sebe,zapitaj se šta muči tvoju drugaricu,šta muči onu ženu koja svako jutro tačno u 8 pored tebe projuri ko furija ili onog dekicu koji je stalno namrgođen,a ustvari je duša od čoveka…zapitaj se…i shvatićeš da niko nije srećan dovoljno,a opet živi i dovoljno mu je to sreće što ima…shvatićeš možda ne odmah, ali hoćeš…da zaista imaš privilegiju što si tu upravo gde jesi…na tebi je samo da svoje ja i ja pomiriš,radom na sebi…radom na svom i fizičkom i mentalnom zdravlju…jer to sve skupa čini jedan mehanizam koji itekako zna da pokrene sve oko sebe i ostvari čak i nezamislivo, samo kada je „podmazano“ dobrim mislima i mirom u duši…želim vam da od sutra barem mali korak napravite ka boljoj verziji sebe…uradite nešto što će vas barem na minut učiniti najsrećnijom osobom na svetu…i ne zaboravite da se osvrnete oko sebe…jer niste sami u svom bolu,problemu,besu,nesnađenosti…svi smo mi isti, nesnađeni, a opet se takvi na kraju snađemo i nađemo onaj pravi put…nemoj samo odustajati od sebe!!! Ovakvih te zlatnih jeseni čeka još mnogo 😍

05.02.2019
Postoje ti neki „kaktus“ odnosi…uvek te ogrebu,bocnu,povrede,ali tebi su i dalje slatki tako mali i ti ih i dalje ne puštaš, nego ih i dalje gajiš,zalivaš suzama…i tako u krug…i tako će i biti, sve dok ne shvatiš da će uvenuti onog momenta kada prestaneš da ih neguješ…možda će ti biti žao,ali ne zaboravi da uvek možeš da kupiš ljubičicu 😍 

12.02.2019.
Treba mi jedno čarobno nebo…jedna stolica…jedan stranac…da mu pričam pokraj Dunava o svom životu…da mu pričam i da slušam kako je moj život ustvari divan…
Jer,od davnih dana do sadašnjih, sve što sam želela, volela, o čemu sam maštala, ja sam ostvarila, samo eto tako, malo se izgubim u sivilu tuđeg svesnog ili nesvesnog kukanja kako je život s***e, pa tako ponekad slaba,dozvolim im da me povuku u taj mulj…
Ali isto kao što i Dunavom teku i otpadi i biseri,isto tako i životom teku i lepi i ružni dani.
Probajte malo te bisere od dana da sačuvate, a otpad da reciklirate…jer zapamtite DA NISU SVA BLATA PRLJAVA,NEKA SU I LEKOVITA 🤷🏻‍♀️❤😘

Hm…vidim da ima baš dosta ovih misli i zamisli.Pa da ne pretvorim ovaj post zaista u pravi roman, pišem vam u sledećem postu još omiljenih mi razmišljanja zabeleženih ispod Instagram slika.Pišem vam sa telefona, tako da nisam još uvek izvežbana kako da „uredim“ ceo post da izgleda primamljivo i za oko.Ali, biće bolje drugi put.Hvala svima do neba koji me i dalje prate, iako sam mala lenjivica,pa se ne oglašavam često.To je znak da me volite i kad me nema 🙈 Bitno je da se čitamo 😉 nebitno je kad!!!

Ljubi vas i jako voli
Vaša Koskica lenjivica mislilica 😍

Podsetnik za sreću

Klasika.Dolazi kraj godine, a ja kao i većina sumiram utisak iste. Samo…

Ovaj put je drugačije.Ovaj put se ja osećam drugačije. Ovaj put možda čak i po prvi put u životu, zaista svim srcem osećam zahvalnost. Na svemu što imam, na svemu što sam prošla. I to takvim intenzitetom, da evo već tri dana, zaplačem se od količine tih emocija, te ljubavi, te zahvalnosti koju osećam.

Shvatila sam ko sam,ko želim da budem, šta želim da postignem. Neki bi rekli, jaoj kako lupaš. I ja bih isto rekla pre par godina.Ali sada…sada sebi kažem „BRAVO“. Bila si, ostala i bićeš dobra osoba, a to je vrednost. Ona koja voli, bez obzira na sve promašaje, ona koja ide napred, bez obzira na sve padove. Ona koja i dalje veruje da su čuda moguća, jer i te kako jesu. Jesu, jer sami čuda stvaramo. Samo su nas neki ljudi svesno ili nesvesno u nekom momentu ubedili da to nije stvarnost. A stvarno je uvek ono u šta veruješ. I dobro i loše. Sve u šta veruješ.

Ove godine sam radila na sebi. Radila sam na tome da se osećam onako kako se osećam. Da ne brinem brige koje nisu moje, da ne brinem oko stvari koje ne mogu da promenim, da ne brinem ako nešto nine uspelo,jer to jeste za moje dobro. I uvek se pokaže kao istina. Znam,jako je teško poverovati u momentu kada nam se nešto loše dogodi, da je to za naše dobro, ali i to se uči.

Sinoć sam gledala u svoju sliku…slika mene male. U te okice u kojima vidiš sreću i bezbrižnost. U taj stidljivi osmeh. I tako sam poželela da mogu da zagrlim tu malu sebe, da je zagrlim i kažem joj da se ne plaši. Da sam već postala ono što je ona želela. Da ću tek biti ono što je ona maštala. A da sam najbitnije od svega i dalje ta malena koja voli i koja je srećna sa onim što ima.

Izgube se ljudi idući kroz život. Naprave greške, pa sebe krive, nazivaju sebe svakakvim pogrdnim imenima. Zaborave vremenom to dete koje su bili. Ko me prati i čita, već zna koliko vremena posvećujem upravo tom malom detetu koje svako od nas ima u sebi.

Ne može se sreća glumiti. Ne može se sreća osetiti. Ne može dok sami sa sobom ne porazgovaramo. Ljudi, nije to nauka. Niti je glupost. To je vrednost koju danas niko ne vrednuje,nažalost. Ali ja verujem da svako može biti ono što želi i imati ono što želi, sve dok su emocije sa kojima pristupa tim željama, čiste i iskrene i iz srca.

Danas sam zahvalna na svim ljudima koji su u mom životu. Eeeej, pa koja je to vrednost, koja je to privilegija, koji je to blagoslov. Zahvalna sam što imam moju bakicu, koja me izvede iz takta milion puta, ali je volim do iznemoglosti, jer to je moje blago. Zahvalna sam što imam moju majku, koja me uvek zagrli i oprosti svaku ružnu reč koju kažem iz afekta. To je ljubav bezuslovna. I milion puta se naljutim na sebe što mi je sve drugo preče od njih dve.Ali, popravljam i te greške.

Koliko god nas nekad stariji nervirali i ubijali u pojam, kad osvestimo da oni tako pokazuju svoju ljubav i brigu za nas, shvatamo da nisu oni krivi.Svako je prihvatao različita uverenja koja možda i nisu ispravna, ali su jedina za koja znaju. I takva uverenje prenosili su na nas,jer za drugačije nisu znali.

Moja sadašnja uverenja su za njih možda neispravna. I sve je to legalno. I sve je to ok. Dokle god ono što radiš i u šta veruješ čini tebe srećnim, a da ne povređuje druge.

Obrni,okreni, život je život. A on nije zao,nije loš. Takvim su ga predstavili oni koji su sami sa sobom nezadovoljni. I opet, nisu ni oni krivi.I njima je to neko nekad rekao, a oni poverovali i veruju i dalje.

