Priča o devojčici i kompleksima

Bila jednom jedna devojčica koja se stidela svog imena, svog nosa, svog razmaka između zuba, svog šuškanja dok priča, svojih razvedenih roditelja, a sve to zbog ostale dece koja su joj se smejala i rugala, za svaku navedenu stvar.

 

Pokušavala je da se uklopi, ponekad joj je i uspevalo.
Bila je može se reći draga toj ostaloj deci s vremana na vreme, ali ona je i dalje bila jako nesigurna u sebe…jer su joj usadili taj osećaj da ne pripada tu gde su svi oni, savršenih imena, noseva, zuba, roditelja…Smejali su joj se stalno, zadirkivali je. A sve što je želela je samo da bude prihvaćena. Deca nisu znala koliko je povređuju i koliko je i njoj teško što nema roditelje koji su zajedno, što se ne zove Jelena, Ivana, Jovana, što ne može da učestvuje u školskoj priredbi i da recituje, zato što šuška, a jako je volela da recituje i umela je zaista lepo to da radi, što nema mali, slatki, prćasti nosić…stvari koje u tom dobu ne bi trebale da je dotiču, ali zahvaljujući upravo svim tim drugarima, u njenom životu stvorili su se ti novi „osećaji“…nesigurnost…

 

I tako kroz celu osnovnu školu, borila se sa sopstvenim demonima i onim što se što se prosto i jednostavno naziva kompleks. Umesto da uživa u svom detinjstvu misleći samo kako će se opravdati što je pala, pa se isprljala ili zašto nije uradila domaći na vreme…borila se tako mala sa stranim, strašnim stvarima kao što su upravo kompleksi…

Na red je došla i srednja škola i nažalost, jako slična situacija. U želji da je ne odbace, svoje vreme i svu ljubav koju je nosila u sebi, delila je nesebično svima.Trudila se da se ni sa kim ne posvađa, da nikoga ne ogovara, da sa svakom devojčicom iz razreda bude najbolja drugarica. Stvarala je sebi pritisak zbog svih tih kompleksa koje je vukla sa sobom gde god pošla.

Usledio je i pubertet i momenat kada ona postaje buntovna i namrgođena. Imala je loše ocene, svađala se sa mamom i babom, sve joj je smetalo, kompleksi je dotukoše i napraviše eksploziju koja se odrazila na njeno ponašanje.

Nemoćne protiv nje takve, mama i baba u pomoć pozvaše njenog oca. On je to rešio vikom i sa tri šamara. Po kratkom postupku. I dan danas zahvalna je obema što su aktivirale alarm zvani „otac“. Zahvalna je i njemu na tim šamarima, jer zaista, to je vratilo u normalu. Sve ocene je popravila, više se nije svađala, restartovala se…Generalno, nije bila problematično dete, ali ti kompleksi su je uništavali i ta večita borba koja se u njoj odvijala.

Život se dalje nastavio prirodnim tokom, viša škola, poslovi razni da se zaradi za džeparac, bila je vredna i nije joj bilo teško ništa, ali i dalje je sa sobom vukla svoje komplekse, koji će se kasnije odraziti i na njene ljubavne veze.

Tako nesigurna, na malo pažnje odgovarala je još većom, davala sebe previše, samo da je ne odbace, a na kraju to je uvek ostajala, odbačena. Živela je zaista pristojan život u tom vremenu, izlazila, družila se, ali ipak duboko u sebi bila je nesigurna, toliko da je propušala fantastične šanse za napredak na svim poljima, fantastične prilike za poslovni razvoj.

Društvenim životom pokušala je da zatrpa te osećaje nepripadanja i sve one demone, ali sve to ispilvavalo je onog trena kada je ostave. Tada se zver nesigurnosti razjari još više i ona upada u začarani krug traženja svoje savršenosti potvrdom drugih da je vredna ljubavi i pažnje.

Godine su prolazile, ona se borila, ne zna ni sama kako, ali tvrdi da je jednim delom mašta o boljem sutra bila ta koja je uvek vodila napred.Mašta i malo inata, da svima pokaže da ona i te kako vredi. Poslednjih godina išlo joj je od ruke, taj inat je baš proradio i gurao je još jače i brže napred, do momenta kada je odjednom postala prazna.
Shvativši da su se nesigurnosti ovog puta probudile još jače, sada se nalazi između svoja dva sveta. Onog gde su je zadirkivali, a ona se branila maštom i ovog gde je niko ne zadirkuje, već i te kako poštuje njeno ime, a ona više ne mašta.

Sada traži balans, način da svoje strahove pomiri sa sobom, da svoje svetove spoji u jedan jak, stabila, njen. Krenula je na to putovanje. Ponekad odustane, spotakne se, ali ne da se. Trudi se, to je jako važno. Za početak bar ponosna je na svoje ime, na svoj razmak između zuba, na svoj nos i na šuškanje. To je prigrlila kao deo sebe i zaista zavolela.

Između ostalog, deli svoja iskustva, ne bi li pomogla nekome ko je u istoj ili sličnoj situaciji. Uči zajedno sa svima da zavoli sebe još više, time što sva osećanja kucka i deli, i isčitava iznova i iznova, kada god bi se nesigurnost javila. Teško joj je,još se bori, da onu malu devojčicu koja mašta povede sa sobom u ovaj surovi, realni, sivi svet. Ali odlučila je novoj, odrasloj verziji sebe da da šansu. Da pronađe nove stvari koje je ispunjavaju, da postavi nove još veće i više ciljeve, a da opet zadrži onu devojčicu, samo ovoga puta sigurnu u sebe.