Ono što želim da kažem, da zamolim svakoga od vas je da zastanete jedan dan. Osamite se. Uzmite papir i olovku. Zapišite sve stvari kojima ste zadovoljni, zapišite one kojima niste.

Zapišite sve na čemu ste zahvalni. A ima mnogo stvari na koje ste zaboravili. I to vas i koči. Što ne cenite sadašnji trenutak, nego se gubite u prošlosti, kriveći sebe za neuspehe, gubite se u budućnosti,razmišljajući kako nikada neće biti bolje. Zastanite. Osetite taj sadašnji trenutak. Zapisujte i onda jednu po jednu stavku precrtajte. Svaku onu koja vam ne služi. I onu iz prošlosti i onu iz budućnosti. Neće se dogoditi promena u sekundi, ali ćete vi sami videti i shvatiti da su to sve stvari koje su odavno trebale biti otpuštene i imaćete jasniju sliku onoga što želite.

Za početak, stvoriće vam se taj osećaj da je sve moguće. A to je i te kako dobar start vašeg boljeg života. Nisu pare sve na svetu. Mir u duši, balans…to nema cenu. A da bi do toga došli, moramo kopati duboko, moramo raditi na sebi. A to nas plaši i to je ta kočnica.

Nije problem ako iz prvog puta ne uspete da razaznate neke stvari. Nije problem dokle god pokušavate.

Ja verujem da sam vam dosadila pričajući iste stvari u skoro svakom postu koji objavim, ali zaista imam potrebu da vam se popnem na glavu dokle god ne shvatite o čemu pričam.

Ja sam ista kao vi. Znači i vi ste ja.Pa hajde onda da se podsetite šta je prava sreća. Podsećajte sebe svaki dan na bar jednu stvar koja vas čini srećnima, a i te kako verujem da svako ima to nešto svoje, što ga čini srećnim.Nego eto,zatrpao je taj osećaj zbog svega gore navedenog,strah,pogrešna uverenja,brz život,nedostatak vremena…

Život je jedan.I to nije kliše fraza. Ne dozvolite sebi da se osećate loše. Sve kreće od vas. Što pre to shvatite,pre ćete prihvatiti da radite na sebi i momenat kada po prvi put osetite istinsku zahvalnost za sve što sada imate,biće vam sve na svetu. I daće vam takvu snagu, da će vam prosto biti nestvarno. A stvarno je. I tada ćete to i znati.

Ništa od ovoga što sam rekla,nisam izmislila. Zaista sam sve i doživela i prošla. Sve ono o čemu vam pišem,moja lična su iskustva i doživljaji. S vremena na vreme kada mi dođe taj neki loš dan,što je prosto prirodno da se desi,to je sastavni deo života,nije to ništa strašno kako se čini,ja krenem da čitam sve što sam ikad napisala. Ovaj ceo blog je ustvari moj podsetnik za sreću. Želim da bude i vama. Zaista želim.

Hvala vam što čitate sve ovo.To mi je znak da ima nade da ćete nekad i primeniti ono o čemu pišem. Ne morate odmah,ali nekad ćete sigurno. I taj osećaj koji mi vi pružate je jako vredan… osećaj da negde nekoga moja reč motiviše,teši,daje snagu,nasmeje.Jednoj osobi nek je ovo sve na neki način pomoglo,ja sam i te kako zahvalna.

I evo,svim srcem vam šaljem ovu ljubav koju osećam, a znam da je prepoznajete kroz svaku reč k9ju vam napišem.I još jednom hvala vam na tome.

Uživajte u životu koliko god mislili da je fuj i nepravedan.Nije on kriv,zapamtite. Krivac je negde duboko u vama, a zove se uverenje.Sad samo treba doći do njega i lagano ga odstraniti i zameniti novim,boljim. Sve ima rok trajanja. Mislim da je i vašim lošim uverenjima istekao odavno,ali ste samo bili lenji da ih tražite i bacite. Pa eto,ne budite lenji i metlu u ruke, da počistite sva ta sranja koja vam se motaju po glavi i samo skupljaju prašinu i prave kolaps i koče sve dobre koje zaslužujete.

Neće biti lako,al’ ne budite slabići i nemojte odustajati odmah čim naiđete na gomiletinu koju treba ukloniti.Stisnite zube i oooo ruuuuk,hvataj to i s’ leva i s’ desna i bacaj. Pa kad zasija sve ono što se krilo ispod tih nepotrebnih misli, plakaćeš od sreće. I bićeš zahvalan sam sebi što si ostao dovoljno hrabar da se suočiš sa svim demonima koje si gajio i hranio.

Raspisah se kao i uvek,ali rekoh,ima da vam se popnem na glavu dok ne shvatite.Aj sad zdravo.Idem da budem zahvalna što imam život,što sam živa,što živim.

Voli vas vaša Koskica devojčica

OD MAŠTE DO STVARNOSTI!

Evo, pokušavam već više od mesec dana da napišem ovaj post, ali mi nekako ne ide.Ne znam kako bih ga počela, ne znam kako da ga zaokružim, a da ne odem na neku sasvim desetu temu,a sigurno hoću. Na kraju shvatih da ova priča sadrži iz svake predhodne po malo, pa mu dođe kao rekapitulacija svih do sada postova ili bar većine koji se bave čuvenim KAKO USPETI?Tako da ne zamerite, ako krenem od Kulina Bana do novijeh dana 😊

Mislim da i vrapci na grani znaju da nisam motivacioni govornik, da nisam life coach,da vam neću pametovati i prodavati maglu, da vas neću ubeđivati, samo, nije na odmet ponoviti da sam ja isto što i vi. Neko ko se bori kroz život i ko pokušava da iz svake borbe izađe sa što manje rana, jer nemoguće je izaći ne povređen, da vas ne lažu da je suprotno.Ali, evo kao rekapitulacija, krenimo kroz neke faze mojih uspona i padova, što skorašnjih, što prošlih, čisto da na primeru vidite da, DAAAAAAAA, sve je moguće. Sve!!!! Koliko god da misliš da si običan građanin, nebitan, nevidljiv, varaš se jako. Samo me isprati do kraja, pa ako usvojiš barem jeeeednu stvar i poveruješ mi barem jednom u životu, ja ću biti srećna.

NAPOMENA:
Ovo važi samo za one koji su spremni da se suoče sa sobom i da rade na sebi. Jer u tome je ključ!
U tome je caka!Ako samo čitaš i čekaš čudo i nastavljaš po starom i nastavljaš da kukaš kako je tvoj život ovakav ili onakav, a da ni prstom ne mrdneš barem nešto da promeniš, ODABI 😉😂
i ne trudi se da čitaš dalje.

http://motivacija.weebly.com/
photo credit: http://motivacija.weebly.com

POKRENI SE!

Pre dve godine, upala sam u neku kolotečinu i u neku minus fazu, onaj momenat kada me ništa nije činilo srećnom, kada mi je sve bilo bezlično. Ništa me nije ispunjavalo, ni one stvari zbog kojih sam nekad ne skakala, nego preskakala od sreće.I sve je bilo sivo, dosadno i nigde nisam videla izlaz iz tog nekog ravnog stanja.Prosto, užas jedan od raspoloženja. I tako je vreme prolazilo i meni je postajalo sve gore. Morala sam nešto da uradim. U nekom momentu tog rasula u glavi, došla sam na ideju da bih možda mogla da pokrenem svoj blog. Čekaj, da li mogu ja to? Kako se to radi? Izvini, a što ne bi mogla?????Pretražila sam na netu sve na tu temu i nakon iščitavanja raznoraznih članaka, krenula sam u realizaciju. Prvo što sam uradila, uzela sam hosting i domen, jer ako već krećem, nek barem malo izgleda profi 😁 Predstavu blagu nisam imala šta radim, al’ sam pratila uputstva i malo po malo, ja napravih svoj blog i objavih svoj prvi post i WOW čoveče, koja pokretačka energija se aktivirala od momenta kada sam u pretraživaču ukucala rečenicu KAKO POKRENUTI SVOJ BLOG? I jako sam ponosna na sebe što sam sve sama uspela. I sada sam zahvalna toj minus fazi, jer da nije bilo nje, ko zna dal’ bi i kad bi mi palo na pamet da kroz pisanu reč na neki način pomognem svima koji dođu do nekog mog teksta, neke moje objave. A meni i te kako znači kad dobijem povratnu reakciju i satisfakcija je nemerljiva. Jer, heeeeej, nekoga sam uspela da utešim, posavetujem, da mu dam do znanja da nije sam u tome što proživljava, da svi prolaze svoje krize. Jer, znam koliko su meni u tim momentima rastrojstva pomagali i značili nečiji tekstovi.

Poenta:

Prirodno je da nas s godinama neke stvari više ne čine srećnim i zadovoljnim kao ranije.Interesovanja se menjaju, sazrevamo, prosto, takav je tok dešavanja i ono što treba da uradimo u tim momentima kada shvatimo da smo se malo zaglavili i upali u tu neku ravnodušnu zonu je da nađemo nova interesovanja i nove stvari koje bi nas pokretale.Istražujte. Hvala ovom divnom novom dobu u kojem živimo, jer brže i lakše možemo pronaći nešto što će nas pokrenuti. Google zna odgovore 😉 Probajte da šijete npr. pa ako vam i to ne ide il’ vas ne ispunjava, a vi ajde probajte da napišete pesmu ili kupite tempere, blok 5 i crtajte. Bitno je ne odustati.

Tražiti i istraživati dokle god ne dođete do nečega što vas u sadašnjosti ispunjava.

Ne osvrćite se na ono što je bilo ranije. Hajde prosto da kažemo da nam je potreban i update interesovanja. Rekoh, sve je to normalno i prirodno.
Pre 5 godina jedva sam čekala da dođe vikend kako bih zjakala po gradu i đuskala do iznemoglosti u zadimljenom klubu sa preglasnom muzikom.Sada, jedva čekam da dođe vikend kako bih imala svojih 5 minuta u miru i tišini, ili prosto sedela u nekom kafiću, restoranu, uz laganu muziku i ćaskala sa svojim prijateljima uz kafu. I to ništa nije strašno i to ne znači da sam matora i to ne znači da sam se ulenjila.To samo znači da su se moja interesovanja promenila i to je ok. Sve u svoje vreme.

PROMENI UVERENJA I VERUJ!

Ovde mogu da navedem stotinu primera iz ličnog iskustva. Veruj! Veruj sebi, veruj u sebe! Oduvek sam imala bujnu maštu i oduvek su me drugi gledali kao nerealnu, ponekad se i smejali mojim idejama, ali ja sam verovala da su one moguće i nije me bilo briga šta mi ko kaže.Ja sam terala po svom. Ja sam verovala u sebe, sebi i verovala sam u tu ideju. U tu maštu.Osećala sam da će to biti tako. Naravno da se ništa preko noći nije ostvarilo, ali korak po korak, kockice se uvek slože.

Tada mi nisu bili poznati nazivi „ZAKON PRIVLAČENJA“, niti „KAKVE SU TI MISLI, TAKAV TI JE ŽIVOT“. Ja sam samo verovala. Naravno, bilo je momenata, kada zbog ne tako sjajne finansijske situacije, sva moja uverenja kreću u suprotnom smeru i tada sam zaista i živela tako kako su se misli odvijale, nemam novca, kako ću platiti račune, nemam posao, ne mogu da nađem posao. I sve dublje i dublje sam išla u tom smeru, da ja nešto NEMAM. To je znalo da potraje isto nekad dan, nekad mesec, nekad i više.
Ali, nekako sam uvek nalazila tu neku snagu da nastavim dalje. Obično je ta snaga dolazila u momentima kada bukvalno gore nije moglo da bude. I tada sam bila u fazonu: „Ok, jbg, ne vredi mi više da se nerviram, da mozgam, ne ide mi sada, ali nešto mora da se promeni i promeniće se na bolje, ne može zauvek biti ovako.“I da, to je onaj momenata kada nešto pustite.I čim pustite, rešenje se samo od sebe pojavi.

U suštini, rešenje je uvek tu, ali ga mi blokiramo negativnim mislima, zagušimo ga svakakvim crnim scenarijima i nedozvoljavamo mu da ispliva.

Kad se otarasite tih negativnih misli i samo pustite (što naravno nije lako, treba čoveku i vežba i praksa, ne ide preko noći, odnosno treba čovek da radi na sebi), tada je sve moguće i tada se kockice slože same od sebe.
U srednjoj školi sam čitala Koelja i jedan citat sam jako volela: „Sve bitke u životu služe da nas nečemu nauče, uključujući i one koje gubimo.“

I vodila bih se time, s vremena na vreme, priznajem, nisam baš bila vešta, nisam ni sad, al’ svakako bolje razumem neke stvari i bolje kontrolišem svoj život i dešavanja, čak i ona koja ne zavise od mene i koja ne mogu da se kontrolišu. Ustvari, njih jednostavno prihvatim i pomislim onu dobru staru,koja verujte mi nipošto nije kliše, „KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO.“ i uvek se ispostavi kao tačna. Uvek dođe to dobro, to bolje. Kako sam počela da radim na sebi, nametnulo se nekako „ZAKON PRIVLAČENJA“.Iščitavala sam svašta na tu temu. I shvatila da sam ja oduvek bila nesvesni kreator.

Kad malo bolje razmisliš, svi smo mi nesvesni kreatori. Svi živimo ono što mislimo, a da toga nismo svesni.

Ja vam neću sad držati predavanja na tu temu, niti želim da vas ubeđujem u nešto u šta možda ne verujete, samo pokušavam da vam objasnim kako sam ja shvatila šta funkcioniše, šta ne, barem kada je moj život u pitanju.

Poslednjih godinu dana se trudim da budem svesni kreator, npr. kada god mi se pojave misli kako neću uspeti da platim račune na vreme, odmah ih presečem pozitivnim mislima.I bore se u meni momenat realnosti kada mozak zvoni, ma kako ćeš platiti, odakle ti pare i momenat uverenja da ću sve stići i da će sve biti ok, pa i ako zakasnim sa plaćanjem, nije strašno, ali biće plaćeno. I uvek sve bude zaista u redu. Jedan od primera je i VISION BOARD koji sam tek pre neke dve nedelje napravila, ali verujem da će se sve što je na njemu i ostvariti. I to ne zato što sam ja to samo tako tu sve stavila, okačila, nego zato što ja verujem da će to sve tako biti. I zato što u to gledam svaki dan i zato što se to podsvesno ureže u misli i jednostavno vas tera da uradite nešto po pitanju toga što želite. Jer vam je na oku. Nije samo u glavi.