Ispričala sam vam ovo, vama koji ste slično doživeli, da prihvatite sebe, da ne obraćate pažnju na to šta drugi pričaju, sebi budite dobri, ne dozvolite da vam „nabijaju“ komplekse zarad gluposti ili ljubomore, nisu vredni. Ako vučete iz prošlosti nešto što vas je činilo nesigurnima, pustite…oprostite prošlost sebi i svima. Budite sada uz svoje odraslo ja, dajte mu podršku. I vama, koji imate decu, i vama koji ćete ih imati. Pričajte sa svojom decom, ponavljajte im svaki dan da su savršeni baš takvi kakvi su, nemojte dozvoliti da ih ovakve stvari izgrade, ta ruganja i podsmevanja. Pričajte više sa svojom decom, aman. Znam da je život takav kakav je, ali pobogu, nekome ovo može pasti mnogo teže, neko možda neće uspeti da se izbori sa svim tim demonima, nažalost svedoci smo svakakvih dešavanja. Pričajte, grdite, ali samo za opravdane gluposti koje naprave, ne baš za svaku sitnicu. Jednoga dana, biće vam zahvalni, baš kao što je i ova devojčica danas zahvalna svojoj mami i babi. I ona i te kako veruje da će i ovo proći, kao i sve što je prošlo. I da će tek biti ponosna što se zove Kosana. :*

PS. U svakoj bašti raste po jedna ruža

Vaša Koskica

 

Strah od uspeha i kako ga pobediti…na moj način !

put do uspeha? Kako uspeti? Želite uspehphoto credit : https://stiklakafakravata.com

Opet me nije dugo bilo, nisam vam dugo pisala.Nisam, jer desilo se upravo ovo o čemu ću pisati, a što sam počela da vam pišem još 6.avgusta 2018. Strah od uspeha. Kada sam videla kako reagujete, koliko čitate i koliko zaista deluje sve ono što napišem na vas, koliko podrške i ljubavi mi pružate, kada sam videla da sam postigla nešto i da to ide ka nečemu još većem…JA SAM ZANEMELA.Paralisala se…kao i svaki put kada krene da se ostvaruje ono što sam priželjkivala.

A svako od nas ima želju da u nečemu bude uspešan. O tome sanja, mašta, zamišlja trenutak kako će sve izgledati kada taj uspeh nastupi, planira, radi na tome,ide ka tome, korak po korak… I neretko, u tim momentima,kada je na poslednjem koraku do cilja,pomisao na uspeh zna da zablokira. Unese paniku. I mi odustanemo. Povučemo ručnu, pustimo sve dođavola,sav trud, sav rad, sve snove…A zbog čega to radimo? Zbog čega nam uspeh postaje strah?

Iz milion i jednog razloga. Nisam stručna da vam se obraćam jezikom koji ni sama ne razumem, pa ću probati da objasnim ovim mojim koji verujem da svi razumete.

Jedan od razloga, bar kada sam ja u pitanju je taj što znam da onog momenta kada dođe do uspeha, ja izlazim iz svoje zone komfora. To je upravo ona zona gde sam navikla na povuci-potegni, na brdo neprospavanih noći, na izmene u poslednji čas, na sto jednu prepreku koja je nicala posle svake moje suze kao posle kiše.

Nisam navikla da plivam tamo gde je voda mirna. Uvek sam plivala tamo gde su bure i oluje, tamo gde je na vrhu svakakav otpad, a na dnu razni potonuli brodovi, gradovi, olupine tuđih želja, snova i neuspeha.

E sad, većina ljudi zna da kaže kako ima strah od neuspeha i toga se drže, to im je najjači „adut“ zašto su od nečega odustali. Ali upravo se tu krije greška. Niko se ne boji neuspeha toliko koliko uspeha. Možda sad zvuči zbunjujuće, i meni je delovalo na početku, dok zaista nisam shvatla. Probajte i vi o tome da razmislite. Da li vas parališe pomisao na uspeh ili na neuspeh? Jer, da se ne lažemo, da vas koči pomisao na neuspeh, vi nešto ne biste ni započeli, zar ne? Ne biste nikada više ni pomisli na to nešto za šta mislite da bi bilo neuspešno ili rizično. A kada već krenete u realizaciju nečega i to vam ide i ide i ide i dođe do tačke kada treba da se završi uspešno, sledi upravo taj strah od uspeha.

Ko je uspeo sa tim da se izbori i ko sa tim nema problema, svaka čast, skidam kapu. Evo, ja se i dalje učim da prebrodim taj finalni momenat u svemu što započnem, a stvarno mi ide od ruke šta god da krenem da radim. I dalje učim da ne odustajem, sad nekad uspešno, nekad ne, ali rekla bih da sam na pravom putu, čim sam sela da vam pišem. Evo kako ja to radim, možda nekome od vas pomogne,čisto par primera i smernica, ništa novo niti sam izmislila niti smislila, prosto samo stvari koje su meni pomogle.

Kada dođete do trenutka da vas pomisao na uspeh parališe, zapitajte se zbog čega ste krenuli u sve to. Šta je sve to što ste do tada uradili, sa kakvim ste se preprekama suočili?Koliko sebe ste uložili, koliko verovanja?