U glavi ima milion misli. Treba odabrati one koje nam služe, koje su nam od koristi, zapisati ih i gledati u njih i čitati ih svakodnevno. Ništa ja ovo nisam izmislila, niti sama smislila. Samo sam krenula da primenjujem 😊

Isto tako, svake godine 01.01. zapisujem svoje ciljeve za tu godinu.

Ove godine dva velika su se ostvarila iako na samom početku godine nije bilo nikakvih naznaka i šansi da će se ostvariti. Ali ja sam bila sigurna dok sam pisala da ću ih do kraja godine postići. Jedan je bio „promeniti auto“, drugi je bio „naći bolji posao“. I zaista sam i promenila auto i našla bolji posao. Nije se tu desilo čudo. Nije to došlo samo od sebe.Naravno da sam slala svoj CV na milion adresa i išla na razne razgovore. Ali ništa od toga ne bih, da mi „nađi bolji posao“ nije bockalo oči svaki put kad pogledam ka vratima ili kada krenem da upalim/ugasim svetlo, jer iznad prekidača, kraj vrata, bio je okačen spisak 😊

Poenta:

Odužih sa pričom, ali poenta jeste da veruješ sebi. Dokle god imaš osećaj da nisi baš sigurna u to da će se ostvariti, neće se ni ostvariti. Sve što želiš da postigneš, za sve što želiš da imaš, da uradiš, ostvariš, moraš imati osećaj. Moraš zaista verovati i osećati da je to tako. Da si ti zaslužila to. Da je to sasvim normalan sled događaja. Da će se to zaista desiti. Da pokreneš onaj osećaj, one leptiriće, kao da se to već sada dešava. Sve to može da se postigne, ali prvo moraš da razaznaš neke stvari, da shvatiš šta želiš, šta ne želiš, u šta veruješ, u šta ne.

Pa sve ono što je sa NE da probaš da zameniš nekim drugim stvarima koje su ti približnije verovanju da je DA. Zvuči komplikovano, a jako je prosto. Teško jeste, to sam već pisala, najteže je raditi na sebi, ali su rezultati vrhunski. Osvesti da si ti odgovorna za svoj život, za dešavanja u njemu.

Uzmi papir i olovku. Postavi sebi prostih par pitanja.

O čemu trenutno razmišljam? Kakve su mi misli? Kakve su mi misli bile pre godinu dana?I onda odgovori, iskreno.

Odgovori daju odgovore.

Ako su ti razmišljanja bila ja nemam novac i zaista ga sada nemaš, zbog čega je to tako?

Ja nemam dečka, mene niko neće, i ti stvarno nemaš dečka i nisi upoznala nekog novog ni sama se više ne sećaš od kad, zbog čega je to tako?

Ja nemam posao, ja nikad neću naći posao, i nemaš posao trenutno i ne uspeva ti da ga pronađeš, a kopaš i rukama i nogama i zilion CV-jeva si poslala, ali ništa, zbog čega je to tako?

Mislim da je jasno.

Ne veruješ ni sebi ni u sebe.
Dozvoljavaš tim nekim crnim scenarijama da vladaju tvojim životom.
I kada god ti neko kaže ovo što ti ja sada pričam, ti mu sigurno odgovaraš, jeste, da, najlakše je pričati tako, ajde ti budi pozitivan dok imaš milion negativnih dešavanja u životu.
A ja te opet pitam, zbog čega je to tako?
Zbog mene? Ne, naravno da nije zbog mene. Zbog Pere, Mike, Žike? Ne, nije ni zbog njih. Zbog tebe je i tvojim uverenja. Na ovom linku možeš pronaći nešto malo više o uverenjima, pa me možda bolje skapiraš. https://www.vaspsiholog.com/2011/01/racionalna-i-iracionalna-uverenja/

Počni da radiš na sebi. Kreni od svojih uverenja. Kada osvestiš koja su to uverenja koja treba da zadržiš,koja da promeniš, koja skroz da odbaciš, sve ide lakše.Ovde mogu od jutra do sutra da navodim primere i da vam pišem na tu temu, ali nisam toliko stručna. Ovo sve gore navedeno i napisano je sa moje tačke gledišta, opisano laičkim načinom i onako kako sam ja shvatila da treba. Za sada, ne žalim se da nešto ide loše.

A i ako se desi da nešto nije onako kako sam zamislila i planirala, stresiram se sve manje i manje, kažem i ja još uvek učim i vežbam J, jer znam da će se desiti još nešto mnogooo bolje. I ovoooo isto nije kliše. Kada ti se zatvore jedna vrata, otvore se druga. Npr, dobila si otkaz i čitaš sad sve ovo što ispisah i misliš se, šta ova lupa, ja nemam posao, ne mojom krivicom, kako sam ja mogla da utičem na to, to nije zavisilo od mene? Upravo na dalje, sve zavisi od tebe. Ako se odlučiš da budeš fokusirana na taj nazovimo ga negativni momenat kada si dobila otkaz i ako nastaviš da kukaš nad svojom tužnom sudbinom, promaćiće ti ono zbog čega se taj otkaz i dogodio. Da se nije dogodio, da li bi ti se ukazala prilika da radiš na nekom drugom, još boljem radnom mestu,sa još boljim uslovima? Da se nije desio taj otkaz, da li bi se ikad sama usudila da promeniš posao, da izađeš iz zone komfora? Ako se odlučiš da budeš fokusirana na takav način razmišljanja odnosno da okreneš na pozitivnu stranu i sama ćeš ubrzo uvideti ZAŠTO JE TO BILO DOBRO.

Ovde se već gubim 😊 odnosno, raspisah se i odoh već u sledeću priču.Ali nadam se da si me shvatila šta želim da ti kažem.

Prvo, diši duboko.
Smiri se.
Onda kao u matematici, raščlani svoj život da bi došla do rešenja.

I kreni korak po korak.
Niti dolazi sve preko noći, niti se sve postiže u jednom cugu. Samo diši.

I prestani da kukaš. Da, da, znam te, kukaš upravo i razmišljaš jaoj vidi je što lupeta. Odmah da si stala sa tim. Alooo!!!
Diši. Pročitaj opet ispočetka.
I opet. I opet. I opet. A ako ni tada ne uspe, znači da još nisi spremna da radiš na sebi i mogu ja ovde da istrošim celu azbuku, abecedu i na svim jezicima sveta da te ubeđujem da je do tebe, džaba.

I zato te neću ni ubeđivati. Vratićeš se na to onda kada osetiš da je vreme. Do tad, vidi pročitaj i ostale postove na mom blogu, možda ti neki bude razumljiviji više nego ovaj, svi u suštini govore isto. 

Meni će biti dosta ako se samo malo zapitaš dal’ sam možda u pravu. A znam da ćeš mi javiti da jesam. Kad tad 😊

Tvoja uverena Koskica.

 

Da ti šapnem…Tridesete su zakon!

Ne znam čemu tolika drama, kada se čovek približava broju 30.
Ajde, negde pravdam to time što su nas zastrašivali starenjem, što su nas ograničavali da je mladost samo do određenog doba. Nekako, mislim da mladost zavisi od našeg osećaja. I zaista verujem da svi treba duhom da ostanemo mladi, koliko god loših stvari da se dogodi.

Jeste, teško je prihvatiti taj čuveni broj 30. Jeste, jer smo navikli do tada da se uvek nekako oslanjamo na druge, da nismo odgovorni u totalu za svoje postupke i život, jer ono, dvadesete gazim dobro mi je sasvim, pa udri do zore i brigu na veselje. I onda odjedom, ne spadamo više u grupu sa brojem 2, pa te malo drma panika. Jer ipak, sada shvataš lagano da i nije baš sve zezanje. Suočavaš se sa činjenicom da si ti jedini koji je odgovoran za sve što mu se događa u životu, a to trežnjenje i nije baš uvek lako.Postoje naravno i oni ljudi koji su sve to prošli i pre ulaska u tridesete i oni su shvatili kako su ustvari upravo te godine moćne, a postoje i oni koji su sve to prošli kasnije i njima su te godine najlepše.

Pričam vam iz mog ugla gledanja i kako sam ja shvatila da su tridesete…priđi bliže, da ti šapnem…ZAKON!!!

Mada,meni su sve godine bile zakon, jer volim svoj rođendan, opšte poznato i nikada nisam imala problem sa brojevima. Jako sam se radovala tom čuvenom broju 3 ispred ostalih, jer meni je on predstavljao zrelost, fazu uspeha, fazu gde mogu sve i gde mi ništa nije teško, fazu gde počinju snovi da se ostvaruju.

Opet, sve zavisi od osobe do osobe, ne doživljavaju svi sve isto, što i ne treba, ali ne treba ni da se ima taj strah od sazrevanja. To je prirodno, to treba da se dešava.Pitanje je kako će ko podneti tu činjenicu, da postaje zreliji?
I nije nužno da zrelost dolazi sa određenim godinama kao što rekoh.

U suštini,najbolje su godine, ZAKON su sve one godine u kojima spoznaš svoje pravo ja i svrhu svog života.

„Teoretičar Erik Erikson je verovao da kriza identiteta predstavlja najvažniji konflikt sa kojim se čovek suočava u razvojnom procesu.Prema Eriksonu kriza identiteta je vreme intenzivne analize i istraživanje različitih načina na koji sami sebe posmatramo.“

I sad se pitate odakle sad o krizi identiteta.Kroz život sam uvek išla ne misleći na sutra, a često sam znala da se osvrćem nazad i da sebe prekoravam zašto to nisam uradila drugačije.Hello, pa kakvo je to plakanje za prosutim mlekom? Pre možda godinu dana imala sam po mišljenju moje psihoterapeutkinje KRIZU IDENTITETA iliti prosto prevedeno – živela sam kako sam živela, sve posmatrajući kroz šarene naočare i onda odjednom shvatila da je moj život u mojim rukama i u tom momentu sam se malo pogubila. Neke stvari više nije ok raditi sa trideset. Treba se sad snaći u realnosti nakon lomljenja naočara.Bum, odjednom život dobija i druge, malo tamnije, mračnije boje. (Hvala Anđeliji Simić što me je trgla @psychology_unplugged).

Samo, tada treba biti jak i popričati sa sobom kako nas taj strah ne bi paralisao i odveo u anksioznost, sve popularniju kod nas (pišem vam i o tom fenomenu koji se raširio po Srbiji kao trend, da li su ljudi zaista anksiozni ili upotrebljavaju taj izraz kao nešto što je u trendu).Malo razmislite i o tome dok ne ispišem post 🙂

Da li omladinci i ti koji govore da su anksiozni zaista to jesu i u kojoj meri ili su pobrkali pojmove, pa i PMS stanje ili kada su tužni ili eto neraspoloženi jedan, dva dana nazivaju anksioznim stanjem,jer kao, to je TREND?! Veruj mi, ne želiš da pratiš TAJ trend. I ako to izgovaraš samo zbog toga i sebi po dr.Google-u daješ dijagnozu, NEMOJ!!!! Jer ljudi koji zaista imaju anksioznost prolaze težak period. I to nije nešto za TREND, niti je nešto na šta ćeš se izvlačiti kad god si samo lenja i umorna od silnih obaveza, pa kao jaoj ne ustaje mi se danas iz kreveta,nemam volje, šta mi je, sto posto sam anksiozna.Ali, o tome u sledećem postu.Za ovu temu zahvaljujem Slobi (@slobizza_bloguje). Hajmo mi na pitanja koja možeš sebi da postaviš kad se nađeš u KRIZI IDENTITETA.

Ko sam bila do sada?Šta sam radila? Ko sam sada? Da li sam zadovoljna time što sam? Šta je to što mogu da prenesem i u ovo doba, a šta je to što treba da ostavim? Koji su to šabloni ponašanja koji treba da se razbijaju, koji da ostaju čitavi i takvi kakvi su,a koje treba samo malo update-ovati? Nikakva strašna pitanja kojih trebamo da se bojimo. Samo REALNA i ona koja nam omogućavaju bolji uvid u situaciju.Da, ustvari REALNOST je reč koja izaziva strah. Sad, nisam psihoterapeut i ne želim da previše pametujem o nečemu za šta nisam učila Čkole :), ali sam osoba, kao i vi, koja je prošla neke stvari kroz koje vi možda sada prolazite i samo vam dajem smernice kako lakše pregurati.
Ukoliko vam se odgovori ne svide ili vam ne budu dovoljni ili osećate neku nelagodnost, bez ikakvog straha, pronađite psihoterapeuta. Oni su zaista ljudi koje, u današnje vreme pogotovo, ne treba izbegavati. I nije to sramota, shvatite već jednom i pričali smo o tome u nekom od predhodnih postova, niste odmah ludi ako ste potražili profesionalno mišljenje.

Jer kao što treba fizički da budemo čisti, tako treba i mentalno. To je najlepši osećaj koji postoji.

Rad na sebi je najteži, ali i najslađi. Vi ste ti koji birate da li ćete se upustiti u taj rad ili ćete i za to biti lenji.I ok, kontam i ja već da sam totalno skrenula s teme, ali sve se nekako samo nadovezuje jedno na drugo. Pisaću o svemu, slobodno možete da mi date naznake o čemu biste najviše voleli da čitate ili putem maila info@koskica.rs ili me DM-ujte što bi se reklo :).Nego, zašto su TRIDESETE ZAKON?