Stavite sve na papir, znate da vas stalno davim da papir trpi sve. Podsetite sami sebe koliko vredite, koliko ste samo uspeli od početka, pa do momenta gde ste sada.

Možda nas drugi nisu naučili kako, možda nisu ni znali, možda su nas učili pogrešno, jer je većina ubeđena da ljudi imaju strah od neuspeha, a ne strah od uspeha, nekako ovo prvo im logičnije… Svakako, mi smo stali i po ko zna koji put, nažalost, razočarali se u sebe. Ali neee…Nismo mi krivi. Nemojte sebe da krivite, nikada. Ni mi, niti bilo ko drugi. Kriv nije niko. Jedan od prvih koraka koji je meni bio od pomoći: Ne kriviti nikoga.

Nismo se rodili naučeni ni najpametniji. Rodili smo se i to je dovoljno. Dovoljno da shvatimo kakvu privilegiju imamo. Da postojimo. Da učimo, uspemo, ne uspemo. Sve je za ljude. 

Ja verujem da smo svi rođeni da budemo uspešni. Samo je pitanje ko i kad će shvatiti da je sposoban za to. Sedite, zapitajte se, šta je to u čemu želite da uspete, šta ste po tom pitanju uradili, ako ste već u realizaciji toga, dokle ste stigli, koliko vam je ostalo do kraja?Koji je vaš sledeći korak? Jel vas hvata panika od pomisli da se tom nečemu bliži kraj? Možda je i to jedan od faktora koji dovodi do blokade, to što se tom vašem „čedu“ u koje ste uložili toliko vremena, truda, ljubavi, rada, bliži kraj. Možda niste spremni nešto da završite još uvek. Možda je i ono izlaženje iz zone komfora opet prisutno. Možda je sve, a možda je ništa. Na vama je da krenete u otkrivanje zbog čega i kako kod vas dolazi do straha od uspeha.

Moj neki put je sledeći pri započinjanju nečega što želim da bude uspešno:

  1. Zapisivanje na papir svih razloga za i protiv
  2. Kada se desi više ZA, polako krećem u planiranje, a nekad i bez konkretnog plana krenem u realizaciju (topla preporuka je ipak da sve imate koliko toliko isplanirano, il bar ugrubo skicirano, čisto da se ne pogubite)
  3. Ako se desi više PROTIV, razmislim da li i šta mogu da promenim da bih to pretvorila u ZA, ako ne dođem do rešenja, taj „projekat“ jednostavno ostavljam iza sebe. Možda mu nije vreme, ako mu je suđeno, u datom trenutku biće opet aktuelan.
  4. Kada sam već krenula u realizaciju, počinjem pozitivno da razmišljam. Tek onda, ako do nekih prepreka dođe, reagujem i tražim način da ih prevaziđem, do tada ni ne pomišljam na negativne stvari, jer čim imalo pomislim jao samo da ne bude to i to, desi se upravo to 🙂 dakle samoooo pozitivnoooo i pozitivno će i biti.
  5. I onda tako ostvarujem sve korak po korak, nekad ide brže, nekad sporije, zavisi u šta sam se upustila, ali svakako ide
  6. Sada, kada mi se dogodi taj već poznati osećaj „paralize“ pred sam kraj, opet se vratim na onaj papir koji je i bio ključan za pokret svega. Čitam sva ona ZA i ona PROTIV, u tom trenutku i primetim da je u toku samo ispunjavanja tog cilja dosta negativnog prešlo u pozitivno i čitam iznova i iznova, dok se osećaj koji je bio prisutan u trenutku kada je sve počelo ne vrati na bar nekih 50% , borim se i ne dam mu da pobedi, jer JA SAM ODLUČILA DA KRENEM U REALIZACIJU, JA ĆU BITI TA KOJA ĆE TO ZAVRŠITI, USPEŠNO. Ne strah. Strah mi nije prijatelj.
  7. A onda, dolazi momenat do krajnje realizacije, do uspeha. Momenat kada shvatite da ste pobedili strah. I znate šta? Uspeh ne boli, ne ujeda. Ne znam što sam ga se sve vreme plašila.

Počela sam svaki dan da podsećam sebe koliko vredim, koliko sam vredna, šta sam prošla, koliko sam jaka. Svaki dan bar na minut dajem sebi svu ljubav koju dajem svima. Jer sam zaslužila. I verujem u sebe, kao i oduvek, samo sada još jače. Jer šta god da sam sebi zacrtala, to sam uspela da ostvarim i to sam sama sebi milion puta dokazala, samo nisam znala da nastavim dalje, zbog tog straha. Sve mogu. I ti sve možeš. Samo veruj sebi dovoljno da možeš da kreneš, jer kad kreneš, videćeš gde ćeš stići…ako dođe taj strah od uspeha, pobedi ga kako znaš i umeš, prebij ga od batina, preskoči ga, iscepaj kao nevažan papir, zgazi kao cigaretu, šta god, ali samo ga pregrmi. Ne pitaj kako, evo vidim da ti ni ja nešto nisam pomogla 🙂 bitno je samo da ne odustaneš, jer nije strah veći od tebe, niti jači od tvoje volje, vere, želje…To treba da shvatiš, naučiš.A kao i uvek, tu sam da učimo zajedno. Kao i uvek, nemam određenu temu o kojoj vam pišem, niti skicu kako to treba da izgleda.Pišem vam ono što osećam, jer tada znam da ćete i vi osetiti tu energiju koju vam šaljem.