photo credit: https://wannabemagazine.com

  1. Zato što si zreliji i zato što razumeš svoje roditelje, svoju porodicu i prihvataš ih takve kakvi su, jer tvoji su i najbolji su…ono najbitinije.
  2. Zato što imaš zaista prave ljude oko i uz sebe, a ne tonu njih koji su tu ni sam ne znaš zbog čega. Za ove, posle tridesete, ljude koju su ostali u tvom životu polako možeš da tvrdiš da su ljudi koji bi bukvalno u pola dana, u pola noći, sve uradili za tebe, kao i ti za njih. U dvadesetim svi su ti prijatelji (a ustvari nisu) i nekad nesvesno, nekad i svesno, oduzimaju ti energiju. Jer ne zrači svako isto i ne prija svako svakome. Jednostavno, shvataš da možeš da ih nabrojiš na prste i to te čini neizmerno srećnom/srećnim. Bila mama opet u pravu. Smanjiće se to s godinama, spašćeš na dvoje, troje, ali pravih prijatelja. Ne veruj svima i ne pričaj svima sve o svom životu 🙂 Početkom tridesetih, to se sve kristališe, dok ne ostanu oni pravi, pravcati kristali 🙂
  3. Zato što sada već imaš iskustva u poslu kojim se baviš i možeš da naučiš još više i odeš još dalje (ovde mali uslov, ukoliko to želiš), a da ne bude to zato što nešto moraš.
  4. Zato što shvataš blagodeti izgovorenog „NE“.
  5. Zato što si naučio razliku između „NEĆU“ i „NE MOGU“.
  6. Zato što možeš da putuješ i zaista nešto vidiš i uživaš u viđenom, a ne samo da prespavaš destinaciju ili prepijančiš.
  7. Zato što shvataš da su relax i chill okupljanja sa društvom vrednija nego đipanje do zore u nekom zadimljenom, prebučnom lokalu
  8. Zato što još više voliš vikend 🙂 jer ovi zreliji vikendi su lepši, smisleniji. Smišljaš vikend putovanje ili odmaraš u krevetu po ceo dan ili radiš šta god što te zaista čini ispunjenijom. A nisi u fazonu živim za vikend ili živim od vikenda do vikenda i prestaješ da dolaziš kući u 7 ujutru, kad ljudi kreću na posao (ok, omakne se ponekad, ali tad ti već postaje neprijatno i treba ti 5 dana da se posle toga oporaviš, pa u tom momentu shvatiš ipak da si više za sledeću varijantu tj. broj 9 i za varijantu pre ove, tj. broj 7)
  9. Zato što ako piješ, piješ umerenije, otmenije, ne blamiraš se u nekom toaletu glave naslonjene na WC šolju. I ako ti se već i desi da te uhvatilo malo više, opet to podnosiš malo otmenije i sve te blam radnje ostavljaš za kod kuće. Svestan si da si pijan i ne želiš da praviš budalu od sebe. Pronašao si granicu – PITI, A NE BITI BUDALA. 🙂
  10. Zato što lagano pronalaziš šta je to što zaista želiš u ljubavi, nisi toliko lakoverna, ne veruješ svakom kretenu, naučila si da prepoznaš ko je iskren, a ko šarlatan. I opasno si ponosna na sebe zbog toga.
  11. Zato što umeš da prihvatiš i kompliment i kritiku, a da te nije sramota.
  12. Zato što svoje finansije počinješ da raspoređuješ na sve bolji i bolji način.
  13. Zato što ne ubijaš dosadu sedeći sa nekim, pričajući ili kafenisajući sa nekim ko ti ustvari ne prija.
  14. Zato što ti sada nije dosadno. I kad ti se učini da jeste, i te kako znaš šta ćeš sa dosadom.
  15. Zato što sa uživanjem ustaješ ranije – ok, ne uvek, ali u većini slučajeva 🙂
  16. Zato što umeš da zatražiš pomoć kada ti je potrebna, bez onog ma ja sve mogu sam, koji će mi k… nečija pomoć, najbolji sam 🙂
  17. Zato što shvataš ŽIVOT!
  18. Zato što ceniš sve što si postigao sam.
  19. Zato što si učio i naučio iz svojih grešaka.
  20. Zato što ako si slobodna/slobodan i dalje, ne smatraš to kao tugu, već si zahvalna/zahvalan na vremenu koje imaš za sebe, da radiš na sebi.
  21. Zato što imaš zilion zašto-zato da uživaš u tim divnim tridesetim.
  22. Zato što dobijaš snagu za koju misliš da je nemaš, da ostvariš sve svoje snove.
  23. Zato što ti tišina prija i shvataš da nema potrebe non-stop biti dostupan. Silent mode je sve 🙂
  24. Zato što sada čitaš knjige sa više razumevanja.
  25. Zato što sada imaš uvid kako je ustvari jako zajebano bilo biti u dvadesetim, jer si bila nesnađena i pogubljena.
  26. Zato što se smeješ iskrenije i nekako si još više duhovitija, odnosno nisi prosta u duhovitosti, odnosno ne lupetaš gluposti samo da bi bila in i zapaženija, nego si bre duhovita onako svetski. Kapirate me šta želim reći 😎
  27. Zato što slušaš pažljivije.
  28. Zato što umeš da kažeš iskreno „izvini“
  29. Zato što si shvatila da je lepo zadržati i negovati svoje malo ja.
  30. Zato što i dalje možeš da slušaš muziku iz doba tvoje mladosti, a da te nije blam 😁 a možeš da slušaš i nešto ozbiljnije, a da ti prija.
  31. Zato što su prosto i jednostavno TRIDESETE ZAKON!
  32. ZATO ŠTO…SAM TI…..ŠTAAAAAAAA? VEROVALA SLEPO 🤣🤣🤣
  33. ZATO ŠTO SI ŽENA SA DVA LICAAAA, ZATOOOO ŠTO ME MUČIŠ ZBOG SITNICAAA….ahahahahha…ok, prestajem…mada, priznajte da pevate sa mnom upravo 😂😂😂

Ok…imam još kao što rekoh zilion zato što, ali neka bude simboličnih 33 (mada poslednja dva su realno više bonus track nego što su razlozi, ali avaj 😂), jer u decembru mi dolazi ta divna 33. godina i jako joj se radujem. Kad sumiram sve do sada, imam osećaj da se tek zalećem ka velikim stvarima i jako, jako, jako se i njima radujem.

Tražeći slike koje bih ubacila u post, naleteh na još sjajnih postova na temu tridesetih. I kako sam završila svoj post i pročitala par ostalih, shvatila sam da su nam mišljenja vrlo slična. Dakle, mi tridesetogodišnjaci zaista razmišljamo ispravno. Bravo za nas! I vi u dvadesetim sigurno radite nešto što je dobro. I vi u četrdesetim, pedesetim, šezdesetim itd. Ali eto, htedoh da dam svoje viđenje tridesetih, jer me je moja Dejana (@dejanaeric) inspirisala za ovu temu. Mjau, čitaj i slavi, jako, najjače!!!!!! Veruj mi, obožavaćeš tridesete!!!!

Eto, nadam se da smo se barem malo objasnili, razjasnili, da ste razumeli šta je teta Koskica htela da vam kaže 😄 Krenuh post da pišem danas, završavam ga sad u 01:01 😁 (kako volim te brojeve…simbolika je čudo, i to shvataš sa tridesetim, ali i o tome sledeći neki post), pritom je petak veče, a ja nikad srećnija u svom krevetu, završavajući svoje misli. Posle se bacam na pisanje tekstova za pesme, jer morate i pevati moje genijalne ideje, ne samo ih čitati 😊. Da, i samopouzdanje je vrhunsko u tridesetim. Ok, ok, ok….sad stvarno prestajem.
Čekam vaše komentare, predloge, kritike na instagramu u DM-u ili u komentarima ili mailom ili kako god vam volja.Hajde sad lepo, provedite se divno vi koji izlazite i vi koji ostajete u svom domu. Ljubim vas, grlim vas i hvala vam što se čitamo i dalje.

Vaša tridesetdvoipogodišnja uskoro tridesettrogodišnja Koskica 😂

Nešto između u presavremenom vremenu!Priča za laku noć!

Bilo je to na brdovitom Balkanu,neke hladne februarske noći.

Isto mesto,isti lokal,svako u svom taboru.Muškarci vs. Žene.Posle 3 čaše vina susrela se sa njegovim pogledom,sasvim slučajno.Nije mogla da se ne zapita ko je on,zašto ga tek sada vidi? Zašto je pobogu toliko podseća na onog njenog sa kojim je i nije?Nije spomenula ništa drugaricama,jer pomislila je da je umislila,od tolikog vina,taj isti osmeh koji ima onaj lik što ga ona ima i nema i taj pogled koji joj je par puta uputio.

Ali…ipak nije…počelo je da je kopka odakle se on pojavio sad tu,baš tad kad je bila na klackalici svojih osećanja?Nastavila je da misli o njemu i pokušavala da sazna barem nešto…Prošlo je neko vreme.Viđala ga je u lokalu i svaki put kad bi im se pogledi sreli pomislila je: „Ovaj je neko malo đubrenece.“

U međuvremenu,namestilo se da sazna njegovo ime,a dobila je i previše informacija koje je nisu iznenadile.Ukratko,neka ga se kloni,nije dobar,ima svoju priču…klasika za nju…od 1000 ljudi u prostoriji,da je 999 bezgrešnih ona bi prastom pokazala na tog jednog nečim sjebanog.

Par dana kasnije kreće priča presavremenog vremena.Izašla je na drugaricin rođendan i taman se uhvatila za telefon da snimi omiljenu pesmu za story,usledio je šok.Našao je na instagramu i poslao zahtev za praćenje…Počela je da vrišti od smeha…jer,znala je…bacila je mamac pitavši ko je,a muško klasično mora da vidi kojoj je to zapao za oko.Malo ego da se hrani.Nakon prihvatanja zahteva i uzvraćanja istog krenuli su da pljušte lajkovi po slikama…prečešljan profil s njegove strane uzduž i popreko.A vala ima da se češlja,jer ona slika ima za izvoz.Uzvratila je istom merom.I tako,kao deca u osnovnoj školi iz vremena kada su se „čikala“ i zadirkivala i njih dvoje su to sada radili lajkujući se na svakih par sati kao da je to bila terapija antibioticima.

Znala je,čim je videla da je postavio novu sliku i čim je bacila lajk na istu,da će stići i neka poruka u DM.Jer ona je mag za instagram.Sve zna kako će se odvijati.Njeno je bilo samo da i njega uvede u igru.Klasičan početak s njegove strane: „Jel se znamo mi?“ i njeni klasični odgovori koji ga navode da joj napiše baš ono što ona želi.Dogovor je pao na kraju.Idu na kafu sutra.

Ujutru mu je poslala broj telefona,jer nema ona vremena za kuckanja po DM-u.Ipak je malo starija od njega,u svemu.Usledio je poziv i jako prijatno ćaskanje,koji joj je bio prvi faktor iznenađenja.Na kraju par smešnih opaski i par iznošenja njegovog činjeničnog stanja,konačno su odabrali mesto i vreme.Nije želela da idu u lokalne kafiće,jer zna da bi odmah sutradan krenuli da je spajaju kako je sa njim.Navikla je na te stvari,jer čim je vide u nepoznatom muškom društvu,prilepe joj tog mužjaka kao njenog,a ona zbog posla,često mora da sastanči sa suprotnim polom,jer iako je žensko,odlično sklapa ozbiljne poslove i zaista je dobra u tome što radi.

Nedelja veče,ona malo kasni,ali ipak stiže.Prilazi mu i po navici kreće da se pozdravlja poljupcem u obraz,dok on nesigurno i pomalo smotano pruža ruku,pa prihvata,zatečen doduše,takav pozdrav.Ali,to je ona.Vesela,spontana,draželjubiva,voli da upoznaje nove ljude i da sklapa poznanstva,voli da sluša tuđe sudbine,jer u svakoj pronađe inapiraciju.A od njega je to veče čula svašta.I pomislila,wow,svaka mu čast što je sve stavio na tacnu nekome koga vidi prvi put u životu.Prvi plus kod nje je zaradio.Ovog puta,ona je malo govorila.Nakon 2 sata ćaskanja,krenuli su u drugi kafic.Otišli su jednim kolima.Na kraju,ipak su se samo provozali po gradu.Bio joj je simpatičan,sav tako samouveren,jer po njegovoj priči nema koja devojka nije zaljubljena u njega.Bila je fascinirana tim klinačkim u njemu i bilo joj je jako zabavno gledati ga kako joj pokazuje silne poruke nekih silnih devojaka koje mu pristižu.Na rastanku,usledilo je rukovanje i njegova opaska „Mala,pazi šta radiš,nemoj da te neko prevari.“ .10 minuta kasnije,pozvao je,eto tako,da vidi dokle je stigla.Još malo kasnije,opet poziv,neobavezno ćaskanje i laku noć.

Dan drugi

Bila je uljudna da ga pita kako je,jer se žalio da je nešto bolestan.Ona je te nedelje radila od kuće.Tačnije iz lokala.Pozvao je.Nakon što mu je rekla gde je,usledilo je njegovo da je trebao i on da dodje,ali ipak neće,ima neke obaveze.A ona…znala je da će doći…nema šanse da ne dođe.3 minuta kasnije,bila je u pravu.Opet. 😂 Javio joj se,dobacivao sa susednog stola,na kraju seo za njen.Opet neke neobavezne priče njoj presimpatične.Nakon što je otišao,nastavila je da radi još neko vreme…I onda su usledili svakodnevni pozivi.Zvao je bar 3 puta dnevno svaki dan,a nju je to već počelo malo da nervira.Jer,dečače,bolje da smo kafu popili,nego što tupimo preko telefona.Ali svaki put,iako je on nju zivkao,nalazio je izgovore kako je u obavezama i nema šanse da se organizuje za kafu.

Počela je malo da studira njegovo ponašanje na čuvenom instagramu.On zaprati u sekundi njih 100,onda par dana kasnije otprati.Lajkuje sve što na dve noge hoda i nosi suknju.Pa onda opet zaprati,otprati.I tako u krug.Tu kreće još jedna njena studija: „Kako će se on ponašati ako pomisli da se i njoj baš,baš sviđa?“

Jeste,bio joj je sladak,ali sa svim tim njegovim sranjima,nije ona sebe videla sa njim,odmah nakon što je shvatila da je preveliki klinac.Dobra duša,ali ima opasan zajeb u glavi koji mora da reši.Htela je da bude ta koja će mu pomoći nekako,da mu stvarno bude prijatelj,jer ipak,na kraju dana,prijali su joj njegovi pozivi i njegovo „Mala“ iako je bila starija, a opet sigurno ne i jedina koju tako oslovljava.Ali,prijalo joj je.Novo iskustvo,nov,savršen primerak za studiranje presavremenog vremena.

Onda do nje dolazi informacija sa totalno neočekivane strane.Viđeni su taj drugi dan u lokalu i još jednom u drugomi.Info je bio ko je on,šta je on,s kim je bio,s kim nije,šta radi,čime se bavi,gde živi…samo što joj još i krvnu grupu njegovu nisu saopštili.Glavno je bilo „Neka ga se kloni“.Nju je bilo briga.Sve to,on joj je već rekao na prvoj kafi.I verujući da on treba to isto da čuje,pozvala ga je i ispričala mu.

Situacija se komplikuje u smislu da je ona bila ta koja se raspitivala,a ona ni kriva ni dužna.Probala je da mu objasni,ali on nije hteo ni da čuje.Blokirao je njene pozive.Ostala je po drugi put šokirana.Ne voli nepravdu.Ne voli kad je neko krivi za nešto za šta nije kriva,a ne daju joj da se objasni.Bila je jakooo besna što je poverovala da je on neko ko je vredan njenog vremena,pa čak i tog prijateljskog,koje svakako nije poklanjala svakom.Oko ponoći je pozvao.Javila se zaista sa iskrenim osmehom i „Gde si ljutibabo?“

Krenuli su u prepirku.Ona svoju priču,on svoju.U isto vreme,u glas.Ko da su godinama u vezi, a ne samo poznanici koji pokušavaju nešto,a ni sami ne znaju šta.Da budu prijatelji,valjda.Jer u momentima,njega je projektovala kao onog na koga ju je u početku izgledom i podsetio.Na onog sa kojim je i nije.Već duže vreme.