Image result for uspeh

STRAH OD USPEHA, to imate, ne STRAH OD NEUSPEHA, da rezimiramo, da probate da shvatite…da imamo od neuspeha, ništa ne bi ni započeli, a pošto je od uspeha, na korak do cilja odustajemo, jer smo nesigurni sami u sebe. Neka prvi koraci budu da zavolite sebe, da verujete sebi, pisala sam vam o tome. U suštini sve se vrti oko ljubavi koju pružate ili uskraćujete sami sebi. Razmislite dobro šta je bolje, voleti sebe ili prebacivati sebi za svaku sitnicu. Budite uporni, ne dajte da vas strah slomi.Tako nikada nećete osetiti tu čar kada uspeh uđe na velika vrata.

Ok, milsim da nema više smisla da vam pišem, jer vrtimo se u krug. Tako da, slobodno čitajte ovaj post više puta, u krug, u krug, u krug…kvrcnuće vam kad tad u glavi kako ćete rešiti problem STRAH OD USPEHA.Ja verujem u vas.

Vaša Koskica.

 

 

Izgubljena u ljubavi…

Jesam li vam ja pričala kako verujem u ljubav i u čoveka svog života?Nakon svih onih propalih ljubavi i pokušaja istih? Da i dalje verujem? Jel’ da da sam vam to rekla? E pa, NE VERUJEM!

photo credit: Srđan Pečeničić

Ne znam šta se dogodilo sa svetom, sa ženama, sa muškarcima, sa mnom, ali sve sam dalje od ubeđenja da postoji onaj pravi i polako počinjem da se mirim sa tim. Bože moj, šta sad? Možda mi je suđeno da se volim sama do kraja života. I to je ok.

Verujem da ste već negde i shvatili da sam jako komunikativna, u svetu ludih, prilično normalna, neko ko se bori za svoje ciljeve i uverenja, svoje snove…Znate onu moju čuvenu – JA SAM VI, ISTO KOLIKO STE I VI JA!!! Elem, htedoh reći svima onima koji mi nabijaju tenziju pitanjem braka!!! Ne želim to, trenutno. Ne vidim sebe u tome. Postala sam sebična, jesam, jer ne želim da trošim svoje dragoceno vreme sa nekim koji će me pri prvom pijanstvu ili izlasku sa ortacima, prevariti. Pristalica sam toga i dalje, da treba verovati svom partneru, ali počinjem da se kolebam, zbog mali milion situacija koje sam čula, videla, doživela u poslednje vreme.

U firmi u kojoj sam zaposlena imam previše posla, toliko da se desi da često ostanem i do 20h u kancelariji (to je jedan od razloga zašto ne stižem da vam „blogujem“). Ne žalim se, zadovoljna sam, samo htedoh ovim reći nešto drugo. Zbog celokupne situacije ne krećem se tj. ne izlazim međ’ narod kao ranije. Umor, stres i propratne sitnice učinile su svoje. Tako da, izgledi da ću upoznati svoju „srodnu dušu“, ravni su trenutno nuli.

Preporuke koje su izašle iz mode, a opet se vraćaju na velika vrata, nisu mi donele nekog većeg značaja, osim zaključka da kada nekoga nekome „nameštate“ morate imati na umu da iako je taj neko dobar kao čovek, osoba, ne mora da znači da isti takav i u vezi. Ljudi nisu isti kao prijatelji i kao partneri.

Na sve to svakako, uvek se nađe ona jedna pametna persona koja ti kaže: „Pa šta čekaš, vreme ti je, udaj se?“ Ja uvek uzvratim pitanjem ZA KOGA?

Ne pamtim kada sam upoznala nekoga ko mi je privukao pažnju (lažem, jesam posle sto godine, pre neka dva,tri meseca, ali cvrc, osoba moje pažnje je zamisli čuda – ZAUZETA).

I onda se zaređaju situacije gde ti bez blama prilaze oženjeni ili na bilo koji način zauzeti muškarci, ko npr. pre nekog vremena kada je lik nonšalantno prišao meni i drugarici  i krenuo u priču sa totalno glupim pitanjima, tipa što gasiš limunadu kiselom, pa do mogu li da dobijem cigaretu i ti mora da imaš 22 godine (pretera ga bajo moj, ali baš…msm, znam ja da izgledam mlađe, ali baš 10 godina mlađe…ne ide to sinko tako) 🙂 LOL. I tako je on ćaskao, ćaskao, ćaskao, ja se ljubazno smeškam i gledam kako ću lagano da ga „odstranim“ kad u jednom momentu na moju izjavu da ne pijem pošto moram da vozim on izgovara: „E, ma opušteno, moja žena je pandurka, nema na toj relaciji pandura tako kasno.“ Alooo, rođooo, kakva bre žena, kakva pandurka? Pa odakle ti uopšte ideja da priđeš i započinješ bilo kakvu konverzaciju ako si oženjen? Sedi gde si i ćuti. Da se razumemo, dotični nije prišao sigurno samo da bi proćaskao o lepom vremenu.

I šta sad, ja treba da verujem u ljubav i u to kako nisu svi isti, kako su oni divni, sjajni, bajni, verni…a milion puta i čula i videla da ih je više ovakvih, nego takvih…

Ili situacija gde se momci ponašaju kao pravi manekeni. To pljušte selfiji, storiji, nogavice zavrnute, cipele šljašte, to su upeglane košulje do poslednje linije ili preuske majice…to se šepuri, to šeta kroz lokal kao da je sam APOLON sišao sa nebesa. Pa ne ide ni to… i opet, da se razumemo, ni devojke nisu ništa bolje…ali muškarci ga preteraše. Ostavite selfije i storije za nas žene, to nama više priliči. Nekako mi je baš bljakić kad vidim dečake kako se selfišu i promovišu.

Opet ne mogu da pratim svoj tok misli. Uvek se iznerviram kad sagledam situaciju…jer, gde je taj moj suđeni čovek, čovek mog života, kojeg ću voleti i koji će me voleti? Gde ja njega da nađem? Ono što je problem , sigurno jedan od problema, što se krećem izgleda po pogrešnim mestima, ali u današnje vreme, da li pravo mesto uopše i postoji? Uplašena sam bre…svaki dan čitam o nekom ubistvu, batinama, proganjanjima…zaista nije lako nama solo devojkama. Pored sve te muke, osobe muškog pola nama i ne prilaze, zbog silne rodne ravnopravnosti i zbog činjenice da su žene sve jače i samostalnije.

I onda nas blate, zato što ‘oćemo da imamo karijeru, zato što smo ustvari negde i shvatile da smo ceo život bile ugnjetavane i potlačane.

Pitam se gde je ona ljubav za sva vremena? Daleko od toga da sam bez mane, niko nije. Samo sam neko ko zna šta želi u vezi, od veze. Šta dajem…tražim bar upola…a najbitnije mi je poštovanje…koje se izgubilo…umrlo…sahranismo ga ko zna kad i više mu čak ni pomen ne dajemo. Zaboravili smo ono što je najbitnije u svemu, ključ svakog odnosa – POŠTOVANJE. Šta smo mu uradili?

Kako možeš i da kažeš da poštuješ svoju devojku, ženu, ako si već u prvom izlasku prišao meni, mojoj drugarici, svakoj koja je sve samo ne tvoja žena? Odakle ti pravo da tako ženu gaziš? Ni flert, ni ništa…muškarac koji voli slep je za sve osim za onu koja je te ljubavi vredna…a izgleda da slepi odavno progledaše, al’ u pogrešnom pravcu.

Image result for ljubav photo credit: https://minutzamene.com

To što ja ne želim ljubav u poslednjih godinu dana nije zbog toga što sam karijerista….već što sam vremenom zaista prestala da verujem da ona postoji. Da budem sa nekim samo da zadovoljim okolinu, kako eto u ovim godinama nisam sama, ne želim. I to je moje pravo. A vi nemate prava da u njega dirate. Ni da pitate. Ni da se šalite sa tim. Otkud vi znate kako je meni? Možda ja svako veče kada legnem sama u svoja četiri zida plačem i maštam kako imam nekog u čijem ću zagrljaju zaspati, a nemam…ni na vidiku…ni u prolazu…ni nikako…

I ok…pomirila sam se sa tim. Ili će doći ili neće. Šta god bude, ja sam spremna. Ali ljubav u današnje vreme je bajka. Ko je doživi, taj u bajke i treba da veruje. I treba da čuva tu ljubav koju ima. Da ide kroz vatru, kroz nevreme, kroz sve, ali da je ne da. Da je ne otkinu od srca svi oni koji ljubav našli nisu. Da stane na put svakome ko želi da ubije ljubav između onih koji se vole.

I eto, rekoh na početku da ne verujem u ljubav, a čitajući ovo što vam pišem, vidim da mi ljubav očajnički fali. Ona prava, muška, bez rezerve. Da me zaštiti, da mi bude oslonac. Svima nam fali. I oplakujemo je, jer je nema…i dok svetu pokazujemo zube, negde na dnu srca čekamo da se dogodi ta ljubav koja pomera granice.

Pa šta ću sad…pomirena sam sa tim…

Nek dođe il nek ne dođe…u međuvremenu, radiću na tome da sebe zavolim još više…jer tu su mi ljubav uzeli svi oni koji su gazili moje snove i koji su bili sve suprotno od onoga što se zove muškarac.

Vaša „izgubljena“ u ljubavi, Koskica

 

Da li veruješ sebi…u sebe?

Da li veruješ sebi? Da li veruješ u sebe? Naizgled, dva identična pitanja, ali su totalno različita…Pitanja koja treba u određenom trenutku sami sebi da postavimo. Pitanja, na kojima nema tačnih i netačnih odgovora. Pitanja koja mogu da ti promene život, barem malo da ga poguraju.Pa da čujem odgovore.

Pokušaću primerom komparacije zajedno sa vama da sagledam poentu ovih pitanja. Pa da počnemo polako.

DA LI VERUJEŠ SEBI?

Mnogima će sada zvučati ovo pitanje kao glupo i nepotrebno, u fazonu, naravno da verujem, kakve su to gluposti, ali da li je zaista tako?

Uzmimo za primer sledeće:

Banalan primer, za početak bi bio, treba da kreneš na dijetu ili da ostaviš cigarete, a pitanje je DA LI VERUJEŠ SEBI? Da li veruješ sebi da sutra nećeš uzeti celu čokoladu i smlatiti u roku od odmah, da li veruješ sebi da nećeš sutra zapaliti cigaretu ujutru uz kafu?

Sledeći primer bi bio, DA LI VERUJEŠ SEBI da si zaista stavila tačku na vezu koja nema budućnost? Da li veruješ sebi da ga nećeš pozvati prvom prilikom ili mu poslati poruku da ga pitaš šta ima, kako je, šta radi?