Nakon sto puta istih rečenica „Kloni me se“ „Neću da te se klonim“,završili su razgovor.Poslala mu je potom poruku,iskrenu,iz srca,da je briga ko šta priča,da veruje njemu,da nece da ga se kloni,jer joj je nekim stvarima pokazao da je dobar covek,da joj prija njegovo drustvo,da stvarno zeli da budu prijatelji,opet je izbombardovao recima „Nisam ja za tebe,tebi treba neko normalan.Kloni me se.Tako je najbolje.Zaboravi me.“ I to je dodatno zbunilo.Prihvatila ga je takvog i nije joj bilo jasno što je gura od sebe,kada mu je već rekla da će zaboraviti momenat da joj je sladak i da zaista želi da budu prijatelji.

Sutradan su razmenili neke siromašne poruke.Onda je ona definitivno digla ruke.I odustala.Nije htela da moli.Ostavila je otvorena vrata ako poželi da prihvati prijateljstvo,ali je napustila prostoriju.

Bila su joj čudna ta tri dana…Još čudnije kad je ipak pozvao.Ponedeljak.Rano ujutru,kao i obično kad je zove.Bila je i zbunjena i bilo joj je i drago.Jer jasno joj je stavio do znanja da ga se kloni, a opet je pozvao kao da se ništa dogodilo nije.Od tada opet na početak priče.Zove je,ali se ne viđaju.Rešila je da sve prihvati kao zezanje.Pozvala ga je jedan dan i rekla da ima problem i da joj se ljubi.Rekao je da će joj rešiti problem.Ona je zaista shvatala sve kao šalu,on očigledno nije.Opet joj je pobegao, jer mala se zaigrala. Dala mu je moć.Malo po malo,udaljio se.Tada je shvatila da on ipak nikada nece odrasti.Studiranje tih šablona ponašanja pomogli su joj dosta da shvati neke stvari.Zahvalna mu je na tome.Ali i dalje ima materijala za studiju.

U nekom međuvremenu pojavio se njegov „drveni advokat“, bff. Bff deklamuje da je on previše fin da kaže „Ne“ i da ga se kloni.Opet ta recenica.Nije ulazila u raspravu,jer nije naucena da se pravda ljudima koje vidi drugi put u zivotu,a tako je kipela da svasta kaze.Suzdrzala se.Ali samo do sutradan dok njemu nije poslala poruku u kojoj mu se zahvaljuje sto je stavio u isti kos sa svim onim silnim ribama koje ga „jure“.Njegovo mutavo ne znam.o cemu se radi…i 3 minuta kasnije poziv od bff.Opet je ona ispala kriva,samo zato sto ne voli nepravdu i kad je neko pravi na nesto sto nije.Cirkus se nastavio.

To se posle nije znalo ko je kome sta rekao.Tu su se uplitali ljudi sa strane.A on,tajac.Ona,opet šokirana što je pala sopstvenu studiju.Odnosno,što nije dobro prostudirala.Za neke stvari je znala sled događaja.Otpratice je sa insta.Gledace je kad se sretnu u lokalu,al joj se nece javiti.Pisace poruke njenim drugaricama,zvace ih na kafu.Ona ce otkljucati profil,i cekati da on skonta da moze da joj gleda story-e.Onda ce joj svaki story odgledati,al je nece pratiti.Svaki od 12345 koji postavi namerno da vidi dokle ide njegovo klinacko ponasanje kojim se i ona sada koristila.Onda,kad je zavrsila taj deo testa,opet je zakljucala profil i znala da ce odmah kad skonta,da opet pise njenoj drugarici.Nastavio je da gleda story-e njenog poslovnog profila.Svakim danom bivala je sve vise iznenađena tim presavremenim vremenom,koje je nju zaista iscrpljivalo.

Izrevoltirana tim ponašanjem,sve ti gledam,sve znam,ne pratim te,al ti ulazim na profil svako malo,a opet kad se sretnemo,gledam te,a necu da ti se javim,poslala mu je poruku da sad vec mogu da se jave jedno drugom kad se sretnu i dobila seen 😂

Crkla je od smeha.Sledece sto je znala,bice blokirana.I opet ce pisati njenoj drugarici.I opet je bila u pravu.Ona koja nista ne cini,a sve vidi i zna,ona je blokirana,umesto obrnuto.Sretanje je neizbezno.Gledanje ispod oka je konstantno prisutno,a ona ostade nedorecena.Ostade ona koja juri i koja je psiho.Realno,ispade tako.Jebalo je njeno studiranje i radoznalost dokle ide klinacki bezobrazluk.I dan kad je odlucila da da šansu novom,potencijalnom prijateljstvu,i dan kad je zarad experimenta zaboravljala na dostojanstvo,i dan kad je uopšte morala da ga pogleda prvi put i da ga veže za sliku onog sa kojim je i nije.I dan kada je postala tako saosećajna i kada je htela da spasi svakoga ko joj se i malo požali.

Definitivno,koliko god znala svaki sledeci potez suprotne strane,toliko nije znala svoj.Jer,ne ume ona da pliva u presavremenom vremenu.Ne ume da postavi granice,ne ume da prikoci kad vidi da je vrag odneo šalu.Ne,ona se zakopava sve dublje i dublje.Na kraju,samo je želela da iz njegovih usta,oči u oči,čuje istinu.

Neće je čuti.Ostaće na tome da je ona psiho koji ga proganja,a ni on ne želi da čuje njenu stranu priče.Zapetljali su se oboje.On koji je možda iz dosade nju zvao,ona koja je prihvatila sve zbog experimenta.Oboje,ostadoše opet na početku priče.Muškarci vs. Žene.Svako u svom taboru,ali sada i svako sa svojom verzijom.On koji se verovatno hvali kakav je frajer,jer silne ga ribe cimaju i smaraju,medju njima sada i ona dodata,ona koja shvata da je na samom pocetku bila u pravu „Ovaj je neko malo djubrence.“

Ko god sta tu kome pricao,prenosio,ona je cutala.Vise ga nece provocirati porukama.Nece,jer ih on uvek pogresno procita.

Samo je jebeno htela dva minuta da čuje njegovu stranu priče, ne njegovih drvenih advokata i njegovo mutavo ćutanje. Samo. Kako je naivna i glupa. Klinci ne pričaju, klinci beže kad su krivi i kriju se kad naprave neki zajeb, namerno ili slučajno.A i odrasli prave sranja isterujući mak na konac.Kad ne ide, ne ide, mani se inata i dokazivanja pravde.Svakako ćeš ostati kratkih rukava i sa zilion reči u vazduhu.

Posle svega,sve je to možda bila slučajnost,možda je bilo iz dosade,možda je bila dosada,možda ništa,možda svašta,možda nešto izmedju u presavremenom vremenu.Možda samo šablon za hranjenje ega,možda samo vapaj za pažnjom.Šta god da je,bilo je zanimljivo i poučno.Šta god da je,još jedna bajka presavremenog vremena je napisana.Šta god da je,kraj je.

Šta god da je,ona je opet sa onim sa kojim je i nije,zbog kojeg je ceo zajeb i počeo.Pa dokle doguraju.Ovog puta je odlučila da ipak bude onaj sa kojim je!

Čiča miča i gotova priča.