Ajmo dalje. DA LI VERUJEŠ SEBI kada kažeš da ćeš sutra dati otkaz i promeniti posao, jer te ovaj više ne ispunjava i ne donosi primanja kakva zaslužuješ? Da li veruješ sebi da ćeš izdržati sve te dane tražeći drugi, bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem sebi, onda treba da postaviš sledeće pitanje zašto ne verujem sebi i da probaš da nađeš način da sebi poveruješ kad kažeš od sutra će biti drugačije i tačka. Dug je put do pravog verovanja sebi, ali dok sam sebi ne veruješ, ne očekuj da će ti drugi verovati.

Ako je odgovor, da, verujem sebi, onda svaka čast!!! Želim nam svima karakter kakav ti imaš. KARAKTER. To je ključni odgovor na prosto pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI?

Jako je teško izgraditi karakter. Jako teško, ali ne i nemoguće. To je nešto što iziskuje konsantan rad na sebi, na svojim greškama, principima, na svom životu. Počnite upravo od malih stvari, banalnih. Postavite sebi neki cilj. Ako uspem da izdržim bez cigareta nedelju dana, kupiću sebi nešto od tih para npr. Onda pomerite za još nedelju dana, pa za još nedelju dana. I polako, videćete da vam ide od ruke.

Stalno ponavljam da je suština u sitnicama, u malim koracima. Korak po korak, stigne se gde se naumi, samo je bitno ostati na pravom putu. Samo 🙂 Teško je, ali verujem da se sve može, dokle god razgovarate sa svojim odrazom u ogledalu. Opet se provlači to da ne smete biti u svađi sami sa sobom. Da probate da izmirite svoja dva JA. Opet se vraćamo na neki od prošlih postova. To i jeste smisao. Korak po korak. Jedan po jedan treba savladati, da bi došli do sledećeg.
I deca uče korak po korak, ali nikada ne odustaju ako pri prvim pokušajima padnu. Uporni su i tvrdoglavi 🙂 pa makar pali zilion puta. Tako i vi.

Nije strašno ako jedan korak morate da ponovite više puta. Strašno je kad jedan preskočite, pa se na kraju sapletete. Nemojte preskakati stepenice do svog razvoja. Kad stignete do cilja, ona jedna, ili onih par što ste preskočili, mogu skupo da vas koštaju. Zato, samo lagano i korak po korak, ako treba i zilion sedamsto puta 🙂 dok ne budete sigurni u sebe, odnosno ponavljajte sve dok odgovor na pitanje DA LI VERUJEŠ SEBI ne postane, DA, VERUJEM SEBI!!!

DA LI VERUJEŠ U SEBE?

Idemo odmah na poređenje sa gore pomenutim primerima.

Primer dijete ili ostavljanja cigareta. DA LI VERUJEŠ U SEBE da ćeš izdržati ceo taj proces? Da li veruješ u sebe da si karakter, toliko jak, da ne posustaneš i odustaneš na pola?

Bivši dečko…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si mnogo bolja od onoga kakvom te on čini? Da li veruješ u sebe toliko da možeš da mu kažeš, nisi za mene, nismo jedno za drugo?

Posao…DA LI VERUJEŠ U SEBE da si talentovanija i pismenija od polovine drugih koji rade sa tobom? Da li veruješ u sebe da možeš šefu da tražiš povišicu, a ako ti je ne da, da mu kažeš, hvala lepo, doviđenja? Da li veruješ u sebe da ćeš naći zaista mnogo bolji posao?

Ako je odgovor ne, ne verujem u sebe, onda treba da se vratiš na prvo pitanje i da poradiš na svom karakteru, jer vidiš da je sve povezano…

I ne možeš verovati u sebe ako prvenstveno ne veruješ sebi, a to je opet pitanje KARAKTERA. Dakle, kao što rekoh, korak po korak. Da bi i na ovo pitanje mogla da daš pozitivan odgovor, prvo moraš da „položiš“ prvo pitanje.

Vrtimo se u krug i vrtećemo se, dokle god svoj karakter ne dovedemo u red. A prvi put kada to uspemo, uspesi će se nizati sami od sebe i onda će uslediti i SAMOPOUZDANJE. Prosta lančana reakcija.

Nemojte mi odmah kukati kako je teško, šta ja to pričam, šta lupetam…Teško je, rekoh, ali ne i nemoguće. Zagrizite tu volju, ne puštajte je. Pa šta i ako ne uspete iz prvog puta? Nije smak sveta.

Priznajem, ja svoj karakter još nisam upoznala u pravom svetlu, ali na putu sam. Vraćam se iznova i iznova na početak, jer verujem sebi da ću uspeti i da ću u jednom momentu biti na istoj talasnoj dužini sa svojim karakterom. A onda ću i verovati u sebe. Još uvek imam to nepoverenje. Nisam još kompletna. Ali ono što je jako bitno je to što stvarnooo i istinski VERUJEM SEBI da ću danas, sutra VEROVATI U SEBE!!!!

Zato, hajde da učimo da hodamo ka karakteru. On nas čeka sa svim svojim blagodetima i ruku pod ruku je sa samopouzdanjem. Zamislite karakter kao svoj cilj. Prvih par „NE“ nečemu što ste shvatii da vam ne prija, biće „zeznuto“. Ali kada osetite manji teret na sebi kod prvog „NE“, shvatićete kako je i koliko dobro prodisati na tren. A onda ćete želeti još više vazduha i grabićete da ga imate. I kad osetite da dišete punim plućima, znajte da ste na pola puta, ako ne i na samom cilju svog karaktera.

Idemo. Opet. Korak po korak. Zajedno. Jednom ćemo uspeti da zajedno šetamo sa karakterom i samopouzdanjem, da verujemo sebi, da verujemo u sebe!!!

Vaša Koskica.

 

 

Misli „sabrane“ žene

Upravo sam pojela totalno čokoladni cookie, a pre pola sata sam popila tabletu za mršavljenje, koje mi je inače baba kupila, jer je ustanovila da ću još malo imati sto kila. Sedim, gledam prazno u zid, na kojem stoji milion motivacionih porukica, moj čuveni zid koji me opušta, a misli u glavi milion.

Nisam dugo pisala. Znam da bih trebala biti redovnija, ali nisam pisala iz razloga što nisam imala šta da kažem. Prosto, osećala sam se prazno….i bila sam premorena od posla i samo sam želela da spavam. I sto čuda se događalo jedno za drugim. I neki ljudi za koje sam mislila da su mi prijatelji, okarakterisali su mene kao neprijatelja, i to zato što nisu umeli da pozovu ili da se jave na telefon, pa da kao odrasli kažu šta imaju.Zato što su osudili i doneli odluku i pre nego što su trezveno sagledali problem koji ustvari nije problem, nego obična glupost u komunikaciji. Jer ljudi čuju ono što žele da čuju. I ako su te oni već osudili, možeš od jutra do sutra da govoriš da su pogrešili, džaba. Nisu oni, ti si kriv…

Meni očigledno nije dozvoljeno da mislim na sebe, jer čim sam to počela da radim, odmah ne valjam i svakakva sam…Pala sam na glupost, razočarala sam, lažem. Jednom i ti kažeš konačno svoje neuvijeno mišljenje, odmah si blokiran na instagramu. Realno, da li je to zrelo ponašanje osoba od 31, 32 godine? Mislim da je to na nivou osoba osnovne škole, ali dobro…moj je problem i jesam kriva što me život nije mazio i što me i dalje ne mazi i što sam htela, ne htela, ipak odrasla, mada možda nisam trebala. Mislim, 31 godina. Pa kako da odrastem i budem formirana i zrela ličnost sa 31. godinom? Sram me bilo.

Jako sam bila besna, povređena, razočarana….na sebe…što sam dozvolila da se osećam krivom za nešto za šta apsolutno nisam….što me je u momentima grizla savest zbog toga što sam bila iskrena. Što sam otpisana i pre nego što sam saslušana. Što sam osuđena kao da sam nekome ubila nekog najdražeg. I onda se dese stvari koje te nateraju da se zapitaš da li su sve te banalne dečije svađe vredne tvojih živaca i tvog zdravlja…i psihičkog i fizičkog….

Mojoj jako bliskoj osobi, u četvrtak je umro tata. Ne želim o tome da pišem, jer to su ipak jako bolne stvari trenutno. Ali nažalost, tek kada se takve stvari dogode, tebi dođe iz dupeta u glavu….iz tog razloga sam večeras i sela da vam pišem…dok nije kasno….da vam kažem par stvari…da vam na vreme dođe iz dupeta u glavu…

  • Nemojte nikada, aman baš nikada nikoga da vučete za rukav i da mu se pravdate. Ti koji žele vaše opravdanje, već su vas osudili. Bili vi krivi ili ne. Okrenite se i doviđenja. Sačuvajte svoje nerve.
  • Ne obazirite se na to što ste danas potrošili pola svoje plate na nešto što ste u tom trenutku želeli. Neka ste. Zaradićete. Ne krivite sebe što ste želeli sebi da ugodite.
  • Nemojte da krijete svoja osećanja. Ako nekoga volite, recite mu. Ako taj neko vas ne voli, prihvatite to i nastavite dalje. Videćete da će vam biti lakše, kad budete znali na čemu ste.
  • Ne igrajte igrice, ni ljubavne, ni poslovne, ni životne. Život je jedan. Nemate ih 3. Niste u video igrici, pa da možete da ponavljate nivo ako ste poginuli/izgubili.
  • Ako više niste na istom nivou sa nekom osobom, to je totalno u redu. Ovo je rečenica koju sam prihvatila od meni bliske osobe. Totalno je u redu ako si sazreo psihički, mentalno, svakako, a neko drugi nije, da tog nekoga ostaviš tu gde jeste, odnosno iza sebe. Jer ne možeš ga večno vući za sobom. Umorićeš se, a onda nećeš valjati ni njemu ni sebi. U redu je. Onda kada taj neko dođe na isti nivo na kom si ti, možete zajedno nastaviti put. Do tada, ne krivite sebe što ste napredovali, sazreli. U redu je biti korak ispred.
  • Ako imate puno prijatelja, verujte mi, nemate ih. Sedite sami sa sobom i zapitajte se…koje su to osobe koje želite da su stalno u vašem životu, do kraja života, osobe bez kojih ne možete da zamislite ni jedan jedini dan? Ali baš se zapitajte. I budite iskreni. Videćete da ćete spasti na jako mali broj. Eeee, te osobe čuvajte. Za ostale, ako jednoga dana odu, nemojte se nervirati. Budite zahvalni što su vam bili prijatelji i što su vam ulepšali deo života. Ako su se poneli ružno prema vama, oprostite im i poželite sve najbolje.
  • Učite se da volite sebe. Da manje budete nervozni. Da tražite sreću u malim stvarima.
  • Naučite se da budete iskreni.Prvenstveno prema sebi, a onda zatim i ka drugima.
  • Ne opterećujte se dijetama. Ako već želite da smršate, uradite to zato što želite da budete zdravi, a ne zbog toga što su vam nabile komplekse sve one savršene instagram cice. Zapamtite, da se na instagramu stvari ulepšavaju i da ničiji život nije tako sjajan. Ne izgladnjujte se bezveze. I nemojte bezveze da želite taj lažni sjaj. Verujte mi, ne treba vam. Savršeni ste takvi kakvi jeste.Samo i isključivo povedite računa o svojoj ishrani ukoliko je vaše zdravlje ugroženo ili je na granici da bude.
  • Ne opterećujte se banalnim stvarima.
  • Ako imate manje od 20, a čitate ovo, savetujem vam da pitate starije kako se živelo pre društvenih mreža. Probajte malo da živite na taj način. Zdravije je. Pišite jedni drugima pisma. Pišite spomenare. Pišite leksikone. Pišite dnevnike. Igrajte lastiš. Igrajte žmurke. Zovite jedni druge na fixni telefon. Idite po druga/drugaricu do kućnih vrata, pozvonite i pitajte njegove/njene roditelje da li sme taj i taj napolje da se sa vama igra, prošeta, da dođe kod vas….Učite škole! Verujte mi, prva sam bila besna i ljuta kada su me roditelji smarali da učim, kada su me kažnjavali zbog loših ocena. Kasnije, kada dođete u određene godine, biće vam žao što niste zagrejali stolicu na vreme.
  • Ako imate od 20 do 30 godina. Usavršavajte se. Učite jezike. Učite sve što vas interesuje. Ako vas ništa ne interesuje, počnite da istražujete šta je to što bi vam zadržalo pažnju i što bi vas ustvari zainteresovalo. Izlazite sa svojim društvom. Ludujte, u granicama normale. Nemojte verovati svima. Čuvajte se poročnih stvari. Gradite svoju ličnost. Zaljubite se, patite. Sve to jača čoveka. Ne budite bezobrazni prema starijima, pogotovo ne prema svojim roditeljima. Nemojte ih kriviti za sve. Svaki roditelj je možda kriv za neku stvar u našem životu, ali ukoliko je to neka glupost, oprostite im i ne zamerite. Bićete i sami jednoga dana na njihovom mestu. Učite se na svojim i na tuđim greškama. Ne vezujte se olako za ljude. Biće vam teško kada shvatite da nisu bili pravi i kada vas napuste.Budite sebi na prvom mestu.Volite sebe.Kakvi god da ste. Bitno je da ste u duši dobri ljudi. Shvatite na vreme da je sve prolazno, a ne shvatajte život olako. Ne jurite karijeru konstantno. U redu je nekada uživati u životu, a ne biti opterećen poslom.
  • Ako imate 30 i više….pustite stvari da se događaju. Loše, dobre, kakve god. Neke ne možete sprečiti. Budite ponosni na sebe zbog onoga što ste postali. Budite zahvalni što ste zdravi. Ne dozvolite da vas opterećuju sve one stvari koje su vas opterećivale pre 30te…njima je mesto u prošlosti. Pustite prošlost da počiva u miru. Ne razmišljate previše o budućnosti u smislu da vas paralizuje strah od određenih stvari. Npr. šta ako sutra dobijem otkaz ili šta ako ne budem imala za ratu kredita ili šta ako me ostavi ili šta ako šta god…Živite danas, sada, u ovom momentu, u ovom trenutku. Budite prisutni tu gde jeste. Šta god da nas čeka u budućnosti, ja verujem da nam je svima negde nekada naše zapisano. I odoše živci zabadava, i razbićete glavu za bezveze lupajući je o zid zbog stvari na koje ne možete da utičete. I dalje radite na sebi. Nađite svoj mir. Nađite svoju sigurnu luku, makar ona bila čokoladni cookie posle ponoći. Trudite se da putujete što više, na sva ona mesta koja želite da vidite. Zovite svoje roditelje. Nađite više vremena za njih. Nemojte da vam bude teško, da i kad ste mrtvi umorni sednete sa njima i popijete kafu. Ili ako ne živite blizu, bar popričajte sa njima telefonom.

I pisala bih vam još, ali trenutno su ove moje „sabrane“ misli otišle u sto jednom pravcu. Svakako, čim se setim još nečega, ja ću vam pisati i pisati i pisati, sve dok zajedno ne naučimo da živimo život sada i ovde i sve dok ne prihvatimo stvari takve kakve su.

Misli „sabrane“ žene – tako će se zvati knjiga koju želim da izdam do kraja ove godine. Ukoliko se to prolongira, svakako neću se stresirati. Ono što znam je da će ona sigurno jednoga dana ugledati svetlost dana i da će jednoga dana završiti u vašim rukama. Do tada, molim vas, nemojte da mrzite nikoga, nemojte da mrzite sebe, ne krivite sebe, ne padajte, ne očajavajte. Sveeeeeee prolazi. Živite sada i ovde….Molim vas.

……………………………………

Moj mili dragi, najdraži prijatelju…zajedno ćemo proći kroz ovo………….nažalost, do kraja života će te i tuga i bol i taj nemili gubitak pratiti, ali će vremenom bivati manji………….a ja ti obećavam da nigde ne idem…………..i ne dam te………